Jovan S.Mitrović

SEĆANJE NA DJORDJA VAJFERTA

DJORDJE VAJFERT  PO DRUGI PUT U BORU
POVODOM  160 GODINA OD RODJENJA POSTAVLJENA  IZLOŽ\BA SLIKA,DOKUMENATA I FAKSIMILA O NJEGOVOM ŽIVOTU I RADU , U MUZEEJU  RUDARSTVA I METALURGIOJE U BORU


MALO I SKROMNO ZA TAKO VELIKO  DELO!!!




Borska jama mu se posrećila

DJORDJE VAJFERT PRVI VLASNIK KONCESIJE BORSKOG RUDNIKA.
OD SVOJE LIČNE IMOVINE
POSEDOVAO JE JE SAMO IGLU ZA KRAVATU I SAT.
ZA NAVEK MU JE  OSTALO IME KOJE SE UVEK  POMINJE KADA  SE GOVORI O RUDARSTVU,BANKARSTVU,PIVU I SRPSKOM RODOLJUBLJU. TAKO VEĆ  PUNIH 160 GODINA

ŽIVI  DJOIRDJE VAJFERT.
od početka decembra  u  Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije  Djordje Vajfert je ponovo medju svojim rudarima.








Nestaju I poslednja obeležja o Djordju Vajferu

Samo dve plave table,na početku 
I kraju ulice, sa natpisom
ULICA DJORDJA VAJFERTA 
 jedina su obeležja koje ima ovaj, 

zaslužni ,nekadašnji, prvi vlasnik
borskog rudnika.






I kada iduće godine,posle 105 godina,rudnik ,po drugi put ,dobije novog vlasnika,sigurno će I to nestati.Kao što je 11.avgusta 1981.godina nestalo izvozno okno VAJFERT, koje je izgradjeno 1926.godine.


To najveće skip okno u istoriji rudarstva,sasečeno je u parčiće I otišlo u staro gvožedje.


Uzaludni su bili zahtevi gradjana da se taj najveći nemi svedok prošlosti borske jame sačuva za nove generacije,ili kao turistička atrakcija grada.

Tako nestaju poslednji trajni belezi o Djordju Vajfertu u Boru..A ovo ime je pored Franje Šisteka,najzaslužnije za postojanje borskog rudnika zlata I bakara,o kome se poslednjih godina dosta priča.




Djordje Vajfert rodjen je u1850.godine u Pančevu u pivarskoj porodici.

Otac mu je bio vlasnik pivare u 
Pančevu
I Beogradu.U Pančevu je završio nižu 
realku, u Budimpešti trgovačku akademiju,a u Bavarskoj pivarski odsek..

Medjutim,pivarskiim zanatom se nikada nije bavio od 1872.godine sa ocem radi na istraživanju kostolačkog ugljenokopa .Kasnije je radio na istraživanju Avale,Kostolca I Miroča.Ova istraživanja nisu bila od koristi ,izgubio je blizu 730.000 dinara,što je u to vreeme bilo dosta para.Pored gubitaka on 1897.godine počinje da istražuje rudu bakra u Boru.,I baš to istraživanjhe mu se posrećilo.Pronalaskom borske rude bakara nadoknadio je sve što je izgubio u rudarstvu.

Da bi 1903.godine otvorio Borski rudnik I bio vlasnik prve koncesije za njegovu eksploataciju narednih 5o godina.


















Medjutim rudnik su otkupili Francuzi I eksploatisali do 1914.godine.U toku I I II svetskog rata,rudnik preuzoimaju Nemci,a od 1944.godine do današnjih dana, je vlasništvo radničke klase,odnosno države.




Vajfert se nije isticao samo u rudarstvu.Od 1883. do 1889.godine bio je viceguverner Narodne banke,jedan od njenih osnivača,a za guvernera je izabran 1911.godine I bio na njenom čelu do 1926.godine.Bio je I počasni predsednik Industrijske komore I predsednik poznatog novčanog zavoda BEOGRADSKA ZADRUGA.

Vajfert nije bio samo industrijalac ,banker I istraživač.,već I strasni kolekcionar..Ovo je nasledio od oca Ignjata I brata Huga.U narodnom muzeju u Beogradu, postoji zbirka od 14114 primeraka kovanog novca,od antike do savremenog doba.





Biografi Djordja Vajferta jednom rečenicom opisali su njegov život :



``On je primer.On je istoprija.On je uspeh.``Da nije bio izuzetno voljen od strane javnosti I on je sam zabeležio u svojim beleškama 1912.godine, izmedju ostalog I ovo

‘’..Tendeciozno je pisanje ‘’Samouprave ‘’ o poseti prestolonaslednika u Boru,šturo I nikakvo.Ja sam tu imao zanimljiva izlaganja,a oni me samo jednom pomenuli..’’,piše izmedju ostalog Vajfert.Posle njegove smrti 1937.godine pronadjena je I objavljena ‘’Beleška o Borskom rudniku I rudištu.’’

FOTOGRAFIJE , Ivan  Ćosić

ODJECI 

JOVAN S. MITROVIĆ

IZVORNI TEKST O HRVATSKOM KNEZU BORENU KOJI JE JEDAN OD JUNAKA ROMANA POVRATAK U ZAVIČAJ




СУСРЕТИ И ТРАЈАЊА


Светислав Првановић:

ТИМОЧКО-КУЧЕВСКИ КНЕЗ БОРНА


ОСНИВАЧ ПРВЕ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ






Југославенска академија знаности и умјетности у Загребу, на основу одлуке свог Одјела за философију и друштвене науке, донете на седници од 27. новембра 1956. године, штампала је ову расправу у 311. књизи „Рада“, на стр. 304 – 311. Да би расправа била доступнија читаоцима из Тимочке крајине, овде се објављује поново, у нешто измењеном и допуњеном облику. Оно што је овом приликом убачено као ново означено је испод текста напоменама3),5) и8).


I

ојава хрватског кнеза Борне из прве


половине IX века није још довољно






објашњена. Оно што се о њему сигурно зна, на основу франачких анала, односи се на улогу коју је одиграо у корист Франака у току устанка Људевита Посавског. Али шта је био по пореклу, када је и како постао кнезом приморске Хрватске и, најзад, зашто се толико заложио за франачку ствар, то су питања на која још није дат поуздан одговор. Мада франачки летописи бележе појаву и улогу Борне кроз период од једва три- четири године, хрватски историчари (Фердо Шишић, на пример) сматрају да је он владао много дуже, најмање десетак година. По том гледишту, он је Францима био привржен само зато што су му ишли на руку при разграничењу с романским градовима у Далмацији.1


Ја бих, међутим, рекао да је то било


сасвим друкчије. Покушаћу да то и докажем.






Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били »legati Abodritorum ac Bornæ, ducis






Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant« (посланици Браничеваца и Борне,






кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).2






Овај Ајнхардов податак, у облику како је цитиран3, потпуно је јасан. Једно посланство је дошло у име Браничеваца, а друго у име Борне, заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно (и једни и други) прекинули односе с Бугарима и прешли у крајеве под франачком врховном влашћу. У трагању за Борниним пореклом овај запис мора бити узет као полазна тачка, траг за којим треба само ићи даље. Случај је, међутим, хтео да у то посумња Фрањо Рачки, који је повукао на погрешан пут и касније историографе.






Пошто је установио као неоспорно, из каснијих записа о Гудушчанима, оних после 818. године, да су то били у ствари Гачани, мало племе у Гацкој, северно од Лике, које због географске удаљености није могло имати с Тимочанима ни ближег додира ни заједничког кнеза, Рачки је кориговао Ајнхардов запис. У тексту »(legati) Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum ...« ставио је зарез иза речи Guduscanorum, па је тако добио: »(legati) Bornæ, ducis Guduscanorum, et (legati) Timocianorum...«.4 Он је тако Борну и Гудушчане одвојио не само од Тимочана као њихових суседа, него и од даљег латинског контекста, који је тиме као мисаона целина потпуно искидан.






Тако је код Рачког испало да су пред цара ступила не два, него три посланства: прво, посланици Абодрита, тзваних Бодрића или Браничеваца, настањених источно од ушћа Велике Мораве; друго, посланици Борне, кнеза Гудушчана, тј. хрватских Гачана; и треће, посланици Тимочана, који су се (сами, дакле) склонили испред Бугара и прешли у франачке крајеве. Чињеницу да је летописац сва три племена поменуо заједно, а Борну чак означио као заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, Рачки је оценио као грешку. Она се ваљда десила, по његовом домишљају, на тај начин што су на франачки двор једновремено стигла сва три посланства,


браничевско


и


тимочко


из


Подунавља, а гудушчанско из подножја Велебита.






За такву претпоставку, судећи по свему нема реалног ослонца ни у оригиналном тексту, ни у логици забележеног догађаја. Рачки је тако поступио у оскудици података, а каснији наши историчари, хрватски и српски, заведени ауторитетом уваженог научника, нису улазили дубље у ту ствар. На тај начин, Борнино порекло је протумачено погрешно, а цело једно племе из данашње источне Србије избрисано је из историје као да није ни постојало.


РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1962. година, број IV-V)


1


СУСРЕТИ И ТРАЈАЊА






Ради се о племену Гудушчана, око кога је и настала читава забуна. Како је дошло до тога да њих Ајнхард 818. године запише заједно с Тимочанима и Браничевцима, а да су у даљим записима, већ идуће године, означени као становници Гацке? У ствари, то је једно исто племе. Од почетка VII до почетка IX века живело је у данашњој источној Србији, а потом је исељено у приморску Хрватску (можда цело, а можда само делимично).


Чиме се доказује боравак тог племена у


источној Србији?






О томе говори на првом месту сам Ајнхардов запис. Што то Рачки није уочио, крива је она његова коректура, којом је он Гудушчане одвојио од Тимочана не само географски, него и од даљег наставка те исте реченице, која се до краја односи на оба племена. У том се наставку, наиме, говори како су та два племена, због сукоба с Бугарима, прешла у крајеве потчињене Францима. Испустивши то из вида, Рачки је у ствари испустио кључ којим се решавају многа питања у вези са Борном.






Кад се у Ајнхардово казивање уђе критички, с географске и историјске тачке посматрања, види се да је оно потпуно на месту, да има свој унутрашњи смисао и логику. Јер, ако су на Лудовиков двор дошли представници Тимочана


и


Браничеваца,


настањених


у






подунавској области, а с њима су у истој реченици поменути и представници Гудушчана, онда и гудушчанску постојбину треба тражити у простору Подунавља.






Сви су они били у невољи због Бугара. Да би наследили срушену аварску државу у Панонији, Бугари су око 800. године прешли реку Искар у данашњој северној Бугарској и почели ширење на запад. С племенима данашњег српског Подунавља направили су најпре уговор о савезу (societas), а потом су прешли на њихово директно потчињавање. Три поменута племена, одашиљући посланике цару, имала су један исти план: да признају његову врховну власт и потраже помоћ против Бугара. Немогуће би било, чак и нелогично, да је од три посланства која су заједно ступила пред цара Лудовика једно (гудушчанско) могло да потиче чак из залеђа северног Јадрана. Године 818, кад је поменуто први пут, то племе је још увек негде у Подунављу, у племенском савезу с Тимочанима. Борна је тада био њихов заједнички


кнез:


dux


Guduscanorum


et


Timocianorum.






То потврђује још један податак: На основу забелешке Константина Порфирогенита, грчког цара и писца из X века, загребачки часопис „Даница илирска“ писао је пре Рачког, још 1863. године, да је далматинско–либурнијски кнез Борна „био прије војвода Гудушчанах и Тимочанах“.5 Нажалост, Рачки је ту подбацио. Он је знао само за Гудушчане у Хрватској, касније Гачане.






Њему није било познато да су хрватски Гудушчани дошли са истока, из своје првобитне домовине у Србији. Још почетком VII века, у време општег словенског досељавања на Балкан, то племе је прешло с леве стране Дунава и сместило се око реке Млаве, Пека и њихових притока, између Тимочана на истоку и Браничеваца на западу. И као што су тимочки Словени прихватили од затечених староседелаца римско име Тимакус, па му одбацили завршетак „ус“ и реци дали име Тимок, а себи Тимочани, тако су поступили и њихови западни суседи: затекли су крај Пека римски градГудус кум (Guduscum) и назвали га Гудуск (без завршетка „ум“), а себе Гудускани.






Да су наши историчари обратили више пажње на име тог града, не би дошло до искривљавања историјских чињеница. Гудускум је ушао у научну литературу још док је Рачки био жив, али њему, на жалост, тај податак није дошао до руку. Наиме, он је питање Гудушчана погрешно преломио 1877. године (тада су објављена његова „Documenta historiæ croaticæ), а о Гудускуму је В. Карић 1887. године објавио ово: „Говорећи о рударству у Србији, ми смо у долини средњег Пека нашли... иКучево (римски Guduscum) у кучевској карлици... Стари римски Guduscum био је недалеко од данашње варошице Кучева, али на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи од грађевине ове вароши, зидани од опека и камења, протежу се дуж Пека... дужином од 4 km. Овде је по свој прилици било и старо српско Кучево“.6 А. Лазић, у Гласнику географ. друштва за 1939. год, такође помиње овај римски град.7 У потврду његовог и Карићевог писања говори још један податак: на прелазу из VI века у VII римско-византијски војсковођа у овим крајевима звао сеGuduis ,8 што је очигледно у вези са именом Гудускум.






Није, значи, Ајнхард погрешио кад је Гудушчане записао заједно са Тимочанима и Браничевцима, него су наши историчари, не знајући за град Гудускум, погрешно тумачили тај његов запис.


РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1962. година, број IV-V)


2


СУСРЕТИ И ТРАЈАЊА


II






У прилог ове тезе говори такође мишљење страних научника, који Гудушчане помињу под именом Кучана. Тако, Бугарин Марин Дринов, негдашњи професор универзитета у Харкову, локализира Кучане између Браничеваца и Тимочана, тј. „југоисточно од Браничеваца, око Кучај–планине“.9 Рус А. Хилфердинг, говорећи о Јужним Словенима у Подунављу, такође набраја Тимочане, Кучане и Браничевце.10 Словак Павле Шафарик, један од најбољих познавалаца старе историје Јужних Словена, изјављује ово: „Верујем да Гудушчани или Годушчани немачких летописаца јесу Кучани, Кучевљани... становници краја Кучева и планине Кучаја“.11 Мада ни једном од њих није било познато да је назив Гудушчани дошао од имена града Гудускума, они су ствар ипак правилно поставили. Из Ајнхардовог записа, онакав какав је, само су извукли логичне закључке.






Да су Кучани у Србији и Гачани у Хрватској једно исто, показују и њихова имена, која имају исто језичко порекло. Словени Гудускума и околних крајева понели су у почетку племенско име Гудускани. Доцније су његову латинску основу Gudus свели на Gud (слично као: domus, дом; Timacus Тимак, касније Тимок) и тако су своје име пословенили у „Гудчани“. Даља његова метаморфоза вршена је овако:


У Србији: Гудчани, Гутчани, Гучани,


Кучани.У Хрватској: Гудчани, Гъдчани, Гадчани,


Гатчани, Гачани.






Испадање гласа „д“ испред гласа „ч“ извршено је у оба случаја, јер је то општа појава у нашем језику (на пример: Судчевић, Сутчевић, Сучевић; Градчац, Гратчац, Грачац). Међутим, кад се радо о једном истом првобитном имену (Гудчани), поставља се питање како је у Србији и Хрватској дошло до друкчијих промена у почетном слогу. Другим речима, како је могло једно исто племе да се назива друкчије у старом крају (Кучани), а друкчије у новом (Гачани)? Исељавањем тог племена на запад, у старом крају није ишчезао сваки траг његовог имена. Ту је остао град Гудчево, касније српско Кучево, а могао је остати и део племена, чак и већи део. То исто име морали су понети и они околни Словени који су населили испражњени простор. Тако су временом од једног племена формирана два посебна племена и посебна имена.






У Србији је почетни глас „Г“ претворен у свој задњенепчани парњак „К“ (као: мозаг, мозак). Није познато када је то извршено. Средином X века чини се да је арапски путописац Масудија поменуо


Кучево


(или


Кучајну),


али


у






искривљеном облику: Кнашанин.12 У XIV веку помиње се под досадашњим именом, као Кучево („Железник на Кучеву“).13 У XV веку ту је управљао неки »Tomcus, starosta Rasciæ... comes


cucievensis et branicevensis«14 (Томко, чиновник






Србије, кнез кучевски и браничевски). Под тим именом га у средњем веку и сви страни писци (Kuchov, Kucho, Cuciæna, Cuceva).15 Данас то име носи варошица Кучево, планина Кучај, село Кучајна и речица Кучајна.






Када је у Хрватској први слог „Гуд“ претворен у „Гад“, тешко је знати. Константин Порфирогенит, који је Гацку поменуо средином X века, писао је још увек глас „у“: Goutsiska16 (словенски: Гутска, затим Гътска, касније Гатска). Значи да се тек доцније формирао назив Гацка за реку и крај око ње, а Гачани за становнике тог краја. Налазећи да су „имена Крбаве, Лике и Гацке сасвим тамна постања и значења“, Шишић је својевремено тврдио да она „безувјетно нијесу словенска, па ни романска,17 већ да могу имати везе са последњим остацима Авара међу Хрватима. Из наведених података се међутим види да то тврђење, уколико се односи на Гацку, не одговара стварности. Њено име је романског (римског) порекла, а донето је из источне Србије.


III






Сада се појављује друго питање: Зашто су се Гудушчани одселили на такву даљину? Има ли потврде у историјским догађајима за тако необичну сеобу?






Из цитиране Ајнхардове вести види се само то да су Гудушчани и Тимочани прешли у франачке крајеве (ad nostros fines se contulerant). Али како разумети то прелажење, управо ― да ли су се иселили из свог завичаја некуда на запад, или га само ставили под франачку заштиту, тј. испод власти бугарског хана прешли под врховну власт франачког цара, не може се сигурно знати.


РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1962. година, број IV-V)


3


СУСРЕТИ И ТРАЈАЊА






Има доста историчара (К. Ј. Јиречек,18 А. Хилфердинг,19 Ст. Станојевић,20 Љ. Јовановић,21 П. Срећковић22) који одбацују могућност сеобе и говоре само о проширивању франачке врховне власти до иза Видина. Они то као да закључују из саме Ајнхардове забелешке, по којој однос Тимочана и Гудушчана с Бугарима није био обично поданство, него само савезништво (societas), из кога су они иступили као слободна уговорна


страна


(a


Bulgarorum


societate


desciverant).






Други писци пак сматрају, особито Фердо Шишић, да су се Тимочани (он само о њима говори) стварно иселили. Јиречек такођер сматра да су се и Тимочани иселили, али не сви, већ само један њихов део. Куда? ― „Негде ближе међама франачким, односно Људевитовој области“, одговара Шишић.23 Из чињенице да Гудушчане видимо у Хрватској већ 819. године, Шишићева претпоставка изгледа вероватнија, бар у односу на Гудушчане. Њихова сеоба је извршена у сваком случају, па било пре доласка Борниних посланика на франачки двор, било доцније, кад је почео Људевитов устанак.






Околности које су је изазвале добро су познате. То је био Људевитов устанак на Франке, који је Гудушчане и Тимочане раставио још док је припреман. Било где да су се затекли пред почетак тог догађаја, они су своју заједницу растурили и свако је кренуо својим правцем. Заједнички вођа Борна, који као да је био само кнез Гудушчана, а Тимочани му се придружили привремено, због невољима с Бугарима, није пристао на Људевитове планове. Од савеза са Францима Људевит је успео одвратити само Тимочане.


О томе је Ајнхард записао ово:






»(Liudevitus) Timocianorum populum, qui dimissa Bulgarorum societate ad imperatorem venire ac dicioni eius se permittere gestiebat, ne hoc efficeret intercepit«24 (Људевит је народ Тимочана, који су






се одвојили из заједнице с Бугарима и дошли цару, желећи живо да се потчине његовој власти, спречио да то учини). Тимочани, као веће племе од Гудушчана (Ајнхард их овде назива тимочким народом), притом више огорчени на туђинску власт, због директног притиска од стране Бугара, напустили су Борну и придружили се Људевиту.






Шта је у побуњеној средини могао да учини Борна, који се са својим племеном определио за Франке? Тешко је знати када и како, али Франци су њему морали омогућити да своје племе некуда склони, што даље од устаничких области. Тако су Гудушчани смештени између Велебита и Мале Капеле, јер је онај забачени крај био изван Људевитове вазалне државе (припадао је кнезу Приморске Хрватске). Планинско земљиште на које су дошли одговарало је оном са кога су пошли, и њима није било тешко да се прилагоде. Ако су у тим крајевима заиста тада живели последњи остаци Авара, како Шишић претпоставља,25 смештај Гудушчана извршен је без потреса. Померање домаћих (хрватских) племена није морало да се врши.






Тиме је била одлучена и Борнина будућа улога. У том догађају треба тражити основни узрок његовог држања у току устанка. Али, да његова оданост цару Лудовику буде сигурнија, јача од осећања солидарности с побуњеном браћом, Франци су подстакли и његове личне амбиције. Сукобљени с народним покретом на огромној територији, од Тимока и Видина до Соче и Трста, они су своју победу могли да планирају само у наслону на домаће снаге, на Борну пре свега. А он је у свему томе, пошто се назад више није могло, гледао повољну прилику, за себе, за своје личне интересе.






Тако Борна постаје господар ситуације у Приморској Хрватској.26 Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Идуће године, кад је водио на Купи ону велику битку с Људевитом, био је већ dux Dalmatiæ. У трећој години устанка (821.) Борна постаје dux Dalmatiæ atque Liburniæ , дакле кнез целе Далматинско-хрватске државе.






Из градације ових титула, у вези са свим што је до сада изложено, може се извући само један закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај. Његове титуле, по поступном пењању и временском редоследу, само се тако могу тумачити. Тако их је тумачио Бугарин Дринов.27


РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1962. година, број IV-V)


4


СУСРЕТИ И ТРАЈАЊА






Званична хрватска историографија, кроз гледиште Ферда Шишића, заступа сасвим друкчије мишљење. Без података о правом Борнином пореклу и његовом претходнику на кнежевском положају, Шишић је почетак Борнине владавине помакао уназад за десетак година, да њиме попуни празнину у историји. Он, наиме, претпоставља да је Борна постао кнезом много раније, негде око 810. године.28






У оскудици јачих аргумената Шишић наводи да су под Францима у хрватским земљама постојале само две вазалне државице, Посавска и Хрватска Хрватска, и да је Борна Приморску добио пре устанка, као наслеђе од Вишеслава, свога евентуалног претходника, можда и оца.29 По Шишићу,


Приморска


Хрватска


била


је






јединствена политичка целина од Раше до Цетине, и зато разни називи за Борну у летописима франачким нису ништа друго до „голе титуле“.30 Шишић тврди да Далмација (јужно од Крке) и Либурнија (од Крке до Раше у Истри) нису могле бити предаване Борни у виду награде, а још мање да су могле бити растављене као државна целина и њему предаване одвојено, прво једна, а доцније друга.






Низ чињеница, међутим, говори да Франци јединствену домаћу власт у тој кнежевини, ако су је стварно и утврдили раније, нису могли сачувати у току устанка. Дуготрајан византијско–франачки


рат


због






њених приморских крајева завршен је тек 812. године, миром у Ахену, а 817. године на франачком двору још увек су расправљали тешке спорове између далматинских Романа и Хрвата.31






Још неопорављену од последица рата и тих трзавица, формирану од становништва неједнаког по језику, вери и култури, Франци су је били предали у руке својим окрутним феудалцима и домаћем кнезу. Нашавши се у вртлогу супротних интереса и струја ― византијске, народне и латинско–франачке а уз то врло сиромашна, кршевита и неплодна, Приморска Хрватска је била зрелија за устанак од Посавске. Према томе, сасвим је вероватно да су догађаји у побуњеној Посавини имали одјека и у Приморској Хрватској и да су њу Франци тешко могли сачувати као јединствени политички организам.






Устаничке победе у Посавини морале су заталасати и народ у приморју, што је изазвало код племенских старешина, а потом и код самог кнеза, пометњу и колебање, попуштање верности франачким господарима. Да није било тога, зар би Људевит могао продрети онако лако с војском у те крајеве и провести у њима целу зиму (819. – 820.), сатеравши Борнине присталице у утврђене градове?32 Даље, зар би Људевиту у то исто време приступили и Словенци из области Трста и Соче и зар би га Фортунат, митрополит Истре, подстицао на борбу и слао веште мајсторе да му подижу тврђаве?33






Ако су још истините вести да су се у све то умешали и Византинци, помажући Људевиту да савлада Борну,34 онда све то показује да је у Приморској Хрватској стање било хаотично и да је она тешко могла сачувати предратно јединство и предратну власт. Њу је Борна из метежа и раздробљености имао тек стварати, наравно, уз помоћ Франака. Пошто су одстранили све сумњиве и колебљиве, међу њима и ранијег кнеза, Франци су се ослонили на Борну и пренели на њега сву власт, најпре у Далмацији, а потом и у Либурнији.






Какво је стање и расположење владало у народу, показује случај Борниних Гачана. Оставши под својим нижим вођама, пошто је Борна био отишао на већи положај, они су у борби на Купи пребегли на Људевитову страну. Како износи летописац, поражени кнез Борна, кренувши натраг у Далмацију, морао је поново покоравати своје Гачане: »Guduscani domum


regressi, iterum a Borna subiuguntur«35.Из






латинског израза „итерум“ (поново, опет, по други пут) јасно се види да је он и раније био њихов кнез. Али не у смислу Шишићева домишљања ― као кнез целе Приморске Хрватске, него као њихов саплеменик, вођа још из старог, подунавског краја.






Да попну Борну на положај вазалног владара, Франци су искористили један стари обичај хрватског родовског покрета: да се на кнежевски престол не долази по праву наслеђа, него на принципу народног избора. Није ту важно како је народ и колико подржавао Борнино наименовање, али је за њих то била погодна форма да њега дигну на положај кнеза. Кад је умро Борна (821.), они су на исти начин поставили за кнеза и Владислава, његовог синовца.


РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1962. година, број IV-V)


5


СУСРЕТИ И ТРАЈАЊА


О томе летописац извештава:»Interea






Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est« (У међувремену умро је Борна,






кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).36






Све то очигледно говори да Ајнхард није уз Борнино име стављао само „голе титуле“, како Шишић мисли. Оне у ствари показују пут којим је Борна ишао навише, од малог племенског вође до владара вазалне државе. Како Хрвати пре IX столећа,


по


казивању






Константина Порфирогенита, нису познавали „владу једног човека“, а кнез Вишеслав (пре Борне) вероватно да је био изборни старешина само неких делова будуће Приморске Хрватске, кнез Борна је био први који је, макар и као франачки вазал, завладао целом територијом Приморске Хрватске, од Раше до Цетине.






Само у том светлу могу бити прихваћене Шишићеве речи да се Борна „с правом може сматрати оснивачем Хрватске државе“.37






На крају, можда би се овом тезом могла објаснити још једна нејасна ствар. Реч је о догађајима при слому устанка (822.), кад је Људевит напустио Сисак, свој главни град, и пребегао Србима (Liudevitus Siscia civitate relicta ad Sordbos, qui natio magnam partem Dalmatiæ optinere dicitur, fugiendo se contulit).38 Хрватски и српски историчари дуго су полемисали, често са шовинистичких позиција, где су могли бити ти Људевитови Срби. Све се најзад свело на закључак да су они живели негде око Врбаса, у западној Босни. Можда је стварно тако и било. Али не треба искључити могућност да су били Гачани.


Извесне


околности


намећу


ту


претпоставку.






Не мислим да се сад треба позивати на распрострањеност српског имена ван племена првобитних Срба, који су заузимали данашњи Санџак и околне крајеве. Навешћу податке који се односе на Тимочане, Кучане и Браничевце. Мада су њихови предели до пред крај XIII века били стално изван Срба и српске државе, изгледа да је српско име код њих постојало вековима раније. Византијски великаш Кекавмен пише у XI веку да су македонски Власи (Цинцари) „некада живели у суседству река Дунава и Саве... где сада (у XI веку ― С. П.) живе Срби“, у тврдим и неприступачним местима.39 Кад се зна да су тврда и неприступачна места у Подунављу само хомољско–кучајске планине, где су живели Гудушчани (Кучани), с Тимочанима на истоку и Браничевцима на западу, онда је Кекавмен свакако њих називао Србима. Одкуд њима српско име у XI веку?






Они су га, без сумње, наследили од својих предака, оних истих Кучана, Тимочна и Браничеваца о којима смо овде говорили. Подунавске Словене из IX века назива Србима, с извесном резервом, и сам Фердо Шишић. Ево како он у „Повијести Хрвата“ завршава поглавље о Људевиту: „Он је био једини хрватски владар који је поред себе окупио, поред панонских Хрвата, још и велики део Словенаца и подунавских Словена, зар Срба (тј. ваљда Срба ― С. П.), управљајући бар кроз једно вријеме судбином читаве земље од извора Саве до данашње сјеверне Србије“.40






Према томе, Гачани су поред свог ужег, племенског имена могли донети у Хрватску и српско име као своје. Вероватно да су их тим именом више називала околна (хрватска) племена, да би их тиме означила као дошљаке у оне крајеве. Износећи како је Људевит из Сиска побегао Србима (ad Sorabos... fugiendo se contulit), Ајнхард је можда мислио на Гачане, за које је чуо да их називају и Србима. У прилог те претпоставке говори неколико момената.






Прво. У познатој борби на Купи 819. године Гачани су напустили Борнине редове и прешли на Људевитову страну. Зар није тада Људевит могао, запавши у критичан положај, да побегне управо ка њима? Он је могао очекивати да ће га они, као осведочени пријатељи, склонити и помоћи много боље од Срба у Босни, чак преко Врбаса с којим га није везивало ништа.


РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1962. година, број IV-V)


6


СУСРЕТИ И ТРАЈАЊА






Друго. Летописци кажу да је Људевит, добегавши Србима, убио једног од њихових кнезова (uno ex ducibus eorum),41 управо оног који га је примио, и да је тако завладао оним крајем. Какво је то племе са више кнезова, кад се зна да су сва наша племена имала у оно доба главног старешину? Ту се опет може мислити на Гачане. Јер само они су, одласком Борне на већи положај, могли остати с неколико нижих старешина, који су управљали у Борнино име. Долазак царског бунтовника у њихове племе могао је да изазвати међу њима пометњу и раздор, а онда је све то рашчистила Људевитова оружана пратња, уз помоћ његових присталица међу самим Гачанима.






Треће. Људевитово држање не одаје изгубљеног човека, очајника који лута без циља. Долазећи међу Гачане, одасвуд заклоњене планинама, он је могао покушати два излаза: најпре мирење са Францима, чија се војна сила сручила на његову Посавину, а ако му то не успе (као што није ни успело), да се пребаци у Далмацију, где је на власти био опет један Гачанин, Борнин синовац Владислав. Према томе, одлазак међу Гачане можда је био покушај Људевитов да се преко њих повеже с Борниним ујаком Људемислом, преко њега с кнезом Владиславом, а потом и са Францима.






Његова је ствар, међутим, била коначно изгубљена. Док су се франачки феудалци ширили по његовој Посавини а Тимочани опет дошли под Бугаре, Људевит бежи у Далмацију, у двор старог Људемисла. По наређењу Франака, ту је ускоро и убијен, на преваран начин, свакако са знањем кнеза Владислава. Заједничка држава Јужних Словена, какву је он покушао створити још у оно време, могла је бити створена тек у далекој будућности, после 1100 година.






Чињеница да су Хрвати у IX веку прихватили за владара Борну, дотадашњег кнеза тимочко–кучевског, а да су са Људевитом, господарем Сиска, повезали судбину чак далеки Тимочани, јасан је доказ да је народ био близак један другом, али да су у њему туђинци, онда као и доцније, подстицали неслогу и раздор и тиме омели стварање заједничке државе.


РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1962. година, број IV-V)


7


1Литература:


1) Шишић Фердо: Повјест Хрвата у вријеме народних владара, Загреб, стр. 313.


22) Шафарик, Павле Јосиф.:Слованске старожитности, Праг, стр. 224.


3


3) У истом облику Ајнхардов запис су објавили Ст. Станојевић и В. Ћоровић (Извори за српску историју,


Београд, 1921, стр. 51.)


44) Рачки Фрањо: Documenta historiæ croaticæ, Загреб, 1877, стр. 320.


5


5) Даница Илирска за 1863. годину, бр. 8 (од 28. II)


66) Карић Владимир:Србија, Београд, 1887, стр. 861.


7


7) Гласник Географског друштва за 1939. годину; свеска 25, стр. 14. (чланак Антонија Лазића)


88) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 225. и 230.


9


9) Дринов Марин: Поглед врху происхождениет на български народ и началото на българска история, Виена,


1869, стр. 31.


1010) Гильфердинг (Хилфердинг), Александр Фёдорович:


Писма о историји Срба и Бугара, Београд 1857, стр. 34.


1111) Шафарик, П. Ј.: наведено дело, стр. 227.


1212) Симић Василије: Историјски развој нашег рударства (цитирано према књизи „Уметничка обрада метала“,


Београд 1953, стр. 3.)






1313) Уметничка обрада метала, стр. 4 (издао Музеј примењених уметности).


1414) Шафарик П. Ј.: наведено дело, стр. 227.


1515) Лазић Антоније: наведено дело, стр. 14.


1616) Шишић Фердо: наведено дело, стр. 313;


Стојановић-Ћоровић: наведено дело, 70.


17


17) Шишић Фердо: наведено дело, стр. 14.






1818) Јиречек, Константин Јозеф: Историја Срба, Београд 1911, стр. 185.


1919) Хилфердинг, А. Ф.: наведено дело, стр. 34.


2020) Станојевић Станоје: Историја Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1920, стр. 18.


21


21) Јовановић Љубомир: О прошлости Босне и Херцеговине, Београд 1909, стр. 131.






2222) Срећковић Пантелија: Историја српског народа, књига I, Београд 1884, стр. 170.


2323) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 312.


2424) Шафарик, П. Ј.: наведено дело, стр. 224.


2525-26) Шишић Фердо.: наведено дело, 680 и 310-314.


26


2727) Дринов Марин: Южные славяне и Византия в X век, Москва 1876, стр. 37-38.






2828-30) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 310.


29


30


3131) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 313.


3232) Јиречек, К. Ј.: наведено дело, стр. 185.


3333) Шишић Фердо.: наведено дело, стр. 314.


3434) Манојловић Гавро: Јадранско приморје, стр. 71-72;


Грот, Яков Карлович: Известия Константина Багряна о Сербах и Хорватах, стр. 120 (према Ф. Шишићу).


35






36


3735-38) Шишић Ф.: нав. дело, стр. 310, 318, 664. и 315.


38


3939) Васињевски В. И Јернштет Ј.: Кекаумени стратегикон (објављено 1896

ODJECI


jovan s. mitrović odjeci o objavljenim tekstovima:

PREMA STATISTIČKIM PODACIMA ČITANOSTI OVOG BLOGA,SVI  DOSADAŠNJI TEKSTOVI SU  BILI VEOMA ZAPAŽENI .. TAKO   TEKST ROMANA POVRATAK U ZAVIČAJ NE SILAZI SA SPISKA  OD DESET NAJČITANIJIH TEKSTOVA U MINULOM PERIODU...OVIH DANA  SE POJAVIO  TEKST   O TIMOČKO  KUČEJSKOM  KNEZU BORNEU KAO OSNIVAČU HRVATSKE  DRŽAVE,KAKO SE I U ROMANU POVRATAK U ZAVIČAJ   Jovana S.Mitrovića I IZMEDJU OSTALOG I POMINJE...  EVO JEDNOG DELA TEKSTA  KOJI JE PREUZET:

среда, 15. децембар 2010.

Timočko-kučevski knez Borna






ТИМОЧКО-КУЧЕВСКИ КНЕЗ БОРНА


ОСНИВАЧ ПРВЕ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ










Појава хрватског кнеза Борне из прве половине IX века није још довољно објашњена. Оно што се о њему сигурно зна, на основу франачких анала, односи се на улогу коју је одиграо у корист Франака у току устанка Људевита Посавског. Али шта је био по пореклу, када је и како постао кнезом приморске Хрватске и, најзад, зашто се толико заложио за франачку ствар, то су питања на која још није дат поуздан одговор. Мада франачки летописи бележе појаву и улогу Борне кроз период од једва три-четири године, хрватски историчари (Фердо Шишић, на пример) сматрају да је он владао много дуже, најмање десетак година. По том гледишту, он је Францима био привржен само зато што су му ишли на руку при разграничењу с романским градовима у Далмацији.










Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору. Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били »legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant« (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).






Овај Ајнхардов податак, у облику како је цитиран , потпуно је јасан. Једно посланство је дошло у име Браничеваца, а друго у име Борне, заједничког кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно (и једни и други) прекинули односе с Бугарима и прешли у крајеве под франачком врховном влашћу. У трагању за Борниним пореклом овај запис мора бити узет као полазна тачка, траг за којим треба само ићи даље. Случај је, међутим, хтео да у то посумња Фрањо Рачки, који је повукао на погрешан пут и касније историографе.











Objavio/la  23:00
Oznake: Dalmacija, Hrvatska, knez Borna, Ljudevit Posavski, Timok

Ovaj tekst je preuzet iz  Bloga  Anarhologija -zahvaljujem !!!!!

UNIVERZUMM: FeljtonJOVAN S. MITROVIĆKAD PESNICI PLAČUŽIVE...

UNIVERZUMM: Feljton
JOVAN S. MITROVIĆ
KAD PESNICI PLAČU

,,ŽIVI..ŽIVOT  MOMA DIMIĆ .: "Feljton JOVAN S. MITROVIĆ

KAD PESNICI PLAČU
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

SRPSKA ZAJEDNICA

OPET O MOMI  SAMO DRUGI 
  pišu







Esbozo biográfico







Moma Dimic nació en 1944 en Miriyevo, junto a Belgrado. Poeta, cuentista, novelista, antólogo, cronista, ensayista, dramaturgo. Libros editados: Tola Manoylovich viviendo la vida, novela, Prosveta, Beograd, 1966; La cama gitana, poemas, Delo, Beograd, 1968; El Anticristo, narrativa, Nezavisna iznadanja Slobodana Masica, Beograd, 1970; Conociendo las mocedades del pequeño máximo (junto con V. parun), poemas, Bigz, Beograd, 1982; Dedicatorias, poemas, Novodelo, Beograd, 1986; El pequeño pájaro, novela, Svetlost, Sarajevo, 1989; El viajero sin misericordia, crónicas de viajes, Srpsk knjizevna madruga, Beograd, 1991; Cómo, o disparates autobiográficos (junto con V. Parun), KOV, Vrsac, 1994; Bajo las bombas, diario, Matica srpska, Novi Sad, 2000. dramas: El caminero (1953); El mayor filósofo de mi aldea (1966); Tola Manoylovich viviendo la vida (1967); El ciudadano forestal (1983). Está traducido a diferentes idiomas.


















Selección Poética






Antología Primera






















--------------------------------------------------------------------------------

Moma Dimić













MOMA DIMIĆ O
 
SVOJIM PRVIM

 KNJIŽEVNIM

RADOVIMA
I VASI

 POPOVIĆU










Hoću da verujem da je, uprkos svemu, s ovog sveta, a krajem 2006. godine, pisac i jošte kakav šeret Vasa Popović otišao sa – smeškom. Smešak se taj vasapopovićevski nadvija, evo, i nad ovim nekrologom, dok se prisećam njegovih priča: Volite se ljudi, pesama u zbirci Sremski zagrljaji, punih smeha i neke mladalačke tuge sremačke... Jeste, Popović je rođen (1923. godine) sred tih sremačkih vinograda, na uzvisjima fruškogorskim, u selu Jazak, međ zvonicima i oltarima manastirskim. To je isti onaj Srem koji je iznedrio oštrorekog Mihiza, Crnčevića..., za kojim je u svom “Lamentu” uzdisao Crnjanski... Srem kom se Vasa Popović s dalekih svojih belosvetskih putovanja (a posetio je čak i Egipat, Indiju, Indoneziju, Japan i Australiju!) vraćao ne samo onako iz nostalgije za zavičajem, već i najvećim delom svojih knjiga: Filip na konju, Zec u Fruškoj gori, Savremene lakrdije...






Međutim, za razliku od većine vršnjaka, prethodnika, pa i onih koji će za njim doći, Vasa Popović je pored tih struna svojih sremskih, negovao i osetljivost urbanog, gradskog čoveka, nekog koji se s geslom Šešir dole putovanju (kako glasi naslov jedne od njegovih putopisnih knjiga) svuda u svetu osećao kao kod kuće. Podsetićemo se da je tih pedesetih godina, izuzev sportista malo ko još imao pa-soš i nesmetano prelazio iz zemlje u zemlju, uvek s povratnom kartom. Pritom, niko tada Vasi nije zavideo, budući da nas je ovaj pisac neštedimice darivao “pričama iz belog sveta”, prizorima i doživljajima nepatvorenog vilovnjaka i gamena s neizbrisivim smeškom na usnama, u srcu... Te šeretske reportaže i priče objavljivao je “Politici”, “Ježu” i, napokon, NIN-u. Zatim se taj oreol njegovog smeška širio s TV ekrana (serije Kod sudije za prekršaje, Maksim našeg doba, Filip na konju), s filmskog platna (scenario za Parče plavog neba), s pozorišne scene. Svuda. Odasvud. Vasa Popović – višedecenijska nasušna duhovna hrana i štivo tolikih poštovalaca, koji su ga žudno očekivali na određenoj koti Gutembergove galaksije svake bogovetne nedelje. Popović je na najplemenitiji način ukrstio i spajao novinarstvo i književnost. Pisao je uvek kao da neposredno razgovara sa čitaocem ili onim svojim drugim, ma-nje poznatim “ja” u sebi – kratkim rezovima, melodično i zvonko, znajući “na pravom mestu da načini pauzu ili zaćuti”. Stil pisanja Vase Popovića brusio se još od ratnih dana, dok je bio novinar lista III armije, ili kasnije u časopisu “Omladina” da bi, kasnije u našim najčitanijim listovima dostigao virtuoznost i najdublji lični pečat. Tekstovi, emisije i knjige Vase Popovića nosili su sobom bistrinu i reskost fruškogorskog “portogiza”, vina koje je on toliko voleo, zahvaćenog bokalom direktno iz seoskog podruma.






Na najširem književnom platnu Vasa Popović je dao neponovljivi lik Filipa Brzaka u jedinom svom romanu Filip na konju (1960). Knjiga ima nesumnjivu autobigrafsku potku. Zakasneli borac-partizan, stupajući u rat tek pred kraj 1944. godine, mladi, drčni školarac Filip iz sela Kudoš, junak golubijeg srca i dakako zečje ćudi, svaki čas ulazi u nesporazume sa okolinom, nadređenim i saborcima, devojkom Anom kojoj bi da se što je više moguće približi, i, naravno, sa svime time što se zove Veliki Strašni Rat. Plutajući jednako med snom i med javom (pri čemu mu ponajviše nedostaje da se čestito naspava) Filipa more intelektualne dileme ovakvog ili sličnog tipa: “Iako si kukavica, opet imaš priliku da vidiš izbliza eksploziju granate”. A onda: “Junaci beže od svojih misli, a kukavice misle samo svoje misli”. Odvojen od knjiga i škole, ovaj lirski stradalnik i rođeni smetenjak, ipak, zahvaljujući “slučaju komedijantu” postiže i neka svoja junaštva i pobede, a usput se “trefi” i poneka Švabica ili Mađarica. Filozofija Popovićevog junaka-konjevodca koji će na sa-mom kraju uspeti, makar i na kratko, da uzjaše konja belca je takva: “Pobeda (i poraz) pripada svim borcima, svim poginulima (naročito) i svima živima”. Za Filipa znamo od kojih je.






Vasa Popović je, pored pomenutih dela objavio još i Matori kreteni, mladi idioti – nežni letopis sa Čubure, Antologiju leve strane, Kandidat za junaka i dr. Ta mala Fruška Gora, koja bi se mogla sačiniti od njegovih naslova, bila je, izgleda, nedovoljna da se odlazak ovog šereta koji se lepo smeje obeleži medijski dostojnije, pa i glasnije, uz oglašavanje njegovih književnih savremenika, uz poneku reprizu ili evociranje nezaboravnog Filipa kojeg je na ekranu jedinstveno dočarao Boro Stjepa nović. Ovako, za sada, na čast ostaju samo tekstovi iz NIN-a i novosadskog “Dnevnika”, uz nadu da vreme onog Vasinog smeška nije prošlo...






***






Vasu sam upoznao s početka šezdesetih, tačnije 1962. godine, u vreme njegove najveće popularnosti. Godinu dana pre toga odležao je nekih četrdesetak dana u zatvoru zbog rečenice koja mu se otela u klubu hrvatskih književnika (“Ko je ovde dežurni ustaša?”). Vasa je uređivao priču u NIN-u i ja sam, kao osamnaestogodišnjak, ponudio rukopis priče “Deca ne znaju da im kolica škripe”, koja će kasnije biti uvodna priča moje zbirke Gad reskirant (Nolit, 1985). Nekoliko nedelja svraćao sam u redakciju i od ljubazne sekretarice dobijao uvek isti odgovor da moju priču “još nije pročitao urednik”. Nakon četvrtog ili petog mog obilaska redakcije, sekretarica me je posavetovala da svratim do redakcijskog bifea, u kom je u tom času sedeo urednik Vasa Popović, i da se tako lično pozabavim sudbinom svog sočinjenija. Kada sam rekao ko sam i zbog čega dolazim, Vasa se, prekidajući razgovor sa svojim sagovornikom za stočićem, samo nemoćno uhvatio za glavu, pravdajući se: “Šta da radim, mladiću, kad u redakciji ima pet stotina priča!?” Na to sam malčice “kritički” zaćutao i rekao: “A zbog čega objavljujete najgore priče?”






On je samo uzdahnuo i zamolio me da mu se obratim na istom mestu narednog ponedeljka. Još iste te nedelje, u subotu, priča “Deca ne znaju da im kolica škripe” objavljena je u NIN-u... I to je bio početak naše dugogodišnje saradnje, a i prijateljstva.












Copyrigh© todos los derechos reservados por el autor






----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------











Srpske novine u Australiji


Broj 1159, 27. jun 2008.






KOMEMORATIVNO VEČE

ŽIVIO ŽIVOT MOMA DIMIĆ






U petak, 20. juna, u knjižari 'Srbika', održano je komemorativno književno veče povodom smrti našeg istaknutog književnika Mome Dimića, u organizaciji Udruženja književnih stvaralaca "Desanka Maksimović".






Ugasio se život 8. juna ove godine, našeg dragog prijatelja, pripovedača, romanopisca, pesnika i svetskog putnika, Mome Dimića.






Njegovi prijatelji iz Toronta, pesnikinje Katarina Kostić, Snežana Ivković, Sofija Škorić i slikar i galerista Ranko Pavić, evocirali su uspomene na prijateljstvo i druženje sa Momom, kako u Udruženju književnika Srbije tako i na mnogim večerima poezije po Srbiji, druženjima po beogradskim kafanama, a naročito na promocijama knjiga, ističući Momine velike ljudske kvalitete, marljivost, energiju i racionalnost u organizovanju mnogih pesničkih susreta i događanja. Bili su poznate i priznate njegove aktivnosti u Udruženju književnika Srbije, njegova velika kumunikativnost i kreativnost.






U programu ove komemorativne večeri učestvovali su i književnik Božidar Živanović, pesnikinja Miroslava Đurčić, kao i dramski umetnici, bračni par Porobić, Dimitrije i Amra. Čitali su izvode iz Mominih dela i njegovu poeziju.






Književnik Moma Dimić je bio izvrstan poznavalac srpskog mentaliteta, posebno ruralnog, sa lepim darom za karakteristično, odan ironiji, ali i blagonaklon do sentimetalnosti. Ovaj pisac nam je ostavio izuzetno književno delo. U svaku svoju knjigu je utiskivao sam život, spajao je život i poeziju, ali nije nikada robovao raznim književnim obrascima, normama i simbolima.






Čitaoci njegovih knjiga su uvek osećali veliko zadovoljstvo u druženju sa autentičnim i neobičnim književnim likovima, koje je Moma stvorio tako ubedljivo i majstorski. Napisao je uzbudljive priče o mirijevskim i kosmajskim starcima.






Objavio je 40 knjiga, a prevođen je i igran u mnogim pozorištima u zemlji i inostranstvu. Njegova čuvena drama "Živeo život Tola Manojlović" je 1968. godine igrana i u Londonu, a imala je i svoje T.V. izdanje. Nezaboravnu ulogu Tole Majnolovića igrao je naš veliki glumac Petar Kralj. Zanimljivo je da je ovaj čuveni roman Moma napisao kada je imao samo 22 godine, Ovo delo je pretečeno u pozorišni komad koji se i danas izvodi na scenama širom Srbije.






Posle romana, Moma Dimić objavio je 1968. godine zbirku pesama "Ciganski krevet", zatim "Antihrist proza", roman u 18 pripovedaka "Maksim srbski iz Doma staraca", "Poznanstvo sa danima malog maksima", zbirka pesama zajedno sa pesnikinjom Vesnom Parun, zbirka pesama Tvorac Rusiji, "Šumski građanin", mnoge putopise i druge veoma zanimljive romane. U svojim putopisima i na stranicama svojih knjiga približio nam je daleke zemlje i upoznao nas sa mnogim zanimljivim ljudima, a posetio je 250 svetskih gradova. Bio je veliki svetski putnik.






Njegova četri romana su pretočena u dramska dela, "Putar", "Najveći filozof u mom selu", "Živeo život Tola Majnolović"i "Šumski građanin". Pisao je i filmske scenarije i priredio 3 knjige Derokovih sećanja, "A onda je letio Jeroplan nad Beogradom", "Mangupluci oko Kalemegdana" i "Uspomene Beograđanina" .






Takođe je priredio zbirku pesama Desanke Maksimović na engleskom jeziku. Čuvena je njegova pesnička antologija "Kletva, Srbija, proleće 1999 (Bombardovanje nase otađbine) ".






Moma Dimić je bio dugogodišnji umetnički direktor Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, i bio je zapamćen kao srdačan domaćin koji je umio da poštuje svoje sagovornike i svoju braću po peru. Posebno je pomagao piscima iz dijaspore, pisao predgovore za njihove romane i pesničke zbirke i pripremao promocije njihovih knjiga u Beogradu.






Tako je napisao svoj poslednji pregovor za knjigu naše književnice iz Toronta, Katarine Kostić. Poznata je njegova rečenica "Svakom piscu o kojem sam pisao, pristupao sam drugačije, nastojeći da što dublje zađem u odaje i tajne njihovog stvaranja, dimenzij, i boje njihovih talenata…".






Moma je također bio poznat kao priznati prevodilac sa engleskog i švedskog, sa kog je preveo desetak knjiga. On je bio veoma cenjen i poštovan pisac i prevodilac u Švedskoj. U Upsali je postavljena njegova drama "Šumski građanin". Autor je scenarija za kultno-filmsko delo poznatog režisera Slobodana Šijana "Kako sam sistematski uništen od idiota". Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija. Njegova dela prevedena su na 10 jezika. Za svoj rad dobio je više značajnih domaćih i međunarodnih književnih nagrada za književnost i prevodilaštvo.






Moma Dimić rođen je 1944 godine. Diplomirao je filozofiju, u godini studentskih nemira 1968 godine.






Na kraju, želim reći, da sam u petak uveče očekivao mnogo više posetilaca ovoj komemorativnoj večeri i uspomeni na našeg znamenitog pisca. Posebno su trebali biti prisutni pesnici i književnici iz Toronta. Mnogi su izostali, a to je veoma tužno. Bar su oni mogli odati priznanje velikom prijatelju pesnika i književnika iz dijaspore, jer je Moma bio čovek koji je podržavao sve ljude koji pišu, bez obzira iz koje sredine potiču i gde žive. Na ovoj večeri nisu primećeni ni mnogi kulturni stvaraoci iz našeg grada Toronta. Ipak je Moma bio i urbani pisac iz Beograda.






Slobodan Rundo


---------------------------------------------------------------------------------------------------


Moma Dimić

VELIKI PALIKUĆA










("Šumadijske metafore" – Biblioteka grada Beograda – Biblioteka "Despot Stefan Lazarević", Mladenovac – Beograd, 2009)






BAGDADSKA KOŠULJA






Kupljena


Na pijaci Rašid


Stara koliko svet


Sabira u svoje crvene nite


Prašinu pustinje


Spokoj Tigra


Oblak čaja ispijenog


Bombardovanja sva neminula


Košulja moja najdraža


I kad je skinem


Bez ijednog je nabora


Da otpočinem


Od po svetu lutanja


Telo mi grli


Isto










USPENSKA CRKVA U EPIFANIJI






Tri kubeta bacaju


senku svoju


niz breg kosi


zdrave trave


da se dohvate






Svet je


na drugoj strani


s petlovima


pčelama


ponekom mačkom psom






U naručju seljaka preostalih






Rusija, 12. 9. 2001.










DRAMA


Razgovori behu žrtvi darovani


Oh moj božanski dar


Čulo se s jedne strane


Oh moj božanski dar


Čulo se od drugog


S bleštavom onom njegovom senkom


Vezani behu oko vrata


Oko vratnih žila


S koferima punim pesama


Uz lestve su se peli


Oslonjeni ni na šta


Ne ovo se nije događalo u cirkusu


To drama bi samo


Njihova








------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------





Pišući ovaj nekrolog o Vasi Popoviću, a zanemarujući  
mterijalne činjenice o ovom piscu, sve mi se čini da je Moma Dimić još 2006.godine, zapravo, pisao nekrolog o sebi, želeći tako da potvrdi da se mnoge činjenice izrečene o Popovići , ustvari , odnose i na samog pisca nekrologa Momu Dimića.Kraj ovog nekrologa me podseti na februar 1972.godine, kada sam u ‘‘Mladosti’‘ugledao svoju priču’‘Skica za jednu odluku’‘koju je Moma, objavio tek, skoro, posle pola godine mog strpljivog čekanja..I to je bio početak našeg, skoro učestalog druženja , saradnje, a i prijateljstva, kako reče Moma.

ŽIVEO ŽIVOT MOMA DIMIĆ

        feljton -35

 BRONZANA PLOČA NA ZIDU

MOTELA U ZLOTU SA

MOMINIM IMENOM

 Na vest o smrti Mome Dimića u

 Politici (11.juna 2008.) napisao

sam:
Nedostaje mi čovek koji
 mi je u književnom životu mnogo
pomogao.Njegovo ime je već

 ispisano na bareljefnoj bronzanoj

ploči,koja se nalazi na zidu motela

 Zlotske pećine,gde je održana
 
Prva svesrpska književna kolonija,čiji je on bio umetnički direktor.Tamo gde je ostavio trajne tragove Moma će sigurno uvek ostati...


U isto vreme posle njegove smrti mnogi su ga se setili,jer nije dobio zaslužeenu umetničku penziju,i tada 13.9.2008. u Politici sam ponovo javno protestvovao,što je Moma,kao veliki srpski pisac ostao bez nacionalne penzije,koju je pošteno zaslužio. Napisao sam :


Medju zaboravljenima je i Moma Dimić. Sada je kasno da se greška ispravi.Moma je pre dva meseca umro,ostao je njegov Tola, da večno živi i podseća na Momu Dimića.


***


Ovo je tekst,umesto intervjua,koji nisam obavio ,a obećao sam mu odavno.


To je samo jedno hvala za sve ono što je Moma Dimić, divan čovek i pisac uradio za srpsku književnost .


Avgust,2010. Bor Jovan S.Mitrović
















---------------------------------

                                    feljton -34


Vikipedija o Momi Dimiću;

,,Moma Dimić (Beograd [Mirijevo], 1944 — Beograd 8. jun 2008.), srpski književnik — pesnik, prevodilac, romansijer, putopisac, esejista, dramski pisac, filmski scenarista; dugogodišnji umetnički direktor Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, član Udruženja književnika Srbije1.






Najpoznatiji je po romanu "Živeo život Tola Manojlović", pretvorenom u popularnu pozorišnu predstavu i TV dramu.






Rođen je 1944. u Mirijevu, tada selu u blizini Beograda. Na beogradskom Filozofskom fakultetu je diplomirao 1968., u vreme studentskih protesta. Još 1966. je napisao svoj najčuveniji roman, "Živeo život Tola Manojlović", pretočen u dramu koja će dve godine kasnije biti igrana i u Londonu, te doživeti i TV izdanje. Drama će u beogradskom Ateljeu 212 imati preko 400 izvedbi, sa Petrom Kraljem u glavnoj ulozi.






Putovao je širom sveta (pominje se da je posetio 250 svetskih gradova2) i sprijateljio se sa brojnim poznatim piscima: Ferenz Juhas, Thomas Transtremer, Vladimir Vojnović, Bulat Okudžava, Eduard Limonov, Antonio Porpetta itd.3






Umro je posle kraće i teške bolesti i sahranjen u rodnom Mirijevu, o kojem je jednom prilikom rekao da "nije lošije od ne-znam-kakvih metropola"1.






Dimić je zastupljen u mnogim domaćim i stranim antologijama srpske poezije i proze. Njegove knjige prevedene su na deset jezika. Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada za književnost I prevodilaštvo.,,