UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН******* ПУТ У ТАЧКУ--------............. 1. Данима буљим у тачку. Путујем и путујем, никако да стигнем и не знам где. Прво сам вукао старе шерпе, па празне кутије, ишао сам и тротинетом, ковао слинчуге, а од комшијских тараба правио скије. Возио се ћиром, па шинобусом, путовао фургонима, сточним вагонима, спаваћим колима, другом класом, експресом, теретњацима, бродовима, авионом, чезама и фијакерима, коњским и воловским запрегама, јахао коње, бицикл и мотор. Сусретао, прво мале мангупе и преваранте, па велике коцкаре, лопове и вагабунде, сусретао сиротане и богаташе. Пролазио кроз флотацијско блато, па ишао тротоаром и највећим светским булеварима и трговима. Лутао кроз кањоне, гудуре и клисуре. Маштао да будем истраживач, доктор и глумац, новинар, рудар и поп. Када сам чуо како из радија и телевизије, говоре људи, желео сам и ја да говорим из те мале кутије, и да се сликам за телевизију, а о првом телефону и да не говорим, сада га има свако мало дете. Моја машта је имала још своје снове, бајке и joш свашта,. И све је из снова дошло на своје место.. Запљускивале ме буре и носиле олује. Опчаравале ме разне лепотице и обмањивале разне партије, жуте, црвене и беле идеологије.Ударали громови и звиждали меци. Слушао сам лелеке и запомагања. Учио сам да говорим Феранцуски, Италијански, Шпански, Влашки, Цигански. И увек сам говорио Српски како би ме сви разумели у времену и простору где ме овај пут води. Тако путујем до тачке већ годинама и све ми се чини да бежим од некога који дахће у нешто што има топлину и светлост. И зато остављам ова слова као трајни траг... И ова слова су видљива због тачке која светли и оставиља трагове, а има их у двадесет мојих књига где су прави сведоци тог пута, пута до тачке..... И данима посматрам ову карабитушу, одакле је избијала светлост до тачке. И знам да канделабре, одавно, не светле, а ја видим пламен који има топлину и дах што смирује и осећам мирис што омамљује и опија животом, који избија и данас из сваке карабитуше. Када нешто сада кажем, знам сутра бих још нешто додао, присећао се на минуле дане. Осећам како светлост из карабитуша, поред мене реже ваздух на кришке и ја све то, данима узимам парче по парче, кап по кап, уздасима и уздасима бројим. Јуче је било мање, данас сам додао још две приче до тачке. Тако сортирам сваку тачку и шаљем у ова слова, у свемирски дах. Осећам да је мек као млади сир и да дрхти као пихтија пред божићни празник. Знам да је то једини сведок времена што оставља трагове, који се завршавају овом тачком. Отворено је питање да ли би многи трагови остали овакви да се нисам померио. Тај пут има снагу документа само ако је ова тачка записана. То померање је једини траг нашег стања, зато и тако дрхтим на сваки покрет и уздах. Знам, свака тачка има своју географску дужину, ширину, висину, својуј прошлост и садашњост. Сусрећем људе, који ми се смеју, добацују ми свашта. Смеју се, обаћавају, пружају ми руке, чак и прете. Али, ми се чини да ове људе никада нисам видео иако их одавно познајем. Хоћу да ставим тачку, али ова светлост ми не да и зато овакав шум, први пут сада чујем и уз светлост тачке једва очима видим и срцем разумем.. Оно што у мени спава сада се буди, помера се: људи, реке, брда, птице... И то је део наслаге из давне галаксије, сада је на мом длану, између ноктију, испод стопала. Поред саме тачке оставља трагове у мојим очима. Шум у мом уздху прераста у ова слова и у мом срцу све је то далека прошлост, која прераста у сваки трзај и корак који иде у тачку. Та тачка пробија сваку таму како би пут био видљив, за оне који би је растргли и распорили до њене изнутрице. Путујем година, а не померам се. Уместо мене тачка плови и разноси све моје снове. Пребирам и тражим сада шта у ова слова да ставим. Да у једну тачку сместим само један трен из богатог живота свих карабитуша које одавно више не дају своју праву светлост. Али,њихов пламен се није угасио. Остала је вечита светлост да сведочи своје време кроз које смо прошли. Да могу некако да саопште то минуло време била би то сага из рударског живота, свака канделабра има своју причу. Док их гледам ја их чујем. То су чудни трагови времена .То је наслагана прашина. То је јека прошлости, сабијена у ова слова Ето то је права истина, ето баш тако и тачка. Пребирам, преврћем и тражим, најбоње место где да у једну тачку сместим све канделабре. Једном сам их смештао, у слова, али нису мировале, ево их поново желе да светле и обасјају своју прошлост. Желе да сместим само трен из богатог рударског живота борских камарата . Следи наставак..