* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------

 18. СВАКОДНЕВНИ УЛАЗАК У ЈАМУ ЈЕ ЗА КАМАРАТЕ ДОБРОВОЉНА РОБИЈА -------------------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА --------------

                                        

                                                         РУДАРСКИ ПЕЈЗАЖ 

Тешко је замислити како изгледа рударски пејзаж. Али, један Марко ће нам га најбоље испричати, пред овај Пут у тачку. Његова фотографија првог сусрета са јамом остала је у вечитом паћењу. Али, први улазак у рударско окно, дефинисао је као добровољну осмочасовну робију сваког камарата. -У тренутку спуштања зеленкаста изглачаност остављала је иза себе влажан траг у плавичасти сумрак. Велика корпа се отимала. Знојни рудари у грубој одећи једва стоје. Исцеђеним лицем Марко заустави грч. Зачу шкрипање. Осeти да је близу циља. Безброј завереничких знакова. Усред влажног зеленила Марко се скљока као сломљена кост, од страха. Између заостале гомиле руде учини му се да је вода постала мутнија, а да се боја зарђалог бакра одваја као пара. Затвори очи да не гледа. Бела и крта сликам са Сунцем умири га и очи више не трепере. Зажели да се врати али улазно окно било је далеко, а лифт ће догњурати за осам сати. Учини му се као да иде на једнодневну осмочасовну робију, и још да копа злато за другога. Пређе неколико узенгија, бројећи све шлипере, подупираче, шрафове, капљице зелене воде. Седе поред сигнала између заостале гомиле руде. Да боље осмотри све неравнице, да упамти заувек овај рударски пејзаж, које му се претворило у златно робијање.. Угрејани јамски ваздух лепио се за његова уста. Чини му се да је нешто заборавио. Али, све је ту, када затвори очи, мрак је највећи пејзаж. Једино што је знао, сигурно, то је, да се зелена вода пенушаво сада цедила из рудина. Светлост канделабре , као прозрачни паук одвоји му шири део ходника и учини му се да је већ у свом обору. Мрежом ове светлости заустави све дневне слике као да их групно фотографише. Данас би могле да се десе немогуће ствари. Јутрос док је полазио био је веома узбуђен. Соба пуна дечурлије још се њихала и није све добро упамтио, жена је била у кухињи.Али, он је осећао да мирише на јутарњи зној. Намештај се љуљао између таласа. Памти, какав је град оставио, пре него што је пошао на једнодневну робију. Град је тонуо у сумпорна испарења, док се корпа котрњала низ окно. Дим из великог оџака испуштао је цветове од црвенкасте вруће прашине. Цветови случаја су се ширили по граду и осећао се чудновати мирс. Дневна светлост је још мало продирала кроз решетке.. Све се изгубило и измешало у даљини. У јами није било важно где је почетак дана. Још се није зауставла  корпа, а једина му је жеља била да се што пре врати кући жени и деци и да провери да ли је слика  града коју је упамтио  иста , та ко да би могао да је смести и  у ово рударско окно, које је једва стало у  његове  уплакане очи. Али, смирио се када је угледао миран   рударски пејзаж.Познато  зеленило, које донесе када  улази у окно  већ му годинама доноси и радост. То рударско растиње,  испод његових зеница поткожно зеленило, јегуљасто и несхватљиво свакодневно се претвара у неизвесност. Све рударске покрете начио је напамет, све пејзаже зна како изгледају и зато је још увек задржао слику дневне светлости, белу и крту, да је не умрља или изломи. Тако је упамтио први пејзаж, једино недостаје канделабра коју је носио са собом, као своја два ока у глави. Зато што је канделабру, много година касније, заменила батеријска лампа коју је носио око струка. Јамска неравнина, збрчкана и сува, личила је на склопљене очи. Познавали су се трагови оних који су прошли низ неравну стазу. Нешто златно заискри, испружи руке као да га дохвати, али осети празне шаке.. Зелена вода му овлажи руке. Имао је утисак да се вода распукла у све зглобове и претворила у лепљив сок. Тело је почело губити топлоту. Унаоколо није било никога, да посведочи ту његову јагму за зчатом.. Кратким покретом Марко удари неколико пута руком, ехо је заронио. Топло испарење, као плаво стакло распршта се у средишту великог пејзажа, који се окретао и рашчлањивао у безброј скривених тајни, а он је све мислио ту је и негде то сакривено злато.. Осећао је како полако ураста у рудине и раствара се у густе минерале. Распада се дубоко у бакарне плодове. Страх ураста у кожу, као сок. У свест, у нешто чиму није знао име. Био је то велики кружни ток његовог рударског пејзажа, који је све више личио на месечеву површину. Ситна прашина која гребе лице шумела је у ушима. Осећао је набрекле жиле и очекивао да се нешто догоди. Ко зна откуда, ширила се нека светлост. Чуо се неодређени шум полукружног кретања носећег ваљка. Поглед поче да се пуни светлошћу. Сломи се укочени мир и неки звиждук потече ходником. Мир оде у непознате дубине. Осмехивао се даљинама. На крајевима видокруга појави се нешто звонасто и очврсну у ваздуху. Нешто лепршаво појави се по крајевима и опет нестаде. Зелено звоно ишчезе као неки запис. Очекивао је још коју непознату појаву. Зачу се само шуштање прашине и све ствари су се поставњале на своја места, као пре двадесет година.. -Ево овде, рече Марко. –Ево и заборављене бушалице, искиданог паламара, зарђалог кључа, цвенгела. – Ево овде, ево, ширио је руке Марко вртећи се, као да тражи своје погинуле камаратр... Поређана сећања као барутски штапини.-Ето то је... ееетооо! Нова сећања расла су на тлу дванесетог хоризонта, као кружни омотач носећи све мртве рударе кроз његово сећање. Он безглаво јурну. Туп ударац га обори. Марко виде на грудима златну бодљикаву мрљу, која се расцветавала у ружу. Сударао се сам са собом. Са недовршене слике дизао се дим, невешто замишљен заплете се у чвор као црвено саће. Ваздух је био лепљив. Марку се учини као да је подскакивао и лебдео у ваздуху. Губио се у бљештању зелене воде. На крају ходника треперило је испарење из парчади зелене руде и звонило као поломљено стакло. Недостајао је само Марков глас- да ли је сачувао рударски пејзаж за овај Пут у тачку, није рекао, или није смео да отвори очи

 РАЗВИТАК, ДЕЦЕМБАР 1975.ГОДИНЕ.  

СЛЕДИ НАСТАВАК