UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-----

 22.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА ----

---- ЈА НИСАМ РОМ ЈА САМ ИКА ЦИГАНИН ИЗ КОЗАРСКЕ УЛИЦЕ-------

 

 

. 

 Jош се нисам пробудио, а већ чујем свој глас:- Ко си, сан, или јава? Jaва, или сан? Никога не видим, а чујем само глас: –Ја сам циганин козарац! Нисам ром, ја сам козарски циганин, ми се не мењамо. И погледај ону слику од пре триес године што сам ти дао за новине, када сам ти одговарао на питање о Ромима, Још тада сам ти реко: ја сам циганин из козарске улице, нисам Ром. Ајде пиши све што ти кажем и сви моји козарци ће знати ко сам: -.Прво сам вуко некалаисане шерпе, које је доносио мој отац да калаише, па после картонске кутије, које је моја баба Шукрија доносила са ђубране, на којима је писало ,, Борово, величин 10, а цена 9 динара, а ја сам Козарском улицом ишао бос увек и лети и јесени и зими. Али, сам у школу ишо редовно чисто одевен и у патике које ми је преко синдиката купио ћале. Тако да ми будеш леп и паметан и да учиш као и сва деца, говорила ми је мајка. Када су код баба Шукре у Козарску улицу долазили чувени људи из града да им гледа у карте, у длан, да им гата и прави црне влашке магије, ја сам увек седео поред ње, као да је чувам и пазим на њу, јер је била много стара. Када сам мало порастао, чувао сам деда Јашино магаре и са њим сам терао шпедитер тамо где ми је деда Јаша нарђивао; возили смо дрва и угаљ из дрваре са трећег километра, селили смо, разну господу по граду, возили смо материјал грађевински, цреп и цемент, за људе који су почели да зидају куће на трећи километар, кажем, увек је било посла, за нас поштене и радне цигане. То магаре је имало своју малу шупу поред ђубране и шахте, где је говњар цистертна избацивао смрдљиви садржај у борску реку. Ја сам сваке вечери ишао да га нахраним и напојим и да га лепо затворим. Купао сам се у базене поред топионичке капије, али када се десила она несрећа, када се мали Раша Топличанин удавио, баба Шукрија ми је забранила да се ту купам и ишао сам на базене код болнице. У току зиме купао сам се у флотацијско радничко купатило. Ту нас је пустао стражар, а ми смо му чистили снег испред улазне капије. Када сам био много љут; много сам се наљутио на оца. Прво сам му истрошио све карабит, после сам хтео да му продам ту карабитушу, пребио ме дебело. Он је био у праву, каже, -хоћеш леба да ми продаш за мале паре. Па ова карабитупша ми је моја фабрика за леба бре, еј, ја те тиме храним! Свој бес и лудило сам искалио код мојих другари у разбијању уличних сијалица. Сви моји козарци су на зиду писали пароле српски, а ја сам писао цигански и увек су била слова крупна и искривљена, нико није разумео шта сам написао. Од живог блата моји козарци су правили тунеле, козе, баба роге, голе женске, између ноге стављали су им нашу остригану косу. а ја једини, дворце сам зидао и тако смо бивали принчеви и краљеви. Ја сам увек, кријући се све то рушио, а они су знали, али ми никада ништа нису замерили, зато што смо опет све ново правили. Много смо се лепо слагали. Али, једном када је дошо Нерон, посвађали смо се и потукли, тако да ми је он повредио ногу. Тукли смо се ми и са децом из других улица, зато што су нам и они рушили наше дворце и тунеле. То су били поводи да се са децом из других улица, дебело, побијемо, прњама смо се преко потока гађали, право у тинтаре и поразбијали главе. А они су били напреднији од нас, али смо ми пранглијам, праћкама, и стрелама у правом витешком боју настојали да очувамо част наше рударске колоније. Наше мајке су све то решавале свађајући се док су чекале за воду поред једине чесме, или поред пекаре, одакле се увек ширио мирис переца чак до велике пољане где смо се и највише играли. Некада је била и жестока свађа око заједничких клозета, који су ретко чишћени. Када су се родитељи враћали из рудника, наше непријатељство се за кратко завршавало. Очеви су после ручка своје разговоре завршавали, у највећој точионици пића ,,Козари,, , где је служила певачица Мица трофртаљка или у ,,Рогу,,, где је била главна Милева двоцевка. То су, углавном, чинили када су добијали форшусе и плате. За кратко време, све до поноћи мајке нису смеле да се оговарају. Све заједно клеле би тај рударски живот. . Проклињале су мужеве, претиле су да ће наћи друге способније мушкарце, а овде није било другог занимања осим рударског. Увече, мајке су нас остављале. Све заједно одлазиле би бојажљиво у ,, Рог,, и ,,Козару,, . И тетурајући се као у рањеној колони вукле своје пијане мужеве, уморне ратнике, све до прве чесме, а они су певали : ,,Ми рудари батлије, не можемо без ракије. Ој ракијо, рако, ја те волим јако!,,. Незнм како, али одједном све је то престало. Одједаред смо већ сви порасли. Почеле су да се производе емајлиране и порцеланске шерпе, мој отац је имао мањи посао, мајка није ишла на ђубрану, а ципеле су се увијале у шарену хартију и стављале у најлон кесе. Газда Лале, је купио џу-бокс, а рудари су тражили да врати Милеву трофртаљку, што је опељешила газду. Деда Јашко је остао без бабе Шукрије, отишла је незна се где, или је умрла, али нам није ништа рекао. Крпењача је замењена гуменом лоптом,а посебан фудбал нам је донео чувени фудбалер Таске. Слова су избрисана. Сада су разнобојним пастелом слике могле и да се боје. На зиду су имена заљубљених; Јеца воли Слака. Нерон воли...Олгицу је Пилав је.... Тада сам први пут осетио нешто влажно и топло низ ноге, када сам то старијем брату рекао, он ми се смејао. Од тада ми се све чинило да нешто невидљиво иде и дише замном. Зато непрестано држим руке иза леђа, као да вучем емајлиране шерпе, или сјајне картонске кутије на којима пише: ,,Леда,, величина 41, цена 35 хиљада динара. Видиш за колико сам брзо порастао, а Козарска није мрднула. Али, прочуло се да више ова улица неће постојати, већ ће то све да преузме рудник за своје погоне. Сви житељи Козарске добиће одговарајуће станове. Једном је мој отац сав срећан дошао кући и рекао мајци: Е па од следећи месец идемо у нови стан. И ми цигани из Козарске смо добили стан. Нико нас није питао, а да су нас питали ми би смо остали довека у ту улицу, коју су сви прозвали циганска улица. Сви смо се одселили, једино деда Јаша није желео да остави своје магаре и шпедитер, отац, је од синдикаата потражио помоћ У Змајеву му купио неку кривељску појату и он се тамо закућио са својим магарцем. И ја сам 3о година са својом породицом у стану на другом километру, али сам увек сматрао да сам Ика циганин из Козарске улице. Јеси ли записао све ово за тај твој Пут у Тачку, ако треба све ћу ти поновим, имам времена сада сам пензионер и стално идем у пензионерско да играм шах са ови моји другари из козарске улице.

 Када сам се пробудио прича је већ била готова, одавно је стављена тачка, али ја сам као и обично отишао у Клуб пензионера и за чудо тамо сусрео Ику козарца не Рома него циганина козарског. Поздрависмо се као велики пријатељи и наручисмо по једно пиће. Једнога дана он ће се сигурно зачудити овој причи када је пошао на Пут у тачку,сада тек иде тачка. 

                                                       .

НАРОДНЕ НОВИНЕ,ФЕБРУАР 1977.

СЛЕДИ НАСТАВАК