ROMAN  JOVANA S. MITROVIČA

POVRATAK U  ZAVIČAJ

11.

Imperija će uvek biti bojno polje jer će se narod stalno buniti.

Carevi umiru ne od  gladijusa no od čudne bolesti.

Poruke ostaju ubijajte nevernike i  one koji mogu nositi mačeve.

Gušite pobune za bolje  sutra!

U Naissu se rodio Konstantin budući car koji neće ovu poruku primeniti!

Konstantinova poruka je  da smo svi prema Bogu okrenti svako neka korača svojom stranom.

Dok su Rimljani slavili, Gaj diže sanjivu vojsku da se spremi za dug i naporan put  i gušenje pobuna po Imperiji. Započeo je njegov povratak u zavičaj, u Gornju Meziju. Za svaku legiju izabrao je po jednog duksa. Dade im pet zlatnih pečata i, kratkim zlatnim, gladiusom, podeli im prepolovljene kese solidusa. Kada završe, verno službu caru, daće im i po drugu polovinu, a oni će vratiti pečate, obećao im je, umesto zakletve Marsu. Sredinom 297. godine  uveliko je trajala izgradnja Dioklecijanove palate. Robovi su dovlačili brački kamen i granit sa Orijenta. Umetnici su završavali egipaske sfinge. Majstori su klesali granitne stubove, gradili predvorje pod vedrim nebom i peristil sa hramom Jupitera. Sa druge strane, tek je počela izgradnja carevog mauzoleja. U Imperiji je vladala kuga i širile  se pobune.

Gaj se vraćao sa pobedničkog marša, sa juga Imperije, pošto je porazio persijskog kralja Norseju. Čekao je dobre vesti da trjumfalno udje u Rim. Više od dva meseca zadržao se u Grčkoj i tu dobi vest da je u Trijeru umro iznenada od opake bolesti njegov polubrat, jedan od tetraha, koji je vladao Galijom i Britanijom - Konstancije Hlor CezarII . ^{(Prilog  VI)}.    

 Konstancije Hlor ili Gaj Flavije Valerije Konstancije je rođen 250. godine na tlu današnje Srbije, otac mu je bio jedan od uglednijih ljudi iz Dardanije. Kako se Konstancije isticao kao vojnik, naročito prilikom namesništva Dalmacijiu.Posle usvajanja od strane Maksencija 293.godine,dobio je titulu i položaj cezara. Tom prilikom Konstancije se oženio carevom poćerkom, Teodorom, i sa njom dobio tri sina. Bio je i u konkubinskom braku sa Helenom, koju je izrazito voleo, i sa kojom je imao sina Konstantiana onog koji će postati jedan od najznačajnijih rimskih imeperatora. Dolaskom na vlast, udaljio se od zavičaja, jer su mu na upravu poverene Galija i Britanija. Svoju prestonicu smestio je u Augustu Trevorum - Treveri..Iznenada je umro ,od opake bolesti, 306.godine.Nasledio ga je njegov sin Konstantin Veliki  u vladavini nad Britanijom, Galijom i Hispanijom…

 Tek će mu tada biti jasne učestale Hlorove žalbe, da oseća malaksalost, neispavanost, a ne zna zašto i odakle to dolazi.

“I kada jašem konja, osećam malaksalost, kao da ću svakog časa iz sedla pasti. Zato me sada zovu i Hors Cezar!”

Na sve ove žalbe, Gaj je svom polubratu  Konstanciju Hloru slao sanduk pun drvenih tablica koje su bile ispisane garavim mastilom. Slao mu je i keramičke amfore, pune lekovitim melemima. Pisao je Gaj, tek toliko da mu pokaže svoju  privrženost:

“Brate Hlore, ti boluješ voljom bogova, zato što ih lažeš kad god nešto kažeš, ili su to tvoje mojre bacile kletvu na tebe, zato što ih ne poštuješ.

Zato se spremi i dodji kod mene, ovde imaš prirodne vrele lekovite izvore - da se lečiš. U izobilju imam meleme, a neke ti i šaljem. Umesto vode i vina, uzimaj sokove peskavaca ili slačice, koje ti šaljem. Upotrebljavaj meleme od morača, alanta, žalfije, ruzmarina. Svakodnevno da upotrebljavaš malo belog luka, obavezno! Kozje mleko i sir, obavezno ! Ili, idi brate u tvoju melemnu banju Bat. Obavezno se moli boginji Sulidi, da ti pomogne.”

I na kraju, uz svaku pošiljku, kao , odanos i verodostojnost pisma, Gaj je svom polubratu Hloru slao pečatni zlatni prsten na kome se nalazio njegov lik.

“Da ga obavezno staviš na šesti prst. Tako će te štititi od bolesti, poručivao je Gaj. Meleme koje ti šaljem obavezno da uzmeš, a ako ih tamo nemaš, poslaću ti još, brate!”

U pisma koje je sve češće dobijao iz Trijera, Konstancije  Hlor ga je molio: 
“Galerije, brate, za sebe i  tebe se bogovima   svakodnevno molim, ali imam jednu brigu:                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            “U Srednjoj Dakiji u Naissu imam sina Konstantina. Ti si mu sada kao otac i više od toga, pa  te molim                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         pripazi na njega, on je blizu tebe.  Napravio sam mu, nasred širokog polja, veliki dvor. Kada iznemognem i ostarim, eto i mene tamo, moj  brate Galerije! On je nemirnog duha, tako da je  retko  u dvoru kod majke i njegove sestre. Otišao je od kuće, kao što sam ja pobegao u njegovim godinama. Dok ti proganjaš ove divljake, on prikuplja  ljude da spasi Imperiju od propasti. Ako naidješ na njega, prikaži mu se, kao otac da si mu. On će te  poslušati. Možda prerušen sedi blizu tebe i kazaće ti se svojom svim mogućim i majčinim vrlinama,  a posebno istinom o ludačkom srcu svom. Reći će ti da je on pogrešan čovek medju  svim ovim ljudima i da se on tu samo dobro krije, da je od Boga poslat  medju ljude, da  zna  svakakve jezike pričati i svašta raditi.

 Brate Galerije, uzaludno ćeš paliti svoju Maguru, kao što ti je  Dioklecijan otac naredio! Samo on će spasiti Imperiju, biće mudriji od našeg vremena.  To je budući rimski car, to mi je obećao naš otac Cezar Dioklecijan. Taj mali ima ono što ti i ja nemamo - mladog  Boga, koga vole mnogi što hodaju po zemlji! Ima i nešto sveto u sebi, predosećam ja to - nešto nebesko.”

Piše  mi moj sin Konstantin i ovo :

“Da vetar ne ide na onu stranu gde duva, nego gde ti dah ide, gde mu ti daješ snagu, da je  voda živo biće i da mi umesto nje , a ona nam  daje svoje  meleme za dišemo. A snaga je samo tačka, tamo gde se dodiruju  unutrašnji  i spoljašni  duh i   kada se dodirnu,  nastave svojim putem. E, to ti je  krst  božji i ljudski duh! Tamo je njegov i naš put moj brate Gaju!

Strele ne idu na onu stranu gde ih hitaš nego tamo gde oči pomeraš, a pomeraš ih gde je svetlost, gde ti srce kaže! Žalfija, ruzmarin, morač i alant su sveto lekovito bilje. Znam ja to! Onaj poslednji tvoj zlatni prsten sam poslao Konstantinu. I mač sam mu poslao,  meni ne treba. U banju Bat ne idem, ona mi ne pomaže i to mi ne treba. Ništa mi ne treba, samo on, samo mi on treba.” Piše još  sin moj:

“Neće proganjati Hrišćane, neće dirati ni ostale. Poštuje vrhovnog boga Jupitera. Veliča boginju pobede Viktoriju.

Voli boginju snage i veštine Izidu. Imamo bogove za svaki vid života, ali nemamo za onog koji hoda po zemlji, a čovek je Bog. Učiće robove da se pokoravaju svojim gospodarima, kao liku božjem, da se robovi ne bune protiv robovlasnika, ni siromašni protiv bogatih, ni podanici protiv vladara. Učiće ih da da učine  nešto u sebi i da tako  čine  mnogo za  Imperiju. Eto, to mi kaže moj Konstantin. On i ne zna da je predodredjen car da bude. Kaže i:

Svaka je vlast od jednog Boga, pa je dužnost čoveka da joj se pokorava, kao roditelju svom.Tako će se vlast jačati i ujediniće razne narode u jaku Imperiju! Tri su sveta: jedan viši na vrhu, jedan srednji propao i jedan je naniže, i ne zna se gde je i kuda da krene! Svaki čovek prodje, kroz to šuplje sito i, tamo gde ne propadne, tu  se zadrži, tu živi! Eto to mi kaže moj Konstantin. To mu je njegov Bog rekao, njegov, a ne naš, veruj brate!”

Jovan S. Mitrović

  iz romana

POVRATAK U   ZAVIČAJ

L  A  P  O  T

“Valjda si video ulaznu kapiju sa uklesanim imenom Feliks Romulijana, silni care!? Rekoh ti, prsten tvoje majke je bio na mestu gde si zahtevao! Sada ulazimo u veliku dvoranu, silni care. Bolja je no ona Dioklecijanova!

Ovo je predvorje, tu je onaj mozaik sa Dionisom, gledaj kako ti pruža vino. Samo pazi, vino je otrovno, nisi valjda zaboravio! Zar ne čuješ šta ti onaj njegov leopard kaže!?

Pozdravi ga,  silni care, nemoj se ljutiti, on je bog!”

A kada je bio blizu triklenijuma činilo mu se da je osetio miris jela sa dugog stola. Zamirisaše mu kolači začinjeni medom i voćem, sa žutim šafranima i lepljivim šlagom koji se cedio niz kolače. Nemirnim pogledom tražio je nešto, a nije znao da to pokaže. Mljackao je ustima kao da jede majčin raženi hleb.

Zastade, kao da želi da čuje ponovo  reči:

“Jedi, Armi, sine, jedi hrana je lek, a lek je hrana, jedi carče moje!”

Kada je  makar, samo pomislio na majčinu blizinu, osetio je neku toplinu koju nije mogao da objasni. Pored ogromne sobe, bio je frigidarijum, sa toplom i hladnom vodom, i on poče već u hodu da se skida, sa željom da se okupa.

A ispred sobe bila je laterna sa nekoliko čučavaca, odakle se osetio  nepodnošljiv smrad. Od tog zadaha, poče da se  prvo guši, a potom znoji.

“Gospodaru, onaj uski puteljak vodi na Maguru, tamo su grobovi tvojih roditelja. Treba prvo da im se javiš da si, najzad stigao! Sve je onako kako si mi pričao. Sa zapadne strane i dalje se okupljaju neki ljudi.”

Askalapijo zastade malo, zavrte glavom, kao da htede nešto da kaže, ali ponovo se zagleda u plave oči, koje mu dadoše znak da nastavi dalje. Usput je slušao kako mu Gaj šapuće:

“Pa neka ih, neka se raduju mom dolasku! Ne tamo, podjimo ovim puteljkom, tu je bliže. Ono tamo je vodeni put, ili reka, bez vode.

 Ovde je pesak crvene boje. Kada crvena voda nadodje, Magura će nestati” - rekle su mojre. “Eto, ovde je bila moja zemunica, kao da je u zemlju propala.

Baka Ogi je govorila da je to bio njen carski dvor, gde će živeti njen unuk Maksima, carić Armi, i bila je u pravu. Otac Armentarijus je govorio:

Moraš,  sine Armento, biti muškarčina! Ako treba na nebo, na nebo ima da skačeš.  I bio je u pravu. Majka Romula, evo i sada mi kaže:

Budi ptica, golupčiću Armi, u svako drvo gnezdo da imaš  i ona je  bila u pravu. Gde god da dodjem, uvek sam rarazmišljao o tom  gnezdu, kako bi bilo da je to  gnezdo, baš, ovde. Budi sunce svima da sijaš i zvezda da te i noću gledam.

Tako, ovde me sada ostavi, tako, tu  i to je moje gnezdo! Samo onaj buljavi Strados Srejulijus zna za ovo mesto, on će me sigurno pronaći, on će me  toljagom dokrajčiti, zato me i traži,  celog života je pored mene! Samao  čeka, kao  zverka. Da me ščepa, a sam čovek je zver, samo to ime sebi nije nadenuo.

 To je  moja sudbina lapotiranje, da me čovek zver dokrajči.

 Takoo tu, to je moj  zavičajj, moje  gneeezzdooo, ohh koliko je lepoo! A baka Oga je kazivala da je moj ded čuveni O Gan Karpa, za večnu postelju  sam izabrao evilske  planine. Nije imao ko da ga  isprati na Lapot . ^{(Prilog  IX}.⁾.

 

 Lapot  za najstarije stanovnike ovoga kraja, starce, nevoljne  i bolesnike, izričito se tvrdi, da su ubijani. Onemogle i godinama shrvane roditelje, njihova su rođena deca ubijali, čak su njihove lešine svi jeli i tada pirovali. I sami roditelji, kad dođu u godine, rado su pristajali da ih ubiju. Birov zađe od kuće do kuće vičući: Lapot je u toj i toj kući, dođite na podušje! Pred skupljenim svetom familija bi premlatila starca ili babu, i to najčešće batinom, rjeđe kamenjem ili sekirom.

        Koga su god vodili na lapot, išao je bez ikakvog straha, nadajući se boljem životu na onom svetu, i što je tako običaj propisivao.  Ovaj običaj  je prestao tek onda kada su starci počeli da dele imanje  sinovima za života pod uslovom da ih ovi hrane i odevaju do smrti.

Svi njegovi su otišli u bolji život. Sam je legao, kao u majčino klrilo, gledao je u kamen, kao u  majčine oči, koje  će se jednog dana napuniti  suzama i stropoštati na njegovu glavu. Baka Oga ga je  čekala i čeka ga u večno  prebivalište, kao što mene sada čeka majka  Romula. Takoooo tuuuu, oh,  kako je lepooo u zavičajuuu! Pa neka mi i Lapot čine! Neka se mojim  telom  goste gliste, a dušom mojom  da se demoni plaše!”

O PESNICIMA PRIJATELJIMA

O DESANKI MAKSIMOVIĆ

DARIVALA NAM JE LJUBAV SVOJIM PRISUSTVOM

Desanka Maksimović je volela posebno borske rudare

Ovaj tekst, koji je napisan pre 25 godina,pokazujem ćerkama,profesorima muziuke i čiste  filozoifije Marjani i Ivani, želeći da tako potvrdim svoju bliskost i privrženost pesnikinji i njenom delu.

Ali i one mi to pokazuju(Marjani i Ivani od Desanke Maksimović) .

Taj potpies je pečat jednog naroda, pečat koji je osvedočio jedno stoleće. Taj pečat ima živu I čvrstu formu, ima dah, snagu, karakter I čudnu energiji.Taj potpies je u mnogim domovima I sveskama učenika.Taj potpies je unarodu.Desanka Maksimović je nekoliko puta bila u Boru. Na  mojoj reportersko- magnetofonskoj traci ostala su zabeležena dva njena boravka. Kada je povodom 8.marta 1978.godine upriličen njen dolazak sala Doma kulture je bila premala, prve njene reči su bile:

‘‘Jedan kompliment, a onda će doći jedna zamerka. Zida se svaki put kada dodjem, sve više je divnih kuća I to je vrlo lepo I to je sada moglo bi se reći evropski grad.Ali, jednu stvar niste vi gradjani uspeli, da taj dim koji truje vašu decu, niste mogli da uzaptite, niste našli načina, kako je to moguće?Svega se odrecite, automobile, večeri, šta će vam sve to.Dimove te, dimove sklonite!’‘

Posle toliko godina taj njen prozračni I piskavi glas I danas opominje ljude I stručnjake Basena Bor da se moraju baviti ekologijom.

‘‘Ja ne umem da pametujem’‘govorila je a ostavila je tu trajnu poruku.

‘‘Mogu samo da pišem’‘I pisala je najviše za srpski narod.Desanka Maksimović još poručila I ovo:

‘‘Ovi modernisti se ništa ne razumeju ne zna se šta hoće da kažu.Onda kome oni to pišu, za koga.Zato ja hoću da pišem, uglavnom patriotske pesme, to mi se dopada, to je za narod.Srbija ima dosta pesnika.I to dobrih, a Hrvati imaju prozaiste, a I Makedonci imaju pesnike, dobre osećam da to dobro pokažemo svima”.

Poslednji boravak poetese Desanke Maksimović u Boru, septembra 1999.godine, na Četvrtim, balkanskim susretima pisaca, kada je dobila.  najveće priznanje ove smotre-nagradu ‘‘Vuk” ostavio je najupečatljivije tragove. Svojim prisustvom odavala je posebnu draž I značaj cele manifestacije.Plenila je I zračila svojom dobrotom I duhovnošću.Kada je predsednik opštine dr Stojadin Stanojević saopštio ime dobitnika najveće nagrade u prepunoj sali Doma kulture svi su na nogama, čuje se dugotrajni aplauz.Svi žele da su bliže pesnikinji, da joj čestitaju.Ona je vidno uzbudjena.Statua Vukovog poprsja je teška za slabe poetesine ruke.Adam Puslojić I Moma Dimić priskaču joj pridržavaju nagradu, ali I nju.Tu su I pesnikinje Branka Vuković I Darinka Jevruić I one je pridržavaju, asistiraju.Desanka počinje da recituje svoju ‘‘Gračanicu” I samo što ne poleti od uzvišene sreće. Govoreći stihove”Tražim pomilovanje” I “Opraštanje”.Učestali aplauzi I ovacije odavali su puno poštovanje prema pesnikinji, ali se osećalo da njeno držanje odaje potištenost I čudnu setu, kao da se zaista oprašta. Zahvaljujući na nagra“Ako je ovo nagrada narodna zaista mi je milo, što je Vukova.Mislim da je nekako prirodno, što sam je dobila.Vuk je učio idući svetom, a ja sam kao profesor u razredu sve to tumačila, oblikovala, objašnjavala.Hvala vam!”

I bronzani madjarski pesnik Mikloš Radnoti je bio domaćin, oko njega, na borskom jezeru, 80 književnikaiz svih balkanskh zemalja.Svako na svoj način sa njim razgovara.Desanka mu ushićeno prilazi, briše suzne oči I govori:”Bože, samo da vidim tog čoveka, patnika.”

U Gamzgradskoj banji, u carskoj palati”Feliks Romulijana” pesnici uručuju srebrne medalje I plakete akademicima Dragoslavu Srejoviću I Miodragu Pavloviću, sa njima je I Desanka Maksimović.Iz počasti svi stoje, stoji I ona, noge staračke klčecaju.Svi vino piju, pije I ona, glava ne miruje.Ima vremena za sve I za bugarskog pesnika Svetlozara Igova, koji joj prenosi pozdrave I poruke bugarske poetese Elisavete Bagreanu.Generalni direktor Basena Bor Jovan Milošević joj uručuje zlatnik sa motivima Pećke patrijaršije. Poklone joj uručuje I Zoran Stankvić, svoj reljef Gračanice.Tu su još pokloni grnčara Velimira Djordjevića.Ima vremena za sve učesnike susreta.Moma Dimić, Adam Puslojić I Toma Mijopvić su uvek pored nje kao pravi domaćini, usput objašnjavaju gostima gde smo I šta pve iskupine znaće.

DA IZVORI NE PRESAHNU

Završavajući pismo koje sam želeo da pošaljem učesnicima balkanskih susreta pisaca, a kao pozivnica za Pete susrete, pozvao sam se na njene reči, kojima su I završeni Četvrti susreti u Boru.

“Hrvati nas odbacuju Evropom, Slovenci opet Evropom, bio je red da se okupimo I mi koji nismo Evropa, a u Evropi smo. Svi smo mi na Balkanu iste sudbine.Toliko smo davali za slobodu I literaturu I toliko toga su nam zaboravili.Bože, kako je lepo sa ovim ljudima, u ovom gradu.”

“Poštovani književnici, krote nam I pesničku reku, moćnici.Tu pesničku reku koja je potekla iz Bora, plavile su reči nade, reči iz srca, na mnogim jezicima Balkana.Evo sada nam krote I pregradjuju tu reku, a vi Balkanski pesnici, gde ste?Zato I pišem, molim Vas da ne izdate rečiovde izgovorene.Ne dajte da vam izvori presahnu I zaustavite bakarnu reku. Mi jesmo I mi ćemo biti na balkanu u Srbiji.Mi vas očekujemo.Desanka Maksimović I jeste I biće sa nama…”

Radi trajnog sećanja na nju zlatara u Majdanpeku izlila je pesnički srebrni lik sa šeširom.

To je pesništvu na dar, to je trajno sećanje na najveću srspsku pesnikinju Desanku Maksimović.

1997 ,Sredjivanje dnevnika 

 P O V R A T A K U Z A V I Č A J

1.

Magura je počela da gori kada se rodilo čudo od     deteta.

Mojre mu prorekoše da će biti car.

Umesto majčinog mleka pije  vodu sa neba.

Umesto da hoda po zemlji  leti kao ptica.

Razgovara sa životinjama.

Što god da radi razlikuje se od svojih vršnjaka.

Život Armentarijusovih se  iz korena promenio.

Nekada davno, kada se Rimska Imperija prostirala sve do Moesia Superiore, samo 250. i neke godine od rodjenja Hrista i 150. godina od kako je ovim krajevima prošla silna vojska cara Trajana, koga su legionari nosili u zlatnoj stolici, iznenada je upaljena vatra.

 Ljudi su govorili da to Mons Sacer - Sveta Magura gori radi opomene. Da je to sa neba na brdo pala neka zvezda, ili neko hoće vatrom da vlada-hodajući bez nogu, plivajući bez vode, dišući bez vazduha. Da to možda iz zemlje baulja nečija duša. Bilo je i mišljenja da je to plameni oganj u suvim drvima, koji hoće da udje u telo sa pobesnelom dušom, ili da je rimski  Imperator označio i osvetlio svoje granice, - kolonate,  koje je postavio silni Aurelijan. Ili je to neko od divljih Huna zapalio da se vidi sa one strane Imperije, Velike reke. Zapaljeno je pored kolibe i zemunice, da se na daleko, čak preko Velike reke videlo, kako bi svi saznali, da je ognjena varvarka Romula, u porodici govedara Armentarijusa, rodila sina. Dadoše mu ime Maksima Armento Mladji, da na oca bude brz i vešt u čuvanju goveda, prevrtljiv u poslu i obožavan kod žena. Ali mojre, vedogonje, sudjenice i rodjice rekoše:

“Da će biti mudar na majku i da će se zvati Gaj. ^{Prilog I)}

Gaj Valerije  Maksimilijan, riimski  Car, (s  kraja trećeg veka) rodjen u današnjoj Istočnoj Srbiji.

Galerije je rođen u Priobalskoj Dakiji. Otac mu je bio obi~an seljak, a majka varvarka. Galerije je u mladosti ~uvao stoku, zbog čega je dobio nadimak Armentarius Govedar. Bio je lep, snažan čovek, ljubitelj dobre trpeze i izuzetno hrabar vojnik.

Celog `ivota duboko je bio odan svom poočimu Dioklecijanu i snažno vezan za zavi~aj, zemljake i ro|ake, a posebno za majku Romulu. U toku svog `ivota imao je dve titule: cezara i avgusta. Time što je mesto u kome se rodio nazvao Romulijanum uzvisio je i ovekovečio svoj zavi~aj i svoju majku, a izborom sina svoje sestre Maksimina i svog zemljaka Licinija za savladare pokazao je odanost prema porodici i starim prijateljima iz rodnog kraja. Galerije je 293 godine postao član Jupiterove porodice, sin boga. Izvesno je da ga je Dioklecijan proglasio "drugim Romulom i Aleksandrom". Imao je dvostruke roditelje, a s tim i dva rodjendana. Prvi ro|endan i odanost prema majci obavezivali su ga da ukazuje posebmo poštovanje "planinskim `anstvima", a drugi ro|endan odanost prema novostečenom ocu.  Podaci da je mesto svog ro|enja nazvao po majci Romuli i da je tu sahranjen omogu}avaju da se rekonstruišu njegovi graditeljski poduhvati u rodnom kraju. Galerije je verovatno već u razdoblju dok je bio cezar preduzeo veće graditeljske poduhvate. Tada je odlučio da to mesto u kome će provesti starost još više uveli~a i u~ini da postane simbol večitog trajanja tetrarhijskog sistema. Izgradnju Romulijanuma mogao je otpo~eti tek kada je na Dunavu završio ratove sa Sarmatima, Kvadima i Bastarnima. 306. godine postao je najmoćnija ličnost u carstvu.     Imperator Gaj Galerije Valerije Maksimilijan (293-311) jedna je od najprotivrečnijih ličnosti Rimskog carstva. Jedni su ga slavili kao spasioca imperije, novog Romula, a drugi ružili i smatrali najlošijim vladarom i čovekom. Dok su ga paganski pisci opisali kao odvažno hrabrog, herkulovski snažnog, predodređenog za pobede, sa lepotom, koja se smatrala božijim darom, hrišćanski istoričari su ga prikazali kao monstruoznog gospodara, neprijatelja svake kulture i učenosti, koji je, čak, i svog očuha Dioklecijana oterao sa prestola!
Galerije je u mladalačkim godinama zadobio najviše vojničke činove i naklonost cara Dioklecijana, koji ga je usinio i 293. godine proglasio za cezara i svog suvladara. U zrelim godinama odneo je jednu od najvećih pobeda u rimskoj istoriji, a u trenutku kada ga je zadesila smrt, u vreme njegove najveće moći i slave, sahranjen je i uvršten među bogove u Feliks Romulijani (Gamzigrad kod Zaječara), danas jednom od najvećih arheoloških nalazišta u Evropi, na listi Uneskovih spomenika. Za njegovo ime vezuje se i poslednji veliki progoni hrišćana 303. i 304. godine, ali i prvi edikt o toleranciji hrišćanstva iz 311. godine.

 Zbog lepote mojre su ga sve zavolele i nemogaše da se odluče čiji će biiti, prorekoše  mu da će ostati večiti  ratnik i gospodar cele Vaseljene, da nikada neće propasti. Treba samo, ovde da napravi carski grad i da založi svoju glavu!”

Mojre, vedogonje,sudjenice i rodjice poručiše i ovo, a da to niko nije ni  čuo:

“Kada se spoje nebo i zemlja, kada se u temelje ugrade kosti svih Magurana, uradiće nešto veliko. Kada se odrekne svega što mu je drago i kada odseče ono što mu je najduže, kada kamen redom prohoda, biće večiit!”

Jovan S.Mitrović 

INTERVJU PLUS
 PRVI DEO ROMANA 

POVRATAK U ZAVIČAJ

 

Tada je na  carskom dvoru vladala upravo ona atmosfera koju je i Konstantin   od majke naučio :

“Obožavaj Boga oca i sve ljude voli svojim bićem. Prema  Bogu  svi smo okrenuti. Na istom smo putu, a svako korača svojom stranom‚ da Vaseljeni vratimo dušu. Sine moj, veruj u besmrtnost duše. Ona ne umire, no se  samo preseljava u večni život.”

Posle povlačenja dva avgusta Dioklecijana i Maksimijana , ti putevi ga dovedoše na polaznu tačku iz snova. Tako će njegov milostivi otac Konstancije  Hlor i po krotosti najpoznatiji  rimski car  ispuniti svoj  davno usnuli san: da pre smrti zlatnim gladijusom postavi za svoga naslednika rodjenog sina Konstantina i  zlatnim prstenom ga venča za rimski presto. I od tada prestaše da se ruše i pale hrišćanske crkve,  a Konstantina vojska izvika za avgusta samodršca. Zajedno sa zetom Likinejom  on će u Milanu^{(Prilog IV)}. izdati ukaz u korist hrišćana.

 U tu čast, taj isti ukaz poslaće i Galeriju, da ga kaže zvanično  rimskom istočnom narodu, ali  Gaj  ih ne posluša. Nikom ne reče da je to ukaz Konstantinov, no  pred samu smrt najavi  da je jš pre godinu dana to bio njegov edikt. A Konstantina, nakon smrti svoga oca  Konstantija Hlora, opet  obuze onaj  nemiran san koji mu ne da  oko da sklopi. Čuje kako mu neko govori:

“Konstantine, ne spavaj, opet kradu  vaseljensku dušu!”

Dok je  malobrojna vojska čekala ispred zidine Rima kod Milvijskog mosta, opet mu se pojavi ono snovidjenje i glas:

“Touto nika - Ovim pobedjuj!”

Sada već nema od koga savet da traži,  da mu je otac živ sigurno bi mu  rekao  da juriša, ali čuje majku kako mu mirno šapuće:

“Ovo je božji zavet!”

Prilog IV

MILANSKI EDIKT 313. GODINE Hrišćanima, ali i svima ostalima, bez izuzetka, daje se i potvrđuje sloboda izbora i sledovanja vere… iz ovog dokumenta se vidi kako je veliki značaj i važnost pred rimskim državnim zakonima imala uopšte vera i religija kao takva.

          Originalni dokument koji su carevi Konstantin Veliki (+ 337) i Likinije (+ 324) izdali u februaru 313. godine u Milanu (Mediolanum), do danas nije sačuvan. Crkveni istoričar Jevsevije Kesarijski (+ oko 340) u svome delu Crkvena istorija, donosi nekoliko dokumenata koje je preveo sa latinskog jezika a kojima se reguliše odnos Države i hrišćanske Crkve. Ono što danas imamo kao Milanski edikt kod Jevsevija Kesarijskog i Liktancija je ustvari Likinijev reskript koji je on obnarodovao 13. juna 313. godine na Istoku, u Nikomidiji. U tom reskriptu on se poziva na prethodni dogovor dvojice careva koji se dogodio na Zapadu, u Milanu.

         Iz sadržaja teksta Milanskog edikta vidi se, pre svega da je i pre 313. godine na državnom nivou razmatrana mogućnost da Hrišćanstvo bude, pred rimskim državnim zakonima priznato za slobodnu i dozvoljenu veru. Čak su u tom pogledu bili i izdati određeni zakonski propisi. Međutim, nazire se činjenica da svi relevantni državni faktori nisu bili saglasni sa time da Hrišćanstvo dobije status slobodne i priznate vere. I posle donošenja tih zakona bilo je mnogo slučajeva „da su neki između njih (hrišćana) bili prognani i sprečavani da ispovedaju svoju veru“.

        S druge strane, iz ovog istog dokumenta se vidi kako je veliki značaj i važnost pred rimskim državnim zakonima imala vera i religija uopšte kao takva. Hrišćanima, ali i svima ostalima, bez izuzetka, daje se i potvrđuje sloboda izbora i sledovanja vere, jer je to, između ostalog korisno i za samu državu: „… na taj način nam Božanstvo (Bog) i nebeska moć mogu pomoći, nama i svima onima koji su pod našom vlašću“.

         Što se pak tiče samih hrišćana, zakonodavci u Milanu svojom odlukom istovremeno uviđaju da su hrišćani do tada bili nepravedno progonjeni i materijalno oštećeni samo zato što su ispovedali, po državnim propisima, nedozvoljenu veru. Zato zakonodavac sada nastoji da te greške ispravi. Po Milanskom ediktu, hrišćani su, ne samo postali ravnopravni kao i svi drugi verujući ljudi, već se prema njima sada ispravljaju ranije učinjene nepravde.

      Naime, konfiskovanu i oduzetu imovinu, materijalna dobra u posedu hrišćana i njihovih zajednica, po ovom zakonu treba sada bezuslovno vratiti. Pre svega ovde se imaju u vidu, „njihova mesta, na kojima su se oni (hrišćani) imali običaj da se ranije okupljaju (na molitvu)“. Reč je o bogoslužbenim mestima, hramovima, odnosno crkvama i drugim objektima i mestima koja su imala funkciju hrama ili crkve, a koja su bila oduzeta, prodata, poklonjena ili pak na neki drugi način otuđena. Sada se zahteva od trenutnih vlasnika takvih mesta i imovine hrišćana uopšte, da besplatno i bez ikakve nadoknade, tu imovinu i posede vrate hrišćanima. Trenutnim pak vlasnicima će sama državna vlast preko mesnih sudova (magistrata) nadoknaditi štetu. Dalje se jasno pominje hrišćanska zajednica kao korporacija, odnosno uređena asocijacija, telo ili sabor hrišćana.

Reč je dakle o postojanju Crkve kao organizovane institucije i zajednice, koja sem bogoslužbenih mesta crkava, poseduje u svom vlasništvu u imovinsko-pravnom pogledu, i druga materijalna dobra i nekretnine a koja su im, po ranije važećim zakonima oduzeta, odnosno bez ikakve nadoknade konfiskovana. Zakonodavac na kraju insistira da ovaj zakon bude do kraja ispoštovan i u delo sproveden, jer je, kako se dalje kaže, od opšteg interesa: „… da bi naše naređenje bilo što je brže moguće ispunjeno, da bi u tom poslu našom blagonaklonošću bio postignut opšti i javni mir.“ 

TEKST MILANSKOG EDIKTA :

      „Razmatrajući već odavno da ne treba odbacivati slobodu vere, već da treba svakome prepustiti da se, po moći svoga razuma i volje, posveti božanskim stvarima prema sklonosti svakoga. Obratili smo se i hrišćanima da i oni čuvaju svoju veru i pobožnost. Ali, pošto su očigledno mnoga i različita mišljenja bila dodata tom reskriptu, kojim se tim istim hrišćanima davala gore navedena mogućnost, dogodilo se da su neki od njih (hrišćana) bili ubrzo posle toga lišeni prava na zaštitu.

       Kada smo ja, Konstantin Avgust, i ja Likinije Avgust, srećno stigli u Milano, i kada smo uzeli u razmatranje sve što je blagopolučno za napredak i ticalo se društva, među ostalim stvarima koje su nam izgledale da mogu biti korisne za sve u svakom pogledu, mi smo odlučili, iznad svega i na prvom mestu, da izdamo pravila koja osiguravaju poštovanje i uvažavanje Božanstva.

       Odlučili smo, drugim rečima, da dozvolimo i hrišćanima i svima drugima slobodu izbora i da sleduju veri koju bi oni želeli, kao i bilo kojoj božanskoj ili nebeskoj stvari, da bi mogli i mi i svi oni koji su pod našom vlašću dobar i miran život voditi. Tako dakle, zdravim i pravilnim rasuđivanjem, odlučili smo da ne treba apsolutno nikome odbijati pravo (slobodu) da sleduje i izabere pobožnost i veru hrišćana, i da svakom bude data mogućnost (sloboda) da promišljeno pristupa onoj veri, koju on sam smatra da mu je korisna, tako da bi Božanstvo moglo da nam ispuni u svemu svoju zaštitu i dobročinstvo.

       Ovo nam beše po volji (odgovaralo nam je) da izdamo ovaj reskript, da tako napišemo da bi posle potpunog ukidanja postojećih propisa u našim prethodnim pismima poslanim Tvojoj Odanosti povodom hrišćana, bili ukinuti i oni koji bi izgledali sasvim nepravični i strani našoj blagosti, i da sada slobodno i jednostavno, svako od onih koji su se slobodno opredelili da drže hrišćansku pobožnost, da je drže bez ikakvog uznemiravanja. Evo šta smo odlučili da objavimo u potpunosti tvojoj brižnosti, da bi ti znao da smo mi dali slobodnu mogućnost i bez prepreka malo pre pomenutim hrišćanima da praktikuju njihovu veru. Pošto tvoja odanost vidi da mi nudimo (hrišćanima) ovu slobodu bez ikakvih ograničenja, takođe vidi da i drugima, koji isto žele, slobodna je mogućnost da slede njihova ubeđenja i njihovu veru, što očigledno odgovara miru našeg vremena: prema tome, svako ima mogućnost da izabere i praktikuje veru koju hoće.

      To je od nas poteklo, jer nemamo nameru da ikome ograničimo (umanjimo) niti kult niti pobožnost. I, između ostalog, evo šta mi odlučujemo što se odnosi na hrišćane: njihova mesta na kojima su oni imali običaj da se ranije okupljaju, a povodom kojih je u jednom ranije poslanom pismu Tvojoj Odanosti bilo ustanovljeno jedno drugo pravilo koje je odgovaralo prethodnom vremenu da, ili da su ih (pomenuta mesta) kupili, bilo od nas, bilo od nekog drugog, neka ova mesta budu ustupljena pomenutim hrišćanima besplatno i bez zahtevanja bilo kakve nadoknade.

     A svaki nehat ili dvosmislica neka ostanu po strani. I ako su neki dobili ta mesta sada, neka ih vrate, što je brže moguće pomenutim hrišćanima. Tako ako su posednici takva njihova mesta kupili ili ih poklonom dobili u sadašnjosti i žale se našoj dobroti zbog nečega, neka se obrate sudu mesnog magistrata, kako bi im našom plemenitošću bila data nadoknada. Sva dobra moraju biti vraćena hrišćanskoj zajednici (telu hrišćana) tvojim staranjem bez ikakvog zakašnjenja i u potpunosti.

      I pošto ovi hrišćani nemaju samo ona mesta u kojima su imali običaj da se okupljaju, već imaju i druga mesta, što je poznato, a koja ne pripadaju njima pojedinačno, nego dostojanstvu njihove zajednice, što će reći hrišćanskom društvu, ti ćeš narediti da sva njihova dobra po zakonu koji smo prethodno naveli, budu apsolutno vraćena, bez ikakvog osporavanja pomenutim hrišćanima, to jest njihovom telu i (svakoj) zajednici (saboru).

     Gore navedene odredbe moraju biti javno poštovane, tako da oni koji ih sprovedu ne dobiju naknadu, kao što smo malo pre rekli, a oni mogu da se nadaju naknadi za sebe prema vrlini naše dobrote. U svemu tome, ti moraš posvetiti gore pomenutom telu hrišćana najveću moguću revnost, da bi naše naređenje bilo što je brže moguće ispunjeno, da bi u tom poslu našom blagonaklonošću bio postignut opšti i javni mir.

      Ovom odredbom, kako je napred rečeno, sigurno će Božansko staranje za nas, koje smo mi već u mnogim stvarima iskusili, ostati čvrsto za sva vremena. I da bi reči našeg izloženog zakona i naše dobrote mogle biti stavljene na znanje svima, uputno je da ono što smo mi napisali bude objavljeno tvojim naređenjem i da date do znanja svima, tako da se o ovaj zakon naše dobrote niko ne može ogrešiti.“ (Teološki rečnik)

PRVI DEO ROMANA 

POVRATAK U ZAVIČAJ

 

PRVI DEO ROMANA 

POVRATAK U ZAVIČAJ

 

INTERVJU PLUS

PRVI DEO ROMANA 

POVRATAK U ZAVIČAJ

 

                                     ‚‚Rekoste, snimanje je završeno, a ja se raspričao kao da smo tek počeli, pa tema je tako široka i zahvalna.

Važno je da se ovaj lokalitet, koji blista u svojoj usamljenosti, ne pretvori u zmijarnik, to obavezno da istaknete, kao i ono što sam rekao. Feliks Romulijana je Galerijev ideološki testament!

Može još da se priča,  arheologija je nepresušna priča o izgubljenim saznanjima koje treba izučavati na umetnički način. Da znate i ovo, ono što se po imenice pamti i uči, samo je mali odsečak ljudskog trajanja. Mladću, osećam se kao da sam se sada probudio iz nekog svemirskog sna i ovaj razgovor je neko moje opiranje od istine, kako ne bih vam priznao šta je prava istina. Ako mi verujete ovde sam našao isto cveće kao u mojim snovima. Sada mi se čini da sam ispred te Galerijeve kuće. Kada budem pri kraju života, tražiću da to cveće izlože pored mog odra, neka svi vide kako izgleda to cveće iz snova. Biće to moj život za pokazivanje.”

Srejović izdignu glavu, kao da želi ove reči da isparti pravo u nebo.Izrekao ih je tako jednostavno kao što je i živeo. Širokim pokretom ruke dade do znanja da je  odavno završio sa pričom i da mu je dobro.

“Trud obogaćuje svakog samo ne onog ko radi. Ja ću vam odgovoriti celim svojim životom.

Eto, ja toliko i bez kamera, a Vi ćete to znati da iskoristite! Hvala i vama, javite mi kada emisija bude na programu!” - reče kao za sebe Srejović, kao da je želeo da se sabere od dugotrajnog razgovora.

I tu treba da bude kraj !

Ali nije!

Prilog III

Šumska majka,  najmoćnija demonica u drevnoj  mitologiji, naroda ovog kraja, koja živi daleko u šumi. Veliki je zaštitnik žena i vanbračne dece.  Posvećena je svim bebama koje su ostavljene po, dubokim jamama i neprohodnim šumama. Šumska majka je vila  koja oličava izuzetnu dobrotu i neizmerno zlo zajedno, a ta dvojnost je, najverovatnije, preuzeta iz samog čoveka, koji svoje emocije i dela prilagođava situacijama. Po verovanju, ona je na hijerarhijskoj lestvici najviša po rangu u mitologiji.
          Šumska majka u svojim akcijama deluje po principu polova - štiti i posebno obožava žene i često je spremna da napakosti muškarcu, koji na bilo koji način kinji njene zaštitnice. Ova vila je, po verovanju, čisto oličenje ženstvenosti i podseća na Crni mesec, koju savremena astrologija vezuje za psihoanalizu..Takodje, biće ovog tipa ukazuje na jaku vezu sa šumom, koja je  za mnoge bilo sveto mesto. Kada nije bilo svetilište obredi su se činili u šumama, Majka je  bila gospodarica šuma i čuvar tog svetog mesta. Kada bi išla šumom  drveeće bi se savijalo do zemlje. Pretvarala se i u plast, naviljka sena, ćurku , konja ili  kozu ..