Povratak u zavičej - govedar pa car, 26. jul 2017. (RTV Bor)

Budilica gostovanje (Jovan S. Mitrović),13. decembar 2017. (RTV Bor)

Nastavak "Povratka u zavičaj" Jovana S.Mitrovića, 23. decembar 2017 (RT...

Dnevnik, 23. decembar 2017 (RTV Bor)

PALAUZ DI ŽUSTIN  FRANCUSKI  SOLUNAC-BORAC  U PRVOM SVETSKOM RATU

VAŠ JEZIK SAM UČIO NA FONTU,A SRBE SAM  UČIO DA PEVAJU MARSELJEZU

 Početkom  1915. godine, kao  mladi stručnjak za rudarski eksploziv, i jamski gradjevinski inženjering,  Palauz Di Žustin, došao je u  Borsaki  rudnik , kao   najbolji francuski   stručnjak u ovoj oblasti. Ali, tu  svoju stručnost nije imao vremena da  pokaže..Već  u jesen iste godine s povlačenjem  srpske vojske krenula je i  francuska uprava Borskih rudnika bakra i zlata..

Rudnik su samo za  nedelju dana preuzeli Bugari,a ubrzo je stigla i Nemačka uprava. Rudnik je ostao netaknut, ni Srbi ni Francuzi nisu ništa upropastili, pa je usledio i brzi nastavak  proizvodnje. Nemci su doveli preko 1000 ratnih zarobljenika, koji su   brzom forsiranom eksploatacijom dobili preko 25.000 tona bakra .

Tako se inženjer iz Pariza  Palauz Di Žustin umesto da gradi  podzemne rudarske tunele, i pogone    za  topljenje rude, našao  u prvim redovima  francuske  vojske koja je u Grčkoj prihvatala   srpske vojinike koji su tek prešli  albansku golgotu…

I tu počinje njegova  priča o  Velikom ratu,  koja je zabležena  krajem osamdesetih godina    prošloga veka, kada je   kao francuski veteran  boravio u Boru, da se pokloni  senima  poginulih ratnika za oslobodjenje  Bora  20.oktobra 1918.godine . Na spomeniku, francusko-srpskog prijateljstva,  koji je u centru  Bora,  upisano je 79 imena   Borana i  15 Francuza…

-Oprostite mi što loše govorim vaš jezik, učio sam ga na frontu, a kasnije u rudniku,a to je bilo davno, davno… kaže Paalauz: i sada mu naviru uspomene na taj  prvi  susret ..

-Bilo  je to krajem 1915.godine,kada su prešli  preko Albanije. Onda smo se svi čudili i govorili:

- Zar ovi Srbi ne umeju kod kuće da umiru.. Zar oni i znaju šta je to smrt.. Mi smo im se divili.Oni  su za nas  izgledali kao nešto što treba uzvišeno poštovati. Nisu izgledali  žalosni , kao što smo ih mi prihvatali. Naprotiv, lica im skrivaju osmeh. Oni su bili  pomireni sa nečim što je uzvišeno, bol i patnju prekrivaju osmesima. Ispred njihovih očiju nazirali su se odlutali osmesi upućeni daleko,daleko u Srbiju. Ranjenici ne jecaju, ni glasa da ispuste. Meni se uvek činilo kao da se  sa svima  odnekud poznajemo.. Toliki brodovi ih  danima dopremaju do nas. Mi ih prihvatamo i pomažemo im, ali oni   pak žele da se odma vrate u Srbiju. Mi smo pak mislili, nema nikakvih poptreba da se brinu za povratak. Njihovo putovanje je završeno. .Eto tako smo mi razmišljali. Na brzinu smo se   zbližili, kao da se znamo godinama . Izmedju nas nema više nikakve razliuke…Stojimmo čekamo naredjenja…čistimo vaške i gnjide I uvek je isti zaključak, vratiti se što pre u Srbiju. Sećam se kote 1248, pa 148, bio je to krvavi okršaj sa preko 30.000 mrtvih vojnika pretežno Srba… Jednom, Bugari se presvukli u srpske vojničke uniforme, upali u  naš logor i učinili su takav pokolj, da me i sada  jeza hvata..Ja sam po malo  znao srpski, i odma sam uočio da to nisu srpski vojnici,ali bilo je kasno……Onda je naredjeno da na svakih hiljadu  naših vojnika bude  jedan srpski vojnik i obrnuto… I tako sam počeo da učim vaš jezik…Svakog dana posle juriša, saznajem nove reči, beležim pamtim. Učio sam  srpske vojnike da pevaju Marseljezu, bilo je divno slušati ih 1917. godine, kada su pevali u trenutku saznanja da je umro njihov pesnik Milutin Bojić, koji je imao samo 25 godina.Bio sam  uvek  medju  srpskim vojnicima kada su jurišali kao da nema  nikakvih prepreka.. Bilo je to užasno, neki su zaustavljani mecima, onda su ustajali i golim šakama nastavljali borbu bajonetima …Samo napred, napred   Srbija nas čeka  govorili su u jurišu.. Eto Srbija je čekala i Dočekala slobodu  te 1918. godine..

- Odma posle rata  ostao sam, kao stručnjak  za minerstvo  i  jamsku  gradnju. Tada sam radio i po 2o sati. Kao da se i tada ratovalo, ali sada bez pucanja. Putovao sam i gradio Sarajevo, Dubrovnik, Zemun, Borski rudnik ili  srpski  Sibir,kako su ga  onda zvali. Eto kakav sam ja bio  kada nisam u ratu za Srbiju, onda ću ovde u Srbiji da poginem, govorio sam ponekada kada sam bio  mnogo pijan… Jednom ću se  dinamitom razneti , govorio sam srpskim devojkama kada sam ih ubedjivao koliko ih volim…. I moja stradanja zbog Srbije tu nisu završena u toku ovog  Druog rata   bio sam   zatečen u  Borskom rudniku i kada su  Nemci došli, odma su me  deportovali na železničku stanicu i  oterali me sa ostalim Srbima za Nemačku, uzaludno sam  objašnjavao da ja snisam Srbin, oterali su me , preko Bugarske I Rumunije, na  prisilan rad  kod  nekog Nemca… Radio sam i po  20 sati na temperature do 3o stepeni …… I kada se  sve to završilo, mene su pustili  ja sam se vratio  za Pariz u Srbiju više nikada nisam   došao, ovo je moj , izgleda  poslednji  boravak  samo za jedan dan…

To su  Palauzova  ratovanja, i njegove rane zbog Srbije.. Na to ga još  vraćaju  i njegove  radne pobede, odlikovanja, medalje Kralja Petra I, pa Medalja Orlovića Pavla,, pa diplome, boga pitaj koliko I to sve zbog Srbije , kojoj je svoju mladost   I  život poklonio.

S

amo desetak dana  nakon  proboja Solunskog  fronta, 20 oktobra 1918.godine u Bor je ušla konjička brigade  francuskog generala Gambete, medju njima bio je i  inženjer Palauz, koji se posle  četiri godine ratovanja vratio na svoje radon mesto. Nemci su napustili Bor ostavljajući rudnik Francuzima i sva postrojenja.. Tim povodom   u Boru je otkriven spomenik  posvećen srpskimim i franuskim borcima  za oslobodjnje Bora….

JOVAN S. MITROVIĆ 

OBJAVILA,,POLITIKA,, 25.11.2017. u rubrici  100 GODINA OD VELIKOG RATA

  1.
Jovan  S. Mitrović
,,Knjiga o Momi Dimniću”  

 Samo šest  godina posle smrti Moma Dimić skoro da je zaboravljen. Mnogi koji su posle njega večno otišli već imaju svoje fondacije, nazive ulica, nagrade..čak je jedna Tv kuća emitovala mono-dramu ,,ŽIVEO ŽIVOT TOLA MANOJLOVIĆ,, u izvodjenju Petra Kralja, ali na kraju nije bilo imena autora   Mome Dimića.  Ni nagrada koja nosi njegovo ime nije toliko zapažena, tako da  jedan od  dobitnika  naglašava da  mu je drago što je  dobio ovu nagradu, ne pominjući ime Mome Dimića, već naglašavajući da  je ovo jedan od mnogobrojnih  pisaca u Srbiji koji je na listi čekanja da se o njgovom književnom radu tek  govori, kakva ironija.. kakva sujeta nabedjenog doktora teorije književnosti ... Napominjući da želim da napišem knjigu o Momi jedan od mladjih pisaca, inače člana  Udruženja književnika pita me: ,,a ko je pa taj?,,- kakava brza zaboravnost mladog pisca, blam  i  ne verujem da je to neznanje već drskost ili ironija.

I  upravo, da ne bi  ostao zaboravljen nastala je ova ,,Knjiga o Momi,,..
Knjiga  koja će mnoge njegove kolege, najbolje prijatelj koje je  Moma voleo i cenio, naterati da ga se ipak sete.  jer su ga već izgleda mnogi zaboravili.
Radni naslov knjige bio je,,Živi dnevnik ili  Živeo život Moma Dimić,, Na Blogu  UNIVERZUMM  naslov je bio  ,,Kada pesnici plaču,, ,a  izdavač je  naslovio po Mominoj pesmi koju je posvetio majci sa obrazloženjem da je  Moma  sam dao naslov ovoj knjizi.  Dakle, ova knjiga, naslovljena po istoimenoj Mominoj pesmi, predstavlja bogat dokumentarni zapis   iz  njegovog književnog opusa  i rada;  verodostojno nas podseća na temperament našeg  skoro ”zaboravljenog pisca” 
Zabeležena su sećanja na   Momine  boravke u Timočkoj krajini i Boru, učešća  na Književnoj koloniji u Zlotu, Balkanskim i oktobarskim usretima pisaca u  Beogradu, Šapcu, Valjevu Negotinu, Kladovu i Boru.

2.
 Ali,  tu su i njegova  mnoga putovanja po svetu , gde je  boravio   i uvek navraćao do  naših prijatelja u dijaspori.  Ovu prisnost i čovekoljubljivost, potvrdili su mnogi prijatelji čitajući  Blog  UNIVERZUMM, Javljali su se iz Kanade, Australije, Nemačke, Francuske iz Zadra Šibenika, Knina, Skoplja  i Rusije.. Bilo je preko 10.000 čitalaca.... i uzvraćali  tekstovima ljubavi i poštovanja  prema Mominoj dobroti i njegovoj privrženosti dijaspori... Srbin Aleksa iz Nemačke, piše : ,,Moma  je još živi sa ovakvim tekstovima o njemu..Treba još pisati o Mominoj dobroti. Pisati i o onome što je radio za nas u dijaspori, kada su nas svi odbacili, on nas je usvojio, deo smo nejga..Eto takav je bio Moma,,- piše Aleksa. A jedan od pisaca će reći,, Moma je junak iz naroda on ume i zna da osluškuje damaranje krvi u dlanovima svoga naroda!,,...

Njegovi  razgovori sa  svetskim piscima  završavali su se tako   što im je otvarao pesnička  srca da  zavole  Srbiju... Tamo gde nije mogao da stigne, Moma je zvao telefonom...Razgovarao je  i oni su sada naši veliki prijatelji sa: Vojnovičem, Okudžavom,, Peterom Hankeom Juhasom, Patrikom  Besonom,, Andreom Bretonom,Transtrimerom, Arturom Lundkvistom, Ričardsom Brnsomr...Da ovo predstavljanje   njegovih prijatelja završim dramatičnim  razgovorom sa   Izraelskim piscem Erizom Bitonom, koga je  Moma  Dimić telefonom preklinjao da se i ovaj pisac pobuni protiv bombardovanje Srbije  1999.godine..   Na tu molbu Eriz Biton je rekao: ,,Kako da se suprostavim, kada ja vidim da svi  loše pričaju o Srbima,,.....   Moma mu je odbrusio, kako on to ume  i zna na  nekoliko jezika: ,,  Kakva gadost..Kako vidiš kada si slep..  Slep si izgleda i u duši,,.-rekao mu je ljutito  Moma... Uzaludan je  bio i telefonski razgovor i sa švedskim piscem Petrom  Vestergom...Ali, zato će drugi  Dimićevi prijatelji pesnici, a i srpski prijatelji, poput  Besona, podići svoj glas protiv bombardovanja Srbije:,,Uništiće nas!,, kaže Beson,..,,Koga to nas?,,- pita Moma Besona..,,Nas Srbe!,,....Prvi put osećam da se  Beson ne šali dok izgovara ,,Nas  Srbe!,,kaže  ponosno Moma.....
 Zabeležio sam  i  sećanje na prvi  susret sa Momom sedamdesetih   i poslednji   u maju 2008.godine u Beogradu. To je  monodrama o vremenu koje je  prohujalo kroz tri sistema i dve države, i ostavilo  svoje tragove i  životne boje Izmedju korica ove knjige, a nadasve  večite tragove u   mom srcu i svih njegovih prijatelja koji su  prolazili kroz  to vreme kojega se

3.                                                                    

mnogi sada odriču, napominjući da  je to bilo samo virtualno vreme  kada se dobro živelo. To je sadašnja  monodrama  za sekund  celog života....

I kada je pisao o drugima sve mi se čini da je  Moma pisao o sebi, potvrdjujući tako činjenicu da uvek  ima sagovornike koji su  bliski i dragi njmu, koji žele da uz njega putuju.  Tako je sa  hrvatskom pesnikinjom  Vesnom Parun napisao  celu jednu knjigu na  temu ,, KAKO,, kako tragati za izgubljenim devičanstvom, kako plakati, kako spavati, kako putovati, živeti zajedno, kako se voleti, ljubiti,  Poenta  cele knjige u podnaslovu ,,Autobiografska buncanja,,  bila je u rečenici ,, Ne zaboravljaj druge i ne zaobilazi željene, kao što mi to nismo,,.- bila je poruka koju potpisuju Parun i Dimić,, i zavrtšavaju je konstatacijom  te  1994.godine,----.. ,,  Hteli smo  da razbijemo prisutnu mržnju,  koncept  nacionalnih književnosti... Ali,naišli smo na ambis, o  tome ova knjiga bunca, toliko da je  ambis svuda oko nas..!!!,,Tako je  pokušaj dvoje združenih autora ostao na trajnom putu  zajedniuštva samo izmedju korica  knjige ,,Kako–ili autobiografska buncanja,.
Želeći da u ovom feljtonu  naznačim njegovu potrebu za putovanjem, naidjem na Momine reči koje sam i ja želeo da  kažem o njemu, pa se sada ne zna  ko je šta rekao. Evo sve to sada  sažimam u po jednu rečenicu:....
I Dimić    je  neizmerno voleo svoje Mirijevo i mirijevske  brežuljke,, kao ja  svoju kozarsku ulicu. I gde god je mogao  javljalo se  Mirijevo, u putopisima, u poeziji u  filozofskim  beleškama, u romanima..., svaka knjiga mu je  odisala Mirijevom...I po ko zna koji put čujem kako Moma  govori onaj početni monolog iz priče,,Osveta,,..,,Kad u proleće Mirijevo zamiriše na ljubičice i obavezno trešnjin  cvet, ozelene leje po  baštama,,... ja se setim   moje  Kozarske  rudarske kolonije koja je  puna prašine i  kaldrma, ali sam je voleo i yato je ima svuda.........
 I Dimić je bio belosvetski putnik. Bio je  čovek magnet, prihvatala ga je svaka sredina. Umeo je  svakog septembra i oktobra da  na Medjunarodnim susretima  pisaca okupi 40 do 50 pisaca, Španaca, Italijana, Švedjana. Francuza, Austrijanaca,.... U ovoj  knjizi o Momi Dim-iću o tome  samo jedan deo u mom  susretu sa  Ričardom Brnsom.....

4.
I gde god da je bio, on se vraćao zavičaju zbog nostalgije. To mu je  možda i pravi odgovor na dilemo zašto nije živeo, kada je to mogao, nudili su mu, u Švedskoj ili  Rusiji..  Kaže: ,,Da živim u Švedskoj bio bih, jedan od  najbogatijih pisaca, da sam opt živeo u Sovjetskom Savezu, čiji se model Udruženja toliko satanizuje, barem jedanput-dvaput godišnje zakačio bih letovanje na Crnom ili Baltičkom moru, mesto  odiha, odnosno  odmora i uživanja...... Ipak ne žalim što sam ostao ovde i kao 22 godišnjak primljen u Udruženje književnika Srbije... Ja nisam politički pisac i da pričam kako je u mojoj zemlji loše i sve crno.. i  kako me neko proganja...!-govorio je Moma .
A putovao je mnogu, gde god da je bio držao se svoje  doslednosti, bio je van politike. Bavio se  civilizacijskim dostignućima,obilazio gradove i kulturne spomenike, posećivao prijatelje. Bio je najradosniji  kada govori o Srbiji i poseti Srpskoj carskoj larvi na Svetoj  gori, kao da se tamo rodio i živeo, nadahnuto je  kazivao priče o Hilandaru i uvek  završavao.. ,,Koliko god da se o Hilandaru, a povodom osam vekova postojanja, pisalo i govorilo, sve nije niti će biti rečeno i napisano,, .. ,,Još putovati je moguće i živeti javno, pisao je Moma u svojim  knjigama ,,Hilandarci ,, i ,,Mesta,,.,ali se uvek vraćao svom Mirijevu i Beogradu.
 Gde god je bio  govorio je o   globalnim  simbolima, i uvek računao gde će tu smestiti  istorijske, nacionalne i etičke  aspekte naše zemlje ..I upravo svi ti njegovi zapisi gde god je bio odišu  filozofskim, psihološkim i   estetičkim  vrednostima i aspektima.... I gde go da je  bio u Kini, Kanadi,Švedskoj , ili u Baru, javljao mi se razglednicom uz  obaveštenje da  ćemo jednoga dana  otići zajedno na   takvo putovanje..
Dimić je voleo ljude, pisao je o njima kao da neposredno razgovara sa čitaocimna i svojim junacima. Ta prisnost sa ljudima otvorila mu je vrata književnosti  zajedno sa njegovim Tolom Manbojlovićem.. Pripremajući seminarski rad pod nazivom,,Dokumentarnost u  književnosti,, od njega sam naučio da  je  tačka najbolji dokument, a da je čovek najverodostoji  dokumet svoga vremena. Ponovnim iščitavanjem  knjige,,Čitulja,, shvatio sam da svaki pisac u svom delu nešto poručuje, zavešta, stavlja na kraju tačku života..Tako je Moma u ovoj knjizi naznačio tačku kao svoj pesnički testament izmedju korica oranž boje,....

5.

Nije mnogo govorio o sebi, o porodici o svome domu kao da time nije želeo da opterećuje svoje čitaoce i prijatelje..Jedino sam dobro  upoznao  njegovog oca, tata Žiku, koji je za sebe govorio da je  Momina sekretarica... Moma je bio  šeret na ded Jovu, ozbiljan i krut  kada to zatreba na oca, ali imao je lirsklu dušu, pun  je mladalačkog duha svoje  generacije, koja je negovala poštenje patriotsku osetljivost i poštovanje... Ovakve vrednosti  možda sada u ovim  trenucima mnogima i ne odgovaraju.

I upravo takvog Momu Dimića sam poštovao i voleo kao velikog prijatelja,,kao starijeg  brata, mudrijeg kolegu i  nadarenog  poetu. I  po vokaciji nadahnutog pisca i  životnog  velikog filosofa...
Ova je knjiga   moderan roman  o  Momi , Mirijevu, Beogradu, Boru, Zlotu, Srbiji i svetu,  istiniti roman  o  jednom prijateljstvu koje će večito trajati, pa mi se i danas  čini da su mnoge moje napisane rečenice, ustvari Momine misli  koje same izleću iz  moga mozga.... Sve mi se čini da je naše prijateljstvo u današnjim uslovima  velika  fikcija.. koja jedino može  piščevom imaginacijom da se izmislili, a mi smo ga  našim srcima  više od  trideset godina pa sve do  pre šest godina uistinu živeli...Ovo je knjiga o kojoj će tek biti reči, na to nas je Moma    zadužio, svojim bogatim književnim delom i ljudskom dobrotom, da ga  nikada ne zaboravimio.

Knjiga o Momi je koncipirana kao feljton, a s obzirom da je  2010.godine u 35 nastavaka izašla na Blogpostu Univerzumm i naišla je na odlične reakcije čitalaca, prirodan sled njenog štampanog izdanja bio je neminovan. Ma kako se činilo da je Moma Dimić ”zaboravljen brzinski” ipak postoje  oni, potvrdjuje ova knjiga, koji se sećaju njegovog  lika,  i prijateljstva, a poštovaoci i bliski prijatelji poput Književnog kluba ,,Mala  ptiica,, biblioteke iz Mirijeva,koja ima njegovo ime i ovaj autor  na ovaj način,  dalje podsećaju na  Momu našeg romansijera, filozofa i putopisca.

Dok su mnogi pljuvali po  Srbiji, svojim tekstovima,  dobijali nagrade, ambasadorska mesta po partijskoj pripadnosti i umetničke penzije, dobijali skupocene  bunde za razna žiriranja..

6.

Moma Dimić je neumorno obilazio sela i budžake u Srbiji i metropole po   svetu...podržavao,  hrabrio mlade  stvaraoce  iz dijaspore; pisao je, pričao  na radiju i televiziji, slao pisma  razgovarao telefonom i ubedjivao svetske pisce i intelektualce  da  je bombardovanje Srbije najveće  zlo prema srpskom narodu.. Odricao se penzije i honorara, organizovao književne kolonije. Prevodio  strane pisce i dovodio ih u najzabitije krajeve  Srbije.

Samo jedan deo toga je  u Knjizi,,Kako će moja majka pričati o mojoj   smrti-priča o Momi Dimiću,, .Gotovo sve recenzije  mojih rukopisa, napisao je upravo  Moma...Davnih 8o  godina  recenzirajući  romane ,,Skok preko kože,, i ,,Dulkan,, odredio je  moju književnu  autorsku definiiciju, koja me i danas prati:... ,,Mitrović je dramski  pisac, pesnik, zavičajnog ambijenta.. koji jedini piše o životu rudara,,..  .. Tako da i kada je  u proleće 2008 godine, iako bolestan  pisao je i dao  mi  nezavršenu recenziju..o  mom romanu ,,Povratak u zavičaj.. Moma   je zabeležio...I  kada piše  o rimskoj imperiji Mitrović piše o rudarima...,,zar je  Galerije bio rudar?  pita se  Moma u  tekstu recenzije,,

Za tolike godine prijateljstva nemamo ni jednu zajedničku   fotografiju. Kao radijski i televizijski novinar  nisam  imao  sa njim intervju,  uvek je  bilo  važnije  nešto  treće koje je  bilo naše zajedničko preče i zato je ova knjiga   umesto obećanog intervjua..  moje veliko hvala Momi.

Ima još puno toga što je u knjizi, a ovde nije rečeno...,O haiku poeziji, avangardnim piscima, o Momi kao scenaristi,O recenzijama, o rodjendanima i tortama,  o onome šta je radio i voleo   Tola to je i Moma i o onome šta nije Tola nije ni  Moma,  O prvoj objavljenoj priči u Ninu, o oružju, Nisam ni znao da se oružje može kupiti za dinar, tek toliko  da se  ne poklanja...Jer, oružje se ne poklanja nego se osvaja, ili kupuje, rekao je Moma dajući  mi  perorez sa motivima VIkinga  na aerodromu vraćajući se iz Švedske. Posebna  priča je o njegovom čuvenom ledenom humoru koji se ilustruje  rečenicom, kojom  glavni svadbeni ,,lažlja,, najavljuje darove:  ,,A od kuma Mome, za mladence živo mirijevsko jagnje!,,.     Njegova se reč poštovala i zato  ima dosta o njegovom pogledu na jugoslovensku književnost. Ima još, o Mominoj  pesničkoj  zaostavštini njegovih prijatelja,  Od njega sam naučio da jedan intelektualac stvaralac mora da bude univerzalan...Zato sam  pisao sve što i on: priče, pesme , putopise, zapise, kritičke osvrte, drame,organizovao kulturne manifestacije, pa čak i glumio..Poznavao je ljude, jednostavno osećao
 7.
njihove  potrebe,  razgovarajući sa njima  učio je o životu,  Da ni jedan dan ne prodje da nešto ne naučiš, ili ne uradiš., to mu je bila uzrečica kada je želeo nešto novo da pokrene.   Jednostavno   on je bio živi dnevnik  svoga, odnosno našeg, vremena.  Njegova bogata karijera filozofa, pesnika, pisca i plemenitog  čoveka uvek je bila zapažena u čitavom regionu..Ali, izgleda vremena se menjaju. Danas, sve mi se čini da  su  takve vrednosti  zapostavljene i da je Moma  zbog toga  nezasluženo zaboravljen...
Ova je knjiga   nastala sa željom da Moma bude  uvek sa nama, to su porepoznali i ljudi iz izdavačke kuće ,,Intelekta,, iz Valjeva i matično preduzeće, gde sam  radio, ŠRIF iz Bora, koje je pomoglo štampanje knjige, ,, Politika,,će uskoro objaviti feljton o Momi Dimiću....

I da završim, ovu besedu o knjizi ,,Kako će moja majka pričati o mojoj smrt-knjiga o Momi Dimiću,, njegovom rečenicom iz knjige,,Pošto Beograd,,...  ,,Tako je poznati putopisac, prošao kroz vreme, kroz datume,

kroz  dane i noći...,,Dan prodje i zapisan, prestaje dan,,-, ostaje  priča  zabeležena na blizu  hiljadu strana  o životu koju je Dimić kao filozof ispričao i sažeo rečenicom:

  ,,Život ustvari, nije ni dobro ni zlo, u njemu dobro i zlo zauzimaju mesto koje mu mi odredjujemo... Ili, ,,Pa Mitroviću, šta ćeš mi, kada mi nema pomoći...,, A meni u mozgu još odzvanjaju njegove reči;

,,Prijatelj je onaj ko je  pozadi tebe, pored tebe i ispred tebe..Ko je s tobom u dobru i zlu..i kome možeš  uvek ostaviti otvorena vrata i glavu na čuvanje,,.

Tako je Moma prokrstario svetom, ali i ulicama svoga grada pa sve do rodnog Mirijeva i izgleda  da se umorio i tu zauvek ostao...

 Moma Dimić je preminuo 8. juna 2008.godine u Beogradu. Sahranjen je 12.juna 2008.godine na mirijevskom groblju u grobnici porodice Dimić, pored svoje majke!

Objavio je preko 40  knjiga, još 1966. godine napisao je roman ”Živeo život Tola Manojlović”, koji je pretočen u dramu koja se u Ateljeu 212 igrala preko 400 puta. Druge životne drame Mome Dimića tek će biti igrane, ovo je samo početak.. Kao da se njegov tekst pod nazivom ,,Hipnoza smrti,, tek sada igra u pozorištu života,gde je Moma glavni junak, umesto njegovog Tole...!!!!!  

                                                     Hvala J.S.M.     
  Mirijevo,  UDRŽENJE KNJIŽEVNIKA SRBIJE12.12.2014.

 ‘‘     

                                         Moma Dimić,                          Jovan S.Mitrović,
                                              Crtež  Milića od Mačve Mačve

                                                  

                                                                     BRONZANA PLOČA NA ZIDU MOTELA U ZLOTU SA MOMINIM IMENOM

ODJECI

SVI  KOMENTARI   IZ REKLA KAZALA,  OKO  2O  NIJE UŠLO U PRIKAZIVANJE...

USKORO  KNJIGA IZLAZI  IZ ŠTAMPE

 

Ma čoveče ništa nije čudno, a i sam se čudiš, ali ovo nema veze sa istinom, sve to pisac sam izmišlja, valjda da mu bude tekst interesantan,a ti mu veruješ sve.. Ali, kad pogledaš sve je istina i tu je on upravu....Jer je ovo bila zemlja rimskih careva, zato što je puna zlata, a Srejović je to dobro znao...E to je najveća istina, druže nepoznati, a ja ću da se kažem...Slavko iz Valjeva на

	Анониман	1.11.17.
	ŠTA SE ČUDIŠ, ČOVEČE, PA O SVAKOM SE GOVORI ŠTA SE STIGNE I GDE SE STIGNE..PA VIDIŠ LI OVI ŠTA READE U SKUPŠTINI, PA NA OVIM RELITIJAMA, PA OVI NA FEJZBUKU, SVE JE TO REKLA-ZBORILA, SAMO OSLUŠNI DA SE SMEJEŠ I DA SE SEKIRAŠ NE ZNAŠ ŠTA PRE DA URADIŠ.. e JA ĆU DA SE KAŽEM mILAN IZ bORA,ZNA ME AUTOR TEKSTA.... на	Анониман	1.11.17.
	Читао сам Интервју плус, раније, и скоро да је фантастичан, и читао сам овај други део Рекла- зборила, казаала, то је интервју са мислима и сновима Срејовићевим, баш фантастично.. Тако да се и све те његове мисли и снови могу, прихватити као његове изговорене речи, није ми баш јасно ово око рекла- зборила, где се то бре причало толико, па да се о њему тако говори као на пијаци... једино , ако и то није писац много фантазирао, и оно око врачарице Мире је оригинаално, има тога и данас, а о златоловцима имаш и данас велике тајновите приче, али не верујем да је Срејовић био у то унмешан-..., прича око Хрвата је много измишљљена ствар и она штрчи, а оно о његовом п..... ском животу, то је његова ствар...то није утицало на његову генијалност... и могло се то избећи у тексту, ја мислим, али ништа није ни сметало... и зато нећу да се кажем ко сам, али ту сам ако треба још нешто да кажем.... на	Анониман	1.11.17.
	Svaka sličnost sa mogućim intervijuom bilo kog novinara sa junakom iz romana je slučajna. U svojoj dugogodišnjoj novinarskoj karijeri, kao urednik ‚‚Kulturne palete ‚‚ svoje radio i tv kuće, imao sam dva puta prilike da razgovaram sa akademikom Srejovićem. To će vam samo koristiti da iz ponudjenog teksta steknete utisak da piščeva imaginacija može da preraste u autentičnost i originalnost u vodjenju razgovora sa akademikom Srejovićem. на	Jovan S.Mitrović - jon mirt	1.11.17.
	Dobio 3 i to jedva izvuko sam se na filmove, Spartak, pad Rima i tako nešto..Pa teško bre da se pamte te brojke i ta imena od pre hiljadu i nešto godina.. a ti bi za ovo dobio čistu desetku, keve mi ,a dobijam piće!!! i teks ti je mnogo poučan da znaš, i mnogo se narod zeza sa istoriju . на	Анониман	29.10.17.
	Ма не лупетај , па ниси одговарао од ове санђаме, и вештице, а какву си оцену добио. на	Jovan S.Mitrović - jon mirt	29.10.17.
	ПОУЧАН ТЕКСТ ИЗ ИСТОЕИЈЕ, И ТО ИЗ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ, А КАО ДА ЈЕ ТО БИЛО ПРЕ НЕКИ ДАН...МИСЛИМ НА ЧАСУ ИСТОРИЈЕ, КАДА САМ ОДГОВАРАО КОД ШПРОФЕСОРА РИСТЕ. на	Анониман	29.10.17.
	Nisam verovao da je i Srejović bio ovoliko zamadjijan, ali sve ovo što sam pročitao uverilo me...Možda su ga i te madjije dovele do ovoliko velikog optkrića...Ali, od svega toga on izgleda nema ništa...Eto, čak nije sahranjen u aleji velikana, a toliko je dostigo u arheologiji...Zato sada ovi žive lagodno od njegovog otkrića i kao oni su sve to zaslužili....svojim velikim radom...Cvrc malo, !!!! на	Анониман	29.10.17.
	Ti anonimni, koliko si naivan, pa to ti je sve pisac bre izmislio, nza takve naivne kao što si ti bre! Marko, arheolog на	Анониман	28.10.17.
	Malo je ćudo veliko da se o Srejoviću ovako prića. ali je i on bio po malo čudan, a i mnogo ga ne pominju posle smrti...Obično se ti velikani sahranjuju u Aleji velikana, a oni svi to prećutkuju, po malo tajnovito sve izgleda. Možda se i zbog toga ovoliko šuška oko njega... на	Анониман	28.10.17.
	OVO NEĆE NIKO DA OBJAVI OVAKI INTERVJU...SAMO FANTAZIJE OD ČOVEKA !!!! на	Анониман	25.10.17.
	Ovo mi liči na izmišljeni razgovor!!!! на	Анониман	24.10.17.
	E pa baš moram da se javim i da otklonim dilemu...Dal je baš istina da je on bio da ne kažem pe... , nego stručno homić...To se odavno pričalo , pričalo se i da mu je dečko bio Joca...svi to znaju. to sam i ja čuo... sada to nije nikakva atrakcija..sada su to noprmalne stvari...Kako bi on bio srećan da sada to čuje! Neću da se kažem, onda će svi da znaju i moj eto ti kraj !!! на	Анониман	24.10.17.
	Ја мислим да то аутор само измишља, да му текст буде јак..То нема везе са археологом Срејовићем, то су само измишлјотине пишчеве,а он то воли мало да претерује...Славко на	Анониман	23.10.17.
	A те влашке магије су најјаче, у то сам се и сам уверио...Много су јаке...Те влајне све могу, зато се треба чувати тих магијаррки влашких.... на	Анониман	23.10.17.
	Јел то у питанмју влашка магија, то је много страшно, ја у њу верујем...ја знам једног влаја из Великог кривеја, и све ми погофио , чудо једно...Та влашка магија је опљсна...чувајте се тога, ја вам кажем!!!! на	Анониман	23.10.17.
	Ovaj UNIVERZUMM je bolji od originalnog casopisa UNIVERZUM. на	Анониман	21.10.17.
	INTERSANTAN TEKST....MOŽE DA SE PRIČA ODNOSI I NA DRUGE DOGADJAJE...SAMO DAL MOŽE TO TAKO BAŠ DA SE SVE KAŽE DA JE TO TAKO .. JANISAM ČUO DA NEKI NOVINAR UBIJEN U VOJVODINI 99 GODIINE...I PRRVI PUT ŠUJEM ZA BORNU DA JE SRBIN PA PRVI HRVATSKI KRALJ...A ZA OVE ŠTO TRAŽE ZLTOIMA IH I DAN DANAS..BAŠ PROŠLE NEDELJE OBJAVILI DA SU NEGDE NA JUGU SRBIJE LJUDI NA NEKOJ NJIVI ISKOPALI TOVAR ZLATA..ALAL VERA...SAMO ZLATO JE PROKLETO. baš mi se svidjaovaj tekst i interesuje me kraj . .... Slavko iz Obrenovca на	Анониман	19.10.17.
	Lepo receno i dok je bio živ.. bio je legenda, i dodala bih ...sa istančanim sluhom. Večna mu slava. на

 

ODJECI

POŠTOVANI ČITAOCI OVOG BL0GA U N I V E R Z U MM ,   HVALA NA ISKRENIM I POVOLJNIM  RECENZIJAMA ZA OVAJ ROMANSIRANI FELJTON I UJEDNO  OBJAŠNJENJE, NA VAŠE PITANJE, DA LI JE  OVO ISTINIT RAZGOVOR I  KADA ĆE KNJIGA BITI ŠTAMPANA??!!!!!

Savaka sličnost sa mogućim intervijuom bilo kog novinara  sa   junakom  iz   romana je slučajna.
U  svojoj  dugogodišnjoj novinarskoj  karijeri, kao  urednik ‚‚Kulturne palete ‚‚ svoje  radio i tv kuće,  imao  sam dva puta prilike da razgovaram sa akademikom Srejovićem.
To će  vam samo  koristiti da  iz  ponudjenog teksta   steknete  utisak da piščeva imaginacija   može da preraste u autentičnost i originalnost  u vodjenju  razgovora sa    akademikom Srejovićem.  

Drugi  deo romana POVRATAK U ZAVIČAJ INTERVJU PLUS- REKLA KAZALA,  TREBA  USKORO DA   SE ŠTAMPA, KADA? TO JEDINO ZNA  IZDAVAČ   KK  SIRIN IZ BEOGRADA  ..I JA   OČEKUJEM USKORO!!!

FELJTON

REKLA - KAZALA

 

       15.                      BELEŠKA O PISCU  

     

Jovan S. Mitrović (Bor,195O) pesnik i esejista, pripovedač i dramski pisac zavičajnog ambijenta. Osnovnu i srednju školu završio u Boru,  a novinarstvo diplomirao  na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu.

Objavio preko 20 knjiga. Najznačajnije su mu:

“Reč približna životu”,lirski  zapisi,Drugari, Sarajevo,1987; “Skok preko kože”, roman, Književna omladina, Bora,1981; i  istoimena drama,  Zbilja, ćasopis broj 15, 16,17,  Beograd,1996; ,,Drama u pet slika Skok preko kože,, Rivel ko,Beograd,1996; “Dulkan”, roman,Gradina, Niš,1990; “Fotografije – živeo SKJ”, poezija, A-Š delo, Politika,Beograd,1992; “Sanjam 93.” poezija, Rad, Beograd,1994; “Sredjivanje dnevnika I - III”, Gradina, Niš,1997, Rivel ko i Srpska Danica, Beograd,1999:.  “Rusalje”, poezija, Rivel ko, Beograd,1998; “Malo pojačaj radio", zapisi, Rivel ko, Srpska Danica, Beograd,1999: “Da je Platon živ”,dnevnik –zapisi iz skloništa 99, Rivel ko,Srpaska Danica, Beograd,1999; “Otvoreni rudnik”, izabrane pesme, Nolit, Beograd, 2001; “Bakarna reka krvavo zlato”, feljton, Štamparija Bakar,Srpska Danica Bor,2004; ovaj feljton “Politika” je 2003. godine objavila u 20 nastavaka, obeležavajući 100 godina postojanja borskog rudnika; ,,Povratak u zavičaj-intrvju plus - razgovor sa Srejovićem”  , Qverti, Srpska Danica, Bor, 2012; knjiga o Momi Dimiću “Kako će moja majka pričati o mojoj smrti”, feljton, Intelekta, Valjevo, 2014.,,Povratak u zavičaj-govedar pa car,, roman, Sirin, Beograd, 2017.

Priredio; antologije poezije borskih pesnika ,,Proleća u Boru” KOB, 1979; “Tragovi” , KOB,1982. monografiju CKB Bora ,,Život ide dalje“,  Crveni krst, Srpska Danica i Opština Bor, 2001; sa M.Dimićem priredio zbornike učesnika Književne kolonije “Dobrota Zlota I, II,III“,,  ŠRIF Bor, 1995. i  2000.

 Autor je nekoliko scenarija za televizijske dečje serije: “Ja, pionir iz Bora“ 1980. godine i “Tragom plave ptice-varošarije iz Bora”1998.godine. Novinarske stručne radove objavljivao u časopisima “Zon politikon” i “Link plus”.

 Na blogospotu “Uiverzumm” 2010. godine objavljen je u elektronskoj formi: “Povratak u zavičaj” i “Živeo život Moma Dimić”. Feljtonsksi  zapis -,“Intervju plus”- separat iz romana “Povratak u zavičaj”,  2012 ,.

  Stvaralaštvo mu se odlikuje lirskim i verističkim iskazima, a preokupacija mu je rudarski život. Svoje interesovanje i književno izražavanje usmerio je na ono svakodnevno u području čovekove sudbine i na odnose koji suštinski uredjuju ljudsku egzistenciju.

 Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja novinara Srbije. Pripada srpskom krugu pesnika, koji su se javili sredinom 70-tih godina oko “ Književne omladine Srbije”  i “Književne reči”: Bio je urednik književnog Biltena Balkanskih susreta književnika od 1988-1989.godine, Sekretar je Svesrpske književne kolonije u Zlotu, čiji je jedan od osnivača sa Momom Dimićem 1994. godine. Pesme su mu prevodjene na: rumunski, makedonski, ukrajinski i engleski jezik.

Dobitnik je oktobarske nagrade grada Bora za književnost za dve knjige “Dulkan” i “Fotografije -živeo SKJ” 1992. godine. Za radijsku adaptaciju knjiga “Proleće u Boru” i “Tragovi “ pod naslovom “Ulica naše mladosti” i “75 godina poezije u gradu bakra” dobio je nagradu Udruženih stanica Radio Srbije 1979. i 198o. godine. Za emisije “Kamen po kamen palača” i “Malo pojačaj radio” dobio je priznanje za najbolji novinarski rad u Srbiji od 1984 do 1986. godine. Povelju Kulturno prosvetne zajednice Crne Gore 1978. godine i Omladinsku nagradu 1981. godine dobio je za roman “Skok preko kože”.

 Stvaralaštvo Jovana S. Mitrovića zastupljeno je u brojnim književnim antologijama. Najznačajnije su: “Lirika Timočke krajine i bi grad  Sitiarius”, “Zbornik književne krajine”,“Antologija Lirika Pinus Silvesteres”. “Mladomajske stihotvorevine”‚ “Susreti drugarstva”, “U dahu,duhu i razmahu”, “Srpska poetska pletenica”. Zastupljen u “Leksikonu  pisaca Jugoslavije 4 knjiga-M“ Matica  srpska,Novi Sad 1997; i “Ko je ko u Srbiji”.Ošišani jež, Beograd,1994.

  Živi i radi u Boru.  

       ****   

Ovaj rukopis,  POVRATAK U ZAVIČAJ- GOVEDAR PA CAR- INTERVJU PLUS  pisan je šesnaest  godina i  to tamo gde sam boravio, službovao i lečio se.Tekst ,,Rekla-kazala,, nastao je  po objavljivanju prvog dela romana ....    

                                      ****

 Gamzigradska banja, Bor, Zlot, Niš, Niška  Banja, Donja Vrežina, Beograd, Prepolac, Prokuplje, Rečica, Knjaževac, Stogazovac, Vrnjačka Banja,   Zagreb, Sarajevo, Pariz, Split, Šibenik, Dubrovnik, Bar,  Šušanj...                             

                                       1999-2015-2016.                     

  

                                  ******

-313-2013.godina - 1700 godina  od  Milanskog edikta.

-1993-2013- 20 godina od pronalaska Galerijeve porfirne glave u Feliks Romuliujani. 

MEDIJSKI SPONZOR

IZDAVAČ; KK SIRIN, Beograd

--  kraj feljtona 

novembar 2017.

                               SADRŽAJ

Umesto predgovora ...........  

Intervju  plus  sa Dragoslavom Srejovićem..........  

Rekla – kazala......

Vratio se  knez Bornea........

Nastavlja se potraga za zlatom....

Zlatna groznica još traje........

Tragična sudbina mladog novinara....

Čovek  miš Tika Cajles...........

Sandjame pokvarili kamere......

Gospodja Mira proroočica magijarka.....

Tragična sudbina........

 Intervju plus II deo-razgovor Srejovića sa piscem .....

Zli arheolog.........

 Prilozi.........

 Beleška o piscu................................................. .