среда, 23. децембар 2009.

XX nastavak   POVRATAK U  ZAVIČAJ


-Nevernike u  zemlju i na nebo, u plamen i pepeo,
-to nije vojska to su gladni vukovi,
odanost se stiče porazom i predajom,-
Zar je ovo malo , sve sam učinio,
-nedostaje tvoja glava.- a baš je tu bilo moje ognjište!!





Nije želeo da čuje divlje usklike legionara.
Zavlačio je kacigu na uši da ne čuje zastrašujuće životinjske priče, poplašenih ptica, zgaženih zmija, izmrcaverih konja.

Skakavci i mravi su se sklupčali u krvavi izmet.

Jato gavrana je već kružilo nad Magurom.

Svojim zenicama je titrao po bojištu kao da je prebrojavao mrtve, ili proveravao šta nije još učinio.
Ali im se, ipak, pogledi sretoše i sudariše kao dve munje.
Njegove su bile hladne i skamenjene, skoro prazne.
Askalapijeve modre oči, polupokrivene plavim čuperkom kose ispod kožne kacige, zakrvavljene od umora i suzne od dima, podrhtavale su, tražeći odgovor :
Šta sada, duksa nema? !
Tišina nije dugo trajala.

Gajeve zenice se popuniše plavilom i on njime poče da plovi, a trepavicama poče da zamahuje :
Nevernike,u zemlju i na nebo, u plamen i pepeo !

Očima je pokazivao i kratkim pokretima ruku, bez otvaranja ustiju, bez ijedne reči izdavao naredjenja šta treba dalje uraditi,

I dok je trajao taj dijalog očima Askalapije je sklapao redosled reči i tako razumeo naredbu :

Mrtve ljude, životinje i sve ono što je stradalo, staviti i zapaliti ovde nasred brda.
Svako od bogova će uzeti svoje, a car će kazniti sve za neposlušnost.
Mojre će još jednom potvrditi svoju moć.
Razoriti, popaliti pobiti, kazniti Magurane za sve njihove grehove !
To je zemlji i nebu dar, a kazna za sve one koji su cara izdali!


Udarao se Gaj desnom šakom u levu stranu grudi, pokazujući na srce, koje samo što ne izleti iz grudi, koje su poskakivale na svaki njegov udarac, kao najveći morski talas.

Tek kada Askalapije pomeri oči, što je bio znak da je sve razumeo, prekinu da mlatara desnom rukom, kao da se brani.

I spusti mirno glavu, gledajući u zemlju, kao dete kada se pokorava nardebi roditelja.

A on se sada pokorava svojim mojrama, i trosisatim Krezubim ženama.

Želeo je da im pokaže da je ispunio njihove želje.

Iznenada podiže glavu, kao da će iskočiti sa ramena, razrogači nemirne plave, krvave oči k nebu i reče:
Zar ovo nije dovoljno?

Dok je tražio odgovor Magurom je zaduvao neki snažni vetar, ili je to samo nečiji smeh, umesto odgovora:

Treba još, još, još !
Zar je ovo malo, sve sam učinio, sve !

Ponavljao je, grčeći lice i stežući pogiu, sa željom da ga izvuče i zarije sebi u srce.

Nedostaje tvoja glava!

Na ove reči se iznenada trže, kao da je želeo da zaustavi glavu koja polete da zaustavi smeh i izgovorene reči.

Dalje nije čuo ništa, samo mu je neki hladni vetar ledio lice, koje se sve više kočilo.

Dok se smeh prolama Magurom, bulji u jednu tačku očekujući da, bar sada, opazi zlatokosu Krezubu trosisatu najlepšu ženu.

Umesto nje tačka se sve više širila i on je nasred carske palate u Rimu.

Zaustavio se tu da pomoć potraži od cara oca.

I sada kao da vidi i čuje Dioklecijana, sa kojim šeta carskim vrtom.

Nesme da ga pita ništa, ili ne sme da ga prekine dok car otac besedi :

A jedan se ne deli po količini, što je ne deljivo po količini to je jedinstvo, to je Imperija.
Ono što je jedno ili je to, ili nije jedno .
Ili je Imperija ili to nije!


Imperija neće nikada propasti, nego će se samo promeniti ime, sine moj!

Može se deliti samo po položaju, a što je deljivo po položaju može samo levo i desno, zapad i istok, gore i dole, to je površina!

Tu će u razna vremena živeti razni ljudi, sine moj!

Ta površina može da bude i tačka, od te površine zavisi naša snaga!

Od te snage zavisi život svih bića koja su ovde.

Ta bića se potvrdjuju svojim radom za veličinu Imperije.

Odanost se stiče predajom i porazom.
A vidiš, nije tako, sine moj!.

Svi hoće da je podele .
Ono što je deljivo u dva smisla, to su bića, čija je materija opet jedna.

Ono što se deli ima dimenziju i materiju i to ide u dva dela:

U zemlju i u nebo, to je čovek, to je svako biće, koje je deljivo.

Materija ide u zemlju, a duh u nebo.
Ti si taj koji odlučuješ o Imperiji i po količini, po položaju, dimenziji i materiji. Imperija, se ne može podeliti, ali ljudi mogu.
Ti si jedan koji odlučuješ o sudbini zemlje i ljudi.
Odluči se, stavi već tačku.

Kada je staviš ti si već odlučio.

Ne zaboravi da je to sve jedna materija, koja je u ljudima na zemlji i duh na nebu, to su bića čija materija postoji radi naše Imperije, a duh radi naših bogova!

Znači, opet je to jedno, a što je jedno ne deli se, razumeš, sine Galerije!

Upamti, što je jedno ne deli se, što je tvoje drugi ne sme da ima.

Ne kaj se za ono što sam uradiš, već za ono što time ne zadovoljiš sebe, ma čuješ li ti mene sine Galerije, nešto si mi zabrinut, ili ljut ?!

Čuo ga je Gaj dobro, ali mu ništa ne reče šta mu se zbilo i šta se pripoveda.

Zbilo se ono što je moralo, a pripoveda se još i ovo : Postoji samo jedan bog, koji je otac sviju nas, pa su pred njim svi jednaki:

Rimljani, nerimljani, gospodari, robovi, siromašni, bogati, muškarci i žene.

Kao deca istog oca svi su ljudi jedno!
To će nas jedino spasiti !

Možda je i to Dioklecijan rekao sebi, ali ostavio je da Gaj sve sam čuje i razume.


A on već odavno nije u Rimu, kao da je i zaboravio kako izgleda vrt gde je često šetao sa carem, ocem, koji mu je mudro pričao i filozofirao o životu i budućnosti Imperije.

Učini mu se kao da je car, otac, nestao, a sa njima i Sveta Magura.

Kao da je nestao jedan deo njega ili da se završio jedan dugotrajan san.

Sada je to neka druga zemlja, velika i snažna Imperija.

To je neko drugo brdo.

Tu su neki drugi ljudi, njemu nepoznati, a dobro znani.

Kamenje što je sa neba padalo sada je to ono isto kamenje koje je postavljala baka Oga, pri rodjenju svakog deteta.

Ili su to zvezde padale koje nije uspeo da izbroji.

Sada su to temelji velikog carskog grada.

Videće oni šta je novo Rimsko Carstvo i ko je Gaj Velerije Maksimijan, Maksim Armento Mladji !

Videće oni šta je Mons Soicero Magura, šaputao je Gaj.

Nasred dvora kao da vidi baka Ogu i majku Romulu.

Čuje isprekidanu dečju ciku i razdragani smeh.

Kao da oseti očev dah alkohola od kukuruza i vonj na krave i ovce.

Pomisao na Divlju ženu, kao da mu pomeri žilu izmedju nogu.

On učini takve pokrete, da im se javi, ali pri prvom pokretu vide Askalapija kako ispred sebe gura neku ženu.


Gaj završi pokret dizanjem šake, što je značilo zaustaviti se.

Askalapije je i pomislio pre ovog znaka da stane, jer nikada do sada nije bio blizu njega, sada je to možda neki izuzetak, ili zajednički propust.
Stade ukopan, očekujući sada reči prekora zbog prekršaja.

Ljutito povuče onu ženu, koja je odjednom počela da melje svoj bes:

Ej rimski care, na Svetu Maguru si poslao ne čuvenu vojsku nego gladne vukove.
Ubili ste nevine ljude!
Oni glavni su pobegli!
Mi nismo krivi!

Oni varvari koje predvodi Armentoiborina, Armentarijus. oni su krivi.

Sada su pobegli kroz onu Šiljatu planinu.

Ej, ej, ejjjj , čuješ li ti mene Maksime Armento Mladji , gaju, rimski care!

Gaj se trže na ove reči, jer ih je osećao kao poslednji očev šamar.

I on sada ispred sebe vidi onog Mladića sa dečjim licem koga ova Divlja žena šamara ljutito i još uvek viče:

Na svoje stado, ne pastire ni pse čuvare, nego gladne vukove si poslao, rimski care, naš govedare, sa zapaljene Svete Magure.
Na sin.. !

Sve je dobro razumeo reči, ali Askalapijo mu ukratko ponovi šta je ova žena rekla.

I htede još da priča, Askalapije trže i diže gladius, ali ne zamahnu, jer ga Gajov pogled zaustavi i on je ljutito odgurnu, tako da se strmoglavi na zemlju i pade ispred njega.

Učini mu se kao da je stena pala i samo se kamičak otkotrljao.

Okrenu se i nije želeo da je pogleda, dok je ona netrimice gledala u njega i dalje izbacivala plamene reči.

Da je ostao samo još jedan tren sigurno bi od te žestine reči i sam izgoreo.

Učini mu se kao da se raspada kao kada pada gromada sa neke ogromne visine.

Raširi prste i dade do znanja Askalapiju da je odvede u kavez.

Askalapije je naredbu razumeo, ali se ne pomeri, čekao je nastavak.

Umesto toga Gaj samo mahnu kažiprstom, što je značilo, ovoga puta bez trijumfalnog stroja, jer ovo nije bila nikakva bitka, ovo je bio samo deo nedovršenog sna.

Mladića odvesti u...!

Ali, mladića pored Askalapija nije bilo, pobegao je.

Askalapije pogleda u stranu, jer je znao da se tamo već nalazio čovek Miš.

I bez reči šmugnu da traži dečaka.

Gaj učini takve pokrete kao da se budi iz nekog sna, okrenu se i kao da nije bilo ništa, polako ujaha svoga konja.

Nije stigao ni do prve legije, a već mu je Askalapije dao do znanja da se dečak Armi nalazi u selu sa desne strane velike kolibe pokrivene slamom.

Gaj okrenu konja.

Nije imao vremena da sklopi celu sliku svog skrivanja, a već se kao vetar našao pored obora svoje zemunice, gde se kao dečak sakrivao od ljutitog oca.

Sjaha sa konja, koji nastavi da pase sočnu zelenu travu.

On se saže zari glavu i poljubi zemlju, a potom nastavi da lagano korača prema svom kamenu, koga je baka Oga postavila kada se rodio.

Ispred kamena nalazio se veliki glineni vrč, koji je služio za vodu.

Ispod vrča je čuvao najbolje svoje igračke.


On pruži ruku bojažljivo i izvuče zamotuljak, znao je sigurno da je to kožni znak legije sa likom Cezara.

Stisnuo ga je u šaku, kao da je želeo da ga izdrobi.

Pope se na kamen i pogleda u vrč.

Umesto vode u njemu je, kao mladi sir, drhtao mladić.

Približi se otvoru vrča i tiho reče:

Armento! Armii! ustani, ustani ! neću ti ništa!

Učini mu se kao da to nisu njegove reči.

Još mu i sada odzvanjaju očeve reči :

Armi sine izadji neću ti ništa!

A potom dolaze teške reči prekora, posle kojih zapljušte muški udarci levom i desnom rukom.

Sve dok ne dodje baka Oga da ga odbrani.

Mladić sa dečjim licem Armento bojažljivo ispruži desnu ruku.

Gaj je prihvati i podiže ga, bio je lak kao perce.

Prilikom pada ispred njega, ispusti nešto iz leve šake.

Čim se na zemlju dočeka, Mladić sa dečjim licem, poče bežati, šepajući.

Ali, nije pružio ni tri koraka, a Askalapije ga uhvati.

Gaj uze ono što je Mladiću sa dečjim licem ispalo iz šake.

I tek sada vide da je to kožni legionarski znak sa njegovim likom, i solidus .

Askalapije je i dalje čvrsto držao Mladića sa dećjim licem, koji je cupkao i otimao se bez reči, očekujući svakog trenutka da se otrgne i pobegne. Negde iz neke mrkline, Gaj čuje zvonki glas:

Armi da li sam ti pričao,kada sam bio mali, ali ne mnogo mali nego kao ti sada, baš taki, imao sam velike svoje snove?

Gaj se trže, jer je to pitanje već čuo nekoliko puta i nikada nije mogao da utvrdi ko to sada izgovara, i na brzinu ga pita.

A šta,ti sada o nečemu maštaš?

I sada Gaj poče da klima glavom, misleći na odgovor.

Askalapijo pomisli da je to znak da ga oslobodi, i on to učini.

Iskazujući pri tom svu svoju spoljašnju grubost i zlobu, unutrašnju nežnost i blagost, potvrdjujući, tako, svu čudnu, pokornost prema Gaju.

I Mladić sa dečjim licem, koji je imao isto ime kao on u mladosti Armi, kao strela šepajući polete.

Posle desetak koraka se okrenu, kao da se naruga Askalapiju, što mu je još jednom pobegao, ali se okrenu prema Gaju, kao da mu zahvali ili da ga pozove na igru.

Gaj se okrenu da vidi da li je u blizini njegovog pogleda Askalapije.

Do sada ni jedan korak nije učinio, a da prvo njega nije pogledao.

Čini mu se da mu on daje neku posebnu nadljudsku snagu i sigurnost.

Kada je pomislio da je za trenutak dalje od njegovog pogleda, on zamisli da je sada Armijev vršnjak i da je došao da se igraju, trče, skaču i preskaču virove na Timokusu, da se veraju sa vrbe na topolei da odozgo zapišuju penušavu vodu.

Da prenose najteži kamen preko reke.

Potrča ne da stigne Armija, nego da proveri da li još može, onako kao mali ždrebac da se ćifta i to sada beše tako smešno, da se dečak Armi poče, divljački, smejati.

Ova scena, je ličila na dečju igru i Askalapije umalo da se pridruži, ali se samo neprimetno nasmeja.

Ispod prelepog lica, pojaviše se beli zubi.

On nastavi ubrzano da prati dečaka Armija i gospodara Gaja.

Tek na kraju iza njih šunjao se čovek Miš.

Blizu male kolibe, pored ogromne stene, koja je visila iznad reke, kao da je tu namerno postavljena, svi stadoše, jer mladić Armi neprimetno šmugnu u zemunicu, pa izadje na drugu stranu.

Gaj stade kao poparen koprivom, jer je tu već jednom bio.

Strese ruke i noge, kao da želi da odbaci nešto što je za njega bilo zalepljeno odavno.

Taj osećaj peckanja koprivom i te čudne pokrete činio je baš na ovom mestu, kada je prvi put bio sa nekom mladom ženskom osobom.

Okrete se oko sebe da bolje zagleda, ili da poroveri, da li je baš to mesto, ili da proveri da možda i sada nije tu baka Oga, ili možda ona Divlja žene, koja je izgovorila najtežu klevetu za baka Ogu u trenutku oprosta.

Jer, je ona za svoga unuka uzela njenu unuku koja mu rodi sina i kćer, blizance.

Umesto njih sada je tu samo Armi, njegova sestra je nestala, odveli su je divlji vojnici.

Njihova majka Divlja žena je sada u kavezu i čeka presudu.

Gaj stoji i dalje kao ukopan.

Još jednom se uveri da je to baš ova zemunica, dom njihovih komšija, da je baš iz nje ona Divlja devojka koja je spavala s njim jedne noći, baš tu iza tog kamena, i tako postala njegova žena.

Dečak Armi spremao se da skoči sa stene pravo u reku i još jednom da potvrdi da je Maksim Armento Mladji, sada Gaj, gospodar rimske Imperije, došao u njihov obor.

Gaj se okrenu, ljutito, ka izlazu i onako kao za sebe, reče:

Ne, Armento, ne Armi sin... moj !

Na kraju obora već ga je čekao Askalapije držeći konja za uzde .

Gaj ga uzjaha i kao da niko nije pored njega, poče da se smeje divljački.

Nije to bio pravi smeh, oduševljenja, već smeh koji je prerastao prvo u neko ustezanje, šištanje, pa šmrkanje kroz čuljav nos, groktanje, i pretvarao u dečji polusmeh i plač, kao kada se detetu uzme nešto milo i drago, ili mu se igra na silu prekine.

Od kada je sa njim Askalapije ga prvi put vide ovako nemoćnog, a on ne može da mu pomogne.

Zato htede da ga pogleda popreko, ili da ga prekori, da ga ovakvog musavog i slinavog, legionari ne vide.

Ali se smeh već prekinu i ispred sebe vide Gaja u pravoj njegovoj veličini.

Askalapije pogleda iza sebe i dade znak čoveku Mišu, da o ovome ne treba pričati nikome.

Na pragu atara ove zemunice, već je stajao mladić Armi i učinilo mu se kao da i on plače, ali se ništa ne čuje, ili to i dalje Gaj jeca i usteže konja da ne ide brzo.


Gaj je već lagano prolazio kroz svoj obor i tu još uspori konja.

Činilo mu se kao da odavde nikada ne želi da izadje, ali konj nastavi paradnim korakom.

Prolazeći pored svakog kamena, klimao je glavom, kao pravi legionarski paradni pozdrav.
XIX nastavak  POVRATAK U  ZAVIČAJ

-Gušenje pobune u  Imperiji,
-Neće biti boljeg boga od moga,
-borbena formacija USTA znači UNIŠTITI SVETU MAGURU!
-prošara pogledom da ugleda svoju glavu,
-kakvi ste vi to ljudi,zbog jednog  dukas  stradate svi!!!





13.


Gde god je do sada gušio pobune, postupak je bio isti, a ishod se zna.

Iza njih su ostajali mrtvi, ruševine, pepeo i zgarišta.

Uvek bi prvo dobro osmotrio, da to možda nije već stigao u Moesiu Superiore i da li je to njegova Sveta Magura Monsi Soicer ?

Tek sada je znao da je tu i zato sebi ne veruje, no hoće da mu i dalje sve ovo bude samo san.

Šta je najbolje da sada uradi?

Samo što htede sebi da odgovori, čuje nečije korake.

Opet je video komandanta legije Askalapija.

Sada mu je pokazivao na usta i video je kako ih otvara ne ispuštajući nikakav glas.

To je moglo značiti :

Treba nešto da pojede.

Gaju se za trenutak učini da ga to majka Romula na večeru zove i on kao da potrča prema plotu.

Već je u ustima osećao grudičastu kašu od raženog brašna, što ga je baka Oga danima mlela, a u njemu je sve više rastao strah da to nije ona

Ipak je to bio samo Askalapije, koji je odsečno stao pored njega i rukom mu pokaza na glavu, što je značilo:

Nije li mu možda zlo?

Gaj mu još jednom dade do znanja da ga ostavi na miru.

Rukom opipa čelo, da se i sam uveri da možda nema groznicu.

Još jednom odmahnu glavom, što je značilo:

Ne, nije bolestan, i nije gladan.


Može on danima bez hrane.

Tek sada, pošto je dobio odgovor da je sve u redu, Askalapije se dostojanstveno okrenuo, kao svaki vojnik kada ispuni svoj zadatak i ode samo desetak koraka dalje od Gaja, ne ispuštajući mač iz leve ruke.

Vojska pored koje je do maločas bio kao da se gubila u daljini.

Bio je gotovo siguran da se nije ni zaustavljala nego mu se učinilo da nastavlja put prema istoku.

Ali, to nije bila nikakva vojska, a kamo li njegova, koja nikada nije bežala i bila u ovakvom metežu i rasulu.

Jednostavno kretalo se celo brdo.

Očima je tražio Askalapija, koji mu je već dao do znanja da to nije njihova vojska.

Brdo se pomera zato što narod beži, objašnjava Askalapije.

Gaj samo pomeri palac, umesto pitanja:

Zašto ?

Askalapije se nervozno strese, što znači :


Ljudi beže, zato što se boje nas!

Gaj podiže desnu ruku kao znak čudjenja, ali i kao naredjenje:

Da se brdo zaustavi !

Askalapije se uhvati za gladius, što je značilo:

Da li da sve to pobije, ili uništi!

Ukočene plave oči, u koji je on neprestano gledao ne pomeriše se.

To mu je bio ujedno i dogovor, na nepostavljeno pitanje, koje se u ovakvim prilikamo samo nametnulo.

Askalapije okrenu konja i podje do začelja, gde ga je već čekala vojska u formaciji za borbu. Isukani gladius vrati u korice.

I on oseti kako ga obasu zadah srdžbe svih vojnika, koji već dva dana stoje i čekaju.

Samo nekoliko minuta smirenog hoda na Belcu stiže i Gaj, a huk srdžbe legionara se stiša.

Brdo je već bilo opkoljeno i Gaj dugo posmatra ljude, očekujući da nekog prepozna.

Iz čitavog meteža ugleda samo onog dečaka, koga je maločas zapazio kako je stajao uz majku.

Ni jednu ljudsku reč da čuje, ni plač, ni bes, a kamo li neko pitanje.

Čuje samo neko, zujanje, brundanje, šaputanje i mumlanje, što razumede kao jecanje.

Sam ne veruje da ga Mons Soicero tako pozdravlja i dočekuje.

Bilo mu je čudno što čuje i neko šaputanje i mrmorenje.

Svaki šum je prepoznao, ali mu se čini da iza takvog žamora vidi kako stoje samo trupine, a ne ljudi.

Prošara pogledom dok ne ugleda svoju glavu.

Buljeći u ovo maleno truplo, učini mu se da mu je glava strašno otežala i da hoće da se odvoji od tela kako bi zaspala.

Samo mu se glava ljulja čas na jednu,čas na drugu stranu.

Gde god se okrene čuje glas:

Kada u kasnu jesen ne opadne hrastovo lišće i kada su jele visoke, zelene i lepe sa mnogo šišarki, onda umire mnogo mladih ljudi.

Okreće se da vidi ko ga podseća na ove reči .

Zato se pomeri kako bi se uverio da mu je glava na ramenu, ali oseti njenu težinu, i on samo shvati da je umoran.

Gaj pogleda u Askalapija, a on u ljude.

Što je bilo naredjenje:

Da se pronadje glavni čovek, duks!

Svi i dalje ćute, kao da ne razumeju naredbu.

Gaj pomeri levu ruku sa mača i otvori usta, kao da se smeje.

Taj podmukli smeh je ujedno i pitanje:

Gde je duks pobune ! ?

Ovo pitanje se proširilo u unutrašnji dijalog:


Ako ne kažete, magura će biti spaljena!

Da, svi će biti streljani, svi!

Iz gomile se izdvoji jedan,zdepasti mladić,sa podignuitim rukama,koje su štrčale na širokim ramenima.

Koračao je smušeno,naglašavajući hod desnom nogom. Sagnutom kosmatom, buljavom glavom i zrikavim očima , gledao u svaki svoj korak, i razmišljao šta će da keže, samo se čulo:

Evo ja ću da ka....... i!

Ali ostalo se nije čulo, ljudi ga sjatiše i on propade, kao da nije ni postojao.

Galerije, poče da se okreće levo desno,sa željom da vidi i čuje ovog mladića.

Ili,kao da želi da istakne kako je to sasvim obična stvar da kažu ko ih to buni i zlostavlja i treaba da se nadajuda će im sada biti bolje uz ovog cara!

Ravnodušnim i odmerenim glasom ponavljao je:

Da se pronadje glavni čovek pobune!

Bacio je nemaran pogled u daljinu, sa namerom da zagleda ko se to, možda, u daljini krije.

U njegovim ušima odzvanjali su prepoznatljivi šumovi i nadao se da će čuti i duksov glas.

Ali nije samo šum odzvanjao nego su to tutnjale grane borove šume, koji su raširile svoje zelene kićanke nad stazama gde se duks, možda krije .

Ako nam ne kažete, gde je, Magura će biti spaljena, a vi mrtvi!

Ponavljao je Gaj.

Da li vi razumete, da vam niko ne može zameniti živote!

Ako se sam prijavi neće se desiti ništa!

Tek se sada iz te gomile, izdvoji jedna žena i Askalapije je povede do Gaja, koji je stajao okrenut ledjuma.

Pridje mu sa prednje strane i dade do znanja da je zbeg zaustavljen i da je ovde neka žena.

Bez pitanja počela je da priča, veoma brzo, želeći tako da što pre kaže sve ono što je važno:

Zna se, da pravi duks ne postoji, ili ga pak oni nisu videli zajedno sa crnim legionarima.

Smrde na kučiće i dolaze samo noću.

Zna se da se duks u toku dana krije u borovoj šumi i zato ga zovu Iborina.

Da ovde narod više ne može da plaća četvorostruki porez: glavnom duksu u selu, glavnom u vojsci , rimskom caru i kučevskoj crnoj legiji.

Mobilišu ljude za crnu legiju, za rudnike, pljačkaju, pale, siluju, otimaju, eto zato narod beži.

I sada više nema kud, silni Cezare!

I htede još da priča:

Kako je nerodna godina, kako zanatlije ništa ne rade i kako deca umiru od kuge, a narod gladuje, i ovde žena poče da plače.

Iako, samo, Gaj ču uplašeni glas, on se od njega trže, jer mu u ušima odzvanja još kada ga je prvi put čuo.

Taj isti glas je izgovorio tešku klevetu za njegovu baka Ogu, i on sada ponovo čuje, ono mumlanje i šištanje, što je značilo:

Ma bacite tu kučku psima!

Kao da ništa nije čuo, ni razumeo Gaj se okrenu.

Umesto one divlje žene, koja je izgovorila te reči zlobe, prilikom oprosta od baka Oge, on sada ugleda senku i prepozna njegovu Divlju ženu koja je stajala smireno, ali uplakano, pored njega, želeći da mu zaviri u dno zenica, i tako da mu se bolje prikači uz telo.

Da mu se tako najbolje kaže koja je ona!


Ali, mu se učini da se trese, i ne završi okretanje.

Pogleda u Askalapija, koji povuče ženu u stranu, ne spuštajući pogled sa Gaja, jer njegova naredba još nije izrečena.

Nemi razgovor nije bio završen.

Treba još da odluči o subbini ove žene.

Treba još i narodu reći...!

Učini mu se, da nešto zasmrde na kučji mršalj, ali kao da čuje Stradosov glas i okrenu se da pogleda ko to ima hrabrost da ga prekida dok govori.

Smrad nestade, ali se i dalje čuje isti glas:

Jeste, treba reći: car Gaj, je zato i došao ovde, da uguši pobunu i da kazni sve one koji zlostavljaju narod .

Zato i traži da mu se kaže gde se krije Duks!

Gaj, diže ruku, i glas se više nije čuo, a govornika nije video, ali je znao da to bio Strados.

Učini neke pokrete od zemlje do neba i od istoka do zapada što je značilo:

Da treba, sada, ćutati, jer celu ovu priču znaju bogovi.

I oni će odlučiti o daljoj sudbini Mons Soicero.

Magurani znaju tu naredbu, ali neće da je prihvate, ćute Zato će biti kažnjeni.

Iznenada, podiže zlatni gladius i dodirnu usta.

Samo je on čuo svoje misli:

Uhvatiću ja tog duksa, pa makar se u kamen pretvorio, pa i na mrtvački trulež da smrdi.

Hoće on svoga boga da nadje !

Ovakva mi smrdljiva Mons Soicero Sveta Magura ne treba!

Napraviću ja bolju i lepšu Maguru !

Kada bih ja ovde imao vlast, svi Magurani bi bili srećni !

Zastade malo, jer ne zna šta da kaže, sve je besmisleno, što se rečima kaže, a delima se ne učini, u odbrani ponosa.

Sad će videti ko sam ja.

Izaćiće iz svoje rupe, taj vaš kučevski duks, ili će tu ostati!

Neka odluči sam, koga će boga da prihvati !

Neće biti boljeg boga no moga, ni bolje palate no moje, videće oni !

Zagrme Gaj, a da ga niko nije čuo, no svi videše podignutu ruku sa isukanim mačem.

Askalapiju se zenice raširiše, a noge zaigraše, jer je ova naredba značila, zauzeti borbenu formaciju Usta

Miš Čovek pedalj od zemlje, legijska luda, koji je bio tik uz Askalapija, ali ga Gaj nikada nije video, poče da se prevrće, šišti i skače, već je javio vojnicima ovu formaciju.

Ne jednom, u svim dosadašnjim završnim borbenim operacijama to je značilo:

Opkoliti neprijatelja i ostaviti samo jedan prolaz kroz koji će oni koji pokušaju da prodju biti pobijeni.,

Ta naredba je i sada važila isto.

Ali, izgleda da nije bio odlučan da i ona ovde bude primenjena.

Čeka da mu se duks sam prijavi.

Zato, još uvek drži gladius na usta kao da ga ljubi, ili kao da očekuje oprost.

Tek što ga odsečno spusti i zabi u korice, još uvek na vrhu usana oseti hladnoću svoga gladiusa.

Askalapije je već odjurio do vojske da izda novo naredjenje.

Ali, vojnici su znali, da predstoji borbena formacija Usta,

Askalapije je znao da je čovek Miš ispunio svoj zadatak, kao što će to učiuniti Maksima Armentos Mladji sa Svete Magure, baš onako kako su mu i proročice izrekle na dan rodjenja :

Da uništi Mons Soiceru Svetu Maguru !

Gaju se učini kao da se nebo ponovo otvori, počelo je da se cepa kao prepuna vreća.

Kao da je došao do kraja livade i ugledao cveće, raširi zenice da ih pogledom miluje.

Vreme se iznenada promenilo, nebo se sklopilo sa zemljom.

Zaduvao je neki hladni vetar i sa neba je počelo kamenje da pada.

Tek kada je čuo jauke, plač, zapomaganja, kletve, naricanja, molbe, proklinjanja.

Video je decu kako bespomoćno trče, padaju, ustaju, šire unezvereno ruke.

Čuo je kako leleču, pište, mole, mjauču i na kraju samo krkljaju kao mačići.

Poče da treperi kapcima, kada oseti dim.

Učinilo mu se da lebdi, dok mu je Belac uzigravao sve četiri noge u nebo, izbegavajući da gazi crveni pesak , u meso koje je još vruće i cvrči.

Zubima poče da melje, kao žrvanj, kada oseti miris paljevine.

A u ustima mu gorko , kao pregrena majčina proja.

Konji suludo galopiraju i ržu, uz penu koja se protezala sve do zemlje.

Konji i ljudi, gaze sve ispred sebe, upinju se u nebo da potraže pomoć.

Pišti, jauče, leleče, cvrči , zapareli i uskovitlali vreli vazduh.

Pršti, siplje, odronjava se u krupne komade krvava magurska zemlja.

U smrtonosnom galopu, legionari sve to ne vide.

Kao da im je na očima neka nevidljiva koprena, samo vitlaju hladna sečiva.

Ne čuju, ne od mržnje, nego od kožnih kaciga koje jedino mogu da čuju Galerijevu komandu.

Oni samo izvršavaju naredbu : Usta!


Učestalim pogledima u Askalapija očekuju sledeću naredbu.

Očekuju da mu zapaze ruku sa spuštenim gladiusom, što bi značilo prekinuti pokolj.

Ali, on još uvek vitla gladiusom, kao da borba tek počinje.

Gaj se iz nekog bunila probudi i učestalim potresima glave, kao da nešto potvrdjuje, ili negira, shvati šta je to uradio.

Duksa još uvek nema, a niko neće da kaže gde je.

Tren koji protekne više se ne vraća.

Pomisli na baka Ogine reči i poče da posrće želeći tako da nešto zaustavi, ili uhvati nekog što beži.

Šapućući jedva daje glas od sebe, kako bi se uverio da se ne zanosi u snu, ni od bolesti, već od žestine kojom ga dočekuje zavičaj.

Nije imao vremena da pogleda u Askalapija, kao da ga je bilo strah od tog pogleda, koji bi ga sigurno prekorio, zahtevajući da se ovaj pokolj prekine.

Dok je kamenje letelo sa svih strana, prštala je vrela smola i ulje vrčilo u jedan mlaz kao kiša.

Ljudi su panično bežali pravo u zasek u Usta, gde su ih čekali razjareni i podivljali legionari.

Dok su fijukala koplja bušeći vazduh, kao šilo, i sevali gladiusi, poput dalekih munja, ginuli su nevini ljudi:žene, deca, starci...

Bespomoćno riču krave, tužno mekale ovce, svinje se u galopu zarijale u ljudsko meso i crvenu zemlju, konji galopirali napred a nazad.

Samo se dim vitlao i odlazi u nebo.

Nestajalo je sve ono što se kreće, a zajedno sa njima i Sveta Magura je bila na izdisaju.

Duksa još nema. Niko neće da kaže gde je !

Kako je čudan ovaj narod i koliko se promenio, od mog odlaska!

Zar zbog jednog čoveka ovoliki pokolj ?

Zar zbog jednog čoveka ovoliki pokolj?

Pa kakv ste vi to narod, mislite da ćete večno živeti!

Pomisli Gaj, nesvesno diže levu ruku bez gladiusa i sve stade.

Nebo se, kao otvorena vreća, sa vidiljivom zakrpom preklopi.

Preko njegovih očiju kao da su se cedile crvene suzne kapi.

Razjapljena usta se sklopiše, i sada se samo čuje onaj ostatak u ustima koji se samo mljacka i žvaće.

Još uvek su se čuli razgovetni jauci i zapomaganja.

Iz nozdrva konja i ljudi šištala je para i krv, a iz ustiju osećao se smrtonosni zadah.

Okrenu se da ne vidi šta je njegova vojska V makedonska legija, učinila.

Bilo ga je strah da ne zapazi Divlju ženu sa Mladićem dečjeg lika.

Bojao se da ga možda sada neko ne prepozna.


Da mu se tek sada ne pojavi pravi duks.

Da ne vidi porušenu svoju zemunicu.

Gledao je u nebo da tamo ne prepozna neki znak, ili poruku mojra.

Uz sve ovo, sada, je nedostajao samo vetar, što je i inače, poslednji čin borbene formacije Usta.

Izbegavao je da pogleda Askalapija u oči, krio je od njega krvave ruke