ŽIVEO ŽIVOT TOLA MANOJLOVIĆ

NA DANAŠNJI  DAN  
28. FEBRUARA 1944  GODINE U MIRIJEVU RODJEN JE    MOMA DIMIĆ

               WIKIPEDIJA O MOMI DIMIĆU

‘‘Moma Dimić (Beograd [Mirijevo], 1944 - Beograd 8. jun 2008.), srpski književnik — pesnik, prevodilac, romansijer, putopisac, esejista, dramski pisac, filmski scenarista; dugogodišnji umetnički direktor eogradskih međunarodnih susreta pisaca, član Udruženja književnika Srbije.

 
Najpoznatiji je po romanu "Živeo život Tola Manojlović", pretvorenom u popularnu pozorišnu predstavu i TV dramu.

Rođen je 1944. 28. februara  u Mirijevu, tada selu u blizini Beograda. Na beogradskom Filozofskom fakultetu je diplomirao 1968., u vreme studentskih protesta. Još 1966. je napisao svoj najčuveniji roman, "Živeo život Tola Manojlović", pretočen u dramu koja će dve godine kasnije biti igrana i u Londonu, te doživeti i TV izdanje. Drama će u beogradskom Ateljeu 212 imati preko 400 izvedbi, sa Petrom Kraljem u glavnoj ulozi. Putovao je širom sveta (pominje se da je posetio 250 svetskih gradova) i sprijateljio se sa brojnim poznatim piscima: Ferenz Juhas, Thomas Transtremer, Vladimir Vojnović, Bulat Okudžava, Eduard Limonov, Antonio Porpetta itd. Umro je posle kraće i teške bolesti i sahranjen u rodnom Mirijevu, o kojem je jednom prilikom rekao da "nije lošije od ne-znam-kakvih metropola"
Dimić je zastupljen u mnogim domaćim i stranim antologijama srpske poezije i proze. Njegove knjige prevedene su na deset jezika. Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada za književnost prevodilaštvo.

Feljton
JOVAN S. MITROVIĆ
KAD PESNICI PLAČU


ŽIVEO ŽIVOT MOMA DIMIĆ

feljton -32

DELA KOJE JE MOMA NAPISAO

Dimić je objavio oko 40 knjiga. Preveo je desetak knjiga sa švedskog jezika. Ovde su navedeni samo neki naslovi;

• Živeo život Tola Manojlović (1966) — roman, pretočen u pozorišnu predstavu i TV dramu

• Ciganski krevet (1968)

• Antihrist (1970)

• Šumski građanin — roman, kasnije dramatizovan, postavljan i u švedskoj Upsali

• Maksim srpski iz doma staraca: roman u 18 pripovedaka (1971)

• Tvorac Rusiji (1976) — zbirka pesama

• Pesnik i zemljotres (1978)

• Kako sam sistematski uništen od idiota — film iz 1983., čiji je koscenarista4, na osnovu "Šumskog građanina"

• Gad reskirant: proza (1985)

• Posvete (1986)

• Hilandarski razgovor: 18 mojih savremenika (1989)

• Mala ptica: roman za odraslu i naročito osetljivu decu (1989)

• Putnik bez milosti (1991)

• Sabrane pesme švedskog pesnika Tomas Transtroemera (1991)

• Beogradski Susret Pisaca, 1964-1993: Rencontre Des ecrivains De Belgrade = Belgrade Meeting of Writers5

• Božić u starom kraju (1994), sa Vasom D. Mihailovićem

• Pod bombama: dnevnik (2000)6

• Neovdašnji pisci i susreti (2007)7

• Odlazak u Nemenikuće: izabrani putopisi

• Mesta: putopis

• Putar — roman, dramatizovan

• Najveći filozof u mom selu — roman, dramatizovan

• Tri knjige Derokovih sećanja: A onda je letio Jeroplan nad Beogradom, Mangupluci oko Kalemegdana i Uspomene Beograđanina

• Poznanstvo sa danima malog maksima — zbirka pesama sa Vesnom Parun

• Pošto Beograd

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

feljton-31

CIGANSKI KREVET

Kada dodjoh medju Cigane,odmah videh da je

To moje mesto.

SINU

Samo sam ruka tvoja

Dok se u šetnji

Za mene pridržavaš

SREĆA I SMRT

Ne mogu da zamislim

Da se kod moje smrti

I sat neće umešati

Tim svojim I ja i Ja tromim

Pogotovu taj

Na ruci

Pogotovu onaj na ormanu

Iz sata u sat

Što prema jutru

Noći na čelu na licu

Odvija budilicu

Možda zbog toga

U večnost upušten sav

Sat i ne prislanjam

Na svoj damar

Niti crvotočni ormana

Izuzev sobnih knjiga korica

Pečatnih i tvrdih

Ne držah nikada

Osim kod naručenih

Budjenja

U život novi

KAKO ĆE MOJA MAJKA PRIČATI O MOJOJ SMRTI

On je pao sa ringišpila

Taj ringišpil nije bio

Kao drugi

To je bio ringišpil njegov

Na brodu

Ako je on bio na svetlu

Ako je on bio na brodu

Kada je pao

Nije on pao u vodu

Zamislite

Taj brod je bio još na zemlji gore

Na šinama usijanog gvoždja gore

Zamislite

Brod

još nije bio

Porinut u more

Brod je stajao na zemlji

I imao ruingišpil

Brod još nije bio porinut u more

Kada je on pao

Sa njim su pali i neki kristali

Ali jedino je on tresnuo o zemlju

Bio pao na ljude

Ali su se ljudi razmicali

Znate

On je poginuo tako

Štoje pao iz neba dole

Neki kažu kada je pao

Da je pao u kavez njenih poljubaca

Neki kažu

Kada je pao

Pao je na obalu mora

I tuu zaspao

Kada je on pao

Pali su s njim neki crveni kristali

Ali je jedino on tresnuo

O zemlju

Bio pao na ljude

Ali su se ljudi razmicali

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

                      feljton -30

PUTOVATI


Još putovati je moguće


I živeti javno






Tako je putovanje ušlo u Mominu poeziju kroz dva stiha,a o putovanjima i svojim prijateljima rekao je u svom poslednjem intervju,koji je sa njim vodila novinar Slavka Sunajko :


,,Počeo sam da putujem po svetu od 1963. godine i prvih deset godina zaista nisam pisao ni o piscima ni o gradovima. Tek kasnije sam počeo da pišem putopise i portrete, da beležim i pišem, recimo, iz Rige, iz Letonije o njihovoj književnosti i o njihovim piscima. Naravno, najveći moj doživljaj bio je susret sa Robertom Grejvsom, genijalnim stvaraocem grčkih mitova, autor knjige JA, KLAUDIJE i 150 drugih naslova. On je čovek koji je najveći deo života proveo u jednom selu na ostrvu Majorki, u Španiji i tu je pisao te svoje "svetske" knjige. Ima, naravno, i drugih pisaca koje sam susretao, posebno ruskih, kao što su Vladimir Vojinovič, Viktor Sosnora, Bulat Okudžava, Eduard Limonov i drugih koji su zastupljeni u ovoj knjizi. Tu je, naravno, neizbežno pomenut i Peter Handke, koji nam je dolazio u susret i to više on nama njego mi njemu, jer je i on "svetska lutalica" u najplemenitijem smislu. Nije on samo došao i "zalepio" se za našu zemlju. On je prošao čitav svet, uvek inkognito, i pišući o svemu tome. O tome govori i njegova knjiga JUČE NA PUTU. Eto, kao i on mnogo su putovali i veliki mađarski pesnik Ferenc Juhas, nesuđeni dobitnik Nobelove nagrade, ili recimo švedski pesnik Tomas Transtremer, koji je izabrao da putuje neuobičajenim stazama, van turističkih destinacija. Pedesetih godina prošlog veka putovao je kroz Srbiiju, preko Rume, Sremske Mitrovice, uzvodno uz reku Drinu, došao je do Sandžaka i Crne Gore i o tome ostavio dve pesme, koje ulaze u njegova najbolja ostvarenja. U njima je opisao život, kako ga je zatekao u tim zabačenim sredinama, slušajući muziku u našim kafanama, družeći se sa tim narodom. Posle toga bio je tu još par puta, poslednji put pre četiri-pet godina kao dobitnik struške nagrade. Teško bolestan, u kolicima posetio je tada Beograd i Vršac. Takve ličnosti koje ne znaju za međe i granice nastanjuju ovu knjigu koju je objavilo Udruženje književnika Srbije, koje je, takođe, jedan veliki magnet, jer svakog oktobra i septembra na Međunarodnim susretima pisaca okupi 40 do 50 pisaca, Španaca, Finaca, Austrijanaca..,,. ,,














                                MALA PTICA

Od sada sedam medj ljude
S malom pticom
Na čelu na mišici
Ja sam njen brod


Kojim ona upravlja
Ja stojim na
Njenim perima
Uzlepršalim


Hoće li mene ona
Iz kaveza
Da oslobodi
Kao što sam nju
Ja ?


Jovan  S. Mitrović
,,Kako će moja majka pričati o mojoj smrti-Knjiga o Momi Dimniću”  

 Samo šest  godina posle smrti Moma Dimić skoro da je zaboravljen. Mnogi koji su posle njega večno otišli već imaju svoje fondacije, nazive ulica, nagrade..čak je jedna Tv kuća emitovala mono-dramu ,,ŽIVEO ŽIVOT TOLA MANOJLOVIĆ,, u izvodjenju Petra Kralja, ali na kraju nije bilo imena autora   Mome Dimića.  Ni nagrada koja nosi njegovo ime nije toliko zapažena, tako da  jedan od  dobitnika  naglašava da  mu je drago što je  dobio ovu nagradu, ne pominjući ime Mome Dimića, već naglašavajući da  je ovo jedan od mnogobrojnih  pisaca u Srbiji koji je na listi čekanja da se o njgovom književnom radu tek  govori, kakva ironija.. kakva sujeta nabedjenog doktora teorije književnosti ... Napominjući da želim da napišem knjigu o Momi jedan od mladjih pisaca, inače člana  Udruženja književnika pita me: ,,a ko je pa taj?,,- kakava brza zaboravnost mladog pisca, blam  i  ne verujem da je to neznanje već drskost ili ironija.

I  upravo, da ne bi  ostao zaboravljen nastala je ova ,,Knjiga o Momi,,..
Knjiga  koja će mnoge njegove kolege, najbolje prijatelj koje je  Moma voleo i cenio, naterati da ga se ipak sete.  jer su ga već izgleda mnogi zaboravili.
Radni naslov knjige bio je,,Živi dnevnik ili  Živeo život Moma Dimić,, Na Blogu  UNIVERZUMM  naslov je bio  ,,Kada pesnici plaču,, ,a  izdavač je  naslovio po Mominoj pesmi koju je posvetio majci sa obrazloženjem da je  Moma  sam dao naslov ovoj knjizi.  Dakle, ova knjiga, naslovljena po istoimenoj Mominoj pesmi, predstavlja bogat dokumentarni zapis   iz  njegovog književnog opusa  i rada;  verodostojno nas podseća na temperament našeg  skoro ”zaboravljenog pisca” 
Zabeležena su sećanja na   Momine  boravke u Timočkoj krajini i Boru, učešća  na Književnoj koloniji u Zlotu, Balkanskim i oktobarskim usretima pisaca u  Beogradu, Šapcu, Valjevu Negotinu, Kladovu i Boru.

2.
 Ali,  tu su i njegova  mnoga putovanja po svetu , gde je  boravio   i uvek navraćao do  naših prijatelja u dijaspori.  Ovu prisnost i čovekoljubljivost, potvrdili su mnogi prijatelji čitajući  Blog  UNIVERZUMM, Javljali su se iz Kanade, Australije, Nemačke, Francuske iz Zadra Šibenika, Knina, Skoplja  i Rusije.. Bilo je preko 10.000 čitalaca.... i uzvraćali  tekstovima ljubavi i poštovanja  prema Mominoj dobroti i njegovoj privrženosti dijaspori... Srbin Aleksa iz Nemačke, piše : ,,Moma  je još živi sa ovakvim tekstovima o njemu..Treba još pisati o Mominoj dobroti. Pisati i o onome što je radio za nas u dijaspori, kada su nas svi odbacili, on nas je usvojio, deo smo nejga..Eto takav je bio Moma,,- piše Aleksa. A jedan od pisaca će reći,, Moma je junak iz naroda on ume i zna da osluškuje damaranje krvi u dlanovima svoga naroda!,,...
Njegovi  razgovori sa  svetskim piscima  završavali su se tako   što im je otvarao pesnička  srca da  zavole  Srbiju... Tamo gde nije mogao da stigne, Moma je zvao telefonom...Razgovarao je  i oni su sada naši veliki prijatelji sa: Vojnovičem, Okudžavom,, Peterom Hankeom Juhasom, Patrikom  Besonom,, Andreom Bretonom,Transtrimerom, Arturom Lundkvistom, Ričardsom Brnsomr...Da ovo predstavljanje   njegovih prijatelja završim dramatičnim  razgovorom sa   Izraelskim piscem Erizom Bitonom, koga je  Moma  Dimić telefonom preklinjao da se i ovaj pisac pobuni protiv bombardovanje Srbije  1999.godine..   Na tu molbu Eriz Biton je rekao: ,,Kako da se suprostavim, kada ja vidim da svi  loše pričaju o Srbima,,.....   Moma mu je odbrusio, kako on to ume  i zna na  nekoliko jezika: ,,  Kakva gadost..Kako vidiš kada si slep..  Slep si izgleda i u duši,,.-rekao mu je ljutito  Moma... Uzaludan je  bio i telefonski razgovor i sa švedskim piscem Petrom  Vestergom...Ali, zato će drugi  Dimićevi prijatelji pesnici, a i srpski prijatelji, poput  Besona, podići svoj glas protiv bombardovanja Srbije:,,Uništiće nas!,, kaže Beson,..,,Koga to nas?,,- pita Moma Besona..,,Nas Srbe!,,....Prvi put osećam da se  Beson ne šali dok izgovara ,,Nas  Srbe!,,kaže  ponosno Moma.....
 Zabeležio sam  i  sećanje na prvi  susret sa Momom sedamdesetih   i poslednji   u maju 2008.godine u Beogradu. To je  monodrama o vremenu koje je  prohujalo kroz tri sistema i dve države, i ostavilo  svoje tragove i  životne boje Izmedju korica ove knjige, a nadasve  večite tragove u   mom srcu i svih njegovih prijatelja koji su  prolazili kroz  to vreme kojega se

3.                                                                    

mnogi sada odriču, napominjući da  je to bilo samo virtualno vreme  kada se dobro živelo. To je sadašnja  monodrama  za sekund  celog života....
I kada je pisao o drugima sve mi se čini da je  Moma pisao o sebi, potvrdjujući tako činjenicu da uvek  ima sagovornike koji su  bliski i dragi njmu, koji žele da uz njega putuju.  Tako je sa  hrvatskom pesnikinjom  Vesnom Parun napisao  celu jednu knjigu na  temu ,, KAKO,, kako tragati za izgubljenim devičanstvom, kako plakati, kako spavati, kako putovati, živeti zajedno, kako se voleti, ljubiti,  Poenta  cele knjige u podnaslovu ,,Autobiografska buncanja,,  bila je u rečenici ,, Ne zaboravljaj druge i ne zaobilazi željene, kao što mi to nismo,,.- bila je poruka koju potpisuju Parun i Dimić,, i zavrtšavaju je konstatacijom  te  1994.godine,----.. ,,  Hteli smo  da razbijemo prisutnu mržnju,  koncept  nacionalnih književnosti... Ali,naišli smo na ambis, o  tome ova knjiga bunca, toliko da je  ambis svuda oko nas..!!!,,Tako je  pokušaj dvoje združenih autora ostao na trajnom putu  zajedniuštva samo izmedju korica  knjige ,,Kako–ili autobiografska buncanja,.
Želeći da u ovom feljtonu  naznačim njegovu potrebu za putovanjem, naidjem na Momine reči koje sam i ja želeo da  kažem o njemu, pa se sada ne zna  ko je šta rekao. Evo sve to sada  sažimam u po jednu rečenicu:....
I Dimić    je  neizmerno voleo svoje Mirijevo i mirijevske  brežuljke,, kao ja  svoju kozarsku ulicu. I gde god je mogao  javljalo se  Mirijevo, u putopisima, u poeziji u  filozofskim  beleškama, u romanima..., svaka knjiga mu je  odisala Mirijevom...I po ko zna koji put čujem kako Moma  govori onaj početni monolog iz priče,,Osveta,,..,,Kad u proleće Mirijevo zamiriše na ljubičice i obavezno trešnjin  cvet, ozelene leje po  baštama,,... ja se setim   moje  Kozarske  rudarske kolonije koja je  puna prašine i  kaldrma, ali sam je voleo i yato je ima svuda.........
 I Dimić je bio belosvetski putnik. Bio je  čovek magnet, prihvatala ga je svaka sredina. Umeo je  svakog septembra i oktobra da  na Medjunarodnim susretima  pisaca okupi 40 do 50 pisaca, Španaca, Italijana, Švedjana. Francuza, Austrijanaca,.... U ovoj  knjizi o Momi Dim-iću o tome  samo jedan deo u mom  susretu sa  Ričardom Brnsom.....

4.
I gde god da je bio, on se vraćao zavičaju zbog nostalgije. To mu je  možda i pravi odgovor na dilemo zašto nije živeo, kada je to mogao, nudili su mu, u Švedskoj ili  Rusiji..  Kaže: ,,Da živim u Švedskoj bio bih, jedan od  najbogatijih pisaca, da sam opt živeo u Sovjetskom Savezu, čiji se model Udruženja toliko satanizuje, barem jedanput-dvaput godišnje zakačio bih letovanje na Crnom ili Baltičkom moru, mesto  odiha, odnosno  odmora i uživanja...... Ipak ne žalim što sam ostao ovde i kao 22 godišnjak primljen u Udruženje književnika Srbije... Ja nisam politički pisac i da pričam kako je u mojoj zemlji loše i sve crno.. i  kako me neko proganja...!-govorio je Moma .
A putovao je mnogu, gde god da je bio držao se svoje  doslednosti, bio je van politike. Bavio se  civilizacijskim dostignućima,obilazio gradove i kulturne spomenike, posećivao prijatelje. Bio je najradosniji  kada govori o Srbiji i poseti Srpskoj carskoj larvi na Svetoj  gori, kao da se tamo rodio i živeo, nadahnuto je  kazivao priče o Hilandaru i uvek  završavao.. ,,Koliko god da se o Hilandaru, a povodom osam vekova postojanja, pisalo i govorilo, sve nije niti će biti rečeno i napisano,, .. ,,Još putovati je moguće i živeti javno, pisao je Moma u svojim  knjigama ,,Hilandarci ,, i ,,Mesta,,.,ali se uvek vraćao svom Mirijevu i Beogradu.
 Gde god je bio  govorio je o   globalnim  simbolima, i uvek računao gde će tu smestiti  istorijske, nacionalne i etičke  aspekte naše zemlje ..I upravo svi ti njegovi zapisi gde god je bio odišu  filozofskim, psihološkim i   estetičkim  vrednostima i aspektima.... I gde go da je  bio u Kini, Kanadi,Švedskoj , ili u Baru, javljao mi se razglednicom uz  obaveštenje da  ćemo jednoga dana  otići zajedno na   takvo putovanje..
Dimić je voleo ljude, pisao je o njima kao da neposredno razgovara sa čitaocimna i svojim junacima. Ta prisnost sa ljudima otvorila mu je vrata književnosti  zajedno sa njegovim Tolom Manbojlovićem.. Pripremajući seminarski rad pod nazivom,,Dokumentarnost u  književnosti,, od njega sam naučio da  je  tačka najbolji dokument, a da je čovek najverodostoji  dokumet svoga vremena. Ponovnim iščitavanjem  knjige,,Čitulja,, shvatio sam da svaki pisac u svom delu nešto poručuje, zavešta, stavlja na kraju tačku života..Tako je Moma u ovoj knjizi naznačio tačku kao svoj pesnički testament izmedju korica oranž boje,....

5.

Nije mnogo govorio o sebi, o porodici o svome domu kao da time nije želeo da opterećuje svoje čitaoce i prijatelje..Jedino sam dobro  upoznao  njegovog oca, tata Žiku, koji je za sebe govorio da je  Momina sekretarica... Moma je bio  šeret na ded Jovu, ozbiljan i krut  kada to zatreba na oca, ali imao je lirsklu dušu, pun  je mladalačkog duha svoje  generacije, koja je negovala poštenje patriotsku osetljivost i poštovanje... Ovakve vrednosti  možda sada u ovim  trenucima mnogima i ne odgovaraju.
I upravo takvog Momu Dimića sam poštovao i voleo kao velikog prijatelja,,kao starijeg  brata, mudrijeg kolegu i  nadarenog  poetu. I  po vokaciji nadahnutog pisca i  životnog  velikog filosofa...
Ova je knjiga   moderan roman  o  Momi , Mirijevu, Beogradu, Boru, Zlotu, Srbiji i svetu,  istiniti roman  o  jednom prijateljstvu koje će večito trajati, pa mi se i danas  čini da su mnoge moje napisane rečenice, ustvari Momine misli  koje same izleću iz  moga mozga.... Sve mi se čini da je naše prijateljstvo u današnjim uslovima  velika  fikcija.. koja jedino može  piščevom imaginacijom da se izmislili, a mi smo ga  našim srcima  više od  trideset godina pa sve do  pre šest godina uistinu živeli...Ovo je knjiga o kojoj će tek biti reči, na to nas je Moma    zadužio, svojim bogatim književnim delom i ljudskom dobrotom, da ga  nikada ne zaboravimio.

Knjiga o Momi je koncipirana kao feljton, a s obzirom da je  2010.godine u 35 nastavaka izašla na Blogpostu Univerzumm i naišla je na odlične reakcije čitalaca, prirodan sled njenog štampanog izdanja bio je neminovan. Ma kako se činilo da je Moma Dimić ”zaboravljen brzinski” ipak postoje  oni, potvrdjuje ova knjiga, koji se sećaju njegovog  lika,  i prijateljstva, a poštovaoci i bliski prijatelji poput Književnog kluba ,,Mala  ptiica,, biblioteke iz Mirijeva,koja ima njegovo ime i ovaj autor  na ovaj način,  dalje podsećaju na  Momu našeg romansijera, filozofa i putopisca.

Dok su mnogi pljuvali po  Srbiji, svojim tekstovima,  dobijali nagrade, ambasadorska mesta po partijskoj pripadnosti i umetničke penzije, dobijali skupocene  bunde za razna žiriranja..

6.

Moma Dimić je neumorno obilazio sela i budžake u Srbiji i metropole po   svetu...podržavao,  hrabrio mlade  stvaraoce  iz dijaspore; pisao je, pričao  na radiju i televiziji, slao pisma  razgovarao telefonom i ubedjivao svetske pisce i intelektualce  da  je bombardovanje Srbije najveće  zlo prema srpskom narodu.. Odricao se penzije i honorara, organizovao književne kolonije. Prevodio  strane pisce i dovodio ih u najzabitije krajeve  Srbije.

Samo jedan deo toga je  u Knjizi,,Kako će moja majka pričati o mojoj   smrti-priča o Momi Dimiću,, .Gotovo sve recenzije  mojih rukopisa, napisao je upravo  Moma...Davnih 8o  godina  recenzirajući  romane ,,Skok preko kože,, i ,,Dulkan,, odredio je  moju književnu  autorsku definiiciju, koja me i danas prati:... ,,Mitrović je dramski  pisac, pesnik, zavičajnog ambijenta.. koji jedini piše o životu rudara,,..  .. Tako da i kada je  u proleće 2008 godine, iako bolestan  pisao je i dao  mi  nezavršenu recenziju..o  mom romanu ,,Povratak u zavičaj.. Moma   je zabeležio...I  kada piše  o rimskoj imperiji Mitrović piše o rudarima...,,zar je  Galerije bio rudar?  pita se  Moma u  tekstu recenzije,,

Za tolike godine prijateljstva nemamo ni jednu zajedničku   fotografiju. Kao radijski i televizijski novinar  nisam  imao  sa njim intervju,  uvek je  bilo  važnije  nešto  treće koje je  bilo naše zajedničko preče i zato je ova knjiga   umesto obećanog intervjua..  moje veliko hvala Momi.

Ima još puno toga što je u knjizi, a ovde nije rečeno...,O haiku poeziji, avangardnim piscima, o Momi kao scenaristi,O recenzijama, o rodjendanima i tortama,  o onome šta je radio i voleo   Tola to je i Moma i o onome šta nije Tola nije ni  Moma,  O prvoj objavljenoj priči u Ninu, o oružju, Nisam ni znao da se oružje može kupiti za dinar, tek toliko  da se  ne poklanja...Jer, oružje se ne poklanja nego se osvaja, ili kupuje, rekao je Moma dajući  mi  perorez sa motivima VIkinga  na aerodromu vraćajući se iz Švedske. Posebna  priča je o njegovom čuvenom ledenom humoru koji se ilustruje  rečenicom, kojom  glavni svadbeni ,,lažlja,, najavljuje darove:  ,,A od kuma Mome, za mladence živo mirijevsko jagnje!,,.     Njegova se reč poštovala i zato  ima dosta o njegovom pogledu na jugoslovensku književnost. Ima još, o Mominoj  pesničkoj  zaostavštini njegovih prijatelja,  Od njega sam naučio da jedan intelektualac stvaralac mora da bude univerzalan...Zato sam  pisao sve što i on: priče, pesme , putopise, zapise, kritičke osvrte, drame,organizovao kulturne manifestacije, pa čak i glumio..Poznavao je ljude, jednostavno osećao
 7.
njihove  potrebe,  razgovarajući sa njima  učio je o životu,  Da ni jedan dan ne prodje da nešto ne naučiš, ili ne uradiš., to mu je bila uzrečica kada je želeo nešto novo da pokrene.   Jednostavno   on je bio živi dnevnik  svoga, odnosno našeg, vremena.  Njegova bogata karijera filozofa, pesnika, pisca i plemenitog  čoveka uvek je bila zapažena u čitavom regionu..Ali, izgleda vremena se menjaju. Danas, sve mi se čini da  su  takve vrednosti  zapostavljene i da je Moma  zbog toga  nezasluženo zaboravljen...
Ova je knjiga   nastala sa željom da Moma bude  uvek sa nama, to su porepoznali i ljudi iz izdavačke kuće ,,Intelekta,, iz Valjeva i matično preduzeće, gde sam  radio, ŠRIF iz Bora, koje je pomoglo štampanje knjige, ,, Politika,,će uskoro objaviti feljton o Momi Dimiću....

I da završim, ovu besedu o knjizi ,,Kako će moja majka pričati o mojoj smrt-knjiga o Momi Dimiću,, njegovom rečenicom iz knjige,,Pošto Beograd,,...  ,,Tako je poznati putopisac, prošao kroz vreme, kroz datume,

kroz  dane i noći...,,Dan prodje i zapisan, prestaje dan,,-, ostaje  priča  zabeležena na blizu  hiljadu strana  o životu koju je Dimić kao filozof ispričao i sažeo rečenicom:

  ,,Život ustvari, nije ni dobro ni zlo, u njemu dobro i zlo zauzimaju mesto koje mu mi odredjujemo... Ili, ,,Pa Mitroviću, šta ćeš mi, kada mi nema pomoći...,, A meni u mozgu još odzvanjaju njegove reči;

,,Prijatelj je onaj ko je  pozadi tebe, pored tebe i ispred tebe..Ko je s tobom u dobru i zlu..i kome možeš  uvek ostaviti otvorena vrata i glavu na čuvanje,,.

Tako je Moma prokrstario svetom, ali i ulicama svoga grada pa sve do rodnog Mirijeva i izgleda  da se umorio i tu zauvek ostao...

 Moma Dimić je preminuo 8. juna 2008.godine u Beogradu. Sahranjen je 12.juna 2008.godine na mirijevskom groblju u grobnici porodice Dimić, pored svoje majke!

Objavio je preko 40  knjiga, još 1966. godine napisao je roman ”Živeo život Tola Manojlović”, koji je pretočen u dramu koja se u Ateljeu 212 igrala preko 400 puta. Druge životne drame Mome Dimića tek će biti igrane, ovo je samo početak.. Kao da se njegov tekst pod nazivom ,,Hipnoza smrti,, tek sada igra u pozorištu života,gde je Moma glavni junak, umesto njegovog Tole...!!!!!  

                                                     Hvala J.S.M.       Mirijevo, 12.12.2014.


--------------------------------------------------------------------------

UNIVERZUMM: Feljton
JOVAN S. MITROVIĆ
KAD PESNICI PLAČU

,,ŽIVI..ŽIVOT  MOMA DIMIĆ .: "Feljton JOVAN S. MITROVIĆ

KAD PESNICI PLAČU
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

SRPSKA ZAJEDNICA

OPET O MOMI  SAMO DRUGI 
  pišu







Esbozo biográfico







Moma Dimic nació en 1944 en Miriyevo, junto a Belgrado. Poeta, cuentista, novelista, antólogo, cronista, ensayista, dramaturgo. Libros editados: Tola Manoylovich viviendo la vida, novela, Prosveta, Beograd, 1966; La cama gitana, poemas, Delo, Beograd, 1968; El Anticristo, narrativa, Nezavisna iznadanja Slobodana Masica, Beograd, 1970; Conociendo las mocedades del pequeño máximo (junto con V. parun), poemas, Bigz, Beograd, 1982; Dedicatorias, poemas, Novodelo, Beograd, 1986; El pequeño pájaro, novela, Svetlost, Sarajevo, 1989; El viajero sin misericordia, crónicas de viajes, Srpsk knjizevna madruga, Beograd, 1991; Cómo, o disparates autobiográficos (junto con V. Parun), KOV, Vrsac, 1994; Bajo las bombas, diario, Matica srpska, Novi Sad, 2000. dramas: El caminero (1953); El mayor filósofo de mi aldea (1966); Tola Manoylovich viviendo la vida (1967); El ciudadano forestal (1983). Está traducido a diferentes idiomas.


















Selección Poética






Antología Primera






















--------------------------------------------------------------------------------

Moma Dimić













MOMA DIMIĆ O
 
SVOJIM PRVIM

 KNJIŽEVNIM

RADOVIMA
I VASI

 POPOVIĆU










Hoću da verujem da je, uprkos svemu, s ovog sveta, a krajem 2006. godine, pisac i jošte kakav šeret Vasa Popović otišao sa – smeškom. Smešak se taj vasapopovićevski nadvija, evo, i nad ovim nekrologom, dok se prisećam njegovih priča: Volite se ljudi, pesama u zbirci Sremski zagrljaji, punih smeha i neke mladalačke tuge sremačke... Jeste, Popović je rođen (1923. godine) sred tih sremačkih vinograda, na uzvisjima fruškogorskim, u selu Jazak, međ zvonicima i oltarima manastirskim. To je isti onaj Srem koji je iznedrio oštrorekog Mihiza, Crnčevića..., za kojim je u svom “Lamentu” uzdisao Crnjanski... Srem kom se Vasa Popović s dalekih svojih belosvetskih putovanja (a posetio je čak i Egipat, Indiju, Indoneziju, Japan i Australiju!) vraćao ne samo onako iz nostalgije za zavičajem, već i najvećim delom svojih knjiga: Filip na konju, Zec u Fruškoj gori, Savremene lakrdije...






Međutim, za razliku od većine vršnjaka, prethodnika, pa i onih koji će za njim doći, Vasa Popović je pored tih struna svojih sremskih, negovao i osetljivost urbanog, gradskog čoveka, nekog koji se s geslom Šešir dole putovanju (kako glasi naslov jedne od njegovih putopisnih knjiga) svuda u svetu osećao kao kod kuće. Podsetićemo se da je tih pedesetih godina, izuzev sportista malo ko još imao pa-soš i nesmetano prelazio iz zemlje u zemlju, uvek s povratnom kartom. Pritom, niko tada Vasi nije zavideo, budući da nas je ovaj pisac neštedimice darivao “pričama iz belog sveta”, prizorima i doživljajima nepatvorenog vilovnjaka i gamena s neizbrisivim smeškom na usnama, u srcu... Te šeretske reportaže i priče objavljivao je “Politici”, “Ježu” i, napokon, NIN-u. Zatim se taj oreol njegovog smeška širio s TV ekrana (serije Kod sudije za prekršaje, Maksim našeg doba, Filip na konju), s filmskog platna (scenario za Parče plavog neba), s pozorišne scene. Svuda. Odasvud. Vasa Popović – višedecenijska nasušna duhovna hrana i štivo tolikih poštovalaca, koji su ga žudno očekivali na određenoj koti Gutembergove galaksije svake bogovetne nedelje. Popović je na najplemenitiji način ukrstio i spajao novinarstvo i književnost. Pisao je uvek kao da neposredno razgovara sa čitaocem ili onim svojim drugim, ma-nje poznatim “ja” u sebi – kratkim rezovima, melodično i zvonko, znajući “na pravom mestu da načini pauzu ili zaćuti”. Stil pisanja Vase Popovića brusio se još od ratnih dana, dok je bio novinar lista III armije, ili kasnije u časopisu “Omladina” da bi, kasnije u našim najčitanijim listovima dostigao virtuoznost i najdublji lični pečat. Tekstovi, emisije i knjige Vase Popovića nosili su sobom bistrinu i reskost fruškogorskog “portogiza”, vina koje je on toliko voleo, zahvaćenog bokalom direktno iz seoskog podruma.






Na najširem književnom platnu Vasa Popović je dao neponovljivi lik Filipa Brzaka u jedinom svom romanu Filip na konju (1960). Knjiga ima nesumnjivu autobigrafsku potku. Zakasneli borac-partizan, stupajući u rat tek pred kraj 1944. godine, mladi, drčni školarac Filip iz sela Kudoš, junak golubijeg srca i dakako zečje ćudi, svaki čas ulazi u nesporazume sa okolinom, nadređenim i saborcima, devojkom Anom kojoj bi da se što je više moguće približi, i, naravno, sa svime time što se zove Veliki Strašni Rat. Plutajući jednako med snom i med javom (pri čemu mu ponajviše nedostaje da se čestito naspava) Filipa more intelektualne dileme ovakvog ili sličnog tipa: “Iako si kukavica, opet imaš priliku da vidiš izbliza eksploziju granate”. A onda: “Junaci beže od svojih misli, a kukavice misle samo svoje misli”. Odvojen od knjiga i škole, ovaj lirski stradalnik i rođeni smetenjak, ipak, zahvaljujući “slučaju komedijantu” postiže i neka svoja junaštva i pobede, a usput se “trefi” i poneka Švabica ili Mađarica. Filozofija Popovićevog junaka-konjevodca koji će na sa-mom kraju uspeti, makar i na kratko, da uzjaše konja belca je takva: “Pobeda (i poraz) pripada svim borcima, svim poginulima (naročito) i svima živima”. Za Filipa znamo od kojih je.






Vasa Popović je, pored pomenutih dela objavio još i Matori kreteni, mladi idioti – nežni letopis sa Čubure, Antologiju leve strane, Kandidat za junaka i dr. Ta mala Fruška Gora, koja bi se mogla sačiniti od njegovih naslova, bila je, izgleda, nedovoljna da se odlazak ovog šereta koji se lepo smeje obeleži medijski dostojnije, pa i glasnije, uz oglašavanje njegovih književnih savremenika, uz poneku reprizu ili evociranje nezaboravnog Filipa kojeg je na ekranu jedinstveno dočarao Boro Stjepa nović. Ovako, za sada, na čast ostaju samo tekstovi iz NIN-a i novosadskog “Dnevnika”, uz nadu da vreme onog Vasinog smeška nije prošlo...






***






Vasu sam upoznao s početka šezdesetih, tačnije 1962. godine, u vreme njegove najveće popularnosti. Godinu dana pre toga odležao je nekih četrdesetak dana u zatvoru zbog rečenice koja mu se otela u klubu hrvatskih književnika (“Ko je ovde dežurni ustaša?”). Vasa je uređivao priču u NIN-u i ja sam, kao osamnaestogodišnjak, ponudio rukopis priče “Deca ne znaju da im kolica škripe”, koja će kasnije biti uvodna priča moje zbirke Gad reskirant (Nolit, 1985). Nekoliko nedelja svraćao sam u redakciju i od ljubazne sekretarice dobijao uvek isti odgovor da moju priču “još nije pročitao urednik”. Nakon četvrtog ili petog mog obilaska redakcije, sekretarica me je posavetovala da svratim do redakcijskog bifea, u kom je u tom času sedeo urednik Vasa Popović, i da se tako lično pozabavim sudbinom svog sočinjenija. Kada sam rekao ko sam i zbog čega dolazim, Vasa se, prekidajući razgovor sa svojim sagovornikom za stočićem, samo nemoćno uhvatio za glavu, pravdajući se: “Šta da radim, mladiću, kad u redakciji ima pet stotina priča!?” Na to sam malčice “kritički” zaćutao i rekao: “A zbog čega objavljujete najgore priče?”






On je samo uzdahnuo i zamolio me da mu se obratim na istom mestu narednog ponedeljka. Još iste te nedelje, u subotu, priča “Deca ne znaju da im kolica škripe” objavljena je u NIN-u... I to je bio početak naše dugogodišnje saradnje, a i prijateljstva.












Copyrigh© todos los derechos reservados por el autor






----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------











Srpske novine u Australiji


Broj 1159, 27. jun 2008.






KOMEMORATIVNO VEČE

ŽIVIO ŽIVOT MOMA DIMIĆ






U petak, 20. juna, u knjižari 'Srbika', održano je komemorativno književno veče povodom smrti našeg istaknutog književnika Mome Dimića, u organizaciji Udruženja književnih stvaralaca "Desanka Maksimović".






Ugasio se život 8. juna ove godine, našeg dragog prijatelja, pripovedača, romanopisca, pesnika i svetskog putnika, Mome Dimića.






Njegovi prijatelji iz Toronta, pesnikinje Katarina Kostić, Snežana Ivković, Sofija Škorić i slikar i galerista Ranko Pavić, evocirali su uspomene na prijateljstvo i druženje sa Momom, kako u Udruženju književnika Srbije tako i na mnogim večerima poezije po Srbiji, druženjima po beogradskim kafanama, a naročito na promocijama knjiga, ističući Momine velike ljudske kvalitete, marljivost, energiju i racionalnost u organizovanju mnogih pesničkih susreta i događanja. Bili su poznate i priznate njegove aktivnosti u Udruženju književnika Srbije, njegova velika kumunikativnost i kreativnost.






U programu ove komemorativne večeri učestvovali su i književnik Božidar Živanović, pesnikinja Miroslava Đurčić, kao i dramski umetnici, bračni par Porobić, Dimitrije i Amra. Čitali su izvode iz Mominih dela i njegovu poeziju.






Književnik Moma Dimić je bio izvrstan poznavalac srpskog mentaliteta, posebno ruralnog, sa lepim darom za karakteristično, odan ironiji, ali i blagonaklon do sentimetalnosti. Ovaj pisac nam je ostavio izuzetno književno delo. U svaku svoju knjigu je utiskivao sam život, spajao je život i poeziju, ali nije nikada robovao raznim književnim obrascima, normama i simbolima.






Čitaoci njegovih knjiga su uvek osećali veliko zadovoljstvo u druženju sa autentičnim i neobičnim književnim likovima, koje je Moma stvorio tako ubedljivo i majstorski. Napisao je uzbudljive priče o mirijevskim i kosmajskim starcima.






Objavio je 40 knjiga, a prevođen je i igran u mnogim pozorištima u zemlji i inostranstvu. Njegova čuvena drama "Živeo život Tola Manojlović" je 1968. godine igrana i u Londonu, a imala je i svoje T.V. izdanje. Nezaboravnu ulogu Tole Majnolovića igrao je naš veliki glumac Petar Kralj. Zanimljivo je da je ovaj čuveni roman Moma napisao kada je imao samo 22 godine, Ovo delo je pretečeno u pozorišni komad koji se i danas izvodi na scenama širom Srbije.






Posle romana, Moma Dimić objavio je 1968. godine zbirku pesama "Ciganski krevet", zatim "Antihrist proza", roman u 18 pripovedaka "Maksim srbski iz Doma staraca", "Poznanstvo sa danima malog maksima", zbirka pesama zajedno sa pesnikinjom Vesnom Parun, zbirka pesama Tvorac Rusiji, "Šumski građanin", mnoge putopise i druge veoma zanimljive romane. U svojim putopisima i na stranicama svojih knjiga približio nam je daleke zemlje i upoznao nas sa mnogim zanimljivim ljudima, a posetio je 250 svetskih gradova. Bio je veliki svetski putnik.






Njegova četri romana su pretočena u dramska dela, "Putar", "Najveći filozof u mom selu", "Živeo život Tola Majnolović"i "Šumski građanin". Pisao je i filmske scenarije i priredio 3 knjige Derokovih sećanja, "A onda je letio Jeroplan nad Beogradom", "Mangupluci oko Kalemegdana" i "Uspomene Beograđanina" .






Takođe je priredio zbirku pesama Desanke Maksimović na engleskom jeziku. Čuvena je njegova pesnička antologija "Kletva, Srbija, proleće 1999 (Bombardovanje nase otađbine) ".






Moma Dimić je bio dugogodišnji umetnički direktor Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, i bio je zapamćen kao srdačan domaćin koji je umio da poštuje svoje sagovornike i svoju braću po peru. Posebno je pomagao piscima iz dijaspore, pisao predgovore za njihove romane i pesničke zbirke i pripremao promocije njihovih knjiga u Beogradu.






Tako je napisao svoj poslednji pregovor za knjigu naše književnice iz Toronta, Katarine Kostić. Poznata je njegova rečenica "Svakom piscu o kojem sam pisao, pristupao sam drugačije, nastojeći da što dublje zađem u odaje i tajne njihovog stvaranja, dimenzij, i boje njihovih talenata…".






Moma je također bio poznat kao priznati prevodilac sa engleskog i švedskog, sa kog je preveo desetak knjiga. On je bio veoma cenjen i poštovan pisac i prevodilac u Švedskoj. U Upsali je postavljena njegova drama "Šumski građanin". Autor je scenarija za kultno-filmsko delo poznatog režisera Slobodana Šijana "Kako sam sistematski uništen od idiota". Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija. Njegova dela prevedena su na 10 jezika. Za svoj rad dobio je više značajnih domaćih i međunarodnih književnih nagrada za književnost i prevodilaštvo.






Moma Dimić rođen je 1944 godine. Diplomirao je filozofiju, u godini studentskih nemira 1968 godine.






Na kraju, želim reći, da sam u petak uveče očekivao mnogo više posetilaca ovoj komemorativnoj večeri i uspomeni na našeg znamenitog pisca. Posebno su trebali biti prisutni pesnici i književnici iz Toronta. Mnogi su izostali, a to je veoma tužno. Bar su oni mogli odati priznanje velikom prijatelju pesnika i književnika iz dijaspore, jer je Moma bio čovek koji je podržavao sve ljude koji pišu, bez obzira iz koje sredine potiču i gde žive. Na ovoj večeri nisu primećeni ni mnogi kulturni stvaraoci iz našeg grada Toronta. Ipak je Moma bio i urbani pisac iz Beograda.






Slobodan Rundo


---------------------------------------------------------------------------------------------------


Moma Dimić

VELIKI PALIKUĆA










("Šumadijske metafore" – Biblioteka grada Beograda – Biblioteka "Despot Stefan Lazarević", Mladenovac – Beograd, 2009)






BAGDADSKA KOŠULJA






Kupljena


Na pijaci Rašid


Stara koliko svet


Sabira u svoje crvene nite


Prašinu pustinje


Spokoj Tigra


Oblak čaja ispijenog


Bombardovanja sva neminula


Košulja moja najdraža


I kad je skinem


Bez ijednog je nabora


Da otpočinem


Od po svetu lutanja


Telo mi grli


Isto










USPENSKA CRKVA U EPIFANIJI






Tri kubeta bacaju


senku svoju


niz breg kosi


zdrave trave


da se dohvate






Svet je


na drugoj strani


s petlovima


pčelama


ponekom mačkom psom






U naručju seljaka preostalih






Rusija, 12. 9. 2001.










DRAMA


Razgovori behu žrtvi darovani


Oh moj božanski dar


Čulo se s jedne strane


Oh moj božanski dar


Čulo se od drugog


S bleštavom onom njegovom senkom


Vezani behu oko vrata


Oko vratnih žila


S koferima punim pesama


Uz lestve su se peli


Oslonjeni ni na šta


Ne ovo se nije događalo u cirkusu


To drama bi samo


Njihova








------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------





Pišući ovaj nekrolog o Vasi Popoviću, a zanemarujući  
mterijalne činjenice o ovom piscu, sve mi se čini da je Moma Dimić još 2006.godine, zapravo, pisao nekrolog o sebi, želeći tako da potvrdi da se mnoge činjenice izrečene o Popovići , ustvari , odnose i na samog pisca nekrologa Momu Dimića.Kraj ovog nekrologa me podseti na februar 1972.godine, kada sam u ‘‘Mladosti’‘ugledao svoju priču’‘Skica za jednu odluku’‘koju je Moma, objavio tek, skoro, posle pola godine mog strpljivog čekanja..I to je bio početak našeg, skoro učestalog druženja , saradnje, a i prijateljstva, kako reče Moma.

ŽIVEO ŽIVOT MOMA DIMIĆ

        feljton -35

 BRONZANA PLOČA NA ZIDU

MOTELA U ZLOTU SA

MOMINIM IMENOM

 Na vest o smrti Mome Dimića u

 Politici (11.juna 2008.) napisao

sam:
Nedostaje mi čovek koji
 mi je u književnom životu mnogo
pomogao.Njegovo ime je već

 ispisano na bareljefnoj bronzanoj

ploči,koja se nalazi na zidu motela

 Zlotske pećine,gde je održana
 
Prva svesrpska književna kolonija,čiji je on bio umetnički direktor.Tamo gde je ostavio trajne tragove Moma će sigurno uvek ostati...


U isto vreme posle njegove smrti mnogi su ga se setili,jer nije dobio zaslužeenu umetničku penziju,i tada 13.9.2008. u Politici sam ponovo javno protestvovao,što je Moma,kao veliki srpski pisac ostao bez nacionalne penzije,koju je pošteno zaslužio. Napisao sam :


Medju zaboravljenima je i Moma Dimić. Sada je kasno da se greška ispravi.Moma je pre dva meseca umro,ostao je njegov Tola, da večno živi i podseća na Momu Dimića.


***


Ovo je tekst,umesto intervjua,koji nisam obavio ,a obećao sam mu odavno.


To je samo jedno hvala za sve ono što je Moma Dimić, divan čovek i pisac uradio za srpsku književnost .


Avgust,2010. Bor Jovan S.Mitrović
















---------------------------------

                                    feljton -34


Vikipedija o Momi Dimiću;

,,Moma Dimić (Beograd [Mirijevo], 1944 — Beograd 8. jun 2008.), srpski književnik — pesnik, prevodilac, romansijer, putopisac, esejista, dramski pisac, filmski scenarista; dugogodišnji umetnički direktor Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, član Udruženja književnika Srbije1.






Najpoznatiji je po romanu "Živeo život Tola Manojlović", pretvorenom u popularnu pozorišnu predstavu i TV dramu.






Rođen je 1944. u Mirijevu, tada selu u blizini Beograda. Na beogradskom Filozofskom fakultetu je diplomirao 1968., u vreme studentskih protesta. Još 1966. je napisao svoj najčuveniji roman, "Živeo život Tola Manojlović", pretočen u dramu koja će dve godine kasnije biti igrana i u Londonu, te doživeti i TV izdanje. Drama će u beogradskom Ateljeu 212 imati preko 400 izvedbi, sa Petrom Kraljem u glavnoj ulozi.






Putovao je širom sveta (pominje se da je posetio 250 svetskih gradova2) i sprijateljio se sa brojnim poznatim piscima: Ferenz Juhas, Thomas Transtremer, Vladimir Vojnović, Bulat Okudžava, Eduard Limonov, Antonio Porpetta itd.3






Umro je posle kraće i teške bolesti i sahranjen u rodnom Mirijevu, o kojem je jednom prilikom rekao da "nije lošije od ne-znam-kakvih metropola"1.






Dimić je zastupljen u mnogim domaćim i stranim antologijama srpske poezije i proze. Njegove knjige prevedene su na deset jezika. Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada za književnost I prevodilaštvo.,,