O PESNICIMA PRIJATELJIMA

O DESANKI MAKSIMOVIĆ

DARIVALA NAM JE LJUBAV SVOJIM PRISUSTVOM

Desanka Maksimović je volela posebno borske rudare

Ovaj tekst, koji je napisan pre 25 godina,pokazujem ćerkama,profesorima muziuke i čiste  filozoifije Marjani i Ivani, želeći da tako potvrdim svoju bliskost i privrženost pesnikinji i njenom delu.

Ali i one mi to pokazuju(Marjani i Ivani od Desanke Maksimović) .

Taj potpies je pečat jednog naroda, pečat koji je osvedočio jedno stoleće. Taj pečat ima živu I čvrstu formu, ima dah, snagu, karakter I čudnu energiji.Taj potpies je u mnogim domovima I sveskama učenika.Taj potpies je unarodu.Desanka Maksimović je nekoliko puta bila u Boru. Na  mojoj reportersko- magnetofonskoj traci ostala su zabeležena dva njena boravka. Kada je povodom 8.marta 1978.godine upriličen njen dolazak sala Doma kulture je bila premala, prve njene reči su bile:

‘‘Jedan kompliment, a onda će doći jedna zamerka. Zida se svaki put kada dodjem, sve više je divnih kuća I to je vrlo lepo I to je sada moglo bi se reći evropski grad.Ali, jednu stvar niste vi gradjani uspeli, da taj dim koji truje vašu decu, niste mogli da uzaptite, niste našli načina, kako je to moguće?Svega se odrecite, automobile, večeri, šta će vam sve to.Dimove te, dimove sklonite!’‘

Posle toliko godina taj njen prozračni I piskavi glas I danas opominje ljude I stručnjake Basena Bor da se moraju baviti ekologijom.

‘‘Ja ne umem da pametujem’‘govorila je a ostavila je tu trajnu poruku.

‘‘Mogu samo da pišem’‘I pisala je najviše za srpski narod.Desanka Maksimović još poručila I ovo:

‘‘Ovi modernisti se ništa ne razumeju ne zna se šta hoće da kažu.Onda kome oni to pišu, za koga.Zato ja hoću da pišem, uglavnom patriotske pesme, to mi se dopada, to je za narod.Srbija ima dosta pesnika.I to dobrih, a Hrvati imaju prozaiste, a I Makedonci imaju pesnike, dobre osećam da to dobro pokažemo svima”.

Poslednji boravak poetese Desanke Maksimović u Boru, septembra 1999.godine, na Četvrtim, balkanskim susretima pisaca, kada je dobila.  najveće priznanje ove smotre-nagradu ‘‘Vuk” ostavio je najupečatljivije tragove. Svojim prisustvom odavala je posebnu draž I značaj cele manifestacije.Plenila je I zračila svojom dobrotom I duhovnošću.Kada je predsednik opštine dr Stojadin Stanojević saopštio ime dobitnika najveće nagrade u prepunoj sali Doma kulture svi su na nogama, čuje se dugotrajni aplauz.Svi žele da su bliže pesnikinji, da joj čestitaju.Ona je vidno uzbudjena.Statua Vukovog poprsja je teška za slabe poetesine ruke.Adam Puslojić I Moma Dimić priskaču joj pridržavaju nagradu, ali I nju.Tu su I pesnikinje Branka Vuković I Darinka Jevruić I one je pridržavaju, asistiraju.Desanka počinje da recituje svoju ‘‘Gračanicu” I samo što ne poleti od uzvišene sreće. Govoreći stihove”Tražim pomilovanje” I “Opraštanje”.Učestali aplauzi I ovacije odavali su puno poštovanje prema pesnikinji, ali se osećalo da njeno držanje odaje potištenost I čudnu setu, kao da se zaista oprašta. Zahvaljujući na nagra“Ako je ovo nagrada narodna zaista mi je milo, što je Vukova.Mislim da je nekako prirodno, što sam je dobila.Vuk je učio idući svetom, a ja sam kao profesor u razredu sve to tumačila, oblikovala, objašnjavala.Hvala vam!”

I bronzani madjarski pesnik Mikloš Radnoti je bio domaćin, oko njega, na borskom jezeru, 80 književnikaiz svih balkanskh zemalja.Svako na svoj način sa njim razgovara.Desanka mu ushićeno prilazi, briše suzne oči I govori:”Bože, samo da vidim tog čoveka, patnika.”

U Gamzgradskoj banji, u carskoj palati”Feliks Romulijana” pesnici uručuju srebrne medalje I plakete akademicima Dragoslavu Srejoviću I Miodragu Pavloviću, sa njima je I Desanka Maksimović.Iz počasti svi stoje, stoji I ona, noge staračke klčecaju.Svi vino piju, pije I ona, glava ne miruje.Ima vremena za sve I za bugarskog pesnika Svetlozara Igova, koji joj prenosi pozdrave I poruke bugarske poetese Elisavete Bagreanu.Generalni direktor Basena Bor Jovan Milošević joj uručuje zlatnik sa motivima Pećke patrijaršije. Poklone joj uručuje I Zoran Stankvić, svoj reljef Gračanice.Tu su još pokloni grnčara Velimira Djordjevića.Ima vremena za sve učesnike susreta.Moma Dimić, Adam Puslojić I Toma Mijopvić su uvek pored nje kao pravi domaćini, usput objašnjavaju gostima gde smo I šta pve iskupine znaće.

DA IZVORI NE PRESAHNU

Završavajući pismo koje sam želeo da pošaljem učesnicima balkanskih susreta pisaca, a kao pozivnica za Pete susrete, pozvao sam se na njene reči, kojima su I završeni Četvrti susreti u Boru.

“Hrvati nas odbacuju Evropom, Slovenci opet Evropom, bio je red da se okupimo I mi koji nismo Evropa, a u Evropi smo. Svi smo mi na Balkanu iste sudbine.Toliko smo davali za slobodu I literaturu I toliko toga su nam zaboravili.Bože, kako je lepo sa ovim ljudima, u ovom gradu.”

“Poštovani književnici, krote nam I pesničku reku, moćnici.Tu pesničku reku koja je potekla iz Bora, plavile su reči nade, reči iz srca, na mnogim jezicima Balkana.Evo sada nam krote I pregradjuju tu reku, a vi Balkanski pesnici, gde ste?Zato I pišem, molim Vas da ne izdate rečiovde izgovorene.Ne dajte da vam izvori presahnu I zaustavite bakarnu reku. Mi jesmo I mi ćemo biti na balkanu u Srbiji.Mi vas očekujemo.Desanka Maksimović I jeste I biće sa nama…”

Radi trajnog sećanja na nju zlatara u Majdanpeku izlila je pesnički srebrni lik sa šeširom.

To je pesništvu na dar, to je trajno sećanje na najveću srspsku pesnikinju Desanku Maksimović.

1997 ,Sredjivanje dnevnika