IV  nastavak POVRATAK U ZAVIČAJ- Baka Oga-ognjena žena

2.

Ne samo kod njih no i u celoj Svetoj Maguri, baka Oga je poštovana.
Sve je znala, umela, dušom i srcem volela :
Ko, šta i koliko ima, od šta boluje, koji je lek za tu boljku ?
Zna sve redom familije, njihove potomke, nesreće i zavade, zbog jedne ladovine livada i šuma ?
Zna ko je gde živeo, zašto je otišao i gde se sada nalazi.
I uvek je govorila :
Ovde ženska strana uvek donosi odluku i jača je !
Jednim pogledom izmeri :
Koji je najkraći put do najdubljeg vira ?
Ko ima najviše žita, ovaca, krava,čeljadi u kući, pašnjaka, njiva, šuma ?
Ko ima najviše vina, i ko ga pije, a nema ga!?
Čiji je konj najbrži, koliko ima ždrebadi ?
Ko će uskoro i od koje bolesti nestati zauvek?
Ko je od koga ukrao i koliko.
Kada je ko u tuđi obor ušao !
Čija je muškost najduža i ko sa kim spava ?
Ko je na koga oko bacio i ruku pružio ?
Koja je žena zatrudnela, a koja nikada neće ?
Bila je ognjena žena, živa vatra, vir na svakom jazu.
Šepurila se svojom lepotom na svakom brzaku, kao najlepša riba.
Bila je morski talas koji šiba u vazduhu, a uvlači se u nozdrve, svakog ko je pogleda i poželi.
Na nebu neuhvatljiva i nevidljiva zvezda repatica.
Neukrotiva misao kod svakog muškarca.
Niko nije znao odakle je i sa kim došla.
Nagadjalo se da je bežala ispred naleta divljih Karpa sa Sera.
Da je preplivala Veliku reku, noseći na ledjima svoju kćer. Da je tako stigla na desnu stranu Danubiusa u Daciu Ripensis.
Žene su imale svoju priču, zbog zavisti i ljubomore.
Pričale su, a niko to nije utvrdio :
Kako zna jezik guja i lekovitost divljači.Sakupljala je penu od usta konja i magarca, pravila je posebno pčešku mast, u amforu krila krv od ježa, mast od jazavca, dlake od zeca.
Razaznaje miris biljaka, mršti se dok pominje kadulju, biljne bubrege posebno tajila ,orahe i vitrivaljke stalno dobrojavla.
Zna sve o radjanju i umiranju.
Da je ta Divlja Dačanka pobegla od roditelja i negde usput rodila.
Da se ona podala svim stražarima i čuvarima Trajanovog mosta,.

Da je sipala zlato hodeći po njemu i da je tako bezbedno prešla veliku reku Danubius .
Oni malo mudriji, sumnjali su u sve to:
Nije ona slučajno tu i njen boravak će se tek kasnije saznati !
Oni najvažniji sa Sera doćiće kasnije, dok im ona pripremi postelju!
Drugi su pak sumnjali u sve to i govorili:
Ona je tu poslata od beneficijara, da bude kohorota, kako bi nadgledala prikupljanje poreza i transport robe i kamena.
A ona je to sve opovrgavala, pokazujući, lokalnom duksu, kožnu ispravu, kojom potvrdjuje:
Da je žena poginulog rupara O Gana Karpa sa Sera, koji je za cara pronašao stotinu kilograma zlata, ali da se navek izgubio.
Sada je njegova žena sa detetom kolonat, i ovde joj se odobrava boravak, dok joj se muškarac ne vrati.
Dobijaće hranu, a o njoj će brinuti duks u selu.
Radiće ono što joj on naredi.
Njena obaveza je da uvek bude seoskom duksu na usluzi.
Kada je kao kolonat došla u priobalski limas, nije znala ovaj domorodački jezik, mumlala je i plakala.
Samo je uzdasima i suznim očima pokazivala svoju nemoć, a lepotom i stasom svoju moć i mudrost.
Svojim treperavim glasom, koji dok se sluša, kao da voda izvire, uznemiravala je podjednako životinje, posebno ptice i ljude, vodu i vetar.
Sve je stajalo da čuje pesmu do kraja, a na kraju oči pune suza.
Jedino je znala da kaže:
Dominus je moj gospodar i bog !
Sve što joj je bilo rečeno radila je uz pesmu,godinu dana bez pogovora,a posle je otišla na drugu stranu .
Morala je da se preobuče u muškarca, kako bi dobila limitenu, da obavlja sve zemljoradničke poslove i da bude vojnik,ako treba, i car to zatraži.
Zbog svoje spretnosti, ali i lepote, brzo je zapala u oko legijskom duksu, koji je jedne noći napastovao ne znajući da je ona ipak žena.
Davši sve soliduse čuvaru limasa, te iste noći pobegla je na ovo brdo, noseći ponovo, ispod skuta, svoju devojčicu .
Polumrtvu, izgladnelu, krastavu i žgoljavu devojčicu, koja je izgledala kao ugasli žar, ostavila je, sa desne strane crne reke Timokus, pored vrbaka. Ispod ogromne potkapine, koju nadvisuje čudan kamen, šikljala je topla voda, čija se para odbijala od uglačale sjajne kamene ploče.
Od silnog straha, ali i zbog opreznosti nije ni osetila da iz tog rečnog guštaka baulja ta topla voda.
Od suznih očiju nije ni primetila da se širi para sa čudnim mirisom i otišla je neprimetno do obližnjeg brda, da pronadje mesto gde će se bezbedno sakriti.
Tek posle dva dana uspela je da se vrati po svoj Svitak.
Devojčica Svitak više nije bila krastava, ni umorna.
Vesela i razdragana, igrala se pored toplog, penušavog i čudnog izvora.
U prvi mah, od silne pare nije je ugledala, no je samo čula razdragani dečji smeh , a ona joj je tepala:
Srećo, majkina srećice, gromuljice, romuljice !
Tako, majka Oga i dade ime svom Svitku, Srećna Romula!
A, stotinak metara odatle, privremeno napravi zemunicu, dok se njena Srećna Romula bolje ne oporavi.
U dane nevremena sklanjala se ispod potkapine, gde su se već nalazile neke divlje sitne životinje.
U privremenoj zemunici ostale su neko vreme.
Brala divlje plodove, lovila ribu i rakove.Seckala i sušila,kiselu travu, zelje i lekovito bilje.
U šumi pored reke sačekivala divljač, birala one malo deblje.
Devojčica Svitak Srećna Romula je pored reke uz obalu neprimetno išla sve dalje i dalje .
Pile su izvorsku vruću vodu ne znajući da je lekovita.
I bile srećne kao da su iz svakog cveta odatle ponikle .
Kao da ih je neko tu poslao, ili su odavno namerile da dodju.
Sa oduševljenjem su provodile sate i sate u toploj vodi .
Dok je Oga držla devojčicu u krilu kao lokvanj svoj cvet i kupala je u njenom zagrljaju, motrila je bojažljivo oko reke da ih neko ponovo ne uhvati.
Tako su se neko vreme sakrivale i bežale od domorodaca.
Gledale su kako su se baš tu, pored čudnog toplog izvora, zaustavljale noću, divlje životinje, najviše jeleni i srne.
U svom čudesnom noćnom, šepurenju i plesu, koji je započinjao, prvo, tihom pa sve ubrzanijom rikom, životinje su uranjale celo svoje telo, tako da su samo rogovi, kao vodeni drveni čukljevi virili, plutali i parali bistru vodu, iz koje se dizala para.
Na dnu reke, svojim tankim nožicama pravile su penu, koja se na mesecu presijavala.
I upravo ta slika setiće je, kasnije, na mogućnost da od zaoštrenih jelenskih rogova, naparavi svoje prvo ralo, koje će lako zaparati u zemlju svoje okućnice.
Onako kako su činili njeni preci, od tanane i glatke kože napraviće prvu odeću za nju i svoj ustreptrali Svitak Srećnu Romulu.
Od kože divljači napraviće pokrivač za svoj prvi ležaj u zemunici.
Od kostiju riba imaće svoj češljić i iglicu za šivenje.
Neka mi ovi Šepurbi, uz meso i rogove, bar ovde budu od pomoći i koristi, kao mojim precima sa Karpata!
Govorila je sebi dižući ruke ka nebu.
Izgovarajući, ovu reč, prvi put od kada je došla ovde, setiće se svoje majke Heke koja je sa Karpata, takodje bežala, noseći u naručju Ogu i sklonište našla tamo gde su divlji Šepurbi pili vodu, sa leve strane Danubiusa
Da nisam se ponovo vratila tamo !
Pomislila je za kratko, gledajući sebi u ruke
Da se nije vratila, uverila se sama, jer se ovde uveliko odomaćila i već su mnoge divlje žene tražile njenu pomoć.
Sve novine, kasnije, sa malo opreznosti, prihvatiće i ostale domorodačke žene.
Bila je u vodi, kada je osetila, kako ubrzano i ustreptalo kuca srce njenog Svitka.
Razrogačenim očima je gledala ljubavne igre mladih domnorodaca koji su se pored izvora sastajali i spajali kao dva zapenušala talasa, koja su šaputala i uzdisala, ploveći niz reku.
Činilo joj se da će i ona zaplivati .
Taj njen Svitak Srećna Romula, zajapureno je gledao čas u vodu,čas u oči svoje majke, tražeći odgovor:
Šta se to dešava u vodi ?
U takvoj peni strasti kupaće se svi mladi, pa i moj Svitak Srećna Romula, koji je eto imao sreću da zasija ovde, moja Romulijana!
Prvi put je, tada, izgovorila njeno ime, jer dugo nije mogla da izostavi ono Svitak, koji je stalno podsećalo na trenutak kada je došla u ove krajeve.
Romula je već odavno zazdravela i izrasla u devojčurka, koju su svi zvali Feliks Romulijana Srećna Romulijana!
Bićeš ovde srećna i večita, jer te feniks sačuvao, srećo moja!
Šapuće joj , dok je mazi po kosi.
Sva preplanula i uzudrhtala, ne gledajući krajnji ishod ljubavne vodene igre pored izvora, sećala se svog vodenog plesa na Danubiusu.
I sada joj odzvanja uz zapljuskivanje talasa :
Oh ! Ohhh !
U takvoj prirodnoj idili i prividnoj sreći prelepa Oga, mudra i vidra, uvek se pribojavala da će jednoga dana po nju doći neki divlji ratnik sa Karpa, ili da će je onaj ludi legijski duks pronaći.
Ipak, ostala je zauvek tu .
Postala je sastavni deo izvora, koji je njen prvi dom .
Ovde pored reke, i toplog izvora započeće novi život koji je samo nekada sanjala.
Kao kolonat polovinu prihoda od zemlje, davala je gospodaru i duksu sela.
Druga polovina joj je ostajala za vlastite potrebe i za zadiovoljenje poreze u žitu i u stoci.
Kako su gospodar duks i država svoj zahtev povećavali, prelepa Oga im nije mogla udovoljiti .
Da im se daje dušom i telom sve je manje mogla.
Da beži više nije smela, a da se buni nije želela.
Jedino je tražila da što pre pronadje nekog bogatog muškarca za svoju Romulu.
I sve što joj se kasnije bude dešavalo biće vezano za topli izvor.
Ovde će upoznati lepog čoveka, koji će se stalno u zoru kupati, a onda će ispred sebe žurno terati krdo stoke, kao da se krije ili beži od nekog .
Ali će uvek iskosa gledati zanosno nago Ogino telo, sa suprotne strane izvora.
Svoju prelepu, nagluvu, kćer Romulu prevarom će udati baš za njega, malo starijeg, ali bogatog Armentarijusa.
Udvaraće mu se ona, ali će u zoru poslati kćer Romulu da ga sačeka ispred izvora i dovede u zemunicu.
Govedar neće ni primetiti da je lice prekriveno velom bilo dečje.
I da će se tek kasnije, kada se vrati sa puta prepustiti svim čarima njene lepote i mladosti.
Armentarijus nikada neće priznati da je ikada poželeo Ogu, jer je odavno čuo da se daje svim muškarcima.
Nekoliko godina kasnije, kada bude toliko nestrpljiva, Oga će opet biti mudrija od njega.
Saopštiće svima da je postala baka.
Tek što joj se unuk bude rodio ona će ga u ovom viru potopiti sa željom da ga okupa.
Tada mu je prvi put izgovorila ime:
Maksima!
Ali, neka bar ime bude njegovo Armento Mladji!
Maksima Armento Mladji!