понедељак, 11. јун 2012.
UNIVERZUMM:
Piše Džon Mirt
Kultura
Dan kada je sve počelo – Kameni domaćini
June 10, 2012
Krajem juna cela Srbija je Kosovo..Na jedan dan, ali dan kao večnost. O Vidovdanu, prisutno je Kosovo
širom sveta na pet kontinenata, u 120 zemalja gde živi oko 4 miliona Srba. To je dan kada srpski narod ma
gde da je, potvrđuje da je Kosovo srpsko i da ne pristaje na zaborav i beznađe.
Toga dana će se i srpski Kanađani tradicionalno okupiti na Nijagari i tako ponovo biti na Kosovu.
To je dan kada ćemo se setiti, kako je našim precima počelo sve da omanjuje. Omanjuju nam kuće, ognjišta, plodno zemljište, broj duša. Od tada nam je sve manje na šta smo se oslanjali. Od tada smo svake
godine manji za 200 hiljada duša.
Od tada smo započeli da starimo i sada smo među najstarijim žiteljima Evrope. Tako je srpski narod započeo da biva sam i da se suprotstavlja mračnim silama i vremenu koje je nadolazilo i velikom dubokom civilizacijskom mraku. Tako je srpski narod zakoračio u nebo, u nemoguće. Valjda smo tako dobili epitet, Nebeski Narod .
Taj dan, kada je izgubljena bitka i kada je započeo večiti rat za očuvanje srpskog indetiteta, gle nesmisla,
poraz se slavi vekovima. U minulim vekovima tom kosovskom zemljom, prolazile su sile turske, albanske,
italijanske, austrijske, nemačke. Sekle arnautske sablje, praštale fašističke bombe, a srpski narod je branio svoje ognjište, dostojanstvo i čast, prolazio bos i gladan Albaniju, jurišao grudima, i goloruk na bajonete.
I ove godine toga dana ćemo slaviti naših osam ratova kroz koje smo u minulim vekovima prolazili, branivši
svoje otečestvo i setićemo se četiri miliona Srba koji su dali svoje živote. Bićemo uvek krivi, a ne znamo
zašto, i čiju smo to zemlju porobili i čije ognjište ugasili? Opet nam neće biti jasno ko smo, šta smo, i kuda smo
krenuli. Kako nam u zgarištu ostaše: Visoki Dečani više Đakovice, Paćaršija više Peći ravne (Pećka Patrijaršija)
i još nas proklinju Drenica Bela kraj Deviča, Petrova crkva kod Prizrena. Moli Gračanica umesto nas u Kosovu
ravnu, da ih ne ostavljamo, da ne zaboravljamo zadužbine predaka, da ne zaboravimo srpske ni Đurđeve, ni
Lazareve Stupove. A mi opet, Kosovo je Srbija i ono nam je bilo i ostalo milo i drago sada i do suda božjega. I sve mi se čini, kao da se gluvima obraćamo, a slepima prikazujemo!!!
A istorija se ponavlja…
Ponovo srpskom kosovskom zemljom gaze tuđinci. Tamo se sada sve što je srpsko i ne sme spominjati, niti postojati.Tamo je sada Srba manje nego prstiju na jednoj ruci. Dok se na Kosovu ruše i uništavaju
srpska znamenja, mnoga duhovna i svetovna mesta u Srbiji podsećaju da Kosovo i dalje postoji.
Tako svakoga Vidovdana-28.juna, u svim crkvama, manastirima i zadužbinama tek što će svanuti, zapevaće se
vidovdanska arhijerejska liturgija. Svetu koji nas iznova upoznaje obznanjujemo naše ime i ddarivaćemo
im naše pesme i legende brušene do savršenstva, jer su pamćene vekovima, s kolena na koleno.
A zašto baš Vidovdan?
Zato što je Vidovdan pre svega dan kada se sećamo svih koji su dali život za Srbiju i duboko je usađen u svest
srpskog naroda i najveća je baština naše duhovnosti. Zato što je Vidovdan verski praznik koga praznuju Srpska pravoslavna crkva 28. juna, a po starom kalendaru je 15. Juna.
Značaj Vidovdana za srpski narod proističe iz istorijskih događaja koji su vezani za taj datum. Od svih je
najznačajniji Kosovski boj, pogibija kneza Lazara (1371-1389) i tzv. propast Srpskog carstva, pa se tog dana , od
početka XX veka slavi i crkveni praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika.
O poreklu narodnog naziva za ovaj praznik postoji više verzija, ali nijedna nije dokazana, odnosno potvrđena. Po jednoj je ovaj praznik nastavak slavljenja slovenskog paganskog božanstva Svetovida, koji je bio bog obilja i rata i koji je možda bio srpski vrhovni bog. Treba imati na umu da zvaničan datum Vidovdana nije 28. jun, već 15. jun, samo što taj 15. jun zbog razlike u kalendaru pada na 28. gregorijanski jun, kao što i Srpska Nova Godina čiji je zvaničan datum 1. januar pada na 14. januar, jer se SPC pridržava julijanskog, a ne gregorijanskog kalendara).
Po interpretaciji koja se vezuje za tradiciju i mit Kosovskog boja, sudar dveju vojski (srpske i turske) na Kosovu polju je trebao da se desi na dan kada treba da se vidi ko je vera, a ko nevera. Predanje, dalje, kaže da u gluvo doba noći sve vode na Kosovu poteku za časak crveno kao krv, jer su mnogi ratnici poginuli tog
dana, a da su krvlju kosovskih junaka obojeni i kosovski božuri.
Vidovdan je za državni praznik proglašen 1889. godine, na 500-tu godišnjicu Kosovskog boja, kada je
upriličena i proslava miropomazanja kralja Aleksandra Obrenovića u manastiru Žiči. Kao nacionalni praznik opstao je sve do dolaska komunista na vlast. Od pre 20 godina, sada se Vidovdan, ovaj veliki srpski praznik, obeležava brojnim skupovima. O Kosovskom boju se piše i govori na široko u Srbiji i svuda gde je srpska noga stala, peva se srpska himna i govori o Svetosavlju. A šezdesetih godina prošloga veka, moji vršnjaci i ja, o tome smo malo učili. Tada je za nas Kosovo bilo “Kosovsko-Metohijska oblast na jugu Srbije, gde žive Srbi i Šiptari”.
Nismo ni znali za zadužbine, crkve i manastire srpskih vladara. Nisu nas učili da postoji srpska đačka slava
”Sveti Sava” , niti smo učili srpsku himnu “Bože pravde” . Učili smo o bratstvu i jedinstvu , išli na radne akcije, slavili 1.maj, oblačili se svečano za paradu 9. maja, 29. novembara dobijali crvene pionirske marame i deklamovali pionirsku zakletvu, sa čvrsto priljubljenom pesnicom uz slepoočnicu…( ..danas kada postajem
pionir, dajem časnu pionirsku reč…) Pevali smo himnu “ Hej Sloveni”. Učili da se drug Tito voli više od mame i tate, da se treba njemu zaklinjati, slavili smo njegov rođendan. Učili smo o svim ofanzivama, posećivali Kumrovec i njegovu rodnu kuću. Polagali vence na spomen obeležja Lole Ribara, Sirogojna, Boška Buhe. Učili rodoljubive pesmice Vladimira Nazora,za lektiru čitali, Kulenovića, Branka Ćopića..
…Uvežbavali smo mesecima sletske vežbe za “25 maj”. Znali smo da je Pinki prvi video Tita. Znali smo biografije
i onih za koje nismo ni verovali da postoje, divili se njihovim junaštvima i birali ih za idole. Nismo ni mogli
predpostaviti da je osnova našeg duha i obrazovanja – Svetosavlje. Nismo ni opažali da tu uz naše atare postoje
znamenja posvećena Lazaru i Vidovdanu. U okviru akcije”Upoznaj domovinu da bi je voleo” pešačili smo i pevali
“Titovim stazama slobode” Obilazili ratna poprišta na Sutjesci, Drvaru, Neretvi,Tjentištu.. Rasli tako sve do partijskih obaveza. Napajali se nepoznatim idejama i divili nedostižnim idealima. Naše mlade mozgove, kao sunđer upijali crvenom bojom. Naši roditelji iz svojih plata izdvajali su za pomoć Bosni, Hrvatskoj,Makedoniji, Crnoj Gori, i kome još ne…
Za neposlušnost dobijali prekore i partijske kazne. Krili smo se kada smo odlazili kod roditelja na seoske panađure i litije, krsne slave i preslave. Ovaj autor je ostao bez mesečne plate zbog toga što je javno preko radio talasa čestitao sagovorniku-domaćinu krsnu slavu i imendan ”Svetog Jovana”.
Sadašnje generacije mladih i ne znaju ko su bili svi ti naši prvi posleratni heroji, junaci rada, naši idoli.
Još pre 20 godina sklonjene su njihove biste, izbrisani nazivi gradova, ulice sa njihovim imenima. Sa zidova
domova kulture i škola skinute su njihove slike, iz biblioteka su nestali njihovi memoari, zaboravljene su
revolucionarne pesmice. I na kraju ne postoji više zemlja koju su oni stvorili, za koju smo ginuli uz pesmu.
Nekima se sada sudi u Hagu, neki su dobili epitete da su zlotvori i ubice .
I nadasve ostalo je naše Pravoslavlje i Vidovdan!!
Samo smo sada ostali mi šezdesetogodšnjaci i po koji još stariji, kao nemi svedoci onoga što je bilo!
I danas ne umemo našim potomcima da objasnimo, šta nam se to desilo!!! Skoro se, već, 20 godina ne čuje
himna “Hej Sloveni” , a reči naše srpske himne teško do kraja života napamet da naučimo. Samo jednom mesečno TV Srbija nas podseća na to prošlo vreme kroz dokumentarni program.
Možda tu leži pravi odgovor na postavljeno pitanje: Ko smo i kuda idemo?
Na nama je da odgovor sami pronađemo. Svaki će Srbin i svako vreme imati svoj odgovor! Koliko god i kakav
god da je odgovor i koje god da je vreme bilo, ostavilo je tragove.
Sela su ostala prazna, njive nerodne, fabrike su mnoge stale. Kod nekih se čuje lelek i zapomaganje, kod drugih
blješte zamkovi i vile, brodovi i avioni, raskoš i..
Sve je to rezultat naše prošlosti, čije posledice i danas naša generacija trpi, a stanje je ovakvo kakvo jeste. Privreda nam tavori, mnogi kadrovi i stručnjaci su otišli van zemlje.
Pa Bože, nemoj više da nas kažnjavaš i mučiš, no nas nauči i uzmi pod svoje krilo, a sve radi naših potomaka!!!.
Ali, siguran sam, to ne sme i ne bi trebalo da trpe moji unuci i njihovi vršnjaci , unuci mojih vršnjaka.
Pred njima je novo vreme.. Moraju biti mudri i pametni da sebi stvore bolji, sigurniji, udobiji život…poštujući prošlost i svoje pretke čije korene imamo, napajajući se duhovnim izvorima koje su nam ostavili za navek.
VIDOVDANSKA CRKVA IZNIKLA IZ ZEMLjE
Oko desetak kilometara od Knjaževca nalazi se selo Stogazovac sa pedesetak kuća. Ime mu kaže da je samo sto gaza udaljeno od svog belega. Nikada nije utvrđeno koji je to i kakav beleg. A legenda kaže da su prvi beleg postavili još kosovski junaci. Ne slučajno, nego da se zna, za navek, ostao je beleg o njihovom boravku ovde. Prvi veliki kameni beleg, kopita Markovog Šarca, koji se nalazi, tik uz pećinu, gde su boravili i nedaleko od crkve, koju narod nazva “Vidovdanska crkva”. Namernik, koji nije ravnodušan na božja, ili čudesa prirode, naići će na nesvakidašnji doživljaj. Ispred reke, pored puta, sačekaće ga kameni grozd. Liči na ljude čije su ruke pribite uz telo, a glave unezverene streme u nebesa, kao da pomoć očekuju, ili žele da vam nešto kažu ili poruče -to je drugi beleg.
Puteljak pored reke se proteže uz kameno brdo, tamo će vas iznenada sačekati zagonetni, stameni domaćn sa kamenom glavom. Ako je skup o Vidovdanu, ne može se drugo odgonetnuti nego da je to kamena, Lazareva
krunisana glava. Koga to vekovima čuva, čeka, i nad kim to kameni Lazar bdi, nad ovom svetom zemljom, kao
treći beleg?
Pomislićete, sve što se na prvi pogled učini tajnovito je i mistično, pali maštu običnom čoveku, raspiruje
realnost. Legenda kaže da su to skamenjeni Lazarevi vojnici. Posle kosovskog boja jedan broj vojinika zaštitu je potražio baš ovde, ponevši sa sobom i glavu svoga gospodara.
Drugi će pak reći: Sve je to zagonetno delo vode i zemlje,. I dok razmišljate o odgovoru, sada vas čeka novo iznenađenje. To je već delo čoveka.koji ima cilj da i u dane progona sačuva duh i poreklo svoje.
Da bi odgonetnuli tajnu, kao četvrti beleg, ili zadovoljili nabujalu maštu, morate dalje .Ako imate snage, budete
strpljivi, i radoznali između kamena na uzbrdici na stotinak metara sačekaće vas, crkva Vidovdan.
Bila je vekovima sakrivena, u zemlji, baš onako kako su, minulih vekova, ovozemaljske sile zahtevale da se
pravoslavno obeležje ne vidi iznad ljudske glave. Niže, svakako, može.
Tek pre dvadesetak godina, na inicijativu meštanina Nikole, ipak crkva je obnovljena sredstvima opštine Knjaževac i radnom snagom ovdašnjih seljaka. Da se slobodno i to na daleko vidi i čuje,.
-Želeli smo da i mi imamo Svetosavski podzemni hram, zato smo ga obnovili, kažu meštani.-
Kada se budete nauživali i krenete nazad, sačekaće vas još jedno čudo, i to peto Izvor hladne vode sa Božje
trpezice. Ako popijete ovu vodicu imaćete utisak, da ste upravo sa blagim Bogom pili i ustali sa velike božje trpeze i nasladili se ovom melemnom vodicom, koja će vas okrepiti i podmladiti. I opet legenda kaže da su se na
putu prema Kosovu u podzemnoj crkvi ovom vodom pričestili svi kosovski junaci. Tek ste se sada uverili da je
svaki deo tog puta bio susret sa kosovskom legendom i sa nečim što izaziva upitanost:
Zar je moguće da se u ovoj zabitosti nalaze ovakva čudesa vezana za daleko Kosovo, a da osim vrednih i ljubaznih žitelja ovog mesta skoro i niko ne zna za to ?
A svakoga juna, tako će biti i sada, već vekovima, narod ovog kraja, dolazi na isto odredište.Tamo ih čekaju
strpljivo čudni i zagonetni kameni domaćini. Naravno, gosti donesu piće i jelo za domaćine, za pokoj duše
kosovskih junaka, ali najviše zbog sebe.
Pa zar sve ovo nije povod da se Stogazovačko sveto mesto nađe na mapi turističkih ponuda opštine Knjaževac?
I zar sve to nije razlog da jednom, kada, poštovani čitaoci, budete posetili domovinu, ne navratite da vidite skamenjene kosovske junake i poklonite sekamenoj krunisanoj srpskoj glavi ? Toronto novosti Džon Mirt
Oko desetak kilometara od Knjaževca nalazi se selo Stogazovac sa pedesetak kuća. Ime mu kaže da je samo sto gaza udaljeno od svog belega. Nikada nije utvrđeno koji je to i kakav beleg. A legenda kaže da su prvi beleg postavili još kosovski junaci. Ne slučajno, nego da se zna, za navek, ostao je beleg o njihovom boravku ovde. Prvi veliki kameni beleg, kopita Markovog Šarca, koji se nalazi, tik uz pećinu, gde su boravili i nedaleko od crkve, koju narod nazva “Vidovdanska crkva”. Namernik, koji nije ravnodušan na božja, ili čudesa prirode, naići će na nesvakidašnji doživljaj. Ispred reke, pored puta, sačekaće ga kameni grozd. Liči na ljude čije su ruke pribite uz telo, a glave unezverene streme u nebesa, kao da pomoć očekuju, ili žele da vam nešto kažu ili poruče -to je drugi beleg.
Puteljak pored reke se proteže uz kameno brdo, tamo će vas iznenada sačekati zagonetni, stameni domaćn sa kamenom glavom. Ako je skup o Vidovdanu, ne može se drugo odgonetnuti nego da je to kamena, Lazareva
krunisana glava. Koga to vekovima čuva, čeka, i nad kim to kameni Lazar bdi, nad ovom svetom zemljom, kao
treći beleg?
Pomislićete, sve što se na prvi pogled učini tajnovito je i mistično, pali maštu običnom čoveku, raspiruje
realnost. Legenda kaže da su to skamenjeni Lazarevi vojnici. Posle kosovskog boja jedan broj vojinika zaštitu je potražio baš ovde, ponevši sa sobom i glavu svoga gospodara.
Drugi će pak reći: Sve je to zagonetno delo vode i zemlje,. I dok razmišljate o odgovoru, sada vas čeka novo iznenađenje. To je već delo čoveka.koji ima cilj da i u dane progona sačuva duh i poreklo svoje.
Da bi odgonetnuli tajnu, kao četvrti beleg, ili zadovoljili nabujalu maštu, morate dalje .Ako imate snage, budete
strpljivi, i radoznali između kamena na uzbrdici na stotinak metara sačekaće vas, crkva Vidovdan.
Bila je vekovima sakrivena, u zemlji, baš onako kako su, minulih vekova, ovozemaljske sile zahtevale da se
pravoslavno obeležje ne vidi iznad ljudske glave. Niže, svakako, može.
Tek pre dvadesetak godina, na inicijativu meštanina Nikole, ipak crkva je obnovljena sredstvima opštine Knjaževac i radnom snagom ovdašnjih seljaka. Da se slobodno i to na daleko vidi i čuje,.
-Želeli smo da i mi imamo Svetosavski podzemni hram, zato smo ga obnovili, kažu meštani.-
Kada se budete nauživali i krenete nazad, sačekaće vas još jedno čudo, i to peto Izvor hladne vode sa Božje
trpezice. Ako popijete ovu vodicu imaćete utisak, da ste upravo sa blagim Bogom pili i ustali sa velike božje trpeze i nasladili se ovom melemnom vodicom, koja će vas okrepiti i podmladiti. I opet legenda kaže da su se na
putu prema Kosovu u podzemnoj crkvi ovom vodom pričestili svi kosovski junaci. Tek ste se sada uverili da je
svaki deo tog puta bio susret sa kosovskom legendom i sa nečim što izaziva upitanost:
Zar je moguće da se u ovoj zabitosti nalaze ovakva čudesa vezana za daleko Kosovo, a da osim vrednih i ljubaznih žitelja ovog mesta skoro i niko ne zna za to ?
A svakoga juna, tako će biti i sada, već vekovima, narod ovog kraja, dolazi na isto odredište.Tamo ih čekaju
strpljivo čudni i zagonetni kameni domaćini. Naravno, gosti donesu piće i jelo za domaćine, za pokoj duše
kosovskih junaka, ali najviše zbog sebe.
Pa zar sve ovo nije povod da se Stogazovačko sveto mesto nađe na mapi turističkih ponuda opštine Knjaževac?
I zar sve to nije razlog da jednom, kada, poštovani čitaoci, budete posetili domovinu, ne navratite da vidite skamenjene kosovske junake i poklonite sekamenoj krunisanoj srpskoj glavi ?
Пријавите се на:
Постови (Atom)
Постови
