UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН--------   ПУТ У ТАЧКУ------ 

19.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА -------------- 

ЋИРА ЈЕ ВОЗИО УЗАНОМ ПРУГОМ ШИРОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ, ПА И ДО БОРА,

 АЛИ НИКО НЕ ЗНА ЗАШТО ЈЕ ДОБИО ИМЕ ЋИРА?!!!!!! 

 

                                       

                                                   ******* ЋИРА***** 

Када се мој отац, пре педесет годин, вратио из Дубровника са лечења, објаснио је мајци да се све, од Бора до Дубровника, возио ,,ЋИРОМ,, : Србијом, Босном, Црном Гором и Хрватскоме. Тада, а ни данас нисам могао да разумем, каква је то вожња ,,ћиром,,. Чак ни отац није знао мајци да одговори, -Какав је то ,,Ћира,, који вози целом Југославијом? То је и разлог што ову причу о ,,ћири,, стављам у слова за Пут у тачку, коју је дословце пре тридесет година забележио мој отац: -Наш град је приљубљен у рудине. Одавно се пробудио. У пећима вазда су паљене ватре. Обично је са црних кровова дим одлазио у небо нарумењено од пахуљица бакра из димњака. Гледам на сат-пола пет. Од раног јутра деца се роје низ улицу и трче по иструлелим праговима и нико их не дира, испраћају своје родитеље у рудник. Овде више не пролази воз и све је опустело. Камење је побледело, једино се деца играју фрљачина. Одавно је почела врућина и скоро да је све опустело око пруге. Пред кафанама које су поређане уз пругу, седе, пензионери. Пију кафу, и причају своје, по ко зна који пут, приче из рударског живота. Једно псето је легло насред колосека, али је изненада скочило и легло у сенку дрвета. Засвирала је фабричка сирена. За све је почео радни дан. Оно псето и даље дрема, дебели конобари, растребљују своје столове. Сунце је већ заузело свој положај не може се више напоље боравити, одлазим у моју собу и почињем да пишем, незнајући ни сам шта ћу написати.. Наравно, нема дилеме, тема мора бити ова пруга одакле сам се вратио. Наш град сада има нормалну пругу и осведтљену железничку станицу. Има већ десет године како је ,, ћира,, занемео и скоро да су га заборавили. Сећам се, како су се железничари радовали. Један је стајао крај пруге где она ширико гледа у град, као да би хтео да ишчита све странице давно записане о ,,ћири,, , када је милио кроз град, док су се деца тркала са њим трчећи поред пруге. Свуда око пруге се ређају људи, а њихов се говор преплиће као да једним гласом хоће сви нешто да кажу. Њихове велике влажне очи последњи пут опијају се погледом овом маленом машином, која их је возила целог живота. Људи и даље долазе као да ничу из земље. Посматрам како је машиновођа загрлио локомотиву, као да је то његово најмилије чедо, рукује се са колегана, али и даље грли своје малено гвоздено чедо. Локомотива је сва у сјају окићена је паролама, лепршају заставе, људи је обилазе, заглеђују је чудно и као да се опраштају од живог бића. Страх ме је од оваквих речи, јер у њима нема топлине. Осећам како низ пругу узаног колосека теку, само речи страха, остављајући задимљена брда насред неба изнад рудника. Ветар је дунуо изненада и неразумни гласови се изгубише. Неки страх се још више увукао међу све ове људе. Поред њих видим бакарне бобуице уздигнуте и непомичне, као да нешто очекују. Али, на мах ми душа букне пуна радости, као што трава ниче после кише. Зато сам почео да се гурам грудима размичући људе, који су стајала један уз другог. Иза мене остајала је празнина која ми је пунила моју радозналост где то одлазе ове бакарне бобице које још увек горе вијорећи се поред оволико народа, који поздравља ,,ћиру,, као да поздрављају живо биће. Ја сам се много возио тим спорим возићем, чак сам се управљао по њему. Нисам имао сат. Када бих спазио како се запушта у град из првца Суве реке и Метовнице, знао сам да ми није много остало још времена за посао, а тек касније фабричка сирена најављивала је почетак радног времена. А било је и тренутака када би ,,ћира,, толико успорио код Суве реке, испред кривине, да смо ми Козарци искакали из вагона, трчали испред локомотиве и када би машиновођа убрзао локомотиву, дао би нам знак и ми смо ускакали као зечеви. Сви путници су нам тапшали, а неки и грдили, зашто се излажемо опасностим и играмо животима.. Сада навиру успомене и то оне из зимског доба. Тога дана моја жена је била путник. У тим приликама када је воз каснио, много, није се питало зашто, знали смо да је негде био завејан. Па ипак то се десило и овога пута. Тако смо похитали у мрклу ноћ у лелујаву светлост, где нас је негде чекао завејани ,,ћира,,. Један човек је највише журио, није ни приметио, да је само у кошуљи. Старија жена је скинула свој кавтан са бунде и дала му да се загрне. Пред мојим очима и овај снег је имао боју прашине из рудника, коју нико није могао да обрише, чак ни ветар да одува.И данас овај снег на фотографији се није отопио, али има исту чудну боју као и пре,, као да није снег него какао. У то нико неће ни поверовао док не види ову фотографију. Ваздухом се проломи неки глас, то се на фотографији не може чути, али знам;qуди се тргоше и умирише. Чини ми се да је изнад наших глава полетео пламен, као из ужарене топионичке пећи, све се више разговетно чуо. А затим је настала луда трка речи, дозивања својих најдражих. Метални звок локомотиве, мешао се као узбуђени и уплашени људски глас. Затим се тај метеж изгуби. Почела је музика. Шта ли се то сада догађа? Довбро сам знао ту музику само ја чујем. Али, страх ме је обузео све док нисам видео моје најдраже, а онда сам заћутао. Јер радост и срећа нагоне на ћутњу, која боли. И данас када се вратим у те дане посвећене ,,ћири, радујем се што су прошли и што су увек били корак даље од мене. Ова фотографија је највернији сведок тог расположења. Сада, иако одлази , осетио сам срцем да и овакав крај имају људи, али машине то не показују. Зато иза свега тога пажљиво мотре људи. И стално се комешају ко ће ближе прићи овој малој покретној локомотиви која одлази на своју задњу туру, у заборав. Кривудавим сокацима и даље пристижу људи. . И још једном неки глас запара небом.Моје очи, уплакане, узнемирише се. Гледам у велики златоносни облак, као да се утркује са сунцем. Како је леп дан, како вреди живет. Један човек застаде, чудно ме погледа, као да је желео разговор, повуче два три дима и оде. Ја наставих да тумарам погледом, као да желим да стигнем своје мисли о зими, али стижу ме тупи погледи познаника, дубоко удишући задимљени ваздух. Гледај какав крај имају машине- Видиш ли! Рекох поново себи, савијајући прсте. Желео сам да чујем свој глас. Нешто данас треба да нестане. Ови окупљени људи, су узнемирени, као да чекају неко зло. Јутрос многи нису отишли да раде. То је исто као када је воз каснио због тога што је био завејан. Опет сећања навиру сама. Ватра је била наложена поред немоћне машине. Око ње су седеле жене држећи децу. Железничари у радним комбинезонима бацају снег. Смењују се и путници са топлим капутима. Неки су се расправљали тупкајући око локомотиве. Сва лица су чудна и уплашена. Тек после сат времена ,,ћира,, је кренуо, као да се ништа није догоодило, све је живнуло, а деца су почела да певају. Ево ме поново на перону главне железничке станице, прибијам се уз неке људе тако да нам се дах мешао. Њихова лица су шарена, а очи узнемеирене од узбуђења. Један младић је љубио девојку, била је црвена као јагода. Постарија жена је стајала поред њих и влажила уста језиком. Старац поред мене, објашњавао унуку шта се то збива са Ћирициом. Друга лица су била тврда и узнемирена. Неки људи су поседали на шине поред локомотиве. И пушили цигарете. Плавкасти дим који је излазио из локомотиве губио се према Сунцу, где се појавио велики круг, као да има ореол. Изгледало је као да се небо клања. Осећам бобице зноја и како ми се сва крв цеди из жила.. Људи и даље пажљиво слушају, поздравне послење речи захвале ,,ћири,,. Ја сам буљио у празнину, као да сам био сам. Покушао сам поново да се вратим у минуле дане проведене возећи се ,,ћиром,,. Опет сам чуо само писак локомотиве. Руке сам спустио и главу високо подигао према небу. Нешто плива по њему и испуни ми образе руменилом. Постао сам јак. Мој пут је био одређен. Пошао сам у сретање, будућности. Био је диван летњи дан. Жиле ми се зацрвенуише од крви. Очи се пуниле сузаама и ја их испружи још јаче ка Сунцу. Више волим свежину. Никада до сада нисам размиђшљао како ствари умиру и како је леп сунчан дан. Идем лагано а рамена ми се додирују са пролазницима.. Њихова лица су остала тврда.Сада сигурно знам путеве којима сви ходе. Људи су постали река што се у таласима котрља низ улице овог града. Али, мени из памети не одлази ,,ћира,,.Волео сам да машем кроз прозор, њудима које воз престиже. Гледао сам их у очи, са жељом да и они мене виде док машем. Страшно је што не могу бар још једном да махнем пољима набреклих жита, испод врелог неба што је капало. Данас не могу да се сетим колико је бандера било од Зајечара до Бора, али увек када сан се возио знао сам да стижемо на време када избројим до две хињаде бандера и тачка. Од толиког заноса, почела је да ме заноси главобоља.Глава, је отежала и почех да падам према земљи. Људи потрчаше између шина. Неко је раширио руке уместо загрљаја. Потом је све било тихо. Само је и даље, шумело црвено небо у сунчевој светлости. људи су отицали низ улице. Град се пунио рудом и сунцем које је нестајало према западу. Са перона чуо се последњи,,ћирин,, писак локомотиве, а са звучника: -шинобус за Зајечар и Ниш полази у 19 часова! Тако је овом белешком мога оца испраћен ,,ћира,, на својe последње путовање Али, воз узаног колосека, звани ,,ћира,, ево овим словима наставља узаном пругом. свој Пут у тачку. И ако сазнате више зашто је овај воз назван ,,ћира,, додајте још једну тачку и проширите ову причу. Испраћај,,ћире,, .био је 25.маја 1968,године, са старе железничке станице у центру Бора. а са тог истог места први пут је започео своју вожњу, на релацији Бор-Зајечар-Ниш, пругом узаног колосека, 1911.године, kao воз у власништу Белгијског железничког друштва.******* ********** **--- Следи наставак----