петак, 15. јануар 2010.

IV   nastavak  POVRATAK  U  ZAVIČAJ -  GAMZIGRADSKI  ZAPISI - Razgovor sa Srejovićem

-Da li je Gaj bio  onakav kako se pripoveda ?
-dim je još u  njegovim očima,
-krv mu je kao užarena lavina!
-Ja sam onaj koji te plaća Srejoviću!!!




 Znate, profesorice, izvinite, nisam bio na času kada smo učili o Rimu !


Ritmovi života su se poremetili, sada vreme leti.

Samo je svetlost ista, i ona je jedino slobodna.

Bićete slobodni kada izadjete iz tog starog sveta.

A Vi ćete biti slobodni kada mi se pokažete.

Izadjite Iz te senke već jednom, izadjite !

Videćete istu svetlost, ali druge senke.

Ja ću pomoći kada zajedno budemo ispod iste senke, i kada nestanemo !

Hoćete da vam ja budem sudija ili imperator !

Tako sam umoran da ne mogu izdržati ova dva sata.

Neka glupa kriza dodje u ovo vreme.

Čini mi se da sam video sve ono što je bilo vidljivo u mraku i rekao sve što vredi reći bez reči.

Shvatio sam sve što treba shvatiti sada mogu da odem.

Ali Vi ništa niste naučili i shvatli iz mog vremena. Uostalom, kad jednom izadješ iz svog tela nema ti povratka, lutaš čitavu večnost, a da ne znaš ko si, odakle si i kuda si krenuo .

I zato sam sada tu, zato što Vi tako hoćete, moj naučniče.

Ja nisam onaj koji postoji, nego onaj koj je stvoren odavno.

Onakav sam kakav Vi hoćte da budem.

Najveća zasluga što postojim je vaša, onako kako ste hteli Vi, naučniče.

Niste mi Vi majka, nego sam ja vaše večno dete istorije.

Ja sam vaša nenaučena lekcija iz istorije.


Zato, vas prezirem, a prezirem i sebe, što sam na to pristao, da večno budem ovakav kakog ste me stvorili.

Sada, ne krivim vas, optužujem sve one koji su prošli kroz ovo vreme, a nisu me drugačije videli i prihvatili.

Hiljadama godina su me gledali, a nisu me upotrebljavali, moj naučniče, eto zato ih krivim.

Kao da nisu imali mozak.

Svako vreme ima svoje tajne, koje zna mali broj odabranih.

Vi ste naučniče, izabrani da živite izgubljene svetove.

Da otkrivate tajne, a umetnost, odnosno, znanje je sačuvati ih.

Imam, dakle, prava da sudim vremenu i ja to činim, a vama kako je drago, moj naučniče.

Prvi ste vatru zapalili i dim je još u mojim očima.


Iz mog čuljavog nosa umesto vazduha dim je pokuljao. Vaša je krv u meni potekla, kao užarena lava.

Ja sam se uplašio umesto vas, kada su vas napadali i nisu vam verovali u sve što pričate o meni.

Srce mi je igralo kao da ponovo stojim pred strašno zatucnim Dioklecijanom.

Jedva sam savladao želju da vas ne ostavim, da i sami ne izgorite, ili se ugušite u dimu i civilizacijskom smradu.


I da ovo što je od nas ostalo izgricka zub vremena.

Onda sam sebi rekao :

Mlad je čovek, ambiciozan, neka ga, neka smišlja, neka stvara svoju imperiju, neka se zanosi.

Podseća me na moje godine mladosti.

Da vidim koliko može ljude da zavara.

Mene nisi mogao, moj naučniče !

Bolje da ja odem od kuće i bez milosti sam otišao.

Znao sam da će svi patiti više nego kada sam stvarno otišao iz Magure. Znate li, naučniče, da ste bili pored mene, još kada sam se rodio, neko je tako hteo .

A Vi osvajate Vaseljenu bez milosti.


Kako vas je samo voleo Dioklecijan, pa Valerija.

Niste čuli, kada je rekao:

Ne postoje dobri ili loši vladari.

Postoje samo oni koji su rodjeni da to budu, a ovaj je jedan od njih!

Bogovi mu daruju sve i oni retko zgreše.

Zato budite pažljivi prema njemu, jer on će uticati na vaš karakter!

Valerija je posebna, sećate se koliko vam je pričala da mi se divi, da uživa u mojoj muškosti.

Kako je bila slatkorečiva u priči koliko me obožava.

Celog me mrzela, kada je hodala i kada je spavala.

A znao sam šta mi sve sprema, samo da bi bila uz vas.

I sada mi je jasno zašto ste mi darovali tu nepriodnu veličinu muškosti, to mi je uvek bio najveći problem.

Rimljani su, vas posebno voleli, zato što ste Vi voleli njih, razgovarali ste, pevali sa njima.

Dok ste skidali prašinu sa njih.

A niste smeli u Koloseum, niste!


Kako su vas samo žalili kada ste dobili slabu ocenu iz istorije zbog njih.

Dioklecijanovu palatu u Splitu ste znali u prste, svaki mozaik, svaku skulpturu.

Svaki njegov cvet ste znali po imenice.

Vodio vas je Dioklecijan iznad brda da posmatrate palatu.

On da se divi, a Vi da otkrijete na šta vam ta gradjevina liči.

Pogodili ste, rekli ste:

To vam liči na savremeni rimski vojni logor.

Ali niko nije znao da je, taj vojni logor, plutao na morskoj vodi i svakog ćasa je mogao da se odvoji od kopna.

Jedino , niste otrkrili onaj lagum, gde je Dioklecijan krio zlato i držao ključ za pokretanje tog ostrva, vojničkog logora.

Rekao mi je :

To znamo samo ti i ja, Galerije, sine !


Često ste iz Splita slali onu razglednicu sa Dioklecijanovom palatom na kojoj piše ;

Pozdrav iz sunčanog Splita.

Samo da ste čuli, kako je odjekivalo sa razglednice to : Pozdrav iz sunčanog Splita!

A to je značilo :

Za večni Rim ! Sol inventi !

Kako su vas se plašili oni koje ste dodirivali pogledima, a niste ih pipali prstima.

Zdušno ste se gurali, da prvi dodjete u to davno preživljeno vreme, a niste primetili da se mnogo toga nije promenilo.

Voleli ste da idete u Panteon, ali nikako da odgonetnete, kako bogovi mere vreme, i kako se kupaju.

Satima ste buljili u onaj krug očekujući da kroz njega padne nebo, ili koja kap kiše.

Imali ste poseban sluh da odvojite, sadašnje i prošlo, postojeće i nepostojeće vreme.

Po mirisu, i gorčini, po čudnom smradu, registrovali ste samo one koji vam nešto znače.

Sve ste podredili samo jednom imenu i jednom istorijskom dogadjaju, ostale ste zaboravili, profesore.

Znate dobro da ni sadašnjost ne može postojati bez prošlosti .

Toga koga iz prošlosti tražite sada je sa vama.

Odvajali ste slojeve prašine prošlosti, kao kada gulite koru stoletnog stabla.

Istoriju ste čistili špaklom i metlicom, i na kraju taj prah oduvali, napućalim usnama.

Vašim buljavim očima niste me videli.

Kako sam samo milenijumima gordo i bezbrižno ležao zatvorenih očiju.

Nisam želeo da osetim vaše hladne prste po mom licu.

Prvo da oduvate milenijumsku prašinu i date mi dušu .

Blago sam se smešio bespomoćnom vašem pokušaju da mi podarite svoja osećanja.

Armenta, niste videli, ni dodirnuli, on za vas nije postojao.

U Pravu ste, ko će voleti, jednog govedarevog sina?

Bio je samo govedarov sin!

Ništa značajno za istoriju !

Mene kao cara i ne pitaste ništa, ništa, moj naučniče!

Ko sam, šta sam, koja je moja želja.

Možda ste uradili ono što je bilo najbolje.

Mada je to bilo opasno, i suviše opasno, da menjate hod istorije.

Prevarila vas je senka koju ste pored sebe ugledali dok ste spavali, i mislili na mene.

Za sve je kriva senka, profesore, senaka, za sve.

Vi jedino znate da ja postojim tako kako ste me kroz tu senku videli!

S vremena na vreme, gotovo krišom, gledali ste kroz mene, ni reč da kažete.

Ali već ste rekli, niste bili na času, zar ne !?



Dok je sebe slušao Srejović pomisli da sanja.

Nakon dobrog obeda i vina, duboko udahnu .

Oštar vetar uleti mu u usta i on oseti neku gorčinu.

Usne mu se razvukoše u osmeh i onu žutu gustu tekućinu ispljunu daleko ispred sebe.

Oko njega zapahnu, neki opijajući smrad, na pokvarena jaja, i memlu punu prašine.

Ustajalo vreme hoće da pobegne, kao tek izlegli ptić iz gnezda, koji jedino može da padne pored svoje senke.

Kilometrima tumara razvaljenim zidinama, kao dom da traži, ili da ga tek napravi.


Opipava kamenje, što miriše na vulkanski šljunak.

Ovde je bio veliki grad, ovde su živeli ljudi, a on je sam. Bez vode, hrane, iznuren, hoda danima i dodiruje svaki kamen, travku, žilicu, prah, kap vode, oblačak na nebu.

Neke nevidljive životinje mu kidaju meso, parče po parče, broje mu misli, dok lebdi kroz provaliju.

I kada dodje na drugu stranu puta sretne sebe.

Čitavog sebe oseća i dovrši san baš onako kako je započeo .

Kao da se vratio u javu, pa se sada pita šta je san, a šta istina i gde mu je gnezdo.

Samo tako budan može da opravda i odgonetne sliku koja mu u glavi još stoji i čuje kako mu neko govorii:

Da li me čujete, mahnite rukom da znam !?

Spavate na radnom mestu, ili sanjate?!

Vi ste jako, zabrinuti gospodine Srejoviću !?


Možda imate neke poslovne, ili porodične, probleme !?

Možda imate buran san, zbog vaše mašte !?

A ko ste Vi da mi to kažete i da me ispitujete ?

Dobar dan, gospodine Srejoviću!

Dobar dan, gospodine!

Ja sam deo vašeg istraživačkog programa.

Ja sam deo vas i imam prava da znam dokle ste stigli sa istraživanjem !?

Ja vas plaćam.

Ustvari ja samo štitim interes onog ko vas plaća, istraživaču Srejoviću!

Svoj kruti, očajnički pogled Srejović je uperio u nevidljivog čoveka.

Hoćete da proverite gde odoše 38 zlatnika.

Ne brinite sve je to službeno zabeleženo i biće upotrebljeno za dalja istraživanja.

Ja sam suprevizor, istraživaču Srejoviću, a ne policajac!

Nadam se gospodine iz Ministarstva da sada imati pravu sliku gde ulažete novac,

Ali, morate znati, ni ovih, smešnih, 2o hiljada dinara, koliko želite da proverite, ne vredi koliko naša ljubav i entuzijazam prema ovim prostorima i ruševinama.

Ali, naučniče Srejoviću,Vi dobijate platu za posao, a ne za ljubav prema ovim ruševinama i ruglu!!

Kažem sve to, ne vredi koliko zapostavljanje obaveza prema mojoj porodici, ženi i sinu, prema mojoj večitoj ljubavi medicini !

Jer, entuzijazam, i održava sve poduhvate pa i ovaj.

Istoriju, vreme i ljubav ne možete zadržati i platiti parama, koje ste došli da proverite.

Nego, našom, nevidljivom cementiranom, duhovnom nadgradnjom, koju, baš, ne razumete !

Ja ništa ne shvatam o čemu pričate Srejoviću !

To su teški blokovi snova, koje Vi ne osećate kao težinu i ne razumete kao filosofiju !

Nego, sve vidite i osećate samo kroz novac !

Ako Vi to ne razumete, ili nećete da vidite i osetiti tu našu ljubav, nemojte nas sputavati!

Kameni blokovi sa ovih zidina, će strpljivo čekati nove generacije istraživača i nove supervizore:

Niste me razumeli, istraživaču Srejoviću, iz Ministarstva mi kažu :

De, pogledaj, kako to Srejović čuva, od propadanja, i štiti prave vrednosti.

Koje ne treba da izmišljamo, jer one postoje odavno na ovim prosorima.

Vidi kada će to i gradjani moći da vide te starine i da procene pravu vrednost iskopina.

Da bi se divila naša deca, naši potomci, a s druge strane da ponudimo svetu nešto što interesuje celo civilizovano čovečanstvo.

Ova starudija biće upisana na listu Svetske kulturne baštine, gospodine Srejoviću, to znate, zar ne !

Srejović i dalje sedi na drvenoj stolici, kao optuženik.

Pipa rukama svoje telo, a oseća tudje dodire.

Onako kao za sebe, braneći se, učini mu se da čuje svoje reči:

Razumeo sam ja vas, ali se radujem što ima ljudi koji mi, još uvek, veruju na reč i moju pretpostavku, iako nemam ništa vidljivo da im pokažem kao dokaz.

Tek posle ovih reči, čuo je završnicu supervizora:

Eto to su mi rekli, da vas pitam i ja vas to pitam!?

Dokle ste stigli sa poslom?

Tišina, čuje se, kako odzvanja prošlost.

Ni san više nije ono što je bio, da ga imaš samo noću, nego sanjaš dok stojiš i radiš !

Reče Srejović, brišući graške znoja sa obraza.

Oseća neki čudni zadah, istrulelog mesa i zardjalog gvoždja.

Ili se boji i preračunavanja, šta će ovom supervizoru reći:

Gospodine supervizoru, sve informacije o troškovniku imate kod moje sekretarice !.

Ja ću za Ministarstvo pripremiti detaljan izveštaj o rezultatima iskopina, pa i onom zlatnom nakitu i novcu !

Pa vidite gospodine supervizoru, ne naseda Srejović na te sitnice, koje Vi dodjoste da proverite.

Znam ja da je zlato prokleto, ali znam i to da je ovo što je pronadjeno vrednije od bilo kog zlata!

To reče iz jednog daha, kao da je protrčao kroz cilj ne okrećući se da vidi rezultat.

Jaka promaja od besmislica sadašnjosti vrati ga u daleku prošlost.

I on se uplaši od priča koje čuje, kao da ih neko naknadno ubacuje, u program.

Da bi ga odvratili, ili da bi mu naudili.

Sada mu se čini da se otvaraju neka ogromna vrata gde već pohrliše unezvereni ljudi.

Ali kao da ne gaze po zemlji, no lebde, paze da ne upadnu u neku baruštinu ili ne nagaze, zelenu travu.

Ne otvaraju usta, a čini mu se da čuje neki nerazgovetni žamor, kao sa železničke stanice, ili neke utakmice.

Žurno prolaze ljudi u njegovim očima u odelima iz 4 veka.

Takve kreacije vido je samo na filmovima o Spartaku i u programima koji su obradjivali rimsko doba.

Pusti ih neka udju!,

Reče sebi Srejović, zapovednički !

Žamor se utiša i svi pohrliše ka njemu sa željom, da počnu svoju priču.

Dobro, dobro!

Reče sebi i zavali se u zlatnu stolicu.

Neka se uhvate za ruke i naprave ogroman krug.

Neka svako stane ispred svog kamena rodjenja.

One koje nema, neka stave njihove leševe.

Koliko zahvate to je njihova postojbina!

Toliko će trajati priče o njima!

Još nije završio , a oko Magure se razvi živi krug.


Odjednom se prenu iz sna i sasvim budan poče da ih broji.

Oko polovine opet se vrati na početak, sve misli da je nekog preskočio, i zato podje ka njima.

Želeo je svakog da opipa i pogleda u oči.

Sa osećanjem ogromnog olakšanja, Srejović vide sebe kako mirno korača po već poznatom putu koji vodi do Koloseuma.

Prvo uletoše dvokolice, sa podivljalim konjima, ispred kojih ide zapara.

Za njima se valja smrdljiva prašina, kroz koju se nazire čopor ljudi.

Poslednji idu kljakavi, bolesni, starci, žene i deca.

Svi žure da preuzmu svoje mesto i da budu prvi.

Gladijatori se razmahaše, mačevima i kopljima, a štitovima čine ubrzane pokrete kao da će poleteti.


Dva mlada gladijatora jurnuše kao divlje zveri, samo što se ne rastrgnu.

Srejović, ne gleda u njih, samo čuje životinjsko rzanje i oseća njihovu mržnju koja prerasta u nepodnošljiv ljudski vonj.

Gleda u vrh svoje leve cipele, ne sme da podigne glavu, niti da trepne.

Neki čudni oblak beše se spustio na njegove oči.

Vrhovima očiju posmatra da li ima neki nepopunjeni kamen, ili treba još neko da dodje.

Lepo pored onog najvećeg vidi sve je popunjeno, a lično zna da je to njegov.

U toj izmaglici, pojavilo se nešto što liči na drveće .

Izdvojiše se dva čoveka, koja, u svojoj usamljenosti čudno izgledaju, kao dva ogromna zelena, razbohorena drveta.

Bio je to sablasni trenutak isčekivanja, šta će dalje biti.

Od iznenadjenja diže ruke, kao znak čudjenja.


Tog trenutka, zeleno lišće sa cvetovima se raspršta. Arenom, kroz njegove oči, poče da duva hladni vetar.