петак, 6. април 2012.


Da se ne zaboravi
Pre 13 godina(24.marta 1999.) NATO je započeo bombardovanje tadašnje Jugoslavije
ZEMLJOM SRBIJOM NEMA GENERACIJE KOJA     NIJE    RATOVALA
 
         Mi koji smo uzrasli posle Drugog svetskog rata skoro da smo bili u  zabludi da ćemo žvot provesti u miru.Mnogi su bili ubedjeni u to  govorivši :
        “ Naša društvena i socijalistička zajednica upravo se trudi  i čini napore da stvori sve idealne uslove kako bi  mladi rasli u miru i ostvarili svoje pravo da slobodno stvaraju”.Bilo je potrebno da prodje samo 50 godina pa da i mi zapucamo .Da bi se sredilo jednopartijsko političko stanje u  tadašnjoj Jugoslaviji, koja je imala 6 šest Republika, počeo je pravi rat, izmedju, komšija, braće, večitih rodjaka, i prijatelja. ..
Poleteo  “Milosrdni andjeo”
Od 24.marta  1999.godine,tokom 78 dana i noći vazdušnog udara,poginulo je oko 3.500 ljudi od čega 2.000 civila,dok je 12.500 ranjeno-uglavnom žena i dece. Oštećena je ili uništena infrastruktura,privredni  objekti,škole,zdravstvene ustanove,medijske kuće,spomenici kulture.Ukupna materijalna šteta procenjena je od nekoliko desetina do sto milijardi dolara. Ni sve donacije Evropske unije ne mogu ni blizu nadoknaditi štetu od najmanje 30 milijardi evra koju je samo  srpska privreda pretrpela zbog NATO bombardovanja 1999. godine.
Kao neposredni povod za napad NATO poslužio je je sukob policije sa pripadnicima terorističke,,Oslobodilačke vojske Kosoca,, u selu Račak, 15.januara 1999.godine kada je šef privremene posmatračke misije OEBS na Kosovu Vilijam Voker,pre zvanične istrage,pogibiju 45 Albanaca proglasio masakrom nedužnih civila. Bacane su  kasetene i otrovne  bombe. Baceno je mnogo toga zabranjenog svim ratnim konvencijama. Kao posledica  bacanja ozračenih projektila  danas imamo povećan broj karcirogenih oboljenja.  Stradali su i stradaju civili,ali i vojnici.Medju pripadnicima Italijanskog bataljona koji čuvaju manastirski kompleks Visoki Dečani do  sada je umrlo njih 26, a obolelo dva puta toliko. Posle toga se ovi podaci strogo i pažljivo prikrivaju.


Na  Kosovu se i dalje pale i uništavaju srpske crkve i manastiri,čak i oni pod zaštitom UNESKO-a.Nije omogućen povratak oko 245.000 proteranih Srba,Roma,Egipćana....
Ovih dana stiglo je priznanje  da  su: “ za bombardovanje Srbije 1999. godine odgovorani tadašnji ministar odbrane Nemačke jer je lažno predstavio pobunjenike Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) kao civilne žrtve. Lagao je i bivši ministri odbrane SAD , rekao je član misije OEBS-a Hening Henš,,.Ako  je za utehu to je još jedna potvrda da  istina nikada  ne zasrtareva. Ovih dana,kao da je  “Milosrdni andjeo”  samo privremeno sleteo,stigla je još jedna davno  čekana vest: Srbiji je dodeljen status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, objavljeno je u Briselu. Lideri Evropske unije odlučile su da dodele status kandidata za članstvo u EU Srbiji. Premijerka Danske, zemlje koja predsedava Uniji, Heltorning Šmit rekla je da kada “zemlja ispuni uslove koji su od nje traženi onda joj treba dati status kan”.
Reči su najubitačnije oružje
Ali taj Milosrdni andjeo kao da i dalje ne miruje. On je uvek tamo gde velike ,,ribe jedu male,,  ako treba da pomogne ili uplaši. Na jednom mestu o kandidaturi Srbije ša članstvo u EU u posebnom odeljku teksta stoji,da je sporazumom dve strane (Rumunija I Srbija) u Briselu omogućeno da Rumuni,ne zna se iz kojih razloga je izostalo Vlasi,u istočnoj Srbiji,ako se tako izjasne,dobiju kompletan proctor u školi,u medijima I crkvi.Eto još jedne potvrde da ,,bombardovanje,, nije završeno,već je to samo nastavak realizacije plana “B”. Kada oružje utihne  rat se nastavlja rečima.Kao danas,a ne pre  30 godina, čujem svog profesora Plenkovića: “Reči su  najubitačnije oružje,ostavljaju posledice kao atomska bomba,čine nesagledivu materijalnu i duhovnu štetu po čoveka”. Teške reči su izgovorene u Briselu od strane  rumunske  vlade, koja umalo nije  blokirala usvajanje ovog značajnog dokumenta i sve to zbog, navodng,  nepoštovanja  prava nacionalnih manjina, a posebno Vlaha  u Srbiji. Ovo je  bio početak  realizacije poznate režije. Ubaciti reči mržnje  je još  jedan tako proziran plan “B” rešavanja nacionalnog pitanja; Ubaciti reči mržnje kao žišku , eventualnog budućeg leta “Milosrdnog  andjela”. Takva je režija primenjena na Kosovu,što je i bio razlog bombardovanja tadašnje Jugoslavije.
Trinaest godina  kasnije
Bez odgovora je ostalo večito pitanje zašto se  ratuje? Šta to, civilizovane ljude  tera da ratuju i kakvu to moć ima  bilo koja ideologija?Šta je to sa čovekovim razumom?Odgovor   se  još uvek traži.Mnogi su ga prikazali u svojim filmvima,slikama i knjigama i mnogi će ga tek prikazivati. Ni teške  slike, ni čudne reči ni jauk,ni razaranje neće biti  pravi odgovor…I kada te strahote budu prošle,na to  će nas podsećati  neki naslovi iz novena,TV žurnali,žene u crnini.Ostaće naša večita upitanos, radi generacija  koje dolaze;koliko će sve to  bojište ljudske civilizacije  trajati ?

Trinaest godina  kasnije i  da neću moram da prihvatim istinu,moja prva  Domovina,kojoj sam se  zakleo kao pionir  i vojnik više ne postoji. Sada ih imam 6.U jednoj sam rodjen i po njoj sam dobio obeležje koje je ovde  već pominjano kao ,, loši momci,,.  U  drugoj  sam studirao i tamo me ostavljali da  radim za veliku  novinsku angenciju JUTEL, kažu imaš sve manire,novinarskog gospodstva, koji nam trebaju.,U trećoj išao na More, tamo mi je gazda ostavljao ključeve od  svojih  dvori,vozio me  svojim brodom,kao da sam mu rod rodjeni.Ostavljao me da  mu gost budem koliko god hoću,a kanio se da i on u Srbiju dodje.U četvrtoj išao u  turističke provode,da steknem  naviku  zapada.U petoj tokom jedne noći išao na jutarnju kafu kod drugara ,a druge se vraćao jutarnjim vozom,koji me je pozdravljao,,rečima: “Nie smo braka,te očekuvam naredne nedelje”…U šestoj sam ,uvek svraćao kad god sam kroz sve ove  moje  sadašnje domovine prolazio da se lepo odmorim kod prijatelja I  nasladim  ulmašicma gospodje Hidaete i  probam najnoviji model nanula majstora Emira.I  gde god sam uzduž i popreko kolima putovao,bezbrižno sam zaustavljao svoj automobil, odmarao i spavao pored puta , sa celom mojom četvoročlanom porodicom, ili  svraćao  prvo na konačište, a onda na kafu, u neko susedno dvorište, kao da sam kod svoje kuće i svojih najrodjenijih.I ma gde da  sam  bio besan i ljut zbog nekog problema ,psovao sam i majku , boga  svog  i  svačijeg i terao  sve po spisku, ne bojeći se da ću nekog uvrediti i naljutiti. Kada sam molio , molio sam sve andjele i  blažene Marije i   svete deve, i svete Petku i Bogorodicu, krsnu  slavu svetog Nikolu, prizivao  Alaha i Svetog oca ,samo da mi se nadju u nevolji…I  sda kakav god film da bude i  kako narod kaže:”gole žene da padaju  sa neba” koja god  politička beseda da se čuje,ja,zasigurno neću promeniti svoj stav.I tada i sada sve sam ih  voleo ,ali ne znam šta za kraj da kažem na ono školsko pitanje: A sada nam ti  reci kako se zove tvoja  Domovina…. Umesto odgovora vidim Belog Angela kako lagano skida  svoja krila sa zida  manastira Mileševa i nestaje u mom suznom  pogledu. Čujem, kako  u prazno nebo udaraju reči Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića: “Gledanje Belog Andjela je ravno molitvi” i kada je bilo bombardovanje  gledajući u nebo ja sam čuo ove reč, moleći se za sve  ljudi i moje najmilije..Moja unuka Danica,koju sam krio od  ,,Milosrdnog andjela,, , te 1999.godine,24.marta,imala je samo 2 meseca,  ni danas sa 13 godina,nikada me nije pitala zašto sam je  užurbano  nosio u  sklonište.


,,Latini su ljute varalice,,
Ni  oni ni mi,svi koji su iole  pismeni , znamo  da je  prirodno da narod govori svojim jezikom(Italijani italijanskim,Madjari madjarskim,Poljaci poljskim,Rumuni rumunskim, ima još,ali nije uvek tako. Austrijanci ,npr. ne govore “austrijanski” , već nemački, ni Filipinci”filipinski” nego španski.Osim Španaca,španskim jezikom govore Kubanci,Meksičani I svi narodi  Južne Amerike,sem Brazilaca(a ni oni ne govore”brazilski” već-portugalski)  Poznato je I to da  engleski  ni francuski ne govore samo Englezi ni Francuzi,već su to  jezici i drugih naroda..Neki narodi  govore dvama,trima ili još većim brojem jezika.Belgijanci flamanski I  francuski, Kanadjani engleski I francuski,Švajcarci nemački I francuski…( to su primeri da ne postoji ; belgijski,kanadski, ni švajcarski jezik), dok u Indiji ima preko  600 jezika..i td.Ali, ovo  lingvističko  saznanje nisu poštovale Republike nekadašnje Jugoslavije,pa sada imamo slučaj da je svaka  država  isti jezik, koji ima korene staroslovenskog jezika, nazvala imenom svoje države, što može biti i dobro samo rata da ne bude, kako reče moja majka.  Siguran sam  da takvo saznanje imaju svi oni koji se bave  geopolitičkom strategijom..Ali, kada  baš  oni potegnu  ovo pitanje ,onda  se može  zaključiti da je  na pomolu novi sukob, o čijim posledicama je bilo reči na početku.Dakle,ima vremena za novu generaciju  ratnika kroz 50 godina. Jednom će se  vlaško pitanje ponovo  postaviti. Tražiće se odgovor ,kakvim će jezikom  govoriti Vlasi u Srbiji: vlaški,srpski, ili  rumunski ,pitanje je sada :.I rešavaće se  onako kako su geopolitičari  rešavali i sva ostala nacionalna pitanja u bivšoj Jugolslaviji,pa I u Srbiji. Naravno,počeće se prvo ovako rečima,prigovorima,uvredama,pa ako ne rečima,a ono,problem će biti rešen,  bombardovanjem,pod  šifrom”Milosrdni andjeo”!Andjele brate, kakve  li ironije,  zloupotrebe tvog  uzvišenog  imena blaženstva Ako,se sećamo,a to su stare generacije  znaju,  pitanje  Šiptara  počelo je  da se rešava još s početka   dvadesetog veka, evo  na početku novog veka, možda će biti rešeno… Nedaj  bože!!!! Da ponovo   potvrdimo  stihove iz narodne poezije”Latini su ljute varalice”.Misleći da sam loše citirao stih,iz narodne epske  književnosti,ili da sam pogodio frazu,za neko ne definisano stanje i  da je “Milosrdni  andjeo”, konačno,otišao da spava,  na  jednom portalu pročitah  vest: Stav Evropske komisije o statusu Kosova je i dalje neutralan, a mapa na portalu Evropske unije na kojoj je Srbija prikazana bez Kosova je tehnička greška, poručuju iz Brisela”.
”Da je Platon  živ- Dnevnik iz  skloništa 99”
Ni posle 13 godina nisam sišao ponovo u sklonište 99.Majci se nije ispunila želja ,,da rata ne bude,,.posle 40 godina samovanja,u svojoj  88 godini, otišla je kod  svoga muža Svetsilava da mu pripoveda kako je bez njega  decu branila  jer je po drugi  put  puknula puška na naše  “srbsko” pleme.Trinaest  godina kasnije ,ali i celog života ostaće mi u pamćenju ta teško napisana i izgovorena vest,na talasima moje radio stanice .Na današnji dan(24.3.1999. ) pre 13 godina: NATO je započeo bombardovanje naše  domovine SR Jugoslavije. Osećam da bi mi sada  glas drhtao,a tada je to bila profesionalna  novinarska radijska obaveza.. Na te prve dane bombardovanja,sada posle 13 godina i zauvek, podsećaće me  i beleške koje su  kasnije prerasle u knjigu “Da je Platon živ- Dnevnik iz skloništa 99”.Na prvoj strani ostalo je zabeleženo: “Nikada nisam sišao u sklonište.Ali, danas sam prvi put ušao sa porodicom.Oglasila se sirena koja označava opasnost iz vazduha.NATO je počeo da bombarduje moju domovinu.Danas u 2o sati i 10 minuta  počeo je rat. Mi još uvek ne verujemo da nas Amerikanci bombarduju.Moja najveća radost, unuka Danica, ima samo dva meseca i ona je u skloništu...-Moja zvezdo Danice, moja srpska Danice, selili smo se nekoliko puta, sada nemamo kud, zato smo sišli u sklonište-šapućem joj u oči, koje gledaju u njeno nebo.”
 24 . 3. 1999. godine, Bor.

Na poslednjoj strani piše:“ Vraćaju se vojnici iz rata, slika dobro znana iz filmova i literature, sada je naša surova istina.Upravo je dat znak o prestanku vazdušne opasnosti.Vreme je da se vratite svojim redovnim aktivnostima.Nebo nad Borom i mojom domovinom  je mirno.Neka tako i ostane doveka.Ta slova i te reči, još mi titraju, i danas ih ne mogu pročitati bez straha.U toku trajanja agresije NATO alijanse na našu zemlju, kao dežurni novinar u radio i televizijskoj stanici izgovorio sam ih blizu 9o puta.Sve je već davna prošlost.Vraćaju se vojnici iz rata.Slika dobro znana, iz prošlosti, iz filmova, i literature, sada je naša surova istina."
Taj  dnevnik istineDa je Platon živdospeo je čak u Ameriku,o tome svedoči i pismo: “U svim teškoćama čovjeku se desi,ako je čovek i cvijet,srce i sunce i nešto lijepo.Tako se i meni desilo ovo.Tvoja divna knjiga došla je u moje ruke. Potekoše suze sretnice i radosnice,istodobno meni,mojoj ćeri Meri i supruzi Anki,kada se u skloništu pod bombama upoznasmo sa jednom zvezdom Danicom,kojoj behu samo 2 mjeseca.Moj sokole,sve smo ti mi to preživjeli i ovdje sa našim mališanima Sarom i Filipom.Srpske rane peku pa bilo gde da su dobivene.Hvala ti rod rodjeni ,za ovaj biser dnevnika,koji će posugurno biti čitan u svim našim ljudskim vremenima i prostorima. Djon Priaca i Marina Scharpe iz New Jorka”.Ni posle 13 godina nije me zaboravio Djon Prica iz Amerike,poslao mi je  Povelju”Slovo o svetlosti” večitog  pesničkog prijateljstva, koja sadrži  poruku i obavezu  svakog ko je pročita:”Ko svetiljke ove na put ne ponese,neće znati ko je ispred njega bio;Otkuda je poša’ ni ko mu je osta; što je proplakao;što je proslavio! Ko ostavi torbu, i Svetu svetiljku, nikuda neće stići, niti prepoznati na svom grobu slovo,ni na njivi biljku,ni u srcu srpstvo!!”Trinaest  godina kasnije ,ali i celog života ostaće mi u pamćenju ta teško napisana i izgovorena vest,na talasima moje radio stanice .Na današnji dan(24.3.1999. ) pre 13 godina: NATO je započeo bombardovanje naše  domovine SR Jugoslavije. Osećam da bi mi sada  glas drhtao,a tada je to bila profesionalna  novinarska radijska obaveza.. U isto vreme i sada kao da čujem kako ove reči savesti iz moga srca udaraju u prazninu i žele da polete, ali kao da ih niko ne čuje, i ne vidi, ili sam ja to, možda, ostareo , ogluveo i oslepeo!!!!!
JON MIRT

      




             
                        SLIKA NA     ZIDU
                          
 
                                     
Moj otac Svetislav, svake večeri kašljucajući, stupa na vrata barake kozarske ulice, gde smo nekada živeli.
Da vidi da li smo svi na broju.

Brzim pogledom, zaustavlja se na moj lik i kaže:
Još nisi porastao!
A majci:
Račun za ugalj, drva i struju niste platili!
Starijoj braći:
Još se kući kasno vraćate, opet ste sa zida skinuli Maršalovu sliku!
Sa praga sklonite prazne kutije medjunarodnog crvenog krasta.
Rezervu šećera i kafe uvek da imate!

A istina je da kozarske ulice odavno nema.
Istina je da sam pre pedeset godina napustio ulicu, begstvo nije bilo moguće i ona je pošla.
Ima je na fotografijama, po novinama, u mojim knjigama i zapisima.
Sreo sam je u Parizu, Londonu, Čikagu, Nišu, Beogradu, Prokuplju.

Kada nisam imao izlaza i kada nisam znao šta da radim, njome sam uspravno koračao i tu se krio, kao po staklu hodao.
Njome neprestano odlazio i dolazio u svoj život.

Istina je da se sada u toploj sobi novogradnje igraju moji unuci pored radijatora.
Da su braća otišla , svako na svoju stranu.
Da je majka sada kao kućni kamen sama.
Da smo maršalovu sliku odavno skinuli i da za struju majka ima veliki račun.
Istina je i to da , zaista, sada prima humanitarnu pomoć Crvenog krsta, svakog meseca: 12 kg brašna, 1 kutija deterdženta, 2 konzerve, pakovanje makarona od 0, 50 kg i drugo što joj sada nije potrebno.
Istina je da na sve to majka ni reč neće progovoriti, da sinove ne obruka, da muža ne izneveri.
Kao da očekuje da je i sada na front prozovu ide kroz sobu i priča:
Deco, samo da se ponovo ne zarati!
Gleda u očevu sliku i ponavlja: ti ništa ne razumeš, zvezde ti  padaju na glavu, a ja se molim da ne zarati, kako ću sama deci glave da sačuvam!!
 Tako svake večeri razgovaram sa fotografijom koja je zakačena na     zidu sobe u Stacionaru Gamzigradske banje,gde se godinama  lečim.