Novi roman "Povratak u zavičaj"

Datum kreiranja 15.jun 2013 Kategorija: KULTURA

Roman "Povratak u zavičaj" autora Jovana S. Mitrovića je priča o Rimljanima koji su ove krajeve zaposeli zbog zlata, kojeg ovde kako tvrde ima i danas. - Jedna priča govori o rimskom imperatoru Gaju Valeriju Maksimilijanu, graditelju Feliks Romulijane, a druga o Dragoslavu Srejoviću, arheologu, čije je otkriće razrešilo mnoge zagonetke Gamzigrada.

BOR - Borski književni stvaralac Jovan S. Mitrović napisao je novi roman "Povratak u zavičaj". Pisac, čije je celokupno stvaralaštvo sumiranje pogleda na milenijumsko vreme i njegove protagoniste, ovaj 19. roman posvetio je graditelju Feliks Romulijane, Gaju Valeriju Maksimilijanu, imperatoru koji je rođen na ovim prostorima. Roman je priča iz dva dela i kroz oba se mešaju fantastika, mitologija, snovi i realnost. Prvi deo romana "Intervju plus", posvećen arheologu Dragoslavu Srejoviću, uz finansijsku podršku Javnog preduzeća "Štampa, radio i film", štampale su nedavno izdavačke kuće "Srpska danica"  i "Kverti" iz Bora.

"Roman je priča o Rimljanima koji su ove krajeve zaposeli zbog zlata, kojeg ovde kako tvrde, u izobilju ima i danas. Jedna priča govori o rimskom imperatoru Gaju Valeriju Maksimilijanu, graditelju Feliks Romulijane, a druga o Dragoslavu Srejoviću, arheologu, čije je otkriće razrešilo mnoge zagonetke Gamzigrada, i ja sam zahvalan preduzeću gde sam radio, odnosno borskoj Radio televiziji, i direktoru Novoviću, koji mi je i omogućila štampanje prvog dela romana, kojeg sam inače pisao deset godina. Da bi svetlost dana ugledao i drugi deo romana,, POVRATAK U ZAVUČAJ - GOVEDAR PA CAR,, ,koji je pisan deset godina i ima blizu 500 stranica,
naglašava autor Jovan S. Mitrović

 

.

U recenziji romana, Moma Dinić je napisao:

“Naslagani milenijumi koji su skamenjeni danima se proučavaju zarad novog života, a oni traže žrtvovanje. Koje god vreme i kakvog god junaka da opisuje, Jovan S. Mitrović smešta u rudnik i o njemu piše, jer je njegova preokupacija rudarski život. I "Povratak u zavičaj" je rudarenje po istoriji, jer je i prošlost kao rudnik, neotkriveni prostor nataloženog ljudskog tragalaštva i stvaralaštva i večiti izazov za čoveka“.

Autor: Elda Dragaš

    

                        

   

POVRATAK U  ZAVIČAJ, nova knjiga Jovana S. Mitrovića - I deo INTERVJU + ,

-         izdavač  Kwerti - Srpska Danica u ediciji BORSKI  SUSRETI –KNJIGA 5.

-          Prvi deo knjige ,,Intervju+,,  objavljen  je zahvaljujući  finansijskoj podršci  ŠRIFA, preduzeću gde je  Mitrović radio  40 godina kao novinar...

-         Do kraja  leta  II deo  pod nazivom  KRAVAR PA CAR

Knjiga o kojoj će tek  biti reči, pisana je  deset  godina.

 
                   

,,Na studijama novinarstva, pisao sam seminarski rad pod nazivom: ‚‚Dokumentarnost u književnosti‚‚ .

Cilj je bio da dosegnem do poimanja koliko je informacija istinski dokument vremena.Došao sam do gotovo neverovatne spoznaje .

Tačka je najveći dokument svakog vremena. Njome nešto počinjemo, završavamo, odredjujemo, gore, dole, levo, desno, tamo, ovamo.Tačku stavljamo , na život, i dogadjaje.I nije li zemlja jedna velika tačka Univerzuma? Istina, da je postojala Rimska imperija i tu je tačka.To je dokument, ali sada počinje priča, kakva je to država, ko je i kako živeo i još milion pitanja posle tog saznanja!?

Ravno pre deset godina, nekako, pre bombardovanja Srbije, u Stacionaru Zavaoda za prevencije,lečenje i rehabilitaciju bolesti perifernih sudova u Gamzigradskoj banji, napisao sam i objavio pod pseudonimom,kratku priču GALERIJEVA SMRT.

Poenta je bila, skrenuti pažnju na rat koji počinje i sve nas iznenadio?

Time se potvrdjuje naša ukletost da svaka generacija prodje kroz rat, i rušenja?Ali, ništa iznenadjujuće, svi oni koji su u ratu nestali jednoga dana će se vratiti u zavičaj, kao što su se legionari iz porušenog grada  vratili zajedno sa Gajem, zahvaljujući arheologu Srejoviću.

I kad god sam imao vremena, i gde god sam putovao, vraćao sam  se temi i produžavao, ulazio u duh vremena s kraja 3. i početka 4. veka nove ere.

I došao do zaključka da su se vazda ratovi vodili zbog zlata.

Postavljao sam pitanje, a gde ima zlata? Pa na ovim prostorima!

A ko želi da ga najviše ima? Uvek prvi čovek, vladar, onaj ko je najmoćniji. I tako redom, nizala su se pitanja,da bi na kraju došao do mogućeg odgovora. Zašto je iz ovih krajeva u rimskoj imperiji bilo toliko vladara i zašto se svi zavojevači uvek prvo zainteresuju za ove krajeve?

Bio je to moj izazov da produžim priču o rimskom imperatoru Gaju, jednog od 17 imperatora iz ovog kraja..

Zato sam, pre pet godina, od te priče napisao , na stotinak strana, roman POVRATAK U ZAVIČAJ i opet sam stao . Skoro da ne verujem, pa kažem:

Bože, Armento će i dalje biti zatrpan ciglama i kamenjem, ali i zaturen , negde u Vordu mog kompjutera u nekom folderu -Maj dokument!

Kako je ogromna ova tačka, iz prošlosti.Očekujem kako će iz kompjutera Armento jaukati u tmini istorije.

Moma Dimić, kao moj veliki prijatelji i profesionalac, podstiče me da nastavim sa pisanjem, traži da mu tekst dostavim..

Čekam sa nestrpljenjem, njegov tekst, ali ujedno mu uzvraćam i mojom recenzijom na njegovu knjigu,dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚ tekstom ‚‚Živi dnevnik‚‚ .Naš poslednji susret, bio je maja 2007. godine, kada je već kobna bolest najavljivala tragičan kraj života. Uz žaljenje da nije mogao detaljnije da se bavi ovom tematikom, zato što ga sada interesuje crna magija u Timočkoj krajini i traži da mu donesem knjigu koja je sa ovom tematikom, Moma Dimić, moj  veliki prijatelj mi je poslao tekst  recenzije  koji  će u knjizi biti objavljen…( samo  godinu dana  Moma Dimić je  posle  kraće  bolesti umro 8.jula..U znak trajnog sećanja na ovog velikog čoveka uskoro će izaći moja knjiga posvećena njemu , ,Šta će  reći moja majka na dan moje smrt,, :

Moma Dimić:prvo  nekoliko mišljenja  savremenika o stvaralaštvu Joavana S.Mitrovića:

,, Saša Hadži Tančić, o Mitroviću kaže:‚‚Očigledno dobro poznaje i voli rudare koje opisuje,čije sudbine veristički interpretira‚‚

J. Aćin, kaže: ‚‚ Mitrović je gotovo jedini od savremenih srpskih pisaca koji portretritiše rudare svoga vremena, danas i ovde‚‚

M.Lazić potvrdjuje da ‚‚Mitrović, svojim lirskim zapisima o životu je svedok rudarskog dostojanstva‚‚

 S.Ignjatović: ‚‚Mitrović, nostalgično i upitno veruje u vrednost podzemljaša‚‚

A.Puslojić: ‚‚Mitrovićeve knjige su egzistecijalno obračunavanje sa našom dramatičnošću koja boravi unutar i oko rudnika, ali i u celoj zemlji‚‚ .

Uz mišljenja savremenika i Mitrovićevih vršnjaka, prijatelja i sabraće po peru, samo dodajem:

,,Rudnik je neotkriveni prostor ljudskog tragalaštva i stvaralaštva, to je večiti izazov za čoveka. Jamski hodnici su poput ljudskog mozga, nedokučiva tajna, to je tvrdjava koja se teško osvaja. Naslagani milenijumi koji su sakriveni danima se skrnave za rad života, a oni traže žrtvovanje.

Saša Hadži Tančić, o Mitroviću kaže:‚‚Očigledno dobro poznaje i voli rudare koje opisuje,čije sudbine veristički interpretira‚‚

J. Aćin, kaže: ‚‚ Mitrović je gotovo jedini od savremenih srpskih pisaca koji portretritiše rudare svoga vremena, danas i ovde‚‚

M.Lazić potvrdjuje da ‚‚Mitrović, svojim lirskim zapisima o životu je svedok rudarskog dostojanstva‚‚

 S.Ignjatović: ‚‚Mitrović, nostalgično i upitno veruje u vrednost podzemljaša‚‚

A.Puslojić: ‚‚Mitrovićeve knjige su egzistecijalno obračunavanje sa našom dramatičnošću koja boravi unutar i oko rudnika, ali i u celoj zemlji‚‚ .

Uz mišljenja savremenika i Mitrovićevih vršnjaka, prijatelja i sabraće po peru, samo dodajem:

Koje god vreme i kakvog god junaka da opisuje Jovan S. Mitrović smešta u rudnik i o njemu piše. Stvaralaštvo mu se odlikuje lirskim i verističkim iskazima, a preokupacija mu je rudarski život.

Njegovo celokupno stvaralaštvo je sumiranje pogleda na  milenijumsko vreme i njegove protagoniste.

Tako već 4o godina, koliko intenzivno pratim njegovo stvaralaštvo i zato smo toliko , inače, već po peru braća.

U svih do sada objavljenih 17 knjiga, jedan deo je, prošao kroz moj recenzijski uvid, glavna tema je težak život podzemljaša kamarata.

Svoj najnoviji roman POVRATAK U ZAVIČAJ Jovan S.Mitrović  je posvetio graditelju Felks Romulijane Gaju, rimskom Imperatoru, koji je rodjen na ovim prostorima, reklo bi se istorijskoj temi.

Ustvari i ovo je priča iz rudarskog života i tu Mitrović sebe nije izneverio. Zar je Galerije bio rudar , pitanje je na početku romana? Bićete u nedoumici do karaja  ovog zanimljivog i nadahnutog rukopisa koji već dugo nastaje.

Ovo je priča o Rimljanima s kraja 3.veka, ali i priča o nama, o našem večitom izazovu da budemo uzvišeni. To je priča o našim , željama, maštanjima, manama i vrlinama,htenjima, pohlepama, prevarama, obmanama, pljačkama, ubistvima .

Pisac se bavi odnosima u porodici i to ličnostima iz rimskog doba, a moglo bi da se kaže i sadašnjim. S mnoštvo portreta nas uvodi u minuli svet,a mogli bi smo da kežemo i u naš svet.To je duboka drma izmedju  istorijskih dogadjaja i najobičnijeg ljudskog života ma kad i gde da se zbili.

Kroz čitavu priču,koja ima  dva dela, o Srejoviću i o Galeriju, mešaće se fantastika,mitologija i realnost.Njegov junak sretaće   ljude iz svoga  detinjstva,niko ga neće prepoznati.  Proplancima pored Timoka, šetaće uporedo sa drvećem,razgovarati sa životinjama,plivati kao riba i  leteti kao ptica.To je roman o večitim dečjim snovima da budu carevi i prinčevi.Skoro da se ništa nije promenilo, od Rimljana do danas, u načinu razmišljanja o životu.

Kada završite sa čitanjem ove knjige ne sklapajte korice, ne okrećite ledja, ne zaustavljajte snove, neka vam ne suze oči, neka vas ništa ne boli, ne zaustavljajte svoj hod ka zvezdama.

Okrenite se oko sebe junaci iz ove knjige su tu pored vas, čekaju da im ključ predate sa ovog zgarišta, jer je i naš nebeski grumen izgoretina svemirska.Čovek je sazdan od mistike i večita je tajna.......

M. Dimić (1944.-2008. godine, Mirijevo)1.11.2006. godine, Beograd.,,

I pored ovakvog teksta , stao sam, zbog toga što sam u profesiji prihvatio jednu ozbiljnu i odgovornu dužnost, bio sam direktor Šrifa, a kada se takva obaveza prihvati onda se ostavljaju na stranu sva lična nadahnuća.

Tako je POVRATAK U ZAVIČAJ ostao da čeka, skoro tri godine.

Sredinom prošle godine, opet sam se vratio Galeriju i Feliks Romulijani . Osećao sam da je ovo dug prema ,mom velikom prijetelju Momi Dimiću, koji je početkom juna 2008.godine za navek otišao.

Osećao sam i da je ova priča deo mene, da sve ljude iz priče dobro znam, susrećem ih stalno i ovde sam odavno bio, osećam da se neki dogadjaji iz prošlosti ponavljaju .Javljaju se i neki ljudi sa istim osobinama, manama i karakteristikama, i sve mi se čini da liče na ljude iz davne prošlosti. .

Za šest meseci roman je dobio konačnu formu.

Gaj se posle 1.700.godina, vratio u svoj zavičaj, a to je bila i ostala težnja  svih onih  koji ostave svoj zavičaj!

E sada šta je zavičaj? U globalnom smislu, to je mesto rodjenja, ali u smislu odredišta možda domovina, a gde i šta je domovina? Pa to je Univertzum, to više nije samo zemlja, nije ni planeta,već je to svemir.

A za zlato se smatra da su najfinije čestice iz svemira, eto odgovora, da smo svi po malo rudari, pa možda i Gaj.

Dolazim do zaključka da je ljudska civilizacija samo usavršavala metode, protiv sebe, a da su ciljevi uvek isti, biti večiti deo Univerzuma.

I sada imate izazov, da se okrenete ili preispitate, da li je možda taj o kome se govori u romanu, tu pored vas ili ste to vi lično u Vaseljeni.

Kako je Armenatarijusov sin, odnosno govedar postao rimski car Galerije?

Ovu misteriju otkrivam  iz intervjua, koga je Srejović dao mladom televizijskom novinaru. To nije  klasičan intervju, to je:

 ( Intervju+ - je unutrašnja, estetska prizma, odslikavanja duše sagovornika prema odredjenom odgovoru.Tamo gde se završava put novinara počinje put književnika.To je osvajanje istine koja izlazi iz srca sagovornika. To je stanje, kada informativna forma nadrasta sebe i dobija nove elemente estetske vrednosti. To je posebno stanje kada odredjeni receptori i fizički  utiču na sagovornika. Kod nekih je to zbunjenost, znojenje,  uznemirenost, a kod mnogih se to manifestuje fizičkim ponašanjem; grickanjem  noktiju, prevrtanjem očiju, klimanjem glavom, lomljenjem prstiju.)

Posle, sam, danima gledao dve slike: sliku,kako je Srejović uputio svoj pogled u prazninu i sliku sa Gajovom glavom; jednog trenutka mi se učinilo da je to jedna ista glava, onda sam čuo sebe kako ponavljam već izgovorene Srejovićeve reči :To je to !

I naravno kroz imaginaciju Gaj je u meni oživeo,i to su Srejovićeve reči.

Pratio sam njegovo detinjstvo kao i svakog sadašnjeg dečaka koji mašta o budućnosti. Gajevo detinjstvo je protiacalo na Maguri pored Timoka, pre 1700 godina.

Prataim njegov spektakularni dolazak u Rim, pa ratovanja.Mora da je Galerije bio po svemu nadčovek, mogao je da skoči uvis do pet metara, da razgovara sa životinjama, imao je muškost dužu od svih gladijatora. Zbog toga ima problema sa ženom Valerijom. I potom dolazi  izgradnja Roimulijane i na kraju, tragična, njegova smrt,od venerične bolesti. I tako sve do Magure gde će se napraviti dve tumule i sa svojom majkom Romulom se uzvisiti medju bogove.Ono što je pomalo mistično najveći broj junaka će tragično nestati…I ono što je najveća mistika , ostaje  I dalje  mistika…kako je moguće da danas  slavimo sve te rimske  imperatore koji su bili najveć

I zlotvori naroda….pa i Konstantina i Gaja…..To je možda nova tema, o povratka u zavičaj, ili potvrda da je ovaj kraj bio i ostao mističan. Zato ga je i Evropa preuzela u zaštitu, vratila ga u zavičaj. To je novi izazov za pisanje o nekim drugim rudarima iz svemira, ili o rudarima robotima iz uzavrelog rudarskog grada.,,

  

Jovan S.Mitrović

SEĆANJE NA DJORDJA VAJFERTA

 MALO I SKROMNO ZA TAKO VELIKO  DELO!!!




Borska jama mu se posrećila

DJORDJE VAJFERT PRVI VLASNIK KONCESIJE BORSKOG RUDNIKA.
OD SVOJE LIČNE IMOVINE
POSEDOVAO JE JE SAMO IGLU ZA KRAVATU I SAT.
ZA NAVEK MU JE  OSTALO IME KOJE SE UVEK  POMINJE KADA  SE GOVORI O RUDARSTVU,BANKARSTVU,PIVU I SRPSKOM RODOLJUBLJU. TAKO VEĆ  PUNIH 160 GODINA

ŽIVI  DJOIRDJE VAJFERT.










Djordje Vajfert rodjen je  na  današnji dan 15.6.1850.godine u Pančevu u pivarskoj porodici.

Otac mu je bio vlasnik pivare u 
Pančevu
I Beogradu.U Pančevu je završio nižu 
realku, u Budimpešti trgovačku akademiju,a u Bavarskoj pivarski odsek..

Medjutim,pivarskiim zanatom se nikada nije bavio od 1872.godine sa ocem radi na istraživanju kostolačkog ugljenokopa .Kasnije je radio na istraživanju Avale,Kostolca I Miroča.Ova istraživanja nisu bila od koristi ,izgubio je blizu 730.000 dinara,što je u to vreeme bilo dosta para.Pored gubitaka on 1897.godine počinje da istražuje rudu bakra u Boru.,I baš to istraživanjhe mu se posrećilo.Pronalaskom borske rude bakara nadoknadio je sve što je izgubio u rudarstvu.

Da bi 1903.godine otvorio Borski rudnik I bio vlasnik prve koncesije za njegovu eksploataciju narednih 5o godina.


















Medjutim rudnik su otkupili Francuzi I eksploatisali do 1914.godine.U toku I I II svetskog rata,rudnik preuzoimaju Nemci,a od 1944.godine do današnjih dana, je vlasništvo radničke klase,odnosno države.




Vajfert se nije isticao samo u rudarstvu.Od 1883. do 1889.godine bio je viceguverner Narodne banke,jedan od njenih osnivača,a za guvernera je izabran 1911.godine I bio na njenom čelu do 1926.godine.Bio je I počasni predsednik Industrijske komore I predsednik poznatog novčanog zavoda BEOGRADSKA ZADRUGA.

Vajfert nije bio samo industrijalac ,banker I istraživač.,već I strasni kolekcionar..Ovo je nasledio od oca Ignjata I brata Huga.U narodnom muzeju u Beogradu, postoji zbirka od 14114 primeraka kovanog novca,od antike do savremenog doba.





Biografi Djordja Vajferta jednom rečenicom opisali su njegov život :



``On je primer.On je istoprija.On je uspeh.``Da nije bio izuzetno voljen od strane javnosti I on je sam zabeležio u svojim beleškama 1912.godine, izmedju ostalog I ovo

‘’..Tendeciozno je pisanje ‘’Samouprave ‘’ o poseti prestolonaslednika u Boru,šturo I nikakvo.Ja sam tu imao zanimljiva izlaganja,a oni me samo jednom pomenuli..’’,piše izmedju ostalog Vajfert.Posle njegove smrti 1937.godine pronadjena je I objavljena ‘’Beleška o Borskom rudniku I rudištu.’’

FOTOGRAFIJE , Ivan  Ćosić

OVO TREBA DA NAUČE SRPSKI PREGOVARAČI KOJI TRGUJU SA KOSOVOM

Pismo poglavice Seattlea 1854

 

Pismo indijanskog poglavice Seattle-a iz 1854. godine, upućeno američkome predsjedniku u Washington kao odgovor na ponudu da bijelci kupe indijansku zemlju.



Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako mi ne posjedujemo svježinu zraka i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti?
Svaki dio te zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova iglica, svaka pješčana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki kukac – sveti su u pamćenju i iskustvu moga naroda. Sokovi koji kruže kroz drveće nose sjećanje na crvenoga čovjeka.
Mrtvi bijeli ljudi zaboravljaju zemlju svoga rođenja kada odu u šetnju među zvijezde. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lijepu zemlju jer je ona majka crvenog čovjeka. Mi smo dio zemlje i ona je dio nas. Mirisno cvijeće naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi su oni naša braća. Stjenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tijela ponija i čovjek – svi pripadaju istoj obitelji.

Mi znamo da bijeli čovjek ne razumije naš život. Jedan dio zemlje njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kada je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca. On otima zemlju od svoje djece. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu djecu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderat će zemlju i ostaviti samo pustoš.
Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova boli oči crvenog čovjeka. A možda zato jer je crveni čovjek divlji i ne razumije. Nema mirnog mjesta u gradovima bijelog čovjeka. Nema mjesta da se čuje otvaranje listova u proljeće ili drhtaj krilaca kukaca. A možda je to jer sam divlji i ne razumijem. Buka jedino djeluje kao uvreda za uši. I što je to život ako čovjek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovjek i ne razumijem. Indijanac više voli blagi zvuk vjetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vjetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom.

Ja sam divljak i ne razumijem neki drugi način. Vidio sam tisuće raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio bijeli čovjek ustrijelivši ih iz prolazećeg vlaka. Ja sam divljak i ne razumijem kako dimeći željezni konj može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo da ostanemo živi. Što je čovjek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovjek će umrijeti od velike usamljenosti duha. Što god se dogodilo životinjama ubrzo će se dogoditi i čovjeku. Sve stvari su povezane.
Morate naučiti svoju djecu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih djedova. Tako da bi oni poštivali zemlju, recite vašoj djeci da je zemlja nama rod. Učite vašu djecu kao što činimo mi s našom, da je zemlja naša majka. Što god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovjek pljuje na tlo pljuje sebi u lice.
To mi znamo: zemlja ne pripada čovjeku; čovjek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje obitelj. Sve stvari su povezane.
Što god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovjek ne tka tkivo života; on je samo struk u tome. Što god čini tkanju čini i sebi samome.

Čak i bijeli čovjek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća poslije svega. Vidjet ćemo. Jednu stvar znamo, koju će bijeli čovjek jednog dana otkriti – naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čovjeka i njegova samilost jednaka je za crvenoga čovjeka kao i za bijeloga. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jest prezirati njezinog Stvoritelja. Bijeli također trebaju prolaz; možda brže nego sva druga plemena. Zaprljajte vaš krevet i jedne noći ugušit ćete se u vlastitom smeću.
Ali u vašoj propasti svijetlit ćete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je donio na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njome kao i nad crvenim čovjekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni kutovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajućom žicom. Gdje je guštara? Otišla je. Gdje je orao? Otišao je. To je konac življenja i početak borbe za preživljavanje.

*************************************************************

Zamisli da si ti na nekoj nagradnoj igri dobio sledeću nagradu:

 

 
Svakog ti jutra tvoja banka stavlja 86.400,00 EUR
na tvoj privatni račun.
Ali ova igra ima i pravila,kao što svaka igra ima određena pravila,
što ti sigurno nije nepoznato. Prvo pravilo je:
Sve, što u toku dana ne uspiješ potrošti, oduzima ti se .
Ti novac ne možeš prebaciti tek tako na neki drugi račun.
Možeš ga samo potrošiti.
Ali svakog jutra, kad se probudiš, banka ti opet uplati na tvoj račun novih 86.400,00 EUR za tekući dan.
Drugo pravilo:
Banka može igru bez upozorenja prekinuti, svakog trenutka može reći:kraj je, igra je završena !
Ona može zatvoriti račun, i da ti ne dobiješ više novi račun.
Što bi ti uradio ?
Ti bi sve kupio, šta poželiš?
Ne samo za sebe, već i za sve one ljude koje voliš,...!?!
Tačno ?
Ti bi pokušao, svaku cent potrošiti, odnosno pažljivo iskoristiti.
Tačno ?
U suštini, ova igra je STVARNOST !!!
Svako od nas ima tu „magičnu“ banku.
Samo je ne vidimo!
Ta magična banka je VREME !
Svakog jutra, kad se probudimo, dobijemo 86.400 sekundi
života poklonjenih za taj dan, i kad naveče zaspimo, nama se preostalo vrijeme briše.
Ono što tog dana nismo proživjeli, zauvijek je izgubljeno !
Juče je prošlost !
Svakog jutra se račun iznova puni, ali banka može svakog trenutka zatvoriti račun ...bez upozorenja.
Šta ti napraviš sa svojih dnevnih 86.400 sekundi ?
Zar one nisu mnogo vrednije nego ista brojka iskazana u Eurima?
Razmisli o tome ... misli stalno na to …
Čuvaj se.
I uživaj u sekundama svog života, jer ti vrijeme brže prođe, nego što 86.400,00 EUR možeš zaraditi!

******************************************************************





BOMBARDOVANJE I DANAS TRAJE

ZEMLJOM SRBIJOM NEMA GENERACIJE KOJA     NIJE    RATOVALA

 

         Mi koji smo uzrasli posle Drugog svetskog rata skoro da smo bili u  zabludi da ćemo žvot provesti u miru.Mnogi su bili ubedjeni u to  govorivši :

        “ Naša društvena i socijalistička zajednica upravo se trudi  i čini napore da stvori sve idealne uslove kako bi  mladi rasli u miru i ostvarili svoje pravo da slobodno stvaraju”.Bilo je potrebno da prodje samo 50 godina pa da i mi zapucamo .Da bi se sredilo jednopartijsko političko stanje u  tadašnjoj Jugoslaviji, koja je imala 6 šest Republika, počeo je pravi rat, izmedju, komšija, braće, večitih rodjaka, i prijatelja. ..

Poleteo  “Milosrdni andjeo”

Od 24.marta  1999.godine,tokom 78 dana i noći vazdušnog udara,poginulo je oko 3.500 ljudi od čega 2.000 civila,dok je 12.500 ranjeno-uglavnom žena i dece. Oštećena je ili uništena infrastruktura,privredni  objekti,škole,zdravstvene ustanove,medijske kuće,spomenici kulture.Ukupna materijalna šteta procenjena je od nekoliko desetina do sto milijardi dolara. Ni sve donacije Evropske unije ne mogu ni blizu nadoknaditi štetu od najmanje 30 milijardi evra koju je samo  srpska privreda pretrpela zbog NATO bombardovanja 1999. godine.

Kao neposredni povod za napad NATO poslužio je je sukob policije sa pripadnicima terorističke,,Oslobodilačke vojske Kosoca,, u selu Račak, 15.januara 1999.godine kada je šef privremene posmatračke misije OEBS na Kosovu Vilijam Voker,pre zvanične istrage,pogibiju 45 Albanaca proglasio masakrom nedužnih civila. Bacane su  kasetene i otrovne  bombe. Baceno je mnogo toga zabranjenog svim ratnim konvencijama. Kao posledica  bacanja ozračenih projektila  danas imamo povećan broj karcirogenih oboljenja.  Stradali su i stradaju civili,ali i vojnici.Medju pripadnicima Italijanskog bataljona koji čuvaju manastirski kompleks Visoki Dečani do  sada je umrlo njih 26, a obolelo dva puta toliko. Posle toga se ovi podaci strogo i pažljivo prikrivaju.


Na  Kosovu se i dalje pale i uništavaju srpske crkve i manastiri,čak i oni pod zaštitom UNESKO-a.Nije omogućen povratak oko 245.000 proteranih Srba,Roma,Egipćana....
Ovih dana stiglo je priznanje  da  su: “ za bombardovanje Srbije 1999. godine odgovorani tadašnji ministar odbrane Nemačke jer je lažno predstavio pobunjenike Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) kao civilne žrtve. Lagao je i bivši ministri odbrane SAD , rekao je član misije OEBS-a Hening Henš,,.Ako  je za utehu to je još jedna potvrda da  istina nikada  ne zasrtareva. Ovih dana,kao da je  “Milosrdni andjeo”  samo privremeno sleteo,stigla je još jedna davno  čekana vest: Srbiji je dodeljen status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, objavljeno je u Briselu. Lideri Evropske unije odlučile su da dodele status kandidata za članstvo u EU Srbiji. Premijerka Danske, zemlje koja predsedava Uniji, Heltorning Šmit rekla je da kada “zemlja ispuni uslove koji su od nje traženi onda joj treba dati status kan”.
Reči su najubitačnije oružje
Ali taj Milosrdni andjeo kao da i dalje ne miruje. On je uvek tamo gde velike ,,ribe jedu male,,  ako treba da pomogne ili uplaši. Na jednom mestu o kandidaturi Srbije ša članstvo u EU u posebnom odeljku teksta stoji,da je sporazumom dve strane (Rumunija I Srbija) u Briselu omogućeno da Rumuni,ne zna se iz kojih razloga je izostalo Vlasi,u istočnoj Srbiji,ako se tako izjasne,dobiju kompletan proctor u školi,u medijima I crkvi.Eto još jedne potvrde da ,,bombardovanje,, nije završeno,već je to samo nastavak realizacije plana “B”. Kada oružje utihne  rat se nastavlja rečima.Kao danas,a ne pre  30 godina, čujem svog profesora Plenkovića: “Reči su  najubitačnije oružje,ostavljaju posledice kao atomska bomba,čine nesagledivu materijalnu i duhovnu štetu po čoveka”. Teške reči su izgovorene u Briselu od strane  rumunske  vlade, koja umalo nije  blokirala usvajanje ovog značajnog dokumenta i sve to zbog, navodng,  nepoštovanja  prava nacionalnih manjina, a posebno Vlaha  u Srbiji. Ovo je  bio početak  realizacije poznate režije. Ubaciti reči mržnje  je još  jedan tako proziran plan “B” rešavanja nacionalnog pitanja; Ubaciti reči mržnje kao žišku , eventualnog budućeg leta “Milosrdnog  andjela”. Takva je režija primenjena na Kosovu,što je i bio razlog bombardovanja tadašnje Jugoslavije.

Četrnaest  godina  kasnije

Bez odgovora je ostalo večito pitanje zašto se  ratuje? Šta to, civilizovane ljude  tera da ratuju i kakvu to moć ima  bilo koja ideologija?Šta je to sa čovekovim razumom?Odgovor   se  još uvek traži.Mnogi su ga prikazali u svojim filmvima,slikama i knjigama i mnogi će ga tek prikazivati. Ni teške  slike, ni čudne reči ni jauk,ni razaranje neće biti  pravi odgovor…I kada te strahote budu prošle,na to  će nas podsećati  neki naslovi iz novena,TV žurnali,žene u crnini.Ostaće naša večita upitanos, radi generacija  koje dolaze;koliko će sve to  bojište ljudske civilizacije  trajati ?

Četrnaest godina  kasnije i  da neću moram da prihvatim istinu,moja prva  Domovina,kojoj sam se  zakleo kao pionir  i vojnik više ne postoji. Sada ih imam 6.U jednoj sam rodjen i po njoj sam dobio obeležje koje je ovde  već pominjano kao ,, loši momci,,.  U  drugoj  sam studirao i tamo me ostavljali da  radim za veliku  novinsku angenciju JUTEL, kažu imaš sve manire,novinarskog gospodstva, koji nam trebaju.,U trećoj išao na More, tamo mi je gazda ostavljao ključeve od  svojih  dvori,vozio me  svojim brodom,kao da sam mu rod rodjeni.Ostavljao me da  mu gost budem koliko god hoću,a kanio se da i on u Srbiju dodje.U četvrtoj išao u  turističke provode,da steknem  naviku  zapada.U petoj tokom jedne noći išao na jutarnju kafu kod drugara ,a druge se vraćao jutarnjim vozom,koji me je pozdravljao,,rečima: “Nie smo braka,te očekuvam naredne nedelje”…U šestoj sam ,uvek svraćao kad god sam kroz sve ove  moje  sadašnje domovine prolazio da se lepo odmorim kod prijatelja I  nasladim  ulmašicma gospodje Hidaete i  probam najnoviji model nanula majstora Emira.I  gde god sam uzduž i popreko kolima putovao,bezbrižno sam zaustavljao svoj automobil, odmarao i spavao pored puta , sa celom mojom četvoročlanom porodicom, ili  svraćao  prvo na konačište, a onda na kafu, u neko susedno dvorište, kao da sam kod svoje kuće i svojih najrodjenijih.I ma gde da  sam  bio besan i ljut zbog nekog problema ,psovao sam i majku , boga  svog  i  svačijeg i terao  sve po spisku, ne bojeći se da ću nekog uvrediti i naljutiti. Kada sam molio , molio sam sve andjele i  blažene Marije i   svete deve, i svete Petku i Bogorodicu, krsnu  slavu svetog Nikolu, prizivao  Alaha i Svetog oca ,samo da mi se nadju u nevolji…I  sda kakav god film da bude i  kako narod kaže:”gole žene da padaju  sa neba” koja god  politička beseda da se čuje,ja,zasigurno neću promeniti svoj stav.I tada i sada sve sam ih  voleo ,ali ne znam šta za kraj da kažem na ono školsko pitanje: A sada nam ti  reci kako se zove tvoja  Domovina…. Umesto odgovora vidim Belog Angela kako lagano skida  svoja krila sa zida  manastira Mileševa i nestaje u mom suznom  pogledu. Čujem, kako  u prazno nebo udaraju reči Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića: “Gledanje Belog Andjela je ravno molitvi” i kada je bilo bombardovanje  gledajući u nebo ja sam čuo ove reč, moleći se za sve  ljudi i moje najmilije..Moja unuka Danica,koju sam krio od  ,,Milosrdnog andjela,, , te 1999.godine,24.marta,imala je samo 2 meseca,  ni danas sa 13 godina,nikada me nije pitala zašto sam je  užurbano  nosio u  sklonište.

,,Latini su ljute varalice,,

Ni  oni ni mi,svi koji su iole  pismeni , znamo  da je  prirodno da narod govori svojim jezikom(Italijani italijanskim,Madjari madjarskim,Poljaci poljskim,Rumuni rumunskim, ima još,ali nije uvek tako. Austrijanci ,npr. ne govore “austrijanski” , već nemački, ni Filipinci”filipinski” nego španski.Osim Španaca,španskim jezikom govore Kubanci,Meksičani I svi narodi  Južne Amerike,sem Brazilaca(a ni oni ne govore”brazilski” već-portugalski)  Poznato je I to da  engleski  ni francuski ne govore samo Englezi ni Francuzi,već su to  jezici i drugih naroda..Neki narodi  govore dvama,trima ili još većim brojem jezika.Belgijanci flamanski I  francuski, Kanadjani engleski I francuski,Švajcarci nemački I francuski…( to su primeri da ne postoji ; belgijski,kanadski, ni švajcarski jezik), dok u Indiji ima preko  600 jezika..i td.Ali, ovo  lingvističko  saznanje nisu poštovale Republike nekadašnje Jugoslavije,pa sada imamo slučaj da je svaka  država  isti jezik, koji ima korene staroslovenskog jezika, nazvala imenom svoje države, što može biti i dobro samo rata da ne bude, kako reče moja majka.  Siguran sam  da takvo saznanje imaju svi oni koji se bave  geopolitičkom strategijom..Ali, kada  baš  oni potegnu  ovo pitanje ,onda  se može  zaključiti da je  na pomolu novi sukob, o čijim posledicama je bilo reči na početku.Dakle,ima vremena za novu generaciju  ratnika kroz 50 godina. Jednom će se  vlaško pitanje ponovo  postaviti. Tražiće se odgovor ,kakvim će jezikom  govoriti Vlasi u Srbiji: vlaški,srpski, ili  rumunski ,pitanje je sada :.I rešavaće se  onako kako su geopolitičari  rešavali i sva ostala nacionalna pitanja u bivšoj Jugolslaviji,pa I u Srbiji. Naravno,počeće se prvo ovako rečima,prigovorima,uvredama,pa ako ne rečima,a ono,problem će biti rešen,  bombardovanjem,pod  šifrom”Milosrdni andjeo”!Andjele brate, kakve  li ironije,  zloupotrebe tvog  uzvišenog  imena blaženstva Ako,se sećamo,a to su stare generacije  znaju,  pitanje  Šiptara  počelo je  da se rešava još s početka   dvadesetog veka, evo  na početku novog veka, možda će biti rešeno… Nedaj  bože!!!! Da ponovo   potvrdimo  stihove iz narodne poezije”Latini su ljute varalice”.Misleći da sam loše citirao stih,iz narodne epske  književnosti,ili da sam pogodio frazu,za neko ne definisano stanje i  da je “Milosrdni  andjeo”, konačno,otišao da spava,  na  jednom portalu pročitah  vest: “ Stav Evropske komisije o statusu Kosova je i dalje neutralan, a mapa na portalu Evropske unije na kojoj je Srbija prikazana bez Kosova je tehnička greška, poručuju iz Brisela”.

”Da je Platon  živ- Dnevnik iz  skloništa 99”

Ni posle 13 godina nisam sišao ponovo u sklonište 99.Majci se nije ispunila želja ,,da rata ne bude,,.posle 40 godina samovanja,u svojoj  88 godini, otišla je kod  svoga muža Svetsilava da mu pripoveda kako je bez njega  decu branila  jer je po drugi  put  puknula puška na naše  “srbsko” pleme.Trinaest  godina kasnije ,ali i celog života ostaće mi u pamćenju ta teško napisana i izgovorena vest,na talasima moje radio stanice .Na današnji dan(24.3.1999. ) pre 13 godina: NATO je započeo bombardovanje naše  domovine SR Jugoslavije. Osećam da bi mi sada  glas drhtao,a tada je to bila profesionalna  novinarska radijska obaveza.. Na te prve dane bombardovanja,sada posle 13 godina i zauvek, podsećaće me  i beleške koje su  kasnije prerasle u knjigu “Da je Platon živ- Dnevnik iz skloništa 99”.Na prvoj strani ostalo je zabeleženo: “Nikada nisam sišao u sklonište.Ali, danas sam prvi put ušao sa porodicom.Oglasila se sirena koja označava opasnost iz vazduha.NATO je počeo da bombarduje moju domovinu.Danas u 2o sati i 10 minuta  počeo je rat. Mi još uvek ne verujemo da nas Amerikanci bombarduju.Moja najveća radost, unuka Danica, ima samo dva meseca i ona je u skloništu...-Moja zvezdo Danice, moja srpska Danice, selili smo se nekoliko puta, sada nemamo kud, zato smo sišli u sklonište-šapućem joj u oči, koje gledaju u njeno nebo.”

 24 . 3. 1999. godine, Bor.

Na poslednjoj strani piše:“ Vraćaju se vojnici iz rata, slika dobro znana iz filmova i literature, sada je naša surova istina.Upravo je dat znak o prestanku vazdušne opasnosti.Vreme je da se vratite svojim redovnim aktivnostima.Nebo nad Borom i mojom domovinom  je mirno.Neka tako i ostane doveka.Ta slova i te reči, još mi titraju, i danas ih ne mogu pročitati bez straha.U toku trajanja agresije NATO alijanse na našu zemlju, kao dežurni novinar u radio i televizijskoj stanici izgovorio sam ih blizu 9o puta.Sve je već davna prošlost.Vraćaju se vojnici iz rata.Slika dobro znana, iz prošlosti, iz filmova, i literature, sada je naša surova istina."

Taj  dnevnik istine “Da je Platon živ” dospeo je čak u Ameriku,o tome svedoči i pismo: “U svim teškoćama čovjeku se desi,ako je čovek i cvijet,srce i sunce i nešto lijepo.Tako se i meni desilo ovo.Tvoja divna knjiga došla je u moje ruke. Potekoše suze sretnice i radosnice,istodobno meni,mojoj ćeri Meri i supruzi Anki,kada se u skloništu pod bombama upoznasmo sa jednom zvezdom Danicom,kojoj behu samo 2 mjeseca.Moj sokole,sve smo ti mi to preživjeli i ovdje sa našim mališanima Sarom i Filipom.Srpske rane peku pa bilo gde da su dobivene.Hvala ti rod rodjeni ,za ovaj biser dnevnika,koji će posugurno biti čitan u svim našim ljudskim vremenima i prostorima. Djon Priaca i Marina Scharpe iz New Jorka”.Ni posle 13 godina nije me zaboravio Djon Prica iz Amerike,poslao mi je  Povelju”Slovo o svetlosti” večitog  pesničkog prijateljstva, koja sadrži  poruku i obavezu  svakog ko je pročita:”Ko svetiljke ove na put ne ponese,neće znati ko je ispred njega bio;Otkuda je poša’ ni ko mu je osta; što je proplakao;što je proslavio! Ko ostavi torbu, i Svetu svetiljku, nikuda neće stići, niti prepoznati na svom grobu slovo,ni na njivi biljku,ni u srcu srpstvo!!”Trinaest  godina kasnije ,ali i celog života ostaće mi u pamćenju ta teško napisana i izgovorena vest,na talasima moje radio stanice .Na današnji dan(24.3.1999. ) pre 13 godina: NATO je započeo bombardovanje naše  domovine SR Jugoslavije. Osećam da bi mi sada  glas drhtao,a tada je to bila profesionalna  novinarska radijska obaveza.. U isto vreme i sada kao da čujem kako ove reči savesti iz moga srca udaraju u prazninu i žele da polete, ali kao da ih niko ne čuje, i ne vidi, ili sam ja to, možda, ostareo , ogluveo i oslepeo!!!!!

JON MIRT

      

             
                        SLIKA NA     ZIDU

                          

 

                                     

Moj otac Svetislav, svake večeri kašljucajući, stupa na vrata barake kozarske ulice, gde smo nekada živeli.

Da vidi da li smo svi na broju.

Brzim pogledom, zaustavlja se na moj lik i kaže:

Još nisi porastao!

A majci:

Račun za ugalj, drva i struju niste platili!

Starijoj braći:

Još se kući kasno vraćate, opet ste sa zida skinuli Maršalovu sliku!

Sa praga sklonite prazne kutije medjunarodnog crvenog krasta.

Rezervu šećera i kafe uvek da imate!

A istina je da kozarske ulice odavno nema.

Istina je da sam pre pedeset godina napustio ulicu, begstvo nije bilo moguće i ona je pošla.

Ima je na fotografijama, po novinama, u mojim knjigama i zapisima.

Sreo sam je u Parizu, Londonu, Čikagu, Nišu, Beogradu, Prokuplju.

Kada nisam imao izlaza i kada nisam znao šta da radim, njome sam uspravno koračao i tu se krio, kao po staklu hodao.

Njome neprestano odlazio i dolazio u svoj život.

Istina je da se sada u toploj sobi novogradnje igraju moji unuci pored radijatora.

Da su braća otišla , svako na svoju stranu.

Da je majka sada kao kućni kamen sama.

Da smo maršalovu sliku odavno skinuli i da za struju majka ima veliki račun.

Istina je i to da , zaista, sada prima humanitarnu pomoć Crvenog krsta, svakog meseca: 12 kg brašna, 1 kutija deterdženta, 2 konzerve, pakovanje makarona od 0, 50 kg i drugo što joj sada nije potrebno.

Istina je da na sve to majka ni reč neće progovoriti, da sinove ne obruka, da muža ne izneveri.

Kao da očekuje da je i sada na front prozovu ide kroz sobu i priča:

Deco, samo da se ponovo ne zarati!

Gleda u očevu sliku i ponavlja: ti ništa ne razumeš, zvezde ti  padaju na glavu, a ja se molim da ne zarati, kako ću sama deci glave da sačuvam!!

 Tako svake večeri razgovaram sa fotografijom koja je zakačena na     zidu sobe u Stacionaru Gamzigradske banje,gde se godinama  lečim.