ROMAN  JOVANA S. MITROVIČA

POVRATAK U  ZAVIČAJ

11.

Imperija će uvek biti bojno polje jer će se narod stalno buniti.

Carevi umiru ne od  gladijusa no od čudne bolesti.

Poruke ostaju ubijajte nevernike i  one koji mogu nositi mačeve.

Gušite pobune za bolje  sutra!

U Naissu se rodio Konstantin budući car koji neće ovu poruku primeniti!

Konstantinova poruka je  da smo svi prema Bogu okrenti svako neka korača svojom stranom.

Dok su Rimljani slavili, Gaj diže sanjivu vojsku da se spremi za dug i naporan put  i gušenje pobuna po Imperiji. Započeo je njegov povratak u zavičaj, u Gornju Meziju. Za svaku legiju izabrao je po jednog duksa. Dade im pet zlatnih pečata i, kratkim zlatnim, gladiusom, podeli im prepolovljene kese solidusa. Kada završe, verno službu caru, daće im i po drugu polovinu, a oni će vratiti pečate, obećao im je, umesto zakletve Marsu. Sredinom 297. godine  uveliko je trajala izgradnja Dioklecijanove palate. Robovi su dovlačili brački kamen i granit sa Orijenta. Umetnici su završavali egipaske sfinge. Majstori su klesali granitne stubove, gradili predvorje pod vedrim nebom i peristil sa hramom Jupitera. Sa druge strane, tek je počela izgradnja carevog mauzoleja. U Imperiji je vladala kuga i širile  se pobune.

Gaj se vraćao sa pobedničkog marša, sa juga Imperije, pošto je porazio persijskog kralja Norseju. Čekao je dobre vesti da trjumfalno udje u Rim. Više od dva meseca zadržao se u Grčkoj i tu dobi vest da je u Trijeru umro iznenada od opake bolesti njegov polubrat, jedan od tetraha, koji je vladao Galijom i Britanijom - Konstancije Hlor CezarII . ^{(Prilog  VI)}.    

 Konstancije Hlor ili Gaj Flavije Valerije Konstancije je rođen 250. godine na tlu današnje Srbije, otac mu je bio jedan od uglednijih ljudi iz Dardanije. Kako se Konstancije isticao kao vojnik, naročito prilikom namesništva Dalmacijiu.Posle usvajanja od strane Maksencija 293.godine,dobio je titulu i položaj cezara. Tom prilikom Konstancije se oženio carevom poćerkom, Teodorom, i sa njom dobio tri sina. Bio je i u konkubinskom braku sa Helenom, koju je izrazito voleo, i sa kojom je imao sina Konstantiana onog koji će postati jedan od najznačajnijih rimskih imeperatora. Dolaskom na vlast, udaljio se od zavičaja, jer su mu na upravu poverene Galija i Britanija. Svoju prestonicu smestio je u Augustu Trevorum - Treveri..Iznenada je umro ,od opake bolesti, 306.godine.Nasledio ga je njegov sin Konstantin Veliki  u vladavini nad Britanijom, Galijom i Hispanijom…

 Tek će mu tada biti jasne učestale Hlorove žalbe, da oseća malaksalost, neispavanost, a ne zna zašto i odakle to dolazi.

“I kada jašem konja, osećam malaksalost, kao da ću svakog časa iz sedla pasti. Zato me sada zovu i Hors Cezar!”

Na sve ove žalbe, Gaj je svom polubratu  Konstanciju Hloru slao sanduk pun drvenih tablica koje su bile ispisane garavim mastilom. Slao mu je i keramičke amfore, pune lekovitim melemima. Pisao je Gaj, tek toliko da mu pokaže svoju  privrženost:

“Brate Hlore, ti boluješ voljom bogova, zato što ih lažeš kad god nešto kažeš, ili su to tvoje mojre bacile kletvu na tebe, zato što ih ne poštuješ.

Zato se spremi i dodji kod mene, ovde imaš prirodne vrele lekovite izvore - da se lečiš. U izobilju imam meleme, a neke ti i šaljem. Umesto vode i vina, uzimaj sokove peskavaca ili slačice, koje ti šaljem. Upotrebljavaj meleme od morača, alanta, žalfije, ruzmarina. Svakodnevno da upotrebljavaš malo belog luka, obavezno! Kozje mleko i sir, obavezno ! Ili, idi brate u tvoju melemnu banju Bat. Obavezno se moli boginji Sulidi, da ti pomogne.”

I na kraju, uz svaku pošiljku, kao , odanos i verodostojnost pisma, Gaj je svom polubratu Hloru slao pečatni zlatni prsten na kome se nalazio njegov lik.

“Da ga obavezno staviš na šesti prst. Tako će te štititi od bolesti, poručivao je Gaj. Meleme koje ti šaljem obavezno da uzmeš, a ako ih tamo nemaš, poslaću ti još, brate!”

U pisma koje je sve češće dobijao iz Trijera, Konstancije  Hlor ga je molio: 
“Galerije, brate, za sebe i  tebe se bogovima   svakodnevno molim, ali imam jednu brigu:                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            “U Srednjoj Dakiji u Naissu imam sina Konstantina. Ti si mu sada kao otac i više od toga, pa  te molim                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         pripazi na njega, on je blizu tebe.  Napravio sam mu, nasred širokog polja, veliki dvor. Kada iznemognem i ostarim, eto i mene tamo, moj  brate Galerije! On je nemirnog duha, tako da je  retko  u dvoru kod majke i njegove sestre. Otišao je od kuće, kao što sam ja pobegao u njegovim godinama. Dok ti proganjaš ove divljake, on prikuplja  ljude da spasi Imperiju od propasti. Ako naidješ na njega, prikaži mu se, kao otac da si mu. On će te  poslušati. Možda prerušen sedi blizu tebe i kazaće ti se svojom svim mogućim i majčinim vrlinama,  a posebno istinom o ludačkom srcu svom. Reći će ti da je on pogrešan čovek medju  svim ovim ljudima i da se on tu samo dobro krije, da je od Boga poslat  medju ljude, da  zna  svakakve jezike pričati i svašta raditi.

 Brate Galerije, uzaludno ćeš paliti svoju Maguru, kao što ti je  Dioklecijan otac naredio! Samo on će spasiti Imperiju, biće mudriji od našeg vremena.  To je budući rimski car, to mi je obećao naš otac Cezar Dioklecijan. Taj mali ima ono što ti i ja nemamo - mladog  Boga, koga vole mnogi što hodaju po zemlji! Ima i nešto sveto u sebi, predosećam ja to - nešto nebesko.”

Piše  mi moj sin Konstantin i ovo :

“Da vetar ne ide na onu stranu gde duva, nego gde ti dah ide, gde mu ti daješ snagu, da je  voda živo biće i da mi umesto nje , a ona nam  daje svoje  meleme za dišemo. A snaga je samo tačka, tamo gde se dodiruju  unutrašnji  i spoljašni  duh i   kada se dodirnu,  nastave svojim putem. E, to ti je  krst  božji i ljudski duh! Tamo je njegov i naš put moj brate Gaju!

Strele ne idu na onu stranu gde ih hitaš nego tamo gde oči pomeraš, a pomeraš ih gde je svetlost, gde ti srce kaže! Žalfija, ruzmarin, morač i alant su sveto lekovito bilje. Znam ja to! Onaj poslednji tvoj zlatni prsten sam poslao Konstantinu. I mač sam mu poslao,  meni ne treba. U banju Bat ne idem, ona mi ne pomaže i to mi ne treba. Ništa mi ne treba, samo on, samo mi on treba.” Piše još  sin moj:

“Neće proganjati Hrišćane, neće dirati ni ostale. Poštuje vrhovnog boga Jupitera. Veliča boginju pobede Viktoriju.

Voli boginju snage i veštine Izidu. Imamo bogove za svaki vid života, ali nemamo za onog koji hoda po zemlji, a čovek je Bog. Učiće robove da se pokoravaju svojim gospodarima, kao liku božjem, da se robovi ne bune protiv robovlasnika, ni siromašni protiv bogatih, ni podanici protiv vladara. Učiće ih da da učine  nešto u sebi i da tako  čine  mnogo za  Imperiju. Eto, to mi kaže moj Konstantin. On i ne zna da je predodredjen car da bude. Kaže i:

Svaka je vlast od jednog Boga, pa je dužnost čoveka da joj se pokorava, kao roditelju svom.Tako će se vlast jačati i ujediniće razne narode u jaku Imperiju! Tri su sveta: jedan viši na vrhu, jedan srednji propao i jedan je naniže, i ne zna se gde je i kuda da krene! Svaki čovek prodje, kroz to šuplje sito i, tamo gde ne propadne, tu  se zadrži, tu živi! Eto to mi kaže moj Konstantin. To mu je njegov Bog rekao, njegov, a ne naš, veruj brate!”