P O V R A T A K U Z A V I Č A J

1.

Magura je počela da gori kada se rodilo čudo od     deteta.

Mojre mu prorekoše da će biti car.

Umesto majčinog mleka pije  vodu sa neba.

Umesto da hoda po zemlji  leti kao ptica.

Razgovara sa životinjama.

Što god da radi razlikuje se od svojih vršnjaka.

Život Armentarijusovih se  iz korena promenio.

Nekada davno, kada se Rimska Imperija prostirala sve do Moesia Superiore, samo 250. i neke godine od rodjenja Hrista i 150. godina od kako je ovim krajevima prošla silna vojska cara Trajana, koga su legionari nosili u zlatnoj stolici, iznenada je upaljena vatra.

 Ljudi su govorili da to Mons Sacer - Sveta Magura gori radi opomene. Da je to sa neba na brdo pala neka zvezda, ili neko hoće vatrom da vlada-hodajući bez nogu, plivajući bez vode, dišući bez vazduha. Da to možda iz zemlje baulja nečija duša. Bilo je i mišljenja da je to plameni oganj u suvim drvima, koji hoće da udje u telo sa pobesnelom dušom, ili da je rimski  Imperator označio i osvetlio svoje granice, - kolonate,  koje je postavio silni Aurelijan. Ili je to neko od divljih Huna zapalio da se vidi sa one strane Imperije, Velike reke. Zapaljeno je pored kolibe i zemunice, da se na daleko, čak preko Velike reke videlo, kako bi svi saznali, da je ognjena varvarka Romula, u porodici govedara Armentarijusa, rodila sina. Dadoše mu ime Maksima Armento Mladji, da na oca bude brz i vešt u čuvanju goveda, prevrtljiv u poslu i obožavan kod žena. Ali mojre, vedogonje, sudjenice i rodjice rekoše:

“Da će biti mudar na majku i da će se zvati Gaj. ^{Prilog I)}

Gaj Valerije  Maksimilijan, riimski  Car, (s  kraja trećeg veka) rodjen u današnjoj Istočnoj Srbiji.

Galerije je rođen u Priobalskoj Dakiji. Otac mu je bio obi~an seljak, a majka varvarka. Galerije je u mladosti ~uvao stoku, zbog čega je dobio nadimak Armentarius Govedar. Bio je lep, snažan čovek, ljubitelj dobre trpeze i izuzetno hrabar vojnik.

Celog `ivota duboko je bio odan svom poočimu Dioklecijanu i snažno vezan za zavi~aj, zemljake i ro|ake, a posebno za majku Romulu. U toku svog `ivota imao je dve titule: cezara i avgusta. Time što je mesto u kome se rodio nazvao Romulijanum uzvisio je i ovekovečio svoj zavi~aj i svoju majku, a izborom sina svoje sestre Maksimina i svog zemljaka Licinija za savladare pokazao je odanost prema porodici i starim prijateljima iz rodnog kraja. Galerije je 293 godine postao član Jupiterove porodice, sin boga. Izvesno je da ga je Dioklecijan proglasio "drugim Romulom i Aleksandrom". Imao je dvostruke roditelje, a s tim i dva rodjendana. Prvi ro|endan i odanost prema majci obavezivali su ga da ukazuje posebmo poštovanje "planinskim `anstvima", a drugi ro|endan odanost prema novostečenom ocu.  Podaci da je mesto svog ro|enja nazvao po majci Romuli i da je tu sahranjen omogu}avaju da se rekonstruišu njegovi graditeljski poduhvati u rodnom kraju. Galerije je verovatno već u razdoblju dok je bio cezar preduzeo veće graditeljske poduhvate. Tada je odlučio da to mesto u kome će provesti starost još više uveli~a i u~ini da postane simbol večitog trajanja tetrarhijskog sistema. Izgradnju Romulijanuma mogao je otpo~eti tek kada je na Dunavu završio ratove sa Sarmatima, Kvadima i Bastarnima. 306. godine postao je najmoćnija ličnost u carstvu.     Imperator Gaj Galerije Valerije Maksimilijan (293-311) jedna je od najprotivrečnijih ličnosti Rimskog carstva. Jedni su ga slavili kao spasioca imperije, novog Romula, a drugi ružili i smatrali najlošijim vladarom i čovekom. Dok su ga paganski pisci opisali kao odvažno hrabrog, herkulovski snažnog, predodređenog za pobede, sa lepotom, koja se smatrala božijim darom, hrišćanski istoričari su ga prikazali kao monstruoznog gospodara, neprijatelja svake kulture i učenosti, koji je, čak, i svog očuha Dioklecijana oterao sa prestola!
Galerije je u mladalačkim godinama zadobio najviše vojničke činove i naklonost cara Dioklecijana, koji ga je usinio i 293. godine proglasio za cezara i svog suvladara. U zrelim godinama odneo je jednu od najvećih pobeda u rimskoj istoriji, a u trenutku kada ga je zadesila smrt, u vreme njegove najveće moći i slave, sahranjen je i uvršten među bogove u Feliks Romulijani (Gamzigrad kod Zaječara), danas jednom od najvećih arheoloških nalazišta u Evropi, na listi Uneskovih spomenika. Za njegovo ime vezuje se i poslednji veliki progoni hrišćana 303. i 304. godine, ali i prvi edikt o toleranciji hrišćanstva iz 311. godine.

 Zbog lepote mojre su ga sve zavolele i nemogaše da se odluče čiji će biiti, prorekoše  mu da će ostati večiti  ratnik i gospodar cele Vaseljene, da nikada neće propasti. Treba samo, ovde da napravi carski grad i da založi svoju glavu!”

Mojre, vedogonje,sudjenice i rodjice poručiše i ovo, a da to niko nije ni  čuo:

“Kada se spoje nebo i zemlja, kada se u temelje ugrade kosti svih Magurana, uradiće nešto veliko. Kada se odrekne svega što mu je drago i kada odseče ono što mu je najduže, kada kamen redom prohoda, biće večiit!”