100 GODINA SAMOĆE !!!!!
O MOJIM PRIJATELJIMA PESNICIMA
RATNA KNJIGA GENERACIJE KRVAVA ŽETVA
Saša-Slaviša Trifunović ‘‘Žetva života’‘
Potresno svedočenje sa
prve borbene linije
Te 1991.godine nad Jugoslavijom
kruže vizantijske spletke, cveta etička kriza i buja nacionalizam, o otome
nismo mnogo znali, samo, smo nagadjali.Tek kada je počeo rat na području
Hrvatske, sve je bilo jasno, ali kasno. Ovo je knjiga o tom ratu koji nikada
nije smeo da se dogodi i o zabludi da se nije smeo dogoditi, a ipak se dogodio.
Dogodila se naša zabluda.Teoretičari kažu da je rat samo nastavak politike
drugim sredstvima, bili smo svedoci te i takve politike.
Bili smo svedoci političke
nezrelosti i etičke krize, nedostatka mudrosti i potvrde postojanja birokratije
u ratu.
Iz tog rata, sa prve linije,
raportira vodnik iz Bora Slaviša Trifunović, formacijski oficir, od 13 maja do
18.oktobra 1991.godine u predelu Gline i Petrinja Imao je 30 vojnika i samo
19.godina.Zato je napisao ‘‘Žetvu života’‘, antiratnu knjigu cele jedne
generacije vojnika devedesetih.
Slabviša Trifunović je tako postao
pisac po nuždi. Pisac svedok. Živi svedok vremena i dokument dogadjaja
generacije koja je pokušala da odbrani ono što se obavezala da će odbraniti:
Domovinu.
A šta je Domovina? Odgovor je u
zakletvi: Ako treba, za nju ne žaleći i život svoj, da damo.
!Eto , to je Domovina, kažu
junaci iz ove knjige gde je glavni junak rat. I to su vojnici činili to svedoči
i ova knjiga.Ubijali su.Ubijanje čoveka je biblijdski nedopustiv zločin, a
vodjenje rata je genocid, to je čin koji nema opravdanja. Jer rat su vodila
deca, ovde su umirala deca, tek sazrela deca, vojnici,
devetnaestogodišnjaci.Čovek kad umre, čitav njegov život, u jednom blesku,
proleće kroz glavu. Koliko je to malo 19-20 pa i 25 godina? Zato se i čini da
je ‘‘Žetva života’‘blesak koji treba da osvetli čitav život generacije koja je
tek stasala u zrele ljude- i to preko noći.U plotuno izmedju dva juriša,
slavili su rodjendane i gasili svećice, čitali pisma i pisali ih.
Slaviša Trifunović Saša piše ovu
knjigu kao što preživljava sve što je prošlo, sve što je ostavilo ožiljke.Za
celu njegovu generaciju to je krvava žetva gde svaki pokošeni snop zaboli i
ostavlja ožiljke on im se vraća i suprostavlja životom.Piše ne hronološki već
onako kako mu se slike redjaju, u magnovanju:
‘‘Pošli smo nas 600, a vratili se
217. U grad bakra stigli smo samo nas tri vojnika. Pomenuću Ninoslava
Miloševića, a onog iz Luke, neću, on je sakat na jedno oko i hoće da sve ovo
zaboravi...’‘kaže Saša Truifunović.
Svi vojnici su imali posebno
pismo za nedaj bože. Ono svoje pismo Saša Trifunović objavljuje u knjizi u ime
onih koji ga nisu poslali. Za njega još traje dramatični telefonski razgovor na
realciji Glina-Bor, izmedju njega i člnova porodice, u predahu izmedju dve
unakrsne vatre. Kao freska ostala mu je večna slika majke sa dva deteta koja
zakovana kao Hrist, štiti svoja dva deteta. Još mu titra zenica njegovog druga
koga su sa druge strane boli bajonetom, i sada vidi kako mu pantonimom kaže:
pucaj, pucaj, brate!!
To ratno luduilo i sada ga budi
iz sna , žetva i sada traje, a sve je odavno prošlo, ali za njega traje, u ovoj
knjizi zanavek.
On ne želi da se pravda, zašto je
sve to tako učinio.On faktografski to daje javnosti, iznosi činjenice, ogoljuje
istinu.On traži, migolji, baulja. On humanističke motive otkriva, nudi lične
primere te patnje. Naše je da naslutimo odgovcr, zašto, zašto je sve to moralo
tako i zašto baš ta generacija vojnika da reši to pitanje. Eto zato i ova
knjiga postoji, zato je i napisana, da ponudi odgovor, a da li ima odgovora!?
Čitanjem knjige’‘Žetva života’‘nudi se jedan odgovor.
Rat se u Jugoslaviji dogodio uz
odobrenje dvadeset vlada sveta.
Ubijalo se da bi se dokazala
nepobedivost i suverenost. Ni jedna ni druga tvrdnja nisu se pokazale kao
tačne.Jedino su ginuli ljudi, to je tačno. Medjunarodni interesi i dalje će
kovati zaveru protiv Jugoslavije. Samo da ne ginu više nevini ljudi,
vojnici.-deca, poručuje ova antiratna knjiga.
1999.
Timok, 21.6.2001.
Постови
