FELJTON
SREDJIVANJE DNEVNIKA III
SREDJIVANJE DNEVNIKA III
16. БОЛЕСНИЧКИ
РАЗГОВОРИ
ГАМ БАЊА
Моја кичма није навикла да се сагиба,
зато ме сада боли.
И ћутњом показујем колико ме све боли,
а тишина се уздиже уза ме.
Уместо да одговорим како ми је,
ја прво питам шта те боли.
Највећу грешку чинимо играјући се
и носећи све на грбачи.
Да не би дуговали,
траже да ја подметнем леђа.
Људи мењају јачину гласа,
само када им леђа попусте.
Леђа имају скривене жице,
које попусте када зарђају.
Онај ко је пружио руку,
дао је до знања колико су му потребне штаке.
Све што више обећавамо,
више смо болесни.
Оволико пацијената,
потврђује нашу немоћ.
Највећи наш непријатељ је Сунце,
њему нико ништа не може.
Природа нам једино није омогућила
да сазнамо наше границе, оне које постоје дело
је
наших руку и памети.
Човек који је глуп не може осетити своје
незнање,
њега леђа не боле.
Живети поштено је најчистији рад
и терет времена...
Док сам у Гам
бањи лечио кичму, један од физиотерапеута
ме питао- да ли сам се некада опробао да пишем
саркo- песме ...иако сам четири године студирао књижевност. први пут сам чуо за ту врсту поезије, али када ми је рекао да ће ти стихови, можда, помоћи да
болови у кичми нестану.
Ја сам почео да размишњам на ту тему, сарко-песме и усред Гам бање октобра 1999. године, настадоше ти
стихови и постадоше ова моја размишљања сарко-песме; И углавном то је био разлог што
сам водио ове сарко- болесничке разговоре у сред сале за терапије, и тако је у Гам бањи настала песма БОЛЕСНИЧКИ РАЗГОВОРИ.
Ни данас не знам за
такву сарко-
поезију, када себи постављам питања на која сам одговарам! И наравно тако сам
себе излечио поезијом, када би се шалили,
како се каже!!
sledi nastavak
FELJTON
SREDJIVANJE DNEVNIKA III
SREDJIVANJE DNEVNIKA III
SREDJIVANJE DNEVNIKA III
SREDJIVANJE DNEVNIKA III
Само што
је из сна отац Светислав отишао, у сан
је дошла мајка Јасна, стоји мирно испред
самог уласка у склониште 99 и гледа ме, а ја ћак првак, отварам масивна гвоздена врата склоништа и онако усплахирено почињем да рецитујем песму за 8.март
Све што је
могуће све ћу ти дати
Нека ти је срећан празник мати.
Она ме
гледа захвално, не отвара уста, а чујем како ме пита-
Чија ти
је ово песма?– То је моја песма, мајко! – е твоја, смешка се мајка сумњичаво, а ја онако усплахирено наставим, па и учитењица Оливера ми не верује да сам је ја написао, зато сам јој обећао да ћу написати још десет књига, уместо те једне
песме..
И заиста,
много, много година касније, када сам завршио десету књигу ја јој однесем и
кажем,- молим учитењице ја сам извршио,
дато обећање, одавно, одавно, написао
сам и десету књигу..
Целу ову
причу мајка одавно већ зна, јер ме је и учитењица Оливера Марковић, похвалила. да сам заиста, извршио свој обећани домаћи затак...и, зато је само
кратко питала: ,, И само
си то
хтео да ми кажеш!?,,.
Знала је она, увек, када сам нешто посебно
желео да јој кажем, ишао сам около приче..
Ико је
ово био само сан, прича је била
истинита, али верујем да у њу нико не би
поверова, па ни ја сам и зато сам хтео мајци да испричам у виду сна...
Као, сањам да сам у Новинарском кафеу са једним углађеним господином, пијемо кафу и разговарамо о новинарској професији и о тешком времену,
и одједном добио сам
понуду за добар посао. Од тог,
непознатог човека, који каже да је
службеник- агенатуре, који је
говорио наглашено српским
језиком, који ме није гледао у очи, но све у руке, ваљда бојећи се
да нешто не потегнем; добио
сам златну понуду да се усред
бомбардовања Србије бавим шпијунажом.. Еј, ја да шпијунирам свој народ! А за тај посао ћу добити
баслословне паре и богатство које могу само да сањам...Да сам за тај
посао погодан зато што сам чист, баш тако чист и у мене
нико неће сумњати, зато што се као
новинар крећем слободно, да нећу имати
проблена ни тежак задатак. Добијаћу га
сваки дан, и паре, наравно на руке.
Ја, као
да сам у бунилу, или као у сну, са неверицоме
само ћутим, скоро нисам ни дисао, а све мислим да и даље само сањам, и
скоро да не видим бетонске зидине и
тешка замандаљена врата склоништа
99.....
И ту
прича није завршена, онда је у следећи
сан дошао други, и то
лично звонио на кућна врата,
одевен господски улицкан, прави агент, сада је био убедљивији.
Док
је пребацивао неке кључеве из леве у десну шаку, и то неколико
пута, најавио се веома дипломатски: ,,Ја сам...
представник највеће владе на свету...
..радим за ту и ту обавештајну службу,
обилазим целу Србију, један од одабраних
си и ти, и ово су твоји кључеви од најновијег типа ,,Мерцедеса,, ако их узмеш ти постајеш део наше обавештајне службе, услове знаш, никада не смеш питати на који задатак идеш,
одлука следи за 5 минута!,,
Какав
луди сан, као да је само ту реченицу мајка чула и одма ми је рекла:...,,Исти си као твој отац Тиса!!!,,
И ту се
прича завршава, односно сан. Да сам неком испричао све ово, сигуран сам, не би
ми веровао, па и ја у све ово не
верујем. Али, када се окренем сада око
себе, и сам потврћујем овај сан овим словима која га
бележе.Верујем да је, овакав сан, код других то
била реалност и да су постали страни агенти, или како се српски каже издајице српског рода, или како се то популарно зове ........ И тек ми се сада
појавила слика, када је мајка рекла: ,,Исти си као отац Тиса! Он је 2
године радио у руднику по казни, зато
што није желео да прихвати Удбу !,,...
Данас
сусрећем , познанике, пријатеље и другаре, само до јуче нису имали ништа, како каже
народ ..били голи ко пиштољи, данас имају
богатствоп које немогу стећи ни моји потомци. Још увек, и данас,у
свој својој срећи и задовољству, као да све будан сањам, сан од пре 20
година., и знам да никада нећу изневерити своје идеале!
sledi nastavak
И ОТАЦ НИЈЕ СВЕ ДО КРАЈА РЕКАО
Како је
настала песма
ЗА СИНА
Идеали су оно што је мајка
увек говорила браћи и мени ,...,,
Златићи моји, ви сте највће наше богатство!
Злато је, са неба дошло, вечно је и никада неће нестати и избледети. Децо,
златићи моји, синови моји, ви ће те вечно, одати нашом земљом ,,
Чини ми се да је мајка још увек
шапутала ову своју пороуку, када се отац , нечујно, изнова
појавио усред склоништа 99, и почео своју причу о деци:
,,Баш тако, деца су највеће богатство, зато и
кажемо злато моје.., И човек се
целог живота бори за
своју децу. Ја сам данима џуџио у рову , крајем новембра 44. у Чукојевацу и чекао на јуриш за ослобођење Краљева...И
када је дошао тај тренутак ништа нисам
видео... Гледао сам само како да пре дођем да видим сина. који није имао ни
годину дана... за мене је то било
богатство, које сам морао да сачувам...Јуришам за ослобођење Краљева, са
мојом 4 пролетерском бригадом, а у мислима сам био у мојој Топлици , поред тек рођеног сина...
Мислио сам само на њега. И не само то ја сам испред
видео сву моју децу, која су
се много касније родила, они су ми били највећа снага . Еј усред рова и граната, ја видим
своје још нерођене синове. Који јуришају уз мене! Е ту је снага, сине
мој!,,
Отац је још био поред мене,али га нисам више
чуо... И ја сам се вратио много
година уназад, када сам као
омладинац, пре скоро 50 година,
написао своју прву песму и то под називом
ЗА СИНА, скоро да сам је и заборавио... тек сам сада у
склоништу 99, скривајући се од Нато
боммбардера те 1999.године, осетио
сву снагу коју је отац имао када
је јуришао за ослобођење Краљева новембра
44.године, а испред је имао
своје синове као јуришнике. Ја данас
имам две кћери, а тек ова очева прича, у склоништу
99, је објашњење настанка моје песме
под овим називом. И све ми се чини, да сам је уместо оца
написао још 44 године, иако сам се
родио 6 година касније.
И то није
крај, јављам се дежурном испред улаза са жељом да ми отвори гвоздена врата склоништа и то на моју одговорност... Није ме
питао зашто, а да сам му рекао да желим да у мојој архиви пронађем песму ЗА СИНА , не би ми веровао, овако само сам му рекао, -не питај!
И Опет то није крај... Из другог угла,
чујем глас моје супоруге Надежде: ,,А где си сада пошао Јоване, када је
још увек ваздушнма опсаност и ниуси дежуран ?,,
,, Идем у Цркву свети Ђорђе, да запалим свећу
оцу и мајци, ево већ данима ми не излазе из главе...и они се
секирају за нас...па да им кажем да смо
у склништу за сада сигурни!,,
,,Боже, Боже свашта!,,- чујем нечији глас !!!!.......
ЗА СИНА
Цветај цветај цветај
Животе ружо љубави
У мени у врту у нама
За срећу за поклон ЗА СИНА
Расти расти
Девојчице реко љубави
За срећу у гори у срцу
За срећу за мора ЗА СИНА
Увени увени увени
Животе ружо љубави
У мени у врту у нама
Због туге због мржње ЗБОГ СИНА
Тугуј тугуј тугуј
Живото ружо љубави
У самоћи у кршу у презиру
ЗБОГ СИНА ЗБОГ СИНА ЗБОГ СИНА
28 новембар, 1969.године Колектив..
....
sledi nastavak
Постови
