UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ KАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ КАДА КАМАРАТИ ЋУТЕ--------------------

И КАНДЕЛАБРЕ СУ ПЛАКАЛЕ КАДА ЈЕ ПОРУШЕНО ВАЈФЕРТОВО ИЗВОЗНО ОКНО Приликом рушења Вајфертовог скип окна, осамдесетих година, најтужнији је био Градимир Величковић, машин мајстор. Та туга је била као пред неки пут, када се човек спрема, а не зна да ли ће се икада вратити. Предосећао је Градимир да неће бити уважена његова и молба свих рудара па и грађана, чак и Музеја рударстзва и металургије, да се ово железно чудовиште које близу осамдесет година штрчи у недбо, као огромни барјак, са гвозденим точковима и одлази у земљу, конзервира и постави у ,,слободни,, простор, као симбол и трајни траг једног времена. Вајфертова извозна машина је својом грандиозношћу пркосила времену, али овом новом, изгледа није могла. Сасечена је у паран парчади и продата Јаши циганину као старо гвожђе: - Ако, ако каже Јаша и ми циганини душу имамо, да се наједемо мало овог рударског леба са седам кора! Управо зато се и жалио Градимир: - Сада немам где да чувам ову карабитушу, била ми је амајлија 8 година. Ту где је оставио техничар Раша стоји и сада, као да га чека. Чује, из карабитуше неко шуштање, шмркање, као да се неко љути или негодује. За Градимира Раша никада неће доћи, јер је он његово мртво тело извлачио из деветог хоризонта, баш овом извозном корпом, док је он држао баш ову карабитушу. -Ја му кажем: Mој Градимире са овом карабитушом изашао је и Раша, ово је његов пламен. Зато је и она даље твоја амајлија, чувај је. Својим изгледом сведочи и подсећа на Рашу! Његову молбу да лампу не чистим испоштовао сам до краја. Зато сам узео његову причу за Пут у тачку, јер сам му обећао да стрпљиво чека, можда ће Раша поново доћи да је упали. Карабитуша лампа је добијена на поклон.