-Gaj još uvek samo diše,-nečije oči stalno bulje!!!
- zar ću ja,silni car,ovako završiti,kao kuče?
-propadanje u provaliju to je bolest!
Jaoooo!!!majkoooo! Romulooooo!
Car je mrtav!!!
Živeo car!!!
Nebo se već tamnilo, ali je dobro zapazio da sa Šiljate planine zvezda polako nestaje.
Iz otvorenih pećina izlazili su uplašeni, davno zarobljeni, ljudi i podivljale zveri .
Odavno su se smirile planine koje se kreću.
Letele su preplašene ptice, jer su najavljivale nevreme.
Njemu se učini da je, ipak, iz nekog gliba odjurila preplašena divljač, putem koji je tek napravljen.
Na kraju prihvati, mogućnost, da je samo za trenutak zaspao pored reke i on jurnu uz obalu kroz šiblje, da se u sve uveri.
Padao je, dizao se uplašen i dok su ga oštre grane grebale po licu već je stigao do obora.
Njegovi ukućani su užurbano završavali poslove pred nevreme koje samo što nije počelo.
Ko je to sa ljudskim glasom mogao biti pored njega, a da ga nije video?
I čije to oči stalno bulji u njega ?
Ko ga to usmerava pravim putem da hodi ?
Nikada to nije saznao, jer su ga svi odavno napustili.
Onaj Drugi Armento je odavno nestao, ovaj Gaj još uvek samo diše.
Tražeći odgovor oči su mu bile uprte u nebo i od jačine sunčevih zraka, ništa nije mogao da vidi i odgonetne.
Sve se obistinilo, a ništa nije verovao.I danas ga ova tajna muči, da li je živeo ili će tek živeti !?
Umorio se slušajući pažljivo sve oko sebe ne bi li raspoznao govornika.
Umesto odgovora,čuje svoje pitanje:
Zar ću ja, silni car, zaista tako da završim !?
Smrti se ne bojim, sada joj ne mogu uteći !
Ne plašim se smrti, jer je ne mogu drugom zadati !
Koliko li sam je puta samo video u svom životu !
Proveo sam ga ubijajući, jer kada gladius nosiš treba ubijati nevernike.
Iznenada iz sebe izbaci svu vruću i smrdljivu tekućinu .
To je uvek činio kada se uplaši i kada je želeo da se olakša.
Onda zagazi u prvi vir i sve ode niz vodu.
Htede to i sada da učini, ali je bio nemoćan.
Želeo je još jednom da oseti ukus tečnosti koju je izvlačio iz trosisatih Krezubih žena i zato je usta pokretao teško i sporo, a trepavice tromo sklapao da mu one same dodju u zenice .
Bespomoćno je pokuša da sklopi oči i tako da dočeka sutrašnji dan koji ga sigurno čeka, ali ostadoše teške i zauvek ukočene.
Jedino je prsten iznad njegovih očiju i dalje landarao sve sporije levo desno, gore dole.
Učini mu se da se smirio i strovalio u neki bezdan.
Samo je čuo kako u daljinu odjeknu:
Pljasss, pljasss!
I sada čuje carsku naredbu:
Da oni koji ništa ne rade, neka ne troše slobodno vreme, ni našta drugo osim ako nešto novo čuju da caru saopšte .
To što saznaju, u što kraćem roku, neka svakog dana izadju na prometna mesta i tamo kažu akta diurma.
Pri prvom susretu caru, ocu je pričao o ratovanju i nemirima u Gornjoj Meziji, o nepoštovanju carskih ukaza, o zlatu koje neprestano potocima teče.
Stoji još ispred cara oca i kao putujući pripovedač, ili kao putujući car, ne otvara usta, i želi nešto da mu kaže, ali ne zna kako .
Misli su ga još plavile i oči su mu se sve više smanjivale.
Nadolazi mutna reka, a vreme se oblači.
Još samo da vidi Mons Soicero i prebroji sve okolne brežuljke, gde počivaju njegovi najmiliji.
Da mu dodje i onaj Drugi, i objasni zašto ga je zaboravio.
Da vidi zlatni grad i čuje kako ga majka Romula zove.
Da iz Mitreovog potoka kletva iscuri.Da baka Oga dobije novu halju.
Da majka Romula progovori:Jesi li mi bolestan Armi, sine ?
Da se otac Armentarijus javi .
Da se Divljakuša još jednom zalepi za njega kao čičak.
Da zakačena zvezda nestane sa Šiljate planine
Da kameni brod u veliku reku Danubius otplovi .
Samo da još razgonetne ono mrmljanje, šuštanje i čuje onaj mio baršunast glas .
Da crnom rekom Timokus vidi kako zlatne ribice šepure svoja kićena peraja.
Da iz žbuna šmugne divljač.
Da sve to vidi i čuje pa će i on da, bez straha, podje prema istoku.
Možda ga tamo čekaju:
Baka Oga, prababa Heka ili majka Romula, surovi otac Armentarijus, ili divlji praded O Gan Karpa!
Više nije birao, sada mu je sve jedno kuda ide i ko će ga dočekati.
Sve je više poprimao skamenjen izraz lica, dok su mu samo oči sporo treperile tražeći neku tačku koja treba da se ovekoveči .
Samo što nije došao tren kada će kao poslednji dašak u znak pozdrava zatreperiti.
I tek kada je počeo da gubi prisebnost, skliznu niz vlažne konjske sapi, kao da klizi u ambis pun neke smrdljive tekućine.
Još uvek je bio budan i pri svesti, pa mu se činilo da je sve ovo samo neki ružan san, koji ga obuzima.
Ispred očiju mu promiču slova i zapazi samo S, p,Q, R.
Znao je šta ova čuvena skraćenica znači Senatus populus gue Romanus .
Gaj poverova sebi da je već stigao pored rimskog senata i sada samo očekuje ovacije naroda.
Napraviše mu nosiljku, koju ogradiše platnom, i nastaviše put.
Ali, ni to nije pomoglo, svaki korak je po jedan kameni udarac i ubod u njegovo srce.
Nije hteo da stane, jer bi sve stalo, a san o propadanju u neki ambis bi se prekinuo.
Bolje da se dosanja propadanje.
Čuje, kako kaže baka Oga, dok rida sva u suzama, i dodaje:
Propadanje u provaliju, to je bolest !
Ako te neko gurne, snaćiće te neka teška nevolja!
Ako skočiš u provaliju, sam ćeš doći u smrtnu opasnost !
Ako vidiš druge da skaču u provaliju, imaćeš neprijatnost !
Eto to ti san kaže, sine Armi, pa ti izaberi, sine moj!
Odavno više nije imao lekovit napitak koji mu je davno dala Valerija.
Kada je bio u ovakvim bolovima, ispijao je taj čarobni napitak, i bolovi su prestajali.
Pa je posle toga, umesto u ambis, na Belcu jurio s jednog na drugi kraj kolone V makedonske legije, sve dok konj ne bi sam stao od umora.
Iako je Valerija bila sa druge strane kolone, na nju nije smeo, sada, ni da pomsli.
Sve što ima da joj kaže ona već to odavno zna.
Jedino je mogao samo da trpi bolove.
Onaj Drugi ga je odavno napustio i sada je morao sve sam da odlučuje i radi.
Napustili su ga i njegiovi Liktori, odneli su uvezane svoje fasce i nema kome da sudi no sebi.
Ima još dosta da se putuje do Mons Soicero, a teško da će toliko udaraca i uboda da istrpi.
Ali, vredi trpeti toliko da samo vidi svoju carsku palatu Feliks Romulijanu .
Kada nije više mogao da izdrži, samo jednim dugim:
Jaoooj ! Majkooo ! Romulijanoooo!!
Askalapiju dade znak da nosači stanu i on povuče zavesu da ga više ne gledaju, kako se od bolova prevrće.
Nesvesno, kao da je u onom ambisu, odlučuje kom snu da se privoli, i dalje viče :
Jaooojj! Majkooo! Romulijanooo!
Trza se, kao da se otima od nekog, koji želi da mu prekine san, da ne odluči za provaliju.
Sada mu se ceo život strmoglavio kroz provaliju, a on misli da je došao u veliku plamteću magursku prostoriju, koja se uzdigla sve do neba.
Pa mu kroz glavu preleteše misli kao da se nekome žali.
Za treptaj oka ostadoše mu samo slike, koje mu kroz život najavljivaše ovakav kraj.
Već od šake deteta izbegao je vatri, ni sam ne zna kako? Ne zna ni kada i kako je odrastao.
Kako, je samo opstao, ovako dugo, da sačeka smrt.
Iz nabujalog Timokusa izalazio, a da se nije ni ukvasio. Celog života, evo sve do sada, oseća neku blatnjavu smrdljivu masu koja ga steže.
U Serdarijusov bunar upadao, kao u neku životinjsku jazbinu.
Ali, je uvek izlazio , ne znajući kako, tek, kao mladi ptić bi uzleteo iz bunara.
Izmeštali crnu reku da poplavi njegov dom.
Nebrojano puta izmakao od crnih legionara, ali od njegove ruke niko nije utekao.
Znao je, a pio otrovano vino, uz najveću slast mu se sladio, na opšte razočarenje onih koji su ga trovali.
Ujedale su ga zmije otrovnice, samo je on znao kako da im naredi da otrov ne puste u njegovo meso.
Rastrzali su ga lavovi u Koloseumu, a on sa njima besedio kao najbolji prijatelj.
Na mlado drveće ga rastezali i kao kameno djule bacali.
Iz potaje na njega bacali otrovne strele i zlatna pugia.
Ima još, ali nema vremena da izredja sve slike smrti koje mu prirediše njegovi bogovi, kojima je sve, pa i sebe žrtvovao.
Evo, tek sada, ali kasno misli, na onog magurskog boga, koga čeka u snovima.
Dok je stigao u ovu plamteću magursku prostoriju, kroz ceo život je, kao crv, udarao sa jednog na dugi kraj provalije života.
Sve našta je nailazio bilo je mutno, blatnjavo i krvavo.
Nije znao za šta da se prihvati zdravo.
Nije imao kome da se požali i od koga pomoć da potraži.
Tek mu se sada razbistriše Dioklecijanove reči:
Sine moj, kada budeš prvi niko te neće voleti!
Kada budeš imao sve, bićeš sam, nemoćan i siromašan!
Od dečačkih snova nije ostalo ništa.
Samo je,još jednom,potvrdio očeve reči:
Snovi stvaraju prijatelje, sine moj,a njihovo ispunjenje neprijatelje.
Koliko imaš snova, toliko neprijatelja, sine moj!
Prebira snove i računa, da li ima nešto što mu se nije ostvarilo i koji su to mogli biti njegovi protivnici, a da ih nije uklonio.
Kao da se zbunio, opet iznova počne sa nabrajanjem.
I kada stigne do Magure, tu zastane ponovo, kao da nije ništa ni poželeo, niti negde bio, nego vazda samo na njegovoj Maguri ovozemaljski život prosanjao.
Okolo sebe vidi i dalje samo ogromnu plamteću kuglu.
U sebi oseća da više nije on i da to nisu njegovi dečji , bezazleni snovi.
Nožne prste zabada u sasušenu zemlju, kao da se sprema za dalek neki put, ili da se tako naglo zaustavlja sa silnoga puta.
Oseća kako ne može da zaustavi svoje misli i sve mu se pretvara u nemoć i jad, u nepravdu i prevare, u otimanja i smrt.
Iz glave mu još odjekuje:Qualis vita, finis ita!.
Koga bogovi vole, umire na mukama!
Provalije više nema
Kao u nekom bunilu života uze zlatni pugio i preseče svoju muškost.
Učinio je to tako hitro, želeći da pretekne sebe ako se predomisli, kao da seče vrh nekog konopca o koga visi i baci ga kroz otvor nosiljke .
Tek kada krv poče da šiklja, trže se kada umesto ambisa vide belinu .
Kao da se budi iz nekog besvesnog stanja i ispušta neku toplu tekućinu.
On shvati da to nije njegova mokraća, jer u mnogim prilikama jašući, osećao je kako vruća mokrina curi niz noge, nego crvena i lepljiva, sada ga prepade.
Dok je krv bojila belo platno iz nosiljke se čulo njegovo nesvesno jecanje:
Jojjj ! Majkooo ! Romulooo!
Askalapijo, iznenadjen, htede da vrisne, ali prvo baci peškir na ono parče mesa koje poskakuje, te ga uze, ne shvatajući još šta je uzeo, otvori nosiljku.
Gaj se spusti, sav krvav niz njegovo rame, prvi put posle dvadeset godina, da ga dodirne.
On se trže, ne od straha i njegovog prvog dodira, od koga oseti jezu, nego htede da pozove medikuse.
Nije čekao dugo i oni mu zaustaviše krv koja je sada samo curila, kap po kap.
Askalapijo dade znak da medikusi odu i pripreme meleme.
On se približi Gaju, koji je još uvek bio pri čistoj svesti, i već je počeo da mu mrmlja tihim isprekidanim glasom:
Do Monsi Soicero !
Do mog Svetog brda i toplog izvora, neću stići živ ni čitav, raspašću se na pola puta.
Tako moji bogovi žele!
To znaju moji preci Valhon i Dagon koji me već čekaju.
Askalapijo ga gleda pravo u oči koje su bile pune suza, želeo je da mu da do znanja da će ipak stići, on mu obećava, samo neka sada preživi, kao i u mnogim prilikama ranije.
Njegove Mojre će mu pomoći !
Ali, Gaj skloni poluprazne oči, koje se sve više punile suzama i nastavi da mrmlja.
Askalapijo je dobro razumeo:
Celog života tražim, ovo više nije to Sveto brdo, samo sam ja u njemu.
Kada budem umro, spali me ovde, spali me, razumeš!
Pepeo prebaci na Monsi Soicero, a tamo uz majku Romulu učinite čin preseljenja u večnost, u pravo Sveto brdo Maguru.
Odatle ću videti sve brežuljke okolo.
Moji bogovi će me tu najbolje videti.
Feliks Romulijana je sigurno već odavno spremna na sve ovo, učini to, razumeš !
Mrmljao je još nešto, Asakalapijo ga nije čuo, ali je razumeo:
Pozvaće plastičare, napraviće dve lutke, jedna će biti on Galerije, a druga njegova majka Romula, i biće kako ti kažeš silni care !
Založićemo veliku vatru na Monsi Soicero, sada samo manju no kada si se rodio .
Da će sve one poklone koje je dobio na rodjenju, i koje godinama vuče sa sobom, staviti pored njegove lutke :
zlatni novčić, dar očev, prsten majčin, zlatnu kopču, fibulu.
Jeste, zna da je poklon od bake Oge!
Zna i da je dajući majci Romuli govorila:
Neka ga ova fibula čuva i vezuje za ovaj kraj ma gde bio i što god radio.
Htede još da mu priča kako će ipak sa toplog izvora svakog dana donositi vodu u carsku palatu, da će jednu dvorsku sobu pretvoriti u veliki vrt, da će...
Već je bilo suvišno misli pretvarati u reči, te reči više nemaju pravo značenje,niti su više razumne.
Možda on uopšte nije ni postojao, već samo ova priča.
Ali tu je ova prelepa glava, koja će biti jedini svedok.
Galerijeva glava klonu, kao da je zaspala na Askalapijevo rame.
Samo o tom jednom pokretu i o jednoj glavi mogla bi da se ispriča nova priča.
On je prvi put, pogladi, tako nežno i blaženo, kao da će se ipak podići i reći mu šta dalje valja uraditi.
I činio je takve spore pokrete samo da ga ne probudi.
Askalapijo se pomeri i telo ispruži na nosila.
Pridje, pored njega, baci svoj ogrtač i diže ruku, bez gladiusa.
Vojska stade i brdo se smiri.
Samo se čuje neko nerazumno šuštanje, mrmljanje i zujanje.
Car je mrtav !
Žioveo car !
Постови
