UNIVERZUMM: Feljton
JOVAN S. MITROVIĆ
KAD PESNICI PLAČU
,,ŽIVI..ŽIVOT MOMA DIMIĆ .: "Feljton JOVAN S. MITROVIĆ
JOVAN S. MITROVIĆ
KAD PESNICI PLAČU
,,ŽIVI..ŽIVOT MOMA DIMIĆ .: "Feljton JOVAN S. MITROVIĆ
KAD PESNICI PLAČU
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
SRPSKA ZAJEDNICA
OPET O MOMI SAMO DRUGI
pišu
Esbozo biográfico
Moma Dimic nació en 1944 en Miriyevo, junto a Belgrado. Poeta, cuentista, novelista, antólogo, cronista, ensayista, dramaturgo. Libros editados: Tola Manoylovich viviendo la vida, novela, Prosveta, Beograd, 1966; La cama gitana, poemas, Delo, Beograd, 1968; El Anticristo, narrativa, Nezavisna iznadanja Slobodana Masica, Beograd, 1970; Conociendo las mocedades del pequeño máximo (junto con V. parun), poemas, Bigz, Beograd, 1982; Dedicatorias, poemas, Novodelo, Beograd, 1986; El pequeño pájaro, novela, Svetlost, Sarajevo, 1989; El viajero sin misericordia, crónicas de viajes, Srpsk knjizevna madruga, Beograd, 1991; Cómo, o disparates autobiográficos (junto con V. Parun), KOV, Vrsac, 1994; Bajo las bombas, diario, Matica srpska, Novi Sad, 2000. dramas: El caminero (1953); El mayor filósofo de mi aldea (1966); Tola Manoylovich viviendo la vida (1967); El ciudadano forestal (1983). Está traducido a diferentes idiomas.
Selección Poética
Antología Primera
--------------------------------------------------------------------------------
Moma Dimić
MOMA DIMIĆ O
SVOJIM PRVIM
KNJIŽEVNIM
RADOVIMA
I VASI
POPOVIĆU
Hoću da verujem da je, uprkos svemu, s ovog sveta, a krajem 2006. godine, pisac i jošte kakav šeret Vasa Popović otišao sa – smeškom. Smešak se taj vasapopovićevski nadvija, evo, i nad ovim nekrologom, dok se prisećam njegovih priča: Volite se ljudi, pesama u zbirci Sremski zagrljaji, punih smeha i neke mladalačke tuge sremačke... Jeste, Popović je rođen (1923. godine) sred tih sremačkih vinograda, na uzvisjima fruškogorskim, u selu Jazak, međ zvonicima i oltarima manastirskim. To je isti onaj Srem koji je iznedrio oštrorekog Mihiza, Crnčevića..., za kojim je u svom “Lamentu” uzdisao Crnjanski... Srem kom se Vasa Popović s dalekih svojih belosvetskih putovanja (a posetio je čak i Egipat, Indiju, Indoneziju, Japan i Australiju!) vraćao ne samo onako iz nostalgije za zavičajem, već i najvećim delom svojih knjiga: Filip na konju, Zec u Fruškoj gori, Savremene lakrdije...
Međutim, za razliku od većine vršnjaka, prethodnika, pa i onih koji će za njim doći, Vasa Popović je pored tih struna svojih sremskih, negovao i osetljivost urbanog, gradskog čoveka, nekog koji se s geslom Šešir dole putovanju (kako glasi naslov jedne od njegovih putopisnih knjiga) svuda u svetu osećao kao kod kuće. Podsetićemo se da je tih pedesetih godina, izuzev sportista malo ko još imao pa-soš i nesmetano prelazio iz zemlje u zemlju, uvek s povratnom kartom. Pritom, niko tada Vasi nije zavideo, budući da nas je ovaj pisac neštedimice darivao “pričama iz belog sveta”, prizorima i doživljajima nepatvorenog vilovnjaka i gamena s neizbrisivim smeškom na usnama, u srcu... Te šeretske reportaže i priče objavljivao je “Politici”, “Ježu” i, napokon, NIN-u. Zatim se taj oreol njegovog smeška širio s TV ekrana (serije Kod sudije za prekršaje, Maksim našeg doba, Filip na konju), s filmskog platna (scenario za Parče plavog neba), s pozorišne scene. Svuda. Odasvud. Vasa Popović – višedecenijska nasušna duhovna hrana i štivo tolikih poštovalaca, koji su ga žudno očekivali na određenoj koti Gutembergove galaksije svake bogovetne nedelje. Popović je na najplemenitiji način ukrstio i spajao novinarstvo i književnost. Pisao je uvek kao da neposredno razgovara sa čitaocem ili onim svojim drugim, ma-nje poznatim “ja” u sebi – kratkim rezovima, melodično i zvonko, znajući “na pravom mestu da načini pauzu ili zaćuti”. Stil pisanja Vase Popovića brusio se još od ratnih dana, dok je bio novinar lista III armije, ili kasnije u časopisu “Omladina” da bi, kasnije u našim najčitanijim listovima dostigao virtuoznost i najdublji lični pečat. Tekstovi, emisije i knjige Vase Popovića nosili su sobom bistrinu i reskost fruškogorskog “portogiza”, vina koje je on toliko voleo, zahvaćenog bokalom direktno iz seoskog podruma.
Na najširem književnom platnu Vasa Popović je dao neponovljivi lik Filipa Brzaka u jedinom svom romanu Filip na konju (1960). Knjiga ima nesumnjivu autobigrafsku potku. Zakasneli borac-partizan, stupajući u rat tek pred kraj 1944. godine, mladi, drčni školarac Filip iz sela Kudoš, junak golubijeg srca i dakako zečje ćudi, svaki čas ulazi u nesporazume sa okolinom, nadređenim i saborcima, devojkom Anom kojoj bi da se što je više moguće približi, i, naravno, sa svime time što se zove Veliki Strašni Rat. Plutajući jednako med snom i med javom (pri čemu mu ponajviše nedostaje da se čestito naspava) Filipa more intelektualne dileme ovakvog ili sličnog tipa: “Iako si kukavica, opet imaš priliku da vidiš izbliza eksploziju granate”. A onda: “Junaci beže od svojih misli, a kukavice misle samo svoje misli”. Odvojen od knjiga i škole, ovaj lirski stradalnik i rođeni smetenjak, ipak, zahvaljujući “slučaju komedijantu” postiže i neka svoja junaštva i pobede, a usput se “trefi” i poneka Švabica ili Mađarica. Filozofija Popovićevog junaka-konjevodca koji će na sa-mom kraju uspeti, makar i na kratko, da uzjaše konja belca je takva: “Pobeda (i poraz) pripada svim borcima, svim poginulima (naročito) i svima živima”. Za Filipa znamo od kojih je.
Vasa Popović je, pored pomenutih dela objavio još i Matori kreteni, mladi idioti – nežni letopis sa Čubure, Antologiju leve strane, Kandidat za junaka i dr. Ta mala Fruška Gora, koja bi se mogla sačiniti od njegovih naslova, bila je, izgleda, nedovoljna da se odlazak ovog šereta koji se lepo smeje obeleži medijski dostojnije, pa i glasnije, uz oglašavanje njegovih književnih savremenika, uz poneku reprizu ili evociranje nezaboravnog Filipa kojeg je na ekranu jedinstveno dočarao Boro Stjepa nović. Ovako, za sada, na čast ostaju samo tekstovi iz NIN-a i novosadskog “Dnevnika”, uz nadu da vreme onog Vasinog smeška nije prošlo...
***
Vasu sam upoznao s početka šezdesetih, tačnije 1962. godine, u vreme njegove najveće popularnosti. Godinu dana pre toga odležao je nekih četrdesetak dana u zatvoru zbog rečenice koja mu se otela u klubu hrvatskih književnika (“Ko je ovde dežurni ustaša?”). Vasa je uređivao priču u NIN-u i ja sam, kao osamnaestogodišnjak, ponudio rukopis priče “Deca ne znaju da im kolica škripe”, koja će kasnije biti uvodna priča moje zbirke Gad reskirant (Nolit, 1985). Nekoliko nedelja svraćao sam u redakciju i od ljubazne sekretarice dobijao uvek isti odgovor da moju priču “još nije pročitao urednik”. Nakon četvrtog ili petog mog obilaska redakcije, sekretarica me je posavetovala da svratim do redakcijskog bifea, u kom je u tom času sedeo urednik Vasa Popović, i da se tako lično pozabavim sudbinom svog sočinjenija. Kada sam rekao ko sam i zbog čega dolazim, Vasa se, prekidajući razgovor sa svojim sagovornikom za stočićem, samo nemoćno uhvatio za glavu, pravdajući se: “Šta da radim, mladiću, kad u redakciji ima pet stotina priča!?” Na to sam malčice “kritički” zaćutao i rekao: “A zbog čega objavljujete najgore priče?”
On je samo uzdahnuo i zamolio me da mu se obratim na istom mestu narednog ponedeljka. Još iste te nedelje, u subotu, priča “Deca ne znaju da im kolica škripe” objavljena je u NIN-u... I to je bio početak naše dugogodišnje saradnje, a i prijateljstva.
Copyrigh© todos los derechos reservados por el autor
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Srpske novine u Australiji
Broj 1159, 27. jun 2008.
KOMEMORATIVNO VEČE
ŽIVIO ŽIVOT MOMA DIMIĆ
U petak, 20. juna, u knjižari 'Srbika', održano je komemorativno književno veče povodom smrti našeg istaknutog književnika Mome Dimića, u organizaciji Udruženja književnih stvaralaca "Desanka Maksimović".
Ugasio se život 8. juna ove godine, našeg dragog prijatelja, pripovedača, romanopisca, pesnika i svetskog putnika, Mome Dimića.
Njegovi prijatelji iz Toronta, pesnikinje Katarina Kostić, Snežana Ivković, Sofija Škorić i slikar i galerista Ranko Pavić, evocirali su uspomene na prijateljstvo i druženje sa Momom, kako u Udruženju književnika Srbije tako i na mnogim večerima poezije po Srbiji, druženjima po beogradskim kafanama, a naročito na promocijama knjiga, ističući Momine velike ljudske kvalitete, marljivost, energiju i racionalnost u organizovanju mnogih pesničkih susreta i događanja. Bili su poznate i priznate njegove aktivnosti u Udruženju književnika Srbije, njegova velika kumunikativnost i kreativnost.
U programu ove komemorativne večeri učestvovali su i književnik Božidar Živanović, pesnikinja Miroslava Đurčić, kao i dramski umetnici, bračni par Porobić, Dimitrije i Amra. Čitali su izvode iz Mominih dela i njegovu poeziju.
Književnik Moma Dimić je bio izvrstan poznavalac srpskog mentaliteta, posebno ruralnog, sa lepim darom za karakteristično, odan ironiji, ali i blagonaklon do sentimetalnosti. Ovaj pisac nam je ostavio izuzetno književno delo. U svaku svoju knjigu je utiskivao sam život, spajao je život i poeziju, ali nije nikada robovao raznim književnim obrascima, normama i simbolima.
Čitaoci njegovih knjiga su uvek osećali veliko zadovoljstvo u druženju sa autentičnim i neobičnim književnim likovima, koje je Moma stvorio tako ubedljivo i majstorski. Napisao je uzbudljive priče o mirijevskim i kosmajskim starcima.
Objavio je 40 knjiga, a prevođen je i igran u mnogim pozorištima u zemlji i inostranstvu. Njegova čuvena drama "Živeo život Tola Manojlović" je 1968. godine igrana i u Londonu, a imala je i svoje T.V. izdanje. Nezaboravnu ulogu Tole Majnolovića igrao je naš veliki glumac Petar Kralj. Zanimljivo je da je ovaj čuveni roman Moma napisao kada je imao samo 22 godine, Ovo delo je pretečeno u pozorišni komad koji se i danas izvodi na scenama širom Srbije.
Posle romana, Moma Dimić objavio je 1968. godine zbirku pesama "Ciganski krevet", zatim "Antihrist proza", roman u 18 pripovedaka "Maksim srbski iz Doma staraca", "Poznanstvo sa danima malog maksima", zbirka pesama zajedno sa pesnikinjom Vesnom Parun, zbirka pesama Tvorac Rusiji, "Šumski građanin", mnoge putopise i druge veoma zanimljive romane. U svojim putopisima i na stranicama svojih knjiga približio nam je daleke zemlje i upoznao nas sa mnogim zanimljivim ljudima, a posetio je 250 svetskih gradova. Bio je veliki svetski putnik.
Njegova četri romana su pretočena u dramska dela, "Putar", "Najveći filozof u mom selu", "Živeo život Tola Majnolović"i "Šumski građanin". Pisao je i filmske scenarije i priredio 3 knjige Derokovih sećanja, "A onda je letio Jeroplan nad Beogradom", "Mangupluci oko Kalemegdana" i "Uspomene Beograđanina" .
Takođe je priredio zbirku pesama Desanke Maksimović na engleskom jeziku. Čuvena je njegova pesnička antologija "Kletva, Srbija, proleće 1999 (Bombardovanje nase otađbine) ".
Moma Dimić je bio dugogodišnji umetnički direktor Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, i bio je zapamćen kao srdačan domaćin koji je umio da poštuje svoje sagovornike i svoju braću po peru. Posebno je pomagao piscima iz dijaspore, pisao predgovore za njihove romane i pesničke zbirke i pripremao promocije njihovih knjiga u Beogradu.
Tako je napisao svoj poslednji pregovor za knjigu naše književnice iz Toronta, Katarine Kostić. Poznata je njegova rečenica "Svakom piscu o kojem sam pisao, pristupao sam drugačije, nastojeći da što dublje zađem u odaje i tajne njihovog stvaranja, dimenzij, i boje njihovih talenata…".
Moma je također bio poznat kao priznati prevodilac sa engleskog i švedskog, sa kog je preveo desetak knjiga. On je bio veoma cenjen i poštovan pisac i prevodilac u Švedskoj. U Upsali je postavljena njegova drama "Šumski građanin". Autor je scenarija za kultno-filmsko delo poznatog režisera Slobodana Šijana "Kako sam sistematski uništen od idiota". Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija. Njegova dela prevedena su na 10 jezika. Za svoj rad dobio je više značajnih domaćih i međunarodnih književnih nagrada za književnost i prevodilaštvo.
Moma Dimić rođen je 1944 godine. Diplomirao je filozofiju, u godini studentskih nemira 1968 godine.
Na kraju, želim reći, da sam u petak uveče očekivao mnogo više posetilaca ovoj komemorativnoj večeri i uspomeni na našeg znamenitog pisca. Posebno su trebali biti prisutni pesnici i književnici iz Toronta. Mnogi su izostali, a to je veoma tužno. Bar su oni mogli odati priznanje velikom prijatelju pesnika i književnika iz dijaspore, jer je Moma bio čovek koji je podržavao sve ljude koji pišu, bez obzira iz koje sredine potiču i gde žive. Na ovoj večeri nisu primećeni ni mnogi kulturni stvaraoci iz našeg grada Toronta. Ipak je Moma bio i urbani pisac iz Beograda.
Slobodan Rundo
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Moma Dimić
VELIKI PALIKUĆA
("Šumadijske metafore" – Biblioteka grada Beograda – Biblioteka "Despot Stefan Lazarević", Mladenovac – Beograd, 2009)
BAGDADSKA KOŠULJA
Kupljena
Na pijaci Rašid
Stara koliko svet
Sabira u svoje crvene nite
Prašinu pustinje
Spokoj Tigra
Oblak čaja ispijenog
Bombardovanja sva neminula
Košulja moja najdraža
I kad je skinem
Bez ijednog je nabora
Da otpočinem
Od po svetu lutanja
Telo mi grli
Isto
USPENSKA CRKVA U EPIFANIJI
Tri kubeta bacaju
senku svoju
niz breg kosi
zdrave trave
da se dohvate
Svet je
na drugoj strani
s petlovima
pčelama
ponekom mačkom psom
U naručju seljaka preostalih
Rusija, 12. 9. 2001.
DRAMA
Razgovori behu žrtvi darovani
Oh moj božanski dar
Čulo se s jedne strane
Oh moj božanski dar
Čulo se od drugog
S bleštavom onom njegovom senkom
Vezani behu oko vrata
Oko vratnih žila
S koferima punim pesama
Uz lestve su se peli
Oslonjeni ni na šta
Ne ovo se nije događalo u cirkusu
To drama bi samo
Njihova
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Pišući ovaj nekrolog o Vasi Popoviću, a zanemarujući
mterijalne činjenice o ovom piscu, sve mi se čini da je Moma Dimić još 2006.godine, zapravo, pisao nekrolog o sebi, želeći tako da potvrdi da se mnoge činjenice izrečene o Popovići , ustvari , odnose i na samog pisca nekrologa Momu Dimića.Kraj ovog nekrologa me podseti na februar 1972.godine, kada sam u ‘‘Mladosti’‘ugledao svoju priču’‘Skica za jednu odluku’‘koju je Moma, objavio tek, skoro, posle pola godine mog strpljivog čekanja..I to je bio početak našeg, skoro učestalog druženja , saradnje, a i prijateljstva, kako reče Moma.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
SRPSKA ZAJEDNICA
pišu
Esbozo biográfico
Moma Dimic nació en 1944 en Miriyevo, junto a Belgrado. Poeta, cuentista, novelista, antólogo, cronista, ensayista, dramaturgo. Libros editados: Tola Manoylovich viviendo la vida, novela, Prosveta, Beograd, 1966; La cama gitana, poemas, Delo, Beograd, 1968; El Anticristo, narrativa, Nezavisna iznadanja Slobodana Masica, Beograd, 1970; Conociendo las mocedades del pequeño máximo (junto con V. parun), poemas, Bigz, Beograd, 1982; Dedicatorias, poemas, Novodelo, Beograd, 1986; El pequeño pájaro, novela, Svetlost, Sarajevo, 1989; El viajero sin misericordia, crónicas de viajes, Srpsk knjizevna madruga, Beograd, 1991; Cómo, o disparates autobiográficos (junto con V. Parun), KOV, Vrsac, 1994; Bajo las bombas, diario, Matica srpska, Novi Sad, 2000. dramas: El caminero (1953); El mayor filósofo de mi aldea (1966); Tola Manoylovich viviendo la vida (1967); El ciudadano forestal (1983). Está traducido a diferentes idiomas.
Selección Poética
Antología Primera
--------------------------------------------------------------------------------
MOMA DIMIĆ O
SVOJIM PRVIM
KNJIŽEVNIM
RADOVIMA
I VASI
POPOVIĆU
Hoću da verujem da je, uprkos svemu, s ovog sveta, a krajem 2006. godine, pisac i jošte kakav šeret Vasa Popović otišao sa – smeškom. Smešak se taj vasapopovićevski nadvija, evo, i nad ovim nekrologom, dok se prisećam njegovih priča: Volite se ljudi, pesama u zbirci Sremski zagrljaji, punih smeha i neke mladalačke tuge sremačke... Jeste, Popović je rođen (1923. godine) sred tih sremačkih vinograda, na uzvisjima fruškogorskim, u selu Jazak, međ zvonicima i oltarima manastirskim. To je isti onaj Srem koji je iznedrio oštrorekog Mihiza, Crnčevića..., za kojim je u svom “Lamentu” uzdisao Crnjanski... Srem kom se Vasa Popović s dalekih svojih belosvetskih putovanja (a posetio je čak i Egipat, Indiju, Indoneziju, Japan i Australiju!) vraćao ne samo onako iz nostalgije za zavičajem, već i najvećim delom svojih knjiga: Filip na konju, Zec u Fruškoj gori, Savremene lakrdije...
Međutim, za razliku od većine vršnjaka, prethodnika, pa i onih koji će za njim doći, Vasa Popović je pored tih struna svojih sremskih, negovao i osetljivost urbanog, gradskog čoveka, nekog koji se s geslom Šešir dole putovanju (kako glasi naslov jedne od njegovih putopisnih knjiga) svuda u svetu osećao kao kod kuće. Podsetićemo se da je tih pedesetih godina, izuzev sportista malo ko još imao pa-soš i nesmetano prelazio iz zemlje u zemlju, uvek s povratnom kartom. Pritom, niko tada Vasi nije zavideo, budući da nas je ovaj pisac neštedimice darivao “pričama iz belog sveta”, prizorima i doživljajima nepatvorenog vilovnjaka i gamena s neizbrisivim smeškom na usnama, u srcu... Te šeretske reportaže i priče objavljivao je “Politici”, “Ježu” i, napokon, NIN-u. Zatim se taj oreol njegovog smeška širio s TV ekrana (serije Kod sudije za prekršaje, Maksim našeg doba, Filip na konju), s filmskog platna (scenario za Parče plavog neba), s pozorišne scene. Svuda. Odasvud. Vasa Popović – višedecenijska nasušna duhovna hrana i štivo tolikih poštovalaca, koji su ga žudno očekivali na određenoj koti Gutembergove galaksije svake bogovetne nedelje. Popović je na najplemenitiji način ukrstio i spajao novinarstvo i književnost. Pisao je uvek kao da neposredno razgovara sa čitaocem ili onim svojim drugim, ma-nje poznatim “ja” u sebi – kratkim rezovima, melodično i zvonko, znajući “na pravom mestu da načini pauzu ili zaćuti”. Stil pisanja Vase Popovića brusio se još od ratnih dana, dok je bio novinar lista III armije, ili kasnije u časopisu “Omladina” da bi, kasnije u našim najčitanijim listovima dostigao virtuoznost i najdublji lični pečat. Tekstovi, emisije i knjige Vase Popovića nosili su sobom bistrinu i reskost fruškogorskog “portogiza”, vina koje je on toliko voleo, zahvaćenog bokalom direktno iz seoskog podruma.
Na najširem književnom platnu Vasa Popović je dao neponovljivi lik Filipa Brzaka u jedinom svom romanu Filip na konju (1960). Knjiga ima nesumnjivu autobigrafsku potku. Zakasneli borac-partizan, stupajući u rat tek pred kraj 1944. godine, mladi, drčni školarac Filip iz sela Kudoš, junak golubijeg srca i dakako zečje ćudi, svaki čas ulazi u nesporazume sa okolinom, nadređenim i saborcima, devojkom Anom kojoj bi da se što je više moguće približi, i, naravno, sa svime time što se zove Veliki Strašni Rat. Plutajući jednako med snom i med javom (pri čemu mu ponajviše nedostaje da se čestito naspava) Filipa more intelektualne dileme ovakvog ili sličnog tipa: “Iako si kukavica, opet imaš priliku da vidiš izbliza eksploziju granate”. A onda: “Junaci beže od svojih misli, a kukavice misle samo svoje misli”. Odvojen od knjiga i škole, ovaj lirski stradalnik i rođeni smetenjak, ipak, zahvaljujući “slučaju komedijantu” postiže i neka svoja junaštva i pobede, a usput se “trefi” i poneka Švabica ili Mađarica. Filozofija Popovićevog junaka-konjevodca koji će na sa-mom kraju uspeti, makar i na kratko, da uzjaše konja belca je takva: “Pobeda (i poraz) pripada svim borcima, svim poginulima (naročito) i svima živima”. Za Filipa znamo od kojih je.
Vasa Popović je, pored pomenutih dela objavio još i Matori kreteni, mladi idioti – nežni letopis sa Čubure, Antologiju leve strane, Kandidat za junaka i dr. Ta mala Fruška Gora, koja bi se mogla sačiniti od njegovih naslova, bila je, izgleda, nedovoljna da se odlazak ovog šereta koji se lepo smeje obeleži medijski dostojnije, pa i glasnije, uz oglašavanje njegovih književnih savremenika, uz poneku reprizu ili evociranje nezaboravnog Filipa kojeg je na ekranu jedinstveno dočarao Boro Stjepa nović. Ovako, za sada, na čast ostaju samo tekstovi iz NIN-a i novosadskog “Dnevnika”, uz nadu da vreme onog Vasinog smeška nije prošlo...
***
Vasu sam upoznao s početka šezdesetih, tačnije 1962. godine, u vreme njegove najveće popularnosti. Godinu dana pre toga odležao je nekih četrdesetak dana u zatvoru zbog rečenice koja mu se otela u klubu hrvatskih književnika (“Ko je ovde dežurni ustaša?”). Vasa je uređivao priču u NIN-u i ja sam, kao osamnaestogodišnjak, ponudio rukopis priče “Deca ne znaju da im kolica škripe”, koja će kasnije biti uvodna priča moje zbirke Gad reskirant (Nolit, 1985). Nekoliko nedelja svraćao sam u redakciju i od ljubazne sekretarice dobijao uvek isti odgovor da moju priču “još nije pročitao urednik”. Nakon četvrtog ili petog mog obilaska redakcije, sekretarica me je posavetovala da svratim do redakcijskog bifea, u kom je u tom času sedeo urednik Vasa Popović, i da se tako lično pozabavim sudbinom svog sočinjenija. Kada sam rekao ko sam i zbog čega dolazim, Vasa se, prekidajući razgovor sa svojim sagovornikom za stočićem, samo nemoćno uhvatio za glavu, pravdajući se: “Šta da radim, mladiću, kad u redakciji ima pet stotina priča!?” Na to sam malčice “kritički” zaćutao i rekao: “A zbog čega objavljujete najgore priče?”
On je samo uzdahnuo i zamolio me da mu se obratim na istom mestu narednog ponedeljka. Još iste te nedelje, u subotu, priča “Deca ne znaju da im kolica škripe” objavljena je u NIN-u... I to je bio početak naše dugogodišnje saradnje, a i prijateljstva.
Copyrigh© todos los derechos reservados por el autor
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Srpske novine u Australiji
Broj 1159, 27. jun 2008.
KOMEMORATIVNO VEČE
U petak, 20. juna, u knjižari 'Srbika', održano je komemorativno književno veče povodom smrti našeg istaknutog književnika Mome Dimića, u organizaciji Udruženja književnih stvaralaca "Desanka Maksimović".
Ugasio se život 8. juna ove godine, našeg dragog prijatelja, pripovedača, romanopisca, pesnika i svetskog putnika, Mome Dimića.
Njegovi prijatelji iz Toronta, pesnikinje Katarina Kostić, Snežana Ivković, Sofija Škorić i slikar i galerista Ranko Pavić, evocirali su uspomene na prijateljstvo i druženje sa Momom, kako u Udruženju književnika Srbije tako i na mnogim večerima poezije po Srbiji, druženjima po beogradskim kafanama, a naročito na promocijama knjiga, ističući Momine velike ljudske kvalitete, marljivost, energiju i racionalnost u organizovanju mnogih pesničkih susreta i događanja. Bili su poznate i priznate njegove aktivnosti u Udruženju književnika Srbije, njegova velika kumunikativnost i kreativnost.
U programu ove komemorativne večeri učestvovali su i književnik Božidar Živanović, pesnikinja Miroslava Đurčić, kao i dramski umetnici, bračni par Porobić, Dimitrije i Amra. Čitali su izvode iz Mominih dela i njegovu poeziju.
Književnik Moma Dimić je bio izvrstan poznavalac srpskog mentaliteta, posebno ruralnog, sa lepim darom za karakteristično, odan ironiji, ali i blagonaklon do sentimetalnosti. Ovaj pisac nam je ostavio izuzetno književno delo. U svaku svoju knjigu je utiskivao sam život, spajao je život i poeziju, ali nije nikada robovao raznim književnim obrascima, normama i simbolima.
Čitaoci njegovih knjiga su uvek osećali veliko zadovoljstvo u druženju sa autentičnim i neobičnim književnim likovima, koje je Moma stvorio tako ubedljivo i majstorski. Napisao je uzbudljive priče o mirijevskim i kosmajskim starcima.
Objavio je 40 knjiga, a prevođen je i igran u mnogim pozorištima u zemlji i inostranstvu. Njegova čuvena drama "Živeo život Tola Manojlović" je 1968. godine igrana i u Londonu, a imala je i svoje T.V. izdanje. Nezaboravnu ulogu Tole Majnolovića igrao je naš veliki glumac Petar Kralj. Zanimljivo je da je ovaj čuveni roman Moma napisao kada je imao samo 22 godine, Ovo delo je pretečeno u pozorišni komad koji se i danas izvodi na scenama širom Srbije.
Posle romana, Moma Dimić objavio je 1968. godine zbirku pesama "Ciganski krevet", zatim "Antihrist proza", roman u 18 pripovedaka "Maksim srbski iz Doma staraca", "Poznanstvo sa danima malog maksima", zbirka pesama zajedno sa pesnikinjom Vesnom Parun, zbirka pesama Tvorac Rusiji, "Šumski građanin", mnoge putopise i druge veoma zanimljive romane. U svojim putopisima i na stranicama svojih knjiga približio nam je daleke zemlje i upoznao nas sa mnogim zanimljivim ljudima, a posetio je 250 svetskih gradova. Bio je veliki svetski putnik.
Njegova četri romana su pretočena u dramska dela, "Putar", "Najveći filozof u mom selu", "Živeo život Tola Majnolović"i "Šumski građanin". Pisao je i filmske scenarije i priredio 3 knjige Derokovih sećanja, "A onda je letio Jeroplan nad Beogradom", "Mangupluci oko Kalemegdana" i "Uspomene Beograđanina" .
Takođe je priredio zbirku pesama Desanke Maksimović na engleskom jeziku. Čuvena je njegova pesnička antologija "Kletva, Srbija, proleće 1999 (Bombardovanje nase otađbine) ".
Moma Dimić je bio dugogodišnji umetnički direktor Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, i bio je zapamćen kao srdačan domaćin koji je umio da poštuje svoje sagovornike i svoju braću po peru. Posebno je pomagao piscima iz dijaspore, pisao predgovore za njihove romane i pesničke zbirke i pripremao promocije njihovih knjiga u Beogradu.
Tako je napisao svoj poslednji pregovor za knjigu naše književnice iz Toronta, Katarine Kostić. Poznata je njegova rečenica "Svakom piscu o kojem sam pisao, pristupao sam drugačije, nastojeći da što dublje zađem u odaje i tajne njihovog stvaranja, dimenzij, i boje njihovih talenata…".
Moma je također bio poznat kao priznati prevodilac sa engleskog i švedskog, sa kog je preveo desetak knjiga. On je bio veoma cenjen i poštovan pisac i prevodilac u Švedskoj. U Upsali je postavljena njegova drama "Šumski građanin". Autor je scenarija za kultno-filmsko delo poznatog režisera Slobodana Šijana "Kako sam sistematski uništen od idiota". Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija. Njegova dela prevedena su na 10 jezika. Za svoj rad dobio je više značajnih domaćih i međunarodnih književnih nagrada za književnost i prevodilaštvo.
Moma Dimić rođen je 1944 godine. Diplomirao je filozofiju, u godini studentskih nemira 1968 godine.
Na kraju, želim reći, da sam u petak uveče očekivao mnogo više posetilaca ovoj komemorativnoj večeri i uspomeni na našeg znamenitog pisca. Posebno su trebali biti prisutni pesnici i književnici iz Toronta. Mnogi su izostali, a to je veoma tužno. Bar su oni mogli odati priznanje velikom prijatelju pesnika i književnika iz dijaspore, jer je Moma bio čovek koji je podržavao sve ljude koji pišu, bez obzira iz koje sredine potiču i gde žive. Na ovoj večeri nisu primećeni ni mnogi kulturni stvaraoci iz našeg grada Toronta. Ipak je Moma bio i urbani pisac iz Beograda.
Slobodan Rundo
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Moma Dimić
("Šumadijske metafore" – Biblioteka grada Beograda – Biblioteka "Despot Stefan Lazarević", Mladenovac – Beograd, 2009)
BAGDADSKA KOŠULJA
Kupljena
Na pijaci Rašid
Stara koliko svet
Sabira u svoje crvene nite
Prašinu pustinje
Spokoj Tigra
Oblak čaja ispijenog
Bombardovanja sva neminula
Košulja moja najdraža
I kad je skinem
Bez ijednog je nabora
Da otpočinem
Od po svetu lutanja
Telo mi grli
Isto
USPENSKA CRKVA U EPIFANIJI
Tri kubeta bacaju
senku svoju
niz breg kosi
zdrave trave
da se dohvate
Svet je
na drugoj strani
s petlovima
pčelama
ponekom mačkom psom
U naručju seljaka preostalih
Rusija, 12. 9. 2001.
DRAMA
Razgovori behu žrtvi darovani
Oh moj božanski dar
Čulo se s jedne strane
Oh moj božanski dar
Čulo se od drugog
S bleštavom onom njegovom senkom
Vezani behu oko vrata
Oko vratnih žila
S koferima punim pesama
Uz lestve su se peli
Oslonjeni ni na šta
Ne ovo se nije događalo u cirkusu
To drama bi samo
Njihova
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Pišući ovaj nekrolog o Vasi Popoviću, a zanemarujući
mterijalne činjenice o ovom piscu, sve mi se čini da je Moma Dimić još 2006.godine, zapravo, pisao nekrolog o sebi, želeći tako da potvrdi da se mnoge činjenice izrečene o Popovići , ustvari , odnose i na samog pisca nekrologa Momu Dimića.Kraj ovog nekrologa me podseti na februar 1972.godine, kada sam u ‘‘Mladosti’‘ugledao svoju priču’‘Skica za jednu odluku’‘koju je Moma, objavio tek, skoro, posle pola godine mog strpljivog čekanja..I to je bio početak našeg, skoro učestalog druženja , saradnje, a i prijateljstva, kako reče Moma.
MOTELA U ZLOTU SA
MOMINIM IMENOM
Na vest o smrti Mome Dimića u Politici (11.juna 2008.) napisao
sam: Nedostaje mi čovek koji
mi je u književnom životu mnogo
pomogao.Njegovo ime je već
ispisano na bareljefnoj bronzanoj
ploči,koja se nalazi na zidu motela
Zlotske pećine,gde je održanaPrva svesrpska književna kolonija,čiji je on bio umetnički direktor.Tamo gde je ostavio trajne tragove Moma će sigurno uvek ostati...
U isto vreme posle njegove smrti mnogi su ga se setili,jer nije dobio zaslužeenu umetničku penziju,i tada 13.9.2008. u Politici sam ponovo javno protestvovao,što je Moma,kao veliki srpski pisac ostao bez nacionalne penzije,koju je pošteno zaslužio. Napisao sam :
Medju zaboravljenima je i Moma Dimić. Sada je kasno da se greška ispravi.Moma je pre dva meseca umro,ostao je njegov Tola, da večno živi i podseća na Momu Dimića.
***
Ovo je tekst,umesto intervjua,koji nisam obavio ,a obećao sam mu odavno.
To je samo jedno hvala za sve ono što je Moma Dimić, divan čovek i pisac uradio za srpsku književnost .
Avgust,2010. Bor Jovan S.Mitrović
---------------------------------
feljton -34
Vikipedija o Momi Dimiću;
,,Moma Dimić (Beograd [Mirijevo], 1944 — Beograd 8. jun 2008.), srpski književnik — pesnik, prevodilac, romansijer, putopisac, esejista, dramski pisac, filmski scenarista; dugogodišnji umetnički direktor Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, član Udruženja književnika Srbije1.
Najpoznatiji je po romanu "Živeo život Tola Manojlović", pretvorenom u popularnu pozorišnu predstavu i TV dramu.
Rođen je 1944. u Mirijevu, tada selu u blizini Beograda. Na beogradskom Filozofskom fakultetu je diplomirao 1968., u vreme studentskih protesta. Još 1966. je napisao svoj najčuveniji roman, "Živeo život Tola Manojlović", pretočen u dramu koja će dve godine kasnije biti igrana i u Londonu, te doživeti i TV izdanje. Drama će u beogradskom Ateljeu 212 imati preko 400 izvedbi, sa Petrom Kraljem u glavnoj ulozi.
Putovao je širom sveta (pominje se da je posetio 250 svetskih gradova2) i sprijateljio se sa brojnim poznatim piscima: Ferenz Juhas, Thomas Transtremer, Vladimir Vojnović, Bulat Okudžava, Eduard Limonov, Antonio Porpetta itd.3
Umro je posle kraće i teške bolesti i sahranjen u rodnom Mirijevu, o kojem je jednom prilikom rekao da "nije lošije od ne-znam-kakvih metropola"1.
Dimić je zastupljen u mnogim domaćim i stranim antologijama srpske poezije i proze. Njegove knjige prevedene su na deset jezika. Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada za književnost I prevodilaštvo.,,
Постови
