Kada se Maksim Armento rodio Magura je počela da gori
POVRATAK U ZAVIČAJ
1.
Nekada davno, kada se Rimska Imperija prostirala sve do Moesia Superiore, samo 250. i neke godine, od rodjenja Hrista, i 150. godina, od kako je ovim krajevima prošla silna vojska cara Trajana, koga su legionari nosili u zlatnoj stolici, iznenada je upaljena vatra.
Da je to sa neba na brdo pala neka zvezda.
Ili neko hoće vatrom da vlada hodajući bez nogu, plivajući bez vode, dišući bez vazduha.
Da to možda iz zemlje baulja nečija duša.
Bilo je i mišljenja da je to plameni oganj u suvim drvima, koji hoće da udje u telo sa pobesnelom dušom .
Ili da je rimski Imperator označio i osvetlio svoje granice, koje je postavio silni Aurelijan.
Ili je to neko od divljih Huna zapalio da se vidi sa one strane Imperije, preko Velike reke.
Zapaljeno je pored kolibe i zemunice, da se na daleko, čak preko Velike reke, videlo, kako bi svi saznali, ognjena varvarka Romula, u porodici govedara Armentarijusa, rodila je sina.
Ali mojre, vedogonje,sudjenice i rodjice rekoše :
Da će biti mudar na majku i da će se zvati Gaj, zbog svoje lepote.
Da će biti ratnik i gospodar cele Vaseljene, da nikada neće propasti.
Treba samo, ovde da napravi carski grad i da založi svoju glavu .
Mojre, vedogonje,sudjenice i rodjice poručiše i ovo :
Kada se spoje nebo i zemlja, kada se u temelje ugrade kosti svih Magurana, uradiće nešto veliko .
Kada se odrekne svega što mu je drago i kada odseče ono što mu je najduže, kada kamen redom prohoda, biće večiit !
Ovo proročanstvo niko nije čuo, niti bi neko u to poverovao.
Jedino treba verovati bogovima!
Govorili su , pokazujući na nebo,pa na Maguru.
Nije prošlo mnogo vremena, a svi su primetili da se u porodici govedara nešto čudno dešava.
Da je na Svetoj Maguri plamen sve manji, a vreme u Meziji tmurnije.
Romula nije više onako lepa i vesela, začarano mudra i razdragana.
Kosa joj je sve redja i tamnija, zubi poispadali.
Kuća zapuštenija, a svoju majku Ogu više i ne gleda, retko izlazi iz obora, zaboravlja da jede.
Sve što treba:vodu, drva, žito, kupus Maksima Armento Mladji u dva skoka donese.
Otac Armentarijus je sve nezadovoljniji, spor i oronuo.
Ne otimaju se više druge varvarke za njega.
Ne putuje mnogo i ne priča o svom poslu sa drugima, ne trguje niti o tome razgovara.
Ne oblači svečane sunthese i ne ide na cijene-kocku u mračne , smrdljive i opasne birtije.
Nije više prorok i ne želi o budućnosti da priča, da je sa drugima sanja.
Ne posećuje komšije, niti odlazi na Šiljatu planinu.
Ne gleda više u zrnevlje pasulja, bundeve, suncokreta, graška.
Koje zrno padne na stranu, neće koren da ima.
Da moli Baga, boga žita, stvoritelja i davaoca hrane, da bude milostiv prema svima.
Ko popušta ima srce i dobija dva puta više!
Ne broji žiške iz ugaslog žara, ne ume mnogo da broji, ali na završni broj ostavlja deblju crtu .
Kad poslednja zasvetli, dobro će se desiti, ako u nebo poleti, a zlo kada na zamlju padne.
Vatra je simbol oca neba.
To je radost domaćeg ognjišta na zemlji.
Kada nova žiška zasija, čeka je majka zemlja da je uteši, a sa neba se jave gromovi kao radost munja.
Ne gleda u nebo i sunce kroz tri prsta spojena.
Gde najviše zasvetli, tamo je put i tu treba poći.
Po predanju pradede snažanog Dagona i ono što i njegov prapraded Divlji Vetar Valhon poručuju:
Ovo je sveta zemlja.
Gde god stane, ima nebeskog praha, brani ga voda, onako kako se brani majka!
Kap vode je simbol velike majke .
Gde god kap padne, kao najveća bura, dolazi plodnost .
To je izvor života i obaveza da je poštuju za one koji prežive radjanje.
Ne jede više živo meso niti glodje govedinu sve dok kroz kost ne uoči neki znak, ili poruku.
Ne gnječi zemlju sve dok iz nje ne poteknu kapi vode.
Ne umače šaku u vodu i ne broji kapi da ih imenuje.
Kada zadnja izleti iz šestog prtsta, onda će dobro biti i ona je za njega dobra, na čije je ime pala.
Ne priziva duše mrtvih kroz vrbov prut, da žive uplaši .
Ne žvaće crmuš i druge sočne travke.
Ne spava na konju, da brže stigne do cilja.
Nije više onako prevrtljiv, i ne nosi kesu sa solidusima.
Ne kupa se, tvor je koji hoda uspravno.
Plašljiv je i nepoverljiv.
Obori su mu već odavno poluprazni, sve je manje stoke.
Za nervozne ljude je govorio :
Otrovne životinje imaju otrov, a ljudi imaju bes.
I oni koji ga ne slušaju, njima i ne govori lek.
Zmije okolo zemunice gmižu, niko ih ne dira, a boje se ljudi.
Njive su neobradjene, a okolo letina truli.
Nikada nije gladan, a stalno nešto žvaće i vodu pije.
Kao nešto da očekuje, a šta, ni sam ne zna.
Ili ne sme nikom da kaže istinu!
Ne zalazi više u selo, kao da je podivljao.
Samo se od mača ne odvaja, stalno njime vitla.
Kao da seče maglu na kriške, ili da se od nekog brani.
Još dok je bio gotovo dečak, Armentarijus je sve ovo što je rekao znao i uradio, zato se sada i boji za Maksima Armenta Mladjeg :
Ono što sam rekao, sve se zbilo i zbiće se, zato se bojim svega, a najviše za Maksima Armenta Mladjeg!
On će uz Veliku reku otići u svet, a duša koju reka nosi ostaće mu uz ovaj belutak, Romulo moja lepa!
Govorio je Armentarijus svojoj ženi, gledajući je kako žalosno kopni i nestaje ispred njegovih očiju.
Jedino Maksima Armento Mladji napreduje brzo.
Koliko brzo trči, tako i raste.
Постови
