jovan s. mitrović******* 

POVRATAK U ZAVIČAJ

11- slika  III deo

Konstantinovo detinjstvo

 

 

A mladi Konstantin, pored majke  Helene, poče dalje da uči  i otkriva tajne života. Saznade i to da je  godinama  bio u ropstvu  očevog pobratima  Galerija. Saznade i to da mu je on  spremao zaveru u rodnome  Naisuu. I zbog toga  mladi Konstantin posluša oca. Ode  u Rim i sa sobom povede i svoju mladju sestru Konstantiju.

 Dugo je bio na iskušenju da li da posluša oca Hlora  i javi se ocu Dioklecijanu; ili da  nastavi da uči i posećuje  konkubine. Razmišljao je da proda zlatni gladijus i prsten i tako najlakše udomi svoju sestru. Danima je, učio, u  trenucima odmora kao gradska luda, obilazio  je zidine  grada, da uoči lagume, a, kada  to nije mogao, onda je noću buljio u mrak da opazi neko svetlucanje, ili neki znak  skrivenog  blaga. Zametao je  kavgu, vadio pugio  na svakog ko mu se suprotstavi i na sestru nasrne, ili ga popreko  gleda. A kada mu se ništa ne pojavi, onda je iz prve   amfore do dna ispijao tekućinu koja se našla i tu, na licu mesta,  zaspao. Tek posle prespavane noći, kao da to više nije on, ustao je i zavukao se u  bure s  vrelom vodom, potom je  obukao  nove halje, obuo sjajne caligule i, ugladjen,  hodao kroz vreli grad. Jednog jutra, posle  burne  noći, probudi se sav u bunilu  držeći onu kožnu vrećicu oko vrata, sebi reče udarajući se u čelo, u desno pa levo rame i u stomak, otvarao desnu šaku,  mahao ocu Hloru i kao da se priseti majčinih reči, reče:

 “Ovo ti je  otac od Boga kada ti je najteže da mu se kažeš!”

To ponovi još jednom i ču kako mu neko  šapuće:

“Spremaj se,  otac ti poručuje, ide silna vojska...Ti je jedini možeš  zaustaviti, sa zapadne  strane zidina!”

Pomislio je da to svati dolaze po  sestru, zato što  se uveliko već pričalo da je  mlada i lepa Konstantija zapala za oko duksu kesarske oblasti Likineju. Ako ovaj san nekome kaže, neće mu niko poverovati. Svi će misliti da je lud, a konkubine će  pomisliti da im to  priča samo zato  što želi da bude što duže uz njih, a sestra će mu reći da je to  najbrži način da je što pre otera od njega. Ako  Caru kaže, pomisliće da  mu  presto traži. Ako počne da ruši istočne zidine tvrdjave, zauvek će ga proterati. Zato  nastavi da  dremucka i učini mu se da je još koji put ponovio one reči  držeći se za  kožnu vrećicu, jer je  osećao kako se  udara čvrsto šakom o čelo, pa u oba ramena i  po stomaku, a ocu kao da  desnom šakom maše, kao molbe ili  poruke da mu  šalje:

 I ponovo ču isti šapat koji ga sada usmeri na  neki znak i reče mu:

“ Otac ti poručuje!”

 “Ovo je znak kojim ćeš pobediti!”

Tek kada  su sunčevi  zraci udarili u  njegove zenice, koje se ispuniniše  srećom, on dobro zapazi nešto što mu beše toliko poznato, jer  se time  potvrdio davno usnuli san. Konstantin  tek sada  razaznade poruku i  čuje sebe kako šapuće one reči što  mu još uvek  udaraju u  mozak;

  “Touto niika!”

Zato je  odlučio da se poveri samo  ocu Caru. Ali, kako da se poveri onome  koji je smatrao da su: “Hrišćani veliko zlo za rimsko carstvo, da su nečastivci i bezbožnici, da su to ljudi koji treba da budu hrana divljim zverima, da se poveri onome ko se zakleo da će Hlorove potomke istrebiti.”

Hrišćani su pred njegovim očima i usmrćivani kao nečastivi. Kako da mu ispriča i kaže da taj tiranin treba da dozvoli da hrišćani mogu da grade crkve i da imaju gradjanska prava, a on da ruši  istočne  bedeme tvrdjave i zlatni malter  sirotinji da deli.

I umesto priče o snu, on ponovo usni drugi san.

Kao, sa jedne strane Velike reke, nalaze se svi  Rimljani,  sa druge  samo jedan čovek. Car naredi da se, pored milvijskog mosta, prebaci  preko reke predugačko  brvno  namazano lojem i reče:

“Ko hoće na onu stranu  može da predje, tamo ga čeka  onaj pustinjak!”

Mnogi nagrnuše, ali  posle  nekoliko koraka skluiznuše niz lojano brvno. Dok su ih  proždirali krokodili, čuli su se  krici i jauci unesrećenih, pomešani sa  zajedljivim smehom:

 “Pa eto,  zašto vam ne pomogne taj vaš Bog, aaa!?”

Kada je došao red na  Konstantina, on se uhvati za  kožnu torbicu oko vrati i  seti se majčinih  reči:

 “Oče, ti si moj Bog, sada mi je najteže, šta da radim?”

“Za svaki korak  treba  po jedna toga, za ovo brvno   treba  deset hiljada toga, ako nas ima toliko svi ćemo proći!” -  čuje  sebe  kako šapuće, dok prebrojava sve one koji  žele da predju preko  zamašćenog  brvna na drugu stranu.

 Da li su svi prešli, u snu mu se nije reklo, ali za sebe  i mnoge  druge kaza mu se; da  je stigao sa druge strane i da  su se svi oko njega okupili.

Umesto onog jednog, pustinjaka,  sada ih je mnogo. Izlazili su ljudi iz  pećina, šupljih stena, iz šuma  i zemunica.  Bilo je dece koja su prvi put ugledala   svetlost dana i  staraca koji nisu više  ugledali sunce, ali su bili  srćni što su sve ovo doživeli i što će im  potomci tek živeti u sreći.

Konstantin se vrati ponovo na istu stranu  i potraži oca Cara te mu reče:

“Oče, vidite koliko  nas je na ovu stranu, a nikome  ne smetamo. Oče, imate verne pse, poput Gaja, lako proganjate i  ubijate druge nevernike. A da li ste razmišljali čiji su oni neverniici? Nisu  Vaši, nego onih koji su zli, a  imate ih  mnogo pored sebe. Oče,  duša  Vaseljene je od zlata, sakrivena u zemlji, te svima pripada. Gaj  vas vara, svakodnevno  uzima dušu Vaseljene, uzima vam  tovare zlata i  sa istočne strane  zidina  u lagume i katakombe ga krije, vratiće ga  tamo odakle je došlo, u svoj zavičaj, a zlatonosce  zatvara. On to uzima   vaše srce, svojim  otrovnim dahom hoće da vlada Vaseljenom. Hoće ognjeni pas  Vaseljene da bude. Hoće i on palatu, bolju no vašu, da napravi. Pljačka, ubija, pali  sve što mu je na putu. Kaže, Vi ste mu naredili da to čini i da je  on bog na zemlji. Oče, on će Vam seme zatrti. Zaludni su ratovi i prolivanje krvi sa novim Bogom i protivnicima, jer i oni su ljudi koji  idu istim putem kao i mi. Samo nam je jedna tačka zajednička, Vaseljena naša, draga i mila!”

Tu zastade, očekujući da Diklecijan nešto doda protiv Gaja i hrišćana, ali nije čuo ništa. Svako je nastavio svojim putem. Dioklecijan je punim plućima udisao vazduh mirišljavih ruža koje je sa`m uzgajao. Nije  se ni osvrnuo na mladog Konstantina. Tek kasnije, kada se nadisao  ružinog mirisa,  otac Car vide kako mu se izmedju zenica približava neka sen od čoveka i, kada mu je ta sen bila najbliža, mogao je uočiti lik. Htede da ga pozove imenom, ali on trepnu i lik  se udalji. Potom otac Car oseti neku uzbudljivu toplinu, koja  ga  podseća na  odlazak ili  dolazak nekog dragog gosta. Ovaj unutrašnji susret  zaustaviše  Konstantinove reči:

“Eto vidite to je to Oče, ostali smo zajedno, a prošli smo jedan pored drugoga.”

I tek mu posle kaza o snovidjenju  koje je usnio ovde u  Nikomidiji: da će jednoga dana  on sam braniti Rim. Kaže:

“Kada sam se rodio,  srednji limas  je počeo da gori, a kada sam uzrastao - dobio sam od Boga najčudesnije znamenje. Jednog popodneva, kada je sunce već počelo da se kloni zapadu, sopstvenim sam očima video ovakvo + znamenje,  načinjeno od svetlosti,  koje je ležalo  iznad sunca, sa nazivom ‚‚ Touto  nika - Ovim pobedjuj!”

To zagonetno  kazivanje je zaprepastilo cara Oca. Posle ovoga Konstantin je očekivao najstrožiju kaznu, smrt,  ali Dioklecijan mu reče:

“O tome nikom ništa ne kazuj! To je to, ti si od  Boga poslat!” Tako se Konstantin potvrdi po očevim intelektualnim darovima i vojničkim vrlinama, ali i nasledjenoj  majčinoj mudrosti i blaženosti, ne pokazavši  ocu Caru ni jedno znamenje koje mu je  otac Konstatntinos Hlor  dao na polasku u Rim, a majka Helena mu svu mudrost i snagu   stavila u  kožnu vrećicu i obesila o vrat.

 I već prilikom prve opsade grada, od strane varvara, sa`m je pored bedema stao. Onda se setio  majčinih reči:

“Varvari pale, pljačkaju, otimaju, ubijaju, a mir i tišina dolaze samo kada  se dočepaju zlata!”- šaputao je sebi  Konstantin majčine reči.

Uspaničeni  narod  je  bežao u  planine i govorio, da je samo  jedan čovek ostao, kao živa  hridina, da  brani grad. Videli su samo dim, ali ne i vatru. Izgledalo je kao da se iza svake iskre  krije po  jedan čovek. Satima je  gorelo  sve što može goreti, a pored  vatrene  gore, proticala je blatnjava uska  stazu koja vodi u središte  grada, sve do istočnog bedema.

Tek  što se sunce pojavilo, Varvari nagrnuše na grad.  Konstantin  otvori  istočne zidine  grada, što iznenadi  Varvare, koji  naleteše na  blatnjave  staze i počeše da bauljaju  kroz  ljigavo  ždrelo grada. Otvori  lagume i katakombe, gde je  zlato sakriveno. Odatle  su  ljudi satima izlazili, gmacajući  kroz  blato, a oni koji nisu mogli da koračaju, puzili su,  jaukali  i cvilili kao  bebe, dok su ih Varvari   ubijali i gazili. I kada su  svi izašli iz zidina,  nešto zasija i svima  se učini kao da se  novo sunce radja. Varvari se zbuniše od ovakvog prizora i,  umesto da se i dalje bore, nagrnuše da  gaze žive kosture, počeše da  zlatni malter mačevima skidaju sa zidina i da ga grabe noktima i meću u nedra. Počeše  i da se medjusobno ubijaju i vrište kao da prolaze  kroz vatrenu goru. Čulo se kako  zapomažu, kao da  gutaju  zlatnu  senku i niko nikom da  u pomoć pritekne. Potom se sve smrači. Jauci živih kostura se  više nisu čuli i   zidine se zatvoriše. Blatnjave staze su nestale i grad se smiri. Jedini izlaz se ukaza prema  moru i oni preživeli, sa tovarom zlatnog  maltera, krenuše tamo. Niko ih više nije  video. Jedino je ostala priča da je tu  Gaj bacio sidra i da se njegova posada baš tu ukrcala  za predstojeću plovidbu u  Grčku, ali da tamo nikada nisu otplovili. Rim osta  nepokoren, a kada se narod počeo  vraćati u grad, već su  bile ispričane sve priče o hrabrosti  Rimljana, a pogotovu jednog čije ime ne znaju. Samo  je  otac Car znao njegovo ime, kada je iz  svoje palate zakoračio kroz izgrebani  pločnik, koji  je vodio do ružinog vrta, mirno reče:

“Konstantine, kao da sam sve ovo snevao! Krajnje je vreme da nam  bogovi  vrate vrlinu, a mi  Vaseljeni vraćamo dušu!”

 

POVRATAK U ZAVIČAJ

11. SALIKA  II DEO - KONSTANTINOVO RODJENJE

 

Gaju će Konstancije Hlor ostati u sećanju, kao veliki lažov i zato neće mnogo verovati u sva ova pisma, niti u sve priče koje je o njemu čuo pa ni ovu. Neće mu verovati  zato što su sve takve priče izgledale  neverovatne, kao  priče iz  snova.

Gaj je dobro znao, tog mirnog povučenog i bledunjavog  Cezara, koga su  legionari  obožavali, da u Britaniji ima ženu  Teodoru, dva sina i kćer. Pričalo se i to da je  Hlor u ratne pohode uvek sa  sobom vodio po jednu  kurtizanu. Sigurno je u  Nais,  doveo jednu od njih, koja mu je  noću bila žena, a danju  legionar prvi do njega.

Da je i Galerije  nekom kazivao priču o svom rodjenju i poreklu, sigurno mu niko ne bi poverovao, kao što ni on ne poverova u Konstancijevu priču;

Ostala je priča da je pred put u Galiju, Konstancije Hlor jedno vreme zastao i ostao  u Srednjoj Dakiji u Naissu, da vojsku malo odmori i okrepi. Za vreme  svog boravka nametnu je svoj porez i ojačao  legiju. Postavio je čuvare na sve  važne raskrsnice i mostove. Svako je veće  naselje imalo svoga  duksa. Razvio  je trgovinu robljem, šumom, žitom, a posebno pratio karavane koji su,  samo noću, prenosili  zlato. U toku noći, nenajavljeno,  sa`m je odlazio do Velike reke i Šiljate planine.

 Ono što je bila najveća zagonetka, to je njegov noćni boravak. Niko nije znao gde noću spava. Kažu, imao je običaj da noću boravi daleko od logora, na otvorenom polju, gde  uvek može videti ko mu to i odakle prilazi. Samo za nekoliko meseci Naiss postade velika   raskrsnica  i   grad sa blizu dvesta hiljada stanovnika i legionara, imao je luksuzne gradjevine, kupatila i terme. Niko nije smeo da pita koja je ovo i čija legija. A Konstancije Hlor se ponašao kao svoj na svome. Po njegovom kazivanju, tu je sreo prelepu, pobožnu Helenu Stabulariju, koja mu je bila založnica i konkubina, ali i najbolji glasnik o kretanju karavana kroz Naiss sve do Lješa.

Jedne noći htede da mu se izmakne, sa čudnim tovarom i zlatnim karavanom, požuri da pobegne iz grada. Ali, je  Hlorovi  legionari uhvatiše, a karavandžije pobiše i glave im ostaviše pored puta. Cele noći je  lepa i pobožna Helena molila za milost, zbog budućeg deteta koje će nositi  u  stomaku. Nudila je šaku zlata, ali da joj  kućni larium ne otvaraju, jer će  za njih loše biti, pojaviće se čudesa,  zbog kojih će oni oslepeti. Kada obesneli i pijani  legionari otvoriše  sanduk  sa kućnim lariumom, iz njega nešto zasvetli i popadaše neke  treske, našta se oni  ludo  ismejaše i dozvoliše joj da ih pokupi i  zadene ispod miške, a larium  zgaziše u sitne komade.

Kada  se sunce pomolilo iznad  ogolelog  grebena, oni legionari nisu ni primetiili, ostali su u večnom mraku. Helena ih  uze za ruke i povede nazad u Naiss, ali ne reče nikom  šta se desilo. Nego im dade po  jedan solidus i reče im da potraže  Šiljatu planinu, blizu Velike reke i ispod  devedesetdevetog gaza čeka ih  izvor sa božjom vodicom za oči i da će tako ponovo progledati, a ona  se vrati u svoju založnicu  gde se sama prijavi  duksu grada. Dajući mu  zlatne tovare od  karavandžija reče duksu da su karavandžije  pobegle, a  legionari  nesrećno izginuli, ali ona je spasila zlato. Duks je odvede pravo kod Konstancija Hlora,  koji mu reče da je  ova ženska osoba pokušala da pobegne sa tovarom zlata,  iz grada. Za takve pokušaje sledila je  smrtna kazna na licu mesta, ali Hlor to ne uradi, već pozva   komandanta legije i naredi da ovoj čudnoj ženi  zavežu oči i odvedu je u njegov šator. Tu je  Konstancije  prepozna i tek posle  nedelju dana, kaza  joj svoj  davno usnuli san.

 Ovim  pokušajem bekstva iz  grada, ona je potvrdila da će se  njegov san obistiniti  i da je uzaludno bežala od  oca  Boga koji joj je predodredio da će sa Konstancijem  roditi  budućeg  Cara Imperije.

Helena od silnog smeha    nije ni primetila kada pristade 

na sve što joj je Hlor kazivao. Ali, samo  uz jedan uslov

da  se ne odrekne ni jedne treske, no  ih stavi u nedra

Nije prošlo dugo  zametanje  pupoljaka u cvet, a Hlor 

izda naredbu da se  zapali vatra  duž   celog puta limasa

Ni to nije bilo dovoljno; rekao  je svima da  razglase da

će imati naslednika i da legija ostaje u Naissu, dok se  

 ne rodi mladi budući car. Na mestu gde je tu noć proveo 

sa lepom Helenom, razape šator i zareče se da će na 

toj  vetrometini napraviti  palatu. 

 Pozva najbolje majstore i  započe  da gradi   dom za 

  lepu Helenu. Tako je  iz te 

veze sa Helenom  rodjen Konstantin.  ^{(Prilog VII)}.

Konstantin Veliki, Gaj Flavije Valerije Aurelije Konstantin, rimski imperator, rodjen u Nišu (272.-337.)  Konstantin  i Licinej  su  313. godine  zajedno ozakonili Milanski edikt,. Njime hrišćanstvo nije postalo državna religija,niti je bilo privilegovano, ali im je dozvoljeno da mogu javno da ispovedaju svoju veru, a da za to ne snose nikakve posledice.  Zakon nije samo zabranio progone hrišćana, koje je trajalo 300 godina, ve} naredjuje da se onima kojima je imovina po tom osnovu bila konfiskovana-vrati. U njemu se izmedju ostalog kaže`: Odlučli smo  da dozvolimo i riš}nima” i svima drugima slobodu izbora i da sleduju veri kojoj bi onbi `leli… I da ne treba apsolutno niko odbijati pravo da sleduje i izabere pobožnost i veru  hrišćna“

        U Konstantinovoj odluci da se donese Milanski edikt, osim određenog verskog naboja - čije je dimenzije i značaj nemoguće precizno sagledati - može se videti i procena mudrog državnika. On je jasno, kao na dlanu, mogao uvideti pogrešnost politike koju su izabrali Dioklecijan i njegovi tetrarsi. Na delu se pokazalo da država više nije u stanju da uništi hrišćane koji su izrasli u veliku snagu. Kritična masa od šest ili sedam miliona, na ukupno pedesetak miliona stanovnika Rimskog carstva, bila je dovoljna da planove verski isključivih careva učini neostvarivim. U svakom slučaju, jedno je sigurno: izdavanje Milanskog edikta je jedan od najvažnijih datuma u svetskoj istoriji i događaj koji je povesnicu čovečanstva okrenuo u novom smeru. Ove godine se u Nišu obeležava 1700 godišnjica  Milanskog edikta.   

Tako se u dane kada se priroda uveliko  pripremala za zimski  dubok san,  rodio se novi sneva. Niko pa ni  Hlor ne primeti da je  tek pored novorodjenog deteta pobožna Helena ostavila umotane treščice  povezane njenom kosom u kožni zamotuljak. Udarajući ga po čelu, desnom i levom ramenu, po  stomaku, reče;

“Ovo ti je otac od Boga, da mu se kažeš kada ti je najteže!”

Tako je Konstantin rastao sa čudnom kožnom vrećiocom oko vrata,  na koju niko nije obraćao pažnju. Majka  Helena ga je jedino   podsećala na one reči kako ih ne bi nikada zaboravio i uvek je činila iste pokrete kao prvi put; u  čelo, desno i levo rame i u stomak.

A nedaleko od Naisa već se nazirala velelepna carska palata, okružena zelenilom, oivičena  blagim padinama planine  koja se daleko  nazirala kao  pogrbljena  starica u hodu koja omedjuje Imperiju, a kroz njeno grlo, kao zmijuljica lenjo migolji  Naisova - reka.

Pričalo se da je uzaludno Dioklecijan slao svoje glasnike da vrate Hlora,  ili da ga na licu mesta ubiju, a glavu pošalju u Rim. Prekršio je zakletvu, jer  vojnici ne smeju da se žene, niti da imaju poroda, dok su  legionari u pokretu. Mora  da tog odmetnika kazni, da  ga  okuje  i u  bunar baci. Još kada je čuo da  je Hlor dobio naslednika,  otac Car  se zarekao da će mu sve potomke njegove loze  pobiti. Ili će morati  da nastavi put sa svojom vojskom za Britaniju, jer su i tamo počeli neredi i bune. Pričalo se da se otac Car, u stvari, previše bojao, da se slučajno Hlor ne povampiri  i  ne krene na Rim.

 Čak  se  pričalo i da je  otac Car naredio Galeriju da opkoli  Niss i ostavi nevernike i legionare bez hrane. Ali, niko nije mogao da pridje Hloru, jer je imao verne pse čuvare. Imao je nevidljive  agense inrebuse koji su  kontrolisali sve korisnike  puteva i dostavljali mu njihove opise tovara i namere putovanja po  datom drumu. Mnogi, su  zbog pogrešnih razloga, nepoznatih  gestova ili neutvrdjenog  tovara, stradali na licu mesta. Zato su se  ljudi i plašili putovati, ili kretati van  svojih obora.  Tek kada je Konstantin uzrastao i pristigao do gladijusa, Konstancije  Hlor je krenuo u Trijer.

 Ostala je priča da su lepa Helena i   mladi  Konstantin, umesto  mahanja rukom,  pozdravljali  svoga oca cara Hlora udarajući se u čelo, desno i levo rame i u stomak. Kada su to videli  Naisani i oni to  učiniše, radi  srećnog i mirnog dalekog puta.

  A tih godina  priroda je  bila  najizdašnija, rodilo je ko nikada do  sada, hrane je bilo na pretek,  istrebljene su sve  boleštine, a gradnja  letnjikovca, nedaleko od Naissa, za prelepu Helenu, založnicu, privodila se kraju. Sinu Konstantinu ostavio je zlatni prsten sa pečatom. Pred njegovim dečjim licem se zakleo da će ga, jednog dana, svojim zlatnim gladijusom naslednikom proglasiti.

Sa udvostručenom i podmladjenom legijom, ali i sa mislima da je  uz njega i sin Konstantin, krenuo je  put  Britanije, sa nadom da će se jednoga dana vratiti.

I vratio se, mnogo  ranije nego što je  to i  mislio da će učiniti. Pošto mu polubrat Gaj nije uzvratio molbe da zaštiti Konstantina, pred kraj života Hlor je sam došao po sina Konstantina, spremio ga za Rim i naučio da ne kaže ko je, nego da mu pokaže šta  zna i ima, šta ume i može. Da mu kaže kako je  ceo srednji limas goreo na dan njegovog  rodjenja, da mu  pokaže sve svoje vrline i da mu ispriča  svoje snove  koje mu je davno kazivao i da zna mnogo više od ostalih:

“Da će doći dan  kada će  limas  oko pogrbljene  planine progoreti i da će  doći drugi dan kada će gladijus, što ga sada dobija od oca Dikolecijana on, jednoga dana, staviti na čelo budućem  rimskom caru. I da  će doći novi  Bog da se kaže ko je!  I  još da mu pokaže pečatni   zlatni  prsten koji je, takodje dobio od oca Cara, imenujući ga za  jednog od četiri tetraha.”

Posle toga  Hlor mirne duše ode   u Britaniju, da guši pobune i učvrsti   carstvo, da odboluje svoje poslednje carske godine života, pored svoje žene  Teodore.