UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ АКО СТЕ ЗАБОРАВИЛИ И ДОК СПАВАМО СТАРЕ ФОТОГРАФИЈЕ СУ СА НАМА- ПРОВЕРИТЕ СВОЈЕ СНОВЕ.....ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА 13. * Б У Ђ Е Њ Е

Још једна фотографија оће на Пут у тачку. На фотографији овој дишем. Али не мислим.Нагло излазим из мрака у дан. Ово је моја будућност. Био сам ту са стране. Ове ликове и данас не препознајем. Само доминира парола Живео СКЈ, на зиду испред флотациојске капије. То није магла, то је духовни дим што својом горчином трује сваки нови дах. И ствара богаље који одлазе у сутон. Страх све више у мене урања. Ноћ постаје тања док срљамо низ обронке слободе. Шапуће у глави нешто, неко у мени спава и сања. Само на овој фотографији чекају ме лудаци. Био сам у служби псима и дебилима, чуо сам када су их тако звали. Цвилио сам, кезио зубе. Између нас и сада је зид мржње. Добре животиље не умеју да се смеју и снађу. Шта сам то скривио да између два бездана будем усамљен? Бритка слобода. Руже цветају у илузију. Остаје мало смеха и мало боли у мени. Ја се и сада стидим, а са људима живим и живећу. Вичем у ноћи док бежим из Умчара, Центра за кадровско и партијско оспособљавање. Скаменићу се да будем сам. Камена звер да не задаје страх. Са фотографије говори ми пријатељ а мени се чини да је то мој глас. Вапај и грч истине, нема будућности у тој речи обећања. Дотакнеш ли је не прстом него оком осетићеш мирис, боју, светлост и сенку. Све је то некада било. Сада само поприма облик неба. Док ходамо улицама историје кроз огледало. Нешто ниче у нашим главама. Слепоћа и глувоћа нарушавају мир. И светски немир. Зато раздвојени ходамо. Све је тако близу а тако неухватљиво у нама. Ново време зри: то нам једино преостаје. То нам је нада, И да је уништим – остаће. У зеници мога ока. И да зажмуирим остаће. У срцу. И када ме не буде било, неко ће се ње сетити. Очи са ове фотографије проплакаће на дан моје смрти.. Када склопим албум као да станем крај огледала. Појави се милион ликова. Видим себе, али се питам где сам то. Јер прошлост и страх имају своје име. Опојна бујица слика пожар ума. Очекујем далеки неки глас, из васионе. Неки поветарац разбије огледало. Нека се склопи већ овај албум. Кап нека однесе моју мору. Нека проговори фотографија права. Она жива, Она међу нама. Данима их тако гледам и о њима говорим као о себи. Ко сам ја? Ја сам само бележник снова, сведок осушених трава, изумрлих усана, загаслих звезда. Ја сам празна бачва. Чокот без рода. Трагач! Спаситељ злата што се са грумена скида. И носи у румена свитања. У наоколо животне мрклине са срцем у прашини живота. Ја сам само сан о лепоти и срећи. Ја сам само отисак једне пароле. Скривен иза векова., спреман на читање и умножавање. Али, не на прекоре и клетве. Умива ме златна зора. Из таме у светлиост, улазим у унутрашњост тишине. Зар може да ме светлост оволико озари. Када лежим потрбушке по земљи, невидљив за пријатеље, и мален под сунцем а велики у овом запису. Много сна и много буђења у једном трептају снова. То су моје успомене које су остале само у срцу. И вуку црвени траг до звезда. Осим овог изговореног гнева, какав ли нас то немир чека. Када изађемо из небеског грумена. Зато, ако си у овом грумену што је стиснуо остатак свемира и цео Српски народ... Ако си у овом трептају, што светли у овом мраку...У овом грашку зноја, између мишица... У корену у аорти, у плоду, у зеници, погледу, измету, диму, у овом слову, у стидној длачици. у капи крви, у задаху између живота и смрти, у трену измежу векова... Ако те има... Јави се, када те лепо молим. Затрепери, зажмури, засијај, зазвони, зајечи, замириши, зашкрипи, загуши ме, зашарај, заиграј,, заплачи, закукај! Јави се знаћу да си ту, поред мене. Пробуди ме, да не сањам овај кошмар. Јави се да завршим овај запис. Јави се. Овај звук клетву носи. То је одјек при паду. Овај потрес је наш уздах и жеља да се заустави пад. Овај траг крви је одмазда небеских стрмина по којима хода мој народ. Занети овим непознатим плодовима из снова, котрљамо се низ литице годинама будућих планина. Неко у сну дозива. Ако живиш треба да останеш непробуђен. Расточи, расани око и пробуди уплашене снове. Не видим добро али осећам у мраку. Долазе, долазе, долазе и пролазе. Заспали камарати..Овај овде, најпре су му исекли један прст, а потом целу ногу, па другу и тако редом до главе. Зато га препознајем. Онај тамо, човек стена, у памук се претворио. Тек овај див, пропао је као мрав.Овај што израња из рударске магле, није ни налик на онога што је био на рођенданској паради, онога са три ордена. Из овога ће изнићи цео воћњак шљива.Тај се препознаје по мирису сланине и лука. И овај, са отрцаним капутом, швалер на мирис парфема.Људина је био, био, био , али несрећан човек.Онај је коцкар. Сви су били будни. Сада чују њихове уши на удобним јастуцима.Затворене очи осећају мокре марамице..Један по један и ми за њима. Када је дошао ред на мене био сам будан. Онда се цео пришт стропоштао на нашу коту. Ако ми верујеш пробудио ме је штакор. Још једна подземна авет покупила је плен. Камарати мирно почивајте. Пробудиме ако ми верујеш и са ове фотографије на Пут за тачку крени. СВЕСКЕ, ПАНЧЕВО, СЕПТЕМБАР 1995 ********СЛЕДИ НАСТАВАК****