UNIVERZUMM: PIŠU DRUGI
LETEĆI TANJIRI - NAJSTROŽE ČUVANA TEHNO...: PIŠU DRUGI LETEĆI TANJIRI - NAJSTROŽE ČUVANA TEHNOLOGIJA ( PRVI DEO ) Piše: Ivona Živković “Moja mašina za letenje neće imati ni ...
четвртак, 12. јул 2012.
PIŠU DRUGI
Da li je to bio Teslin opis letećeg tanjira? Na kom principu bi mogla da leti takva mašina? Tesla je verovatno imao neke ideje, nacrte, zabeleške o tome? Gde su ti dokumenti završili? Da li je neko po njegovim idejama kasnije tako nešto i napravio?
Teško je poverovati da ozbiljnih pokušaja da se napravi leteći tanjir nije bilo. Sam fenomen čigre koja kada se jako zavrti savladava Zemljinu gravitaciju, dovoljno je izazovan. Isto je i sa popularnim “frizbijem” koji je dobio naziv po svom izumitelju.
Popularni magazini vole da ove pojave tumače kao vanzemaljske, pripisujući vanzemaljcima veoma naprednu tehnologiju. Čak su se pojavili i “insajderi” iz FBI i CIA, nekadašnji tajni agenti, koji su tvrdili da američka vojska skriva vanzemaljske letilice koje su se, navodno, srušile na Zemlju. Pod oznakom “top secret” proučava se njihova moćna tehnologija izrade letećeg tanjira.
Da li se, ipak, sve ovo plasira namerno kako bi se zamaskirala istina - da su mnogi modeli letećih tanjira već odavno napravljeni i testirani i to korišćenjem tehnologije ovozemaljskih naučnika, a koja javnosti još nije predstavljena?
U američkoj vojnoj bazi Fort Bliss u Teksasu radilo je u jednom trenutku čak 118 nemačkih raketnih stručnjaka, kao i inženjera koji su radili na letećim tanjirima.
Ipak, ono što će najviše iznenaditi sve one koje tragaju za istinom o letećim tanjirima je fizički princip koji ove letilice koriste za letenje, jer se on bazira na potpuno drugačijem tumačenju i primeni prirodnih sila.
Najveća maska za istinu je i Ajnštajnova teorija relativiteta i njegovo verovanje da je svetlost najbrža i nedostižna, te da su vreme i prostor zakrivljeni. Nobelova nagrada i mediji načinili su od Ajnštajna genija, iako je on u naučnim krugovima oduvek smatran običnim šarlatanom. Ajnštajn se klonio od najvećeg broja naučnika toga vremena vešto izbegavajući svaku naučnu raspravu. Njegovo ime i ideje isticali su drugi.
“Na pragu smo 21.veka, ali naše razumevanje porekla inercije, mase i gravitacije i dalje ostaje isto kakvo je bilo vekovima – jedna velika zagonetka”, napisao je decembra 2000. Veselin Petkov u svom radu: “Da li fizika 20. veka ima načina da otkrije prirodu inercije i gravitacije?"
Ovi fizički principi su većini ljudi, čak i fizičarima, i danas zagonetni. Razlog za ovo je višedecenijsko skretanje pažnje naučnika, koji proučavaju fundamentalne prirodne zakone, na sasvim suprotnu stranu. Razlog je - politika kontrole uma. Jer, ukoliko se neka tehnološka rešenja zataškaju, a teorijske postavke fundamentalne fizike namerno iskrive, čitave generacije naučnika praktično uče fiziku na pogrešnim temeljima tako da nikada ne uspevaju da uhvate pravu nit koja bi sve lako povezala.
Danas je malo poznato da je 25. februara 1942. iznad Los Andjelesa viđen neidentifikovan leteći objekt što je tada izazvalo veliku uzbunu i masovnu paniku. Američka vojska je zamračila čitav grad i na objekat u vazduhu ispaljena je kanonada iz protivavionskog oružija. Šrapneli su padali usred grada. Moćni vojni reflektori su dugo pretraživali nebo svetlosnim snopovima i "uhvatili" ono što se vidi na slici levo. O uzbuni su izvestile i novine. Nikada kasnije nije objašnjeno kakva je letilica bila u pitanju i da li je srušena.
Još pre dolaska Hitlera na vlast pojedina nemačka tajna društva kao “Tule”, “Vril”, “Geštaltisti”, “Ljudi Crnog Kamena”, svi koji su zapravo i učestvovali u stvaranju nacističke ideologije, bili su opsednuti pravljenjem superiorne letilice koja bi radila na principu implozije - drevnog učenja o božanskoj sili koja je čisti dar prirode i u potpunom skladu sa njom. Da ove ideje potiču iz jezuitskih krugova, veoma je logično, ako znamo da i danas jezuiti imaju kontrolu nad radom NASA i kompanije Lockheed Martin koja je glavni proizvođač letilica za NASA. Ovo je otkrio istoričar Avro Menhetn.
Finansiranjem nemačkog Trećeg rajha i njenoj dugoj i temeljnoj vojnoj pripremi za rat, ukazala im se prilika da neke od ovih zamisli pokušaju da realizuju. Vodeći nacistički lideri su bili pripadnici katoličke crkve, dok su stvarni nacionalisti i patriote koji su uvučeni u ovu perfidnu ideologiju Trećeg rajha, stradali. Posebno oni protestantske vere. Dakle, Treći rajh nije bio projekat nemačkih nacionalista, već internacionalista u cilju rušenja nemačke i stvaranja Novog Svetskog Poretka. Nakon rata oni su se prebacili u SAD, koloniju katoličke crkve.
Hitler je doveden na vlast kao član društva “Tule” i neka saznanja o ovim tajnim učenjima je očito imao. Pre nego što je doveden na vlast, kao i sve političke marionete, bio je na obuci u Londonu, gde je verovatno podučen u držanju primamljivih političkih govora. Zato se veoma zainteresovao za jednog umnog i radoznalog prirodnjaka, filozofa i izumitelja koječega, Austrijanca, Viktora Šaubergera.
Upravo za njegovo ime se vezuje i ideja za prvu uspešnu konstrukciju letećeg tanjira nazvanog Repulsin.
Posebno ga je fascinirala voda o kojoj je razvio zanimljivu teoriju razlikujući naelektrisanu - živu vodu i vodu bez elektriciteta koju je smatrao - mrtvom. Iz ovih razmatranja proističe i kasnije otkriven efekat Kvanda (Coanda), po kome se voda savija oko zaobljene površine po kojoj teče. Recimo, mlaz iz česme pod koji stavimo ispupčeni deo kašike, zaokrenuće se u pravcu zakrivljenosti kašike, umesto da nastavi da teče u pravcu zemljine teže.
Šauberger je sledio ideje Johana Keplera i znao je za tajna učenja koju su mogli znati samo “odabrani”. To je bilo znanje o korišćenju implozije, umesto eksplozije (na kojoj je bazirana današnja savremena tehnika). Eksplozija oštećuje prirodu i razara je, dok je princip implozije zasnovan na izvlačenju sile uznutra iz postojeće materije i energije i njeno delovanje na spoljni svet.
Kod eksplozije energija se oslobađa i izlazi, dok se kod implozije energija pokreće, ali se ne oslobađa.
Sve ovo moramo napomenuti da bi se shvatio princip rada letećeg tanjira kada je prvi put konstruisan. Vizionarstvo, ali i sudbina Šaubergera je skoro identična Teslinoj. I o jednom i o drugom geniju tek danas se otkrivaju neki detalji.
Šauberger je kasnije napisao i knjigu “Naš besmislen mukotrpan rad - izvor svetskih kriza”. Ova knjiga već u samom naslovu govori o tome kako je današnji svet razvijen sa pogrešnim umovima, pogrešnim shvatanjem svemira, materije, energije, prirode..., što se, logično, odražava i na ljudsku zajednicu koja, verovao je Šauberger, mora biti u skladu sa principima na kojima je organizovan čitav svemir da bi funkcionisala. Brojni ratovi su dokaz da je ljudska zajednica u suprotnosti sa prirodnom harmonijom. Čini se da jedina harmonija već vekovima postoji samo kod vladara iz senke.
Hitler je pozvao Šaubergera 1934. u Berlin gde ga je primio u nameri da mu ponudi da radi za Treći rajh.
Razgovoru sa Hitlerom je prisustvovao i proslavnjeni naučnik Maks Plank, koji se smatra ocem kvantne fizike. Kada je Šauberger izložio svoju filozofiju da nauka uvek mora biti usklađena sa prirodom, uključujući i opasku da Geringova ideja o pokoravanju sveta od strane Velikog Trećeg rajha može biti veoma kratkog veka umesto da traje hiljadu godina, Hitler se unervozio, a dva SS agenta su Šaubergera videla kao neprijatelja. Stanovište Maks Planka je bilo da “nauka nema nikakve veze sa prirodom”.
Međutim čim je Austrija anektirana (marta 1938.) SS je rešio da se Šaubergeru osveti. Mobilisan je u vojsku iako je tada imao 58 godina i nateran je da radi na razvoju novog oružija - zapravo letećeg diska. Njegov rad je nadzirao lično Himler.
Tako je 1940. Šauberger počeo da radi u Beču na konstrukciji Repulsine, diskoidnog motora, uz pomoć austrijske Kertl kompanije.
On je patentirao to kao svoju ideju 4. marta 1940. Prijavljen je zbog toga SS-u i smešten u ludnicu. Tada je prinuđen da radi za “Meseršmit” na vortex tečnom rashladnom sistemu za avionske motore i kompaniju “Heinkel”.
Da napomenemo i da je čuveni Ernst Hajnkel (Heinkel), koji se smatra izumiteljem mlaznih motora, na prevaru stekao uvid u nacrte za mlazni motor koje je pravio Šauberger, i koji je o tome pisao u jednom pismu svom sinu. Hajnkel je kasnije te ideje tehnički razvijao i dorađivao, ali nikada nije otkrio odakle mu početna ideja. Tako je pravi “otac” tehnologije mlaznih motora u stvari Šauberger, koji je ideju dobio proučavajući mlaz vode. Prvi prototip mlaznog motora Hajnkela eksplodirao je jer on, verovatno, nije najbolje shvatio do kraja ideju.
Prvi model letećeg tanjira "Repulsin A" bio je napravljen od bakra prečnika 2.4 metra. Kada je prvi put pokrenut njegov motor, tanjir je naglo poleteo, udario u krov hangara i razbio se.
Nemačka tajna policija SS, koji je nadzirao ove radove, smatrao je da je Šauberger namerno sabotirao stvar.
Obustavili su dalje eksperimente i otpustili Šaubergera, a agenti su pokupili svu tehničku dokumentaciju i odneli je na neko drugo mesto radi daljeg proučavanja.
S obzirom da je iz istorijske revizije Drugog svetskog rata danas vidljivo da su Hitlera i čitav nacistički aparat finansirali američki i internacionalni bankari pod kontrolom katoličke crkve odnosno jezuita i porodica Rokfeler, Šif, Rotšild..., verovatno je da su i SS agenti radili direktno pod njihovim instrukcijama, te je i ova dokumentacija nakon rata dospela u preko agenata CIA do jezuita i Pentagona.
Nakon rata Šauberger je namamljen, preko agenata CIA, u SAD. Tu je prinuđen da potpiše ugovor sa jednom američkom kompanijom. (Da li je iza toga stajao Lockheed Martin?) Ugovor je bio na engleskom jeziku (iako je on znao samo nemački) po kome kompanija preuzima sva autorska prava za nazive njegovih izuma, nacrte i dizajn za leteći disk. Onda je vraćen u Austriju i tu je, nakon nekoliko meseci, 1958. umro.
Godine 1942. napravljen je novi model Repulsin B sa motorom koji je SS hteo da koristi za svoju bio-podmornicu koju je Šauberger nazvao “Forelle” (pastrmka), jer je po obliku delovala kao pastrmka sa otvorenim ustima. Ovaj model je verovatno uspešno i testiran 1942.
Po svedočenjima ovog anonimnog izvora mogao se čuti samo zaglušujući izuzetno jak rad motora, jer je letilica imala 5 motora – tri za podizanje i dva za pogon unapred.
Pomenuti disk je, navodno, izvršio uspešno uzletanje i sletanje.
Rad na Repulsinu B nastavljenjen je i nakon 1942. pri tehničkom koledžu za Inženjering u Riosenhugel-u u Beču.
Kada je shvaćeno da Šaubergerov motor sa turbinama može ubrzavatiti celu mašinu, kako se ona penje više i više u vazduhu sa potiskom od 10.000 (KS) jednostavno kretanjem vazduha, SS je odbacio ideju da Šaubergerov motor primeni na bio-podmornicu. Pokazalo se efektnije da se njime poboljša rad na tajnom Flugkreisel-u na kome je od 1941. radio Rudolf Šriver.
Repulsin B je radio, ali je letilica bila nestabilna. Ovaj problem je trebao da reši tim koji je perdvodio Rihard Mite i to ugradnjom delova koji su se oslanjali na mlaznu tehnologiju. Radovi su obavljani na poligonu Breslau sa ljudima iz Heinkel – BMW kompanije 1942 i 1943. Veruje se da je Rihard Mite samo unapredio Repulsin tip letilice.
Metjus kaže da mu je čovek iz arhiva muzeja rekao da su svi nemački projekti i informacije o njima pokupljeni još 1945. Od tada im se gubi svaki trag.
Ovaj poligon kod Praga su Sovjeti zauzeli oko 10 .maja 1945. Izvesno je da su Saveznici imali dosta informacija o nemačkoj naprednoj vazduhoplovnoj tehnologiji o čemu je Metjus napisao i knjigu “NLO OTKRIĆE”
Malo se zna o visokim performansama ovih letilica, na osnovu izjava svedoka, osim onoga što je javno izneo vazduhoplovni kapetan Rudolf Šriver u nekoliko nemačkih novina 1950.
“Šriver kaže da su nacrti bili ukradeni za napravu koju je on nazvao “leteća čigra” pre propasti Nemačke i tvrdi da bi naprava bila u stanju da leti brzinom 2600 mph (milja na sat) u radijusu od 4000 milja. U članku se kaže da bi on bio spreman da izgradi jedan za potrebe US u roku od 6 do 9 meseci”, piše u knjizi “UFO Crash At Aztec” autora Bila Stajnmana, 1987,
Ipak, zapanjuje činjenica je da su sve beleške o ovim istraživanjima tako dobro sakrivene od obe strane da predstavljaju tajnu i 60 godina nakon rata. Nije li to samo dokaz da obe strane kontrolišu isti mozgovi? Ni danas nije poznato kakvu je ulogu u ovome odigrao baron Viktor Rotšild , koji se veoma zanimao za naprednu tehniku i za koga se veruje da je bio agent KGB-a. Ova služba i danas upravlja Rusijom.
Leteći tanjir snimljen 1964. iznad SAD.
Tako je i američki pilot, Milton Tores, koji danas ima 77 godina, nedavno otkrio višedecenijsku vojnu tajnu, da je u vreme “Hladnog rata” iznad Engleske , kao pilot RAF-a imao susret sa jednim NLO i da mu je naređeno da puca.
Dr. Rihard Mite i njegov tim došli su nakon Drugog svetskog rata u Kanadu. Tamo su radili na dizajnu letećeg tanjira za kompaniju “A.V. Roe” na združenom američko- kanadskom projektu koji je zvanično proizvodio samo funkcionalne “hovercraft tanjire”. Mnogi istraživači NLO smatraju da je ovaj projekat imao za cilj samo odvraćanje pažnje od onogo što se stvarno negde na drugom mesto u tajnosti pravilo.
Pretpostavlja se da je dr Rihard Mite u stvari trebalo da napravi letilicu za vertikalno podizanje i spuštanje VTOL (Vertical Take Off and Landing) u obliku diska baziranu na njegovim nemačkim radovima na mašini nazvanoj “mašina radijalnog protoka”, označenoj najpre kao super tajni projekat nazvan “PROJEKAT SREBRNA BUBA” ili “PROJEKAT Y”. Cilj je bio da se za vojne potrebe napravi izuzetno brz disk presratač. Otkriveni papiri o tome datirani su na 1955. godinu.
Haunebu I model je prvi nemački tanjir koji je, navodno, testiran još 1934. Poleteo je 60 metara u vazduh, da bi ga pilot onda jedva spustio i uspeo da pobegne pre nego što se tanjir potpuno raspao. Kasnije je napravljen Haunebu II i to je 1944. najviše testiran nemački tanjir.
Model Haunebu III je, navodno, napravljen u veličini od 70 metara u prečniku. Trebalo je da izgleda ovako. Nije poznato šta je sa njim bilo.
Iz ovih modela su dalje razvijane Vril letilice, takođe testitrane. Na slikama je model VR7.
Repulsin letilice Viktora Šaubergera koristile su vortex princip kretanja vazdušnih čestica, kao tornado, kako bi se stvorio efekat koji je proizvodio levitaciju.
Repulsin motor je radio pomoću specijalnih turbina koje je pokretao kerozin. Kada se glavni električni motor pokrene nastaje već pomenuti “Kvanda efekat” koji onda počinje da stvara diferencijalni aerodinamični pritisak između spoljnje i unutrašnje površine na primarnom trupu letilice. Kako se letilica podiže ona sve više dobija na ubrzanju koje može biti teorijski skoro beskonačno.
Pri većoj brzini vortex komora postaje vrsta visokostatičnog generatora zbog naelektrisanih vazdušnih čestica u pokretu i pri velikoj brzini, pa to dejstvuje kao transporter električnog naboja.
Detaljnije o radu Repulsina možete videti ovde.
Kada bi se motor pokrenuo Repulsin tanjir bi počeo da sija zbog jakog jonizujućeg efekta u vazduhu. Tako postoje svi neophodni elementi za kontinuiran i jak eterski protok duž glavne ose od vrha do dna letilice. Kada se podigne u vazduh dve pogonske turbine preuzimaju guranje letilice slično kao kod heilkoptera. Radijalni vazdušni pritisak zahteva za dizanje jednog kilograma sa Kvanda efektom približno 1.4 kg po kvadratnom santimetru.
Inače skoro svi očevici NLO su opisali izraziti sjaj letilice, a mnogi i promenu njenog oblika.
U "Repulsin B" modelu gornja membrana je fiksirana, a donja rotira pri velikoj brzini. Na ivičnom rubu postoje specijalno oblikovane oštrice (lopatice) uobličene kao bumerang. Postoji 120 lopatica koja se nalaze razmaknute oko ruba na razdaljini od po 3 stepena.
U vortex turbini poboljšano je povećanje ”implozivnog efekta” tako i sila podizanja.
Ovo doprinosi tome da je ona sposobnija da generiše jači potisak nego centrifugalna turbina upotrebljena u "Repulsin A" modelu. Posredstvom usisnog zavrtnog-impelera (koji se za razliku od propelera obrće spolja prema unutra duž cikloida) proizveden je isti tip sile koji u atmosferi stvara tornada, ciklone i tajfune i to kroz efekat eterskog usisavanja ili implozije.
Svi ovi efekti se u prirodi stvaraju jakim uticajem električne struje koja dolazi iz svemira i praktično napaja sve planete, kao i Sunce. Naravno da bi se sve ovo bolje shvatilo treba čitav svemir rastumačiti na jedan sasvim novi način koji je stotinama godina u naučnim krugovima ignorisan. Nova teorija o električnom svemiru daje danas mnogo logičnija tumačenja fizičkih fenomena koji su i danas ostali “enigma”.
“Dopustili smo da kompjuteri razmišljaju i modeliraju svemir umesto nas – crne rupe, tamnu materiju, tamnu energiju... I tu virtuelnu sliku prihvatamo kao osnovu za dalje istraživanje, kao notornu činjenicu. Mi ni danas ne razumemo gravitaciju“, tvrde Dejvid Talbot i Volas Tornhil danas najveći promoteri teorije o električnom svemiru.
Upravo tu je bilo vizionarstvo Nikole Tesle jer je, ne samo shvatao električnu prirodu koja nas okružuje, već je uspeo da u svom eksperimentu iskoristi slobodne naelektrisane čestice iz jonosfere (etera) i upotrebi ih kao pogonsko "gorivo" za svoj električni automobil.
“Današnji naučnici su zamenili eksperimente sa matematikom i onda tumaraju od jedne jednačine do druge, i konačno grade strukturu koja nema veze sa realnošću”, primetio je Tesla.
Britanski lovac Harrier odavno koristi VTOL tehnologiju. Novi modeli VTOL borbenih letilica se spremaju.
Najveći problem je što su uticajni naučni krugovi decenijama uporno ignorisali postojanje etera (jonosfere) kao specifičnog medija. Svemir je smatran praznim prostorom.
Tako se i gravitacija danas, ipak, najbliže objašnjava teorijom električnog svemira koja tvrdi da je 99% svemira plazma. I Zemljina jonosfera je deo plazme. Plazma je prvo stanje materije u kojoj se slobodno kreću pozitivo i negativno naelektrisane čestice, utvrdio je sredinom 20. veka Hannes Alfven.
Masa i materija nisu isto, a gravitacije deluje u proporciji sa masom.
”Električna i gravitaciona sila dele fundamentalne karakteristike: obe nestanu sa obrnutim kvadratom udaljenosti, obe su proporcionalne proizvodu interakcije mase ili naelektrisanja, i obe sile su aktivne duž linije izmedju njih”, objašnjavaju Talbot i Tornhil.
Prenos energije između subtrona u njihovim orbitama (spinovima) u okviru klasičnog elektronovog radijusa kretanja mora biti rezonantno i blizu trenutnog za elektron da bi on bio stabilna čestica. U protivnom bi se raspao. Isti argument je primenjiv za proton (pozitivno naelektrisanu česticu), neutron i neutrino.
"Ova Sansburijeva teorija zadovoljava i Ajnštajnovo viđenje da mora postojati niži nivo strukture u materiji što uzrokuje kvantni efekt. Kvant je najmanja moguća jedinica energije. Ironično je što takav model zahteva električnu silu između naboja kako bi funkcionisao neuporedivo brže nego brzina svetlosti u nameri da elektron ostane povezana (koherentna) čestica, a električna energija je i dalje bila “zaboravljana”. To znači da Ajnštajnova teorija , koja ne prihvata da je išta brže od svetlosti, mora biti ukinuta".
Svetlost nije najbrža i to je dokazao i Nikola Tesla. Ali, Kontrola uma je nametnula Ajnštajna, dok je ime Nikole Tesle izbačeno iz udžbenika.
I elektromagnetni talasi su daleko prespori da bi bili jedino sredstvo veze u ogromnom svemiru.
"Gravitacija se tako pokazuje kao moguća najbrža sila u svemiru koja prenosi električnu energiju trenutno da bi mogao da se formira bilo koji stabilan sistem kao što je na primer Sunčev sistem ili bilo koja druga spiralna galaksija. Gravitacijski, Zemlja “vidi” Sunce gde je ono trenutno, a ne gde je bilo pre 8 minuta (koliko putuje svetlost od Sunca do Zemlje)", primećuju Talbot i Tornhil.
Tako se sila gravitacije pojavljuje u prostoru kao daleko brža od svetlosti.
Kako onda nastaje gravitacija na Zemlji, po Tornhilu i Talbotu?
Rezultat je, dalje, snaga dipole–dipole, koja na određeni način varira inverzno kao četvrta snaga izmedju tako centriranih dipola.... Snažna eksteremna slabost gravitacije (hiljadu triliona triliona triliona triliona puta manja nego elektrostatična sila) je mera od trenutka iskrivljenosti subatomske čestice u jednom gravitacionom polju”.
“Kao magneti koji su slobodni da se okreću, sve električne dipole u protonima, neutronima i elektronima postroje se da proizvedu GRAVITACIJU.”
Dakle, ako je gravitacija sila električne dipole između subatomskih čestica, jasno je da ta sila kao “lepezast lanac” koji se prostire kroz materiju bez obzira da li je ona provodljiva za struju ili nije. Tako se ova sila ne može preseći postavljanjem nekog provodljivog metala, jer je njihov efekat na ovakvu prepreku veoma mali da bi se iz metala izvukli slobodni eletroni i poremetio se “lepezasti lanac” slično orijentisanih elektrostatičnih dipola koje bi bile privučene od slobodnih elektrona u metalu.
“Ali bilo šta drugo što bi moglo da omete sposobnost subatomskih čestica u okviru rotirajućeg "spina" da se postroje njihove gravitaciono podstaknute dipole sa onim na Zemlji, pokazaće antigravitacijski efekat”.
Pitanje je , dakle, šta bi moglo da poremeti gravitaciju na Zemlji?
U svakom slučaju, tu nikada nema poništavanja materije, baš kao što je i elektricitet neuništiv. Materija, kao što ćemo videti može samo da promeni stanje. Dakle, po ovoj teoriji “velika” priča oko antimaterije i konstrukcije famoznog CERNA je obična izmišljotina. To upravo tvrde i neki naučnici u svetu, ali su ignorisni. Iz NEKOG razloga i NEČIJEG interesa.
Otis. T Kar nije bio zvanično tehnički edukovan, završio je umetničku školu, ali je navodno bio veoma inteligentan i voleo da razmišlja, pa neki veruju da mu je upravo to pomoglo da neopterećen pogrešnim naučnim postulatima zasnovanim na Ajnaštajnovoj teoriji mase i energije, vremena i prostora..., drugačije sagleda neke fizičke principe. On je godinama radio u hotelu u Njujorku u kome je ostareli Nikola Tesla boravio te su njihovi susreti i razgovori verovatno bili veoma česti.
Otis. T. Kar je najverovatnije upravo od Tesle saznao na kom principu bi mogao da se napravi leteći tanjir i kako da se u njemu kao električni pogon koristi “slobodna energija” iz Zemljine jonosfere (odnosno kosmičke plazme tada nazivane eter).
Da li je pri tome Kar došao u posed nekih Teslinih skica i tehničkih podataka, nije poznato.
On je 1957. osnovao preduzeće “OTC Enterprise” u Baltimoru i nameravao je da konstruiše leteći tanjir sa kojim bi putovao na Mesec. Tada je putovanje u svemir bilo u Americi veoma popularno jer su te godine Sovjeti lansirali svoj prvi veštački satelit Sputnjik. Ovaj projekat je nameravo da proda za 20 miliona dolara.
Iako njegov leteći tanjir nikad nije poleteo, ne zna se ni da li ga je zaista konstruisao, zanimljiv je princip rada koji je on hteo da primeni, jer je kroz njegove ideje očito govorio Teslin um. “Njegovo” shvatanje elektromagnetizma i gravitacije u to vreme je za javnost bilo u domenu metafizike.
Kar je “svoje” ideje prvi put javno izneo 1958. u jednom intervjuu na njujorškom lokalnom radiju kod tada popularnog Long Džon Nebela. Novinar je bio veoma skeptičan, skoro sve vreme pokušavajući da Otisa T. Kara predstavi kao prevaranta i čudaka. Ali, nisu li i Teslu tada smatrali čudakom koji komunicira sa vanzemaljcima?
Kar je 1958. tvrdio da njihov sistem koristi "gravitaciju, elektro-magnetizam i elektropokretačku snagu u jedno povezano polje kako bi postigli jednu funkcionalnu celinu”.
“Mi koristimo jedan naelektrisani ‘odašiljač’. To je jezgro koje daje snagu. To mi nazivamo akumulator. To je ćelija za skladištenje. To je akumulator skladišnih ćelija koje omogućavaju elektro-pokretačku snagu u istom smislu kao bilo koja druga baterija koja proizvodi elektrpokretačku snagu”, govorio je Kar.
Ovaj akumulator je nazvan “utron” (setite se da je Sansburi nekoliko decenija kasnije dao slično ime svojim "subtron" česticama)
“Utron” je bio zamišljen kao “molekularno kućište” u koje se smeštju slobodni elektroni iz plazme, odnosno u njime se generiše elektricitet. Dakle, leteći tanjir je trebao da bude na pogon električnom energijom prikupljenom iz etera.
“Utron” je izgledao kao dve kupe spojene širim delom na čijim su krajevima grebenasti zubci... Kar je tvrdio da su to na neki način turbine, odnosno reaktivni kanali i gde god postoji atmosferski protok vazduha to pomaže rotaciji. (Zubce je koristio i Šauberger, ali Kar to tada nije mogao znati).
Podsetimo i da su mistična tajna društva “Tule” i “Vril” verovala u drevna učenja da je u središtu Zemlje šupljina. Neki i danas tvrde da je svemir kao mnoštvo sfera u sferi, različitih veličina. I ljudska ćelija je minijaturni kosmos.
“Mi zovemo centar ovih velikih dimenzija ekvatorom i, naravno, to dosteže i širi se do određene tačke sa svake strane. To je sprega dve presto–konične sekcije. To su dva dela pod pravim uglom i kažemo da su to dimenzije prostora”, tvdio je Kar.
“To je prava geometrijska forma svemira, jer je popuno okugao i potpuno kvadratan. Dokazano je u naučnim laboratorijama da su najmanje jedinice mase ikada fotografisane u elektronskom mikroskopu kvadratnog oblika. Primenili smo ovaj princip u naš električni sistem, koji je glavni izvor energije naše letilice. Ono što ga čini jedinstvenim i drugačijim od obične baterije je činjenica da je on deo sistema koji rotira”.
Utron je, dakle, bila vrsta akumulatora za skladištenje električne energije u stvari “slobodne energije” iz plazme, koje je rotirala i proizvodila stuju. Tako iz sistema koji rotira iznutra, pokrenuli bi se elektromagneti spolja i punile bi se opat baterije unutra. I to je implozivni princip.
Da li je on kasnije u starosti u hotelskoj sobi otkrio neke tajne Otisu T. Karu? Za koga je radio Kar, da li je možda bio provokator, koji je kasnije hteo iz toga da profitira, ili samo inteligentni radoznalac koji je shvatio Tesline ideje i tako zaslužio njegovo poverenje - ostaje za sada nerazjašnjeno.
Da dodamo da je Zemlja električno polje u kome je formirano elektromagnetno polje, koja je tada bila nepoznata većini naučnika, mada je Birkeland to tvrdio još 1903. Tesla je, nema sumnje, to dobro shvatao.
Po Karovoj zamisli u letećem tanjiru bi on stvorio veštačko gravitaciono polje, a spolja ne bi bilo gravitacionog polja. I to bi bilo postignuto baterijom koja se okreće i proizvodi sopstveni gravitacioni uticaj.
Zato je Kar “smislio” kondenzatorske ploče (tanjire) i elektromagnete kao deo sistema. Oni su kontrarotirajući: elektromagneti rotiraju u jednom smeru, a baterije u drugom. Kondenzatorske ploče rotriraju u sadejstvu sa "utronom" tako da postoji okretanje u pravcu kazaljke na satu i obrnuto okretanje. Treći sistem je u kabini koji održava gravitaciju za posadu. On ne rotira.
Ovako oslobođen gravitacije tanjir bi se veoma lako podigao na veliku visinu i onda spustio na određeno mesto. Putovanje od Evrope do SAD bi praktično bilo veoma kratko u jednom “skoku”
Na ovoj letilici bi se , po Karovoj zamisli, putovalo kao u avionskoj kabini, pod pritiskom. Zbog elektromagnetnog polja koje bi se stvorilo, tanjir ne bi imao problema sa pregrevanjem karoserije prilikom izlaska iz Zemljine atmosfere, jer bi mu on služio kao štit. Kada tanjir izašao iz Zemljine atmosfere mogao bi se ubrzavati do brzine svetlosti.
Prema Otisu Karu “njegov” projekat je završen 1947. (Tesla je umro 1943.) ali za njega nije bilo nikakvog interesovanja. Kar je još izjavio da bi se “utron” kao baterija mogao oblikovati u bilo koju veličinu i njime bi se mogle napajati sve veće električne centrale, mogao bi da radi u automobilima ili u domaćinstvima za zagrevanje i pokretanje bilo kog aparata. U letilici bi se takva baterija punila sama iz sopstvenog okretanja! Da li su ovo sve bile upravo Tesline vizije o besplatnoj energiji za sve? Nije li upravo to ražestilo J.P. Morgana?
Naime, pokušaj prvog javnog demonstriranja letećeg tanjira OTC-XI trebalo je da bude u Oklahoma Sitiju 1959. “OTC Enterprise” iz Baltimora pozvalo je nekoliko stotina ljudi da posmatraju „lansiranje prototipa modela OTC-XI svemirske letilice prečnika oko 180 santimetara koja radi na utron energiju“.
Mesto za lanisranje je bilo šljunkoviti prostor osam milja severno od Oklahoma Sitija gde je Kar tvrdio da će se letilica podići 120 do 180 metara. Vreme lanisranja je planirano za 15 časova u nedelju 19. aprila 1959. godine.
Predvideo je da ovo čudo za zabavu ima i svoju prenosivu verziju koja bi se rasklapala i sklapala u najkraćem mogućem vremenu. Ipak, ni ovakav "leteći tanjir" za zabavu nikada i nigde nije postavljen.
Nakon pola sata od predviđenog vremena za lansiranje OTC-XI, jedan Karov saradnik objavio je da lansiranje mora biti odloženo zbog “tehničkih problema”. Kasnije je prisutnima rečeno da je jedno noseće kućište greškom “bilo veće od šesnaestog dela inča”.
Kar nije izašao iz bolnice sve do ponedeljka, samo je još u nekoliko navrata slao svoje audio poruke.
Njegovi saradnici su navodno uporno pokšavali da “grešku” otklone, ali od testiranja ni nakon tri sata nije bilo ništa.
Konačno su svi radoznalci napustili Oklahoma Siti.
Jedan član kulba NLO iz Pensilvanije je komentarisao: “Ne znam šta se događa, ali osećam da oni nisu imali nameru da testiraju model. Nisam mogao da vidim nikakve planove modela i razumam da je mr Mejvud Džons prikazao samo ono što je nazvao “trodimenzionalna ilustracija Karovih ideja”.
Da li je Kar pokušao da proda Teslin projekat kao svoj?
Supersonični
disk model AVRO na kome su Amerikanci počeli da rade još 1953. Ova
najveća američka tajna nije smela biti ni na koji način ugrožena
komercijalizaijom tehnologije kako je to planirao Otis. T. Kar.
Jedan Karov saradnik, tehničar po imenu Ralf Ring posle više deceinija ćutanja (?!) “otkriva” da je leteo ovakvim tanjirom pri čemu iznosi podatke da je prilikom rada tanjira došlo do pretvaranja metala u želatinastu masu i da je on mogao da gurne prst u nju. Ring očito zna da se “prilikom stvaranja antigravitacijskog efekta pod posebnim uslovima na Zemlji metal može pretvoriti u želatinstu masu što predstavlja drugo stanje metala”. I to je pokazao istraživač Džon Hočinson. I britanski inženjer Erik Lejtvejt je demonstrirao očigledan gubitak težine u plombiranom sistemu raspoređujući u njemu rotirajuće žiroskope i pozvao je naučnike da istraže ovaj fenomen.
Najzad, ako je Tesla idejni arhitekta letećeg tanjira, logično je pretpostaviti da su možda baš njegove ideje i nacrte, oni koji su finansirali Hitlera (a to su bili američki bankari pod kontrolom katoličke crkve odnosno jezuita), odneli ove ideje u Nemačku koja je tada imala uslove za razvoj oružija i potrebne mozgove da ovo dalje usvrše. Tajna društva Vril, Tule i druga samo su deo sistema koji služi njihovim globalnim interesima odnosno fantastičnoj ideji o pokoravanju čitavog zemaljskog sveta. Sve vojne baze na Antarktiku takođe su u interesu istih, pa priča o tome da su nemački leteći tanjri završili tamo u tajnoj bazi nazvanoj Švabenlend, mogu biti delimično tačne. Najzad, da li su tanjiri u Nevadi ili na Antartiku sasvim je svejedno. Važno je da postoje.
Izvesno je da ljudski um danas zna mnogo toga , pa je konstrukcija letećeg tanjira i njegova komercijalizacija, samo pitanje odluke koju će jednog dana doneti neki moćan svetski autoritet, onog trenutka kada mu to bude u interesu. Za koje namene se on danas iz tajnosti koristi, možemo samo pretpostavljati. Drugo pitanje je svakako kada će ova tehnologija biti javno predstavljana?
Svako eventualno javno pojavljivanje letećih tanjira za koje će mediji
u budućnosti možda tvrditi da pripadaju vanzemaljcima, biće samo
obična laž i moguće stvaranje globalne uzbune sa određenim političkim
ciljem. Baš kako je to razotkrio Verner fon Braun kada je rekao da sve
što je u vezi sa svemirom i istraživanjem svemira ima za cilj njegovu
militarizaciju. Nastojanje da se okupira Antarktik i da se tamo vrši
eksploatacija izuzetno retkih minerala nameće potrebu da se i u tom delu
sveta na, neki prihvatljiv način, vojno interveniše. Kada kažem
prihvatljiv, to znači prihvatljiv za "debile" koji veruje u ono što
objavljuju svetske informativne agencije. Tako, ne možete objaviti da su
na Antarktiku teroristi Al kaide, ali možete oficire iz Pentagona tamo
pokrenuti nekakvim "tajnim operacijama" zarad potrage za vanzemaljcima.
Samo u tom smislu mogu se prihvatiti psihološke pripreme koje se preko
medija već decenijama vrše konstruisanim pričama o tajnoj vojnoj bazi
nacističke Nemačke (Švabenlendu) gde su završili leteći tanjiri kao i o
moćnoj vanzemaljskoj tehnologiji.
LETEĆI TANJIRI - NAJSTROŽE ČUVANA TEHNOLOGIJA (PRVI DEO)
Piše: Ivona Živković
“Moja mašina za letenje neće imati ni krila , ni propelere. Možete je videti na zemlji i da nikada ne pogodite da je to letilica. Biće u stanju da se kreće po volji kroz vazduh u svim pravcima savršeno bezbedno”. Ovo je izjavio Nikola Tesla za “The New York Herald Tribune”, 15.oktobra 1911.
Da li je to bio Teslin opis letećeg tanjira? Na kom principu bi mogla da leti takva mašina? Tesla je verovatno imao neke ideje, nacrte, zabeleške o tome? Gde su ti dokumenti završili? Da li je neko po njegovim idejama kasnije tako nešto i napravio?
Teško je poverovati da ozbiljnih pokušaja da se napravi leteći tanjir nije bilo. Sam fenomen čigre koja kada se jako zavrti savladava Zemljinu gravitaciju, dovoljno je izazovan. Isto je i sa popularnim “frizbijem” koji je dobio naziv po svom izumitelju.
Konačno, u periodu od 1920. do 1970 prijavljen je najveći broj čudnih letilica kada su očevici tvrdili da su na nebu videli nešto što je bilo u obliku letećeg tanjira ili izduženog valjka i kretalo se veoma brzo, uz jak sjaj, čak menjajući i oblik i boju. Najviše ih je bilo iznad SAD, ali i u Evropi. Nikada nije identifikovan ni jedan takav objekt kao leteći tanjir, pa se i danas vode kao neidentifikovani leteći objekti (NLO).
Popularni magazini vole da ove pojave tumače kao vanzemaljske, pripisujući vanzemaljcima veoma naprednu tehnologiju. Čak su se pojavili i “insajderi” iz FBI i CIA, nekadašnji tajni agenti, koji su tvrdili da američka vojska skriva vanzemaljske letilice koje su se, navodno, srušile na Zemlju. Pod oznakom “top secret” proučava se njihova moćna tehnologija izrade letećeg tanjira.
Da li se, ipak, sve ovo plasira namerno kako bi se zamaskirala istina - da su mnogi modeli letećih tanjira već odavno napravljeni i testirani i to korišćenjem tehnologije ovozemaljskih naučnika, a koja javnosti još nije predstavljena?
Danas se najviše spekuliše sa time da je tehnologija izrade letećeg tanjira zataškana i čuva se kao najstrioža tajna, jer bi komercijalizacija ovakvih letilica ugrozila profit automobilske i avio industrije, kao i trgovaca naftom. Letećem tanjiru nisu potrebne ogromne količine nafte kao današnjim avionima. Kao što ćemo videti tehnologija koju je prihvatila današnja civilizacija u potpunoj je suprotnosti sa prirodnim zakonima i današnji avioni i rakete moraju da savladaju ogroman otpor.
Tehnologija izrade letećeg tanjira koristi princip potpune usaglašenosti sa prirodnim zakonima i leteći tanjir, ne samo da ne savladava prirodne sile kao što je na primer gravitacija, on ih koristi kao silu potiska, a energiju za napajanje koristi iz etera (jonosfere).
Danas je poznato i da su Nemci neposredno pre i za vreme Drugog svetskog rata eksperimentisali sa potpuno novim konstrukcijama letilica, pa postoje i podaci da su pokušavali da naprave leteći tanjir.
Da je ovu tehnologiju prisvojila američka vojska, ali i Sojveti i da se i dalje čuva kao tajna, postoje takođe spekulacije onih koji su ovu materiju proučavali. Više nije tajna da su najveći nemački istraživači baš ovih projekata, nakon rata krišom prebačeni u SAD tajnom operacijom “Paperclip”. Nalog za ovaj transfer dao je predsednik Truman. Cilj je bio da se iz nemačkih mozgova izvuku sva moguća znanja za izradu najmoćnijeg oružija.
Danas je poznato i da su Nemci neposredno pre i za vreme Drugog svetskog rata eksperimentisali sa potpuno novim konstrukcijama letilica, pa postoje i podaci da su pokušavali da naprave leteći tanjir.
Da je ovu tehnologiju prisvojila američka vojska, ali i Sojveti i da se i dalje čuva kao tajna, postoje takođe spekulacije onih koji su ovu materiju proučavali. Više nije tajna da su najveći nemački istraživači baš ovih projekata, nakon rata krišom prebačeni u SAD tajnom operacijom “Paperclip”. Nalog za ovaj transfer dao je predsednik Truman. Cilj je bio da se iz nemačkih mozgova izvuku sva moguća znanja za izradu najmoćnijeg oružija.
U američkoj vojnoj bazi Fort Bliss u Teksasu radilo je u jednom trenutku čak 118 nemačkih raketnih stručnjaka, kao i inženjera koji su radili na letećim tanjirima.Ipak, ono što će najviše iznenaditi sve one koje tragaju za istinom o letećim tanjirima je fizički princip koji ove letilice koriste za letenje, jer se on bazira na potpuno drugačijem tumačenju i primeni prirodnih sila.
Najveća maska za istinu je i Ajnštajnova teorija relativiteta i njegovo verovanje da je svetlost najbrža i nedostižna, te da su vreme i prostor zakrivljeni. Nobelova nagrada i mediji načinili su od Ajnštajna genija, iako je on u naučnim krugovima oduvek smatran običnim šarlatanom. Ajnštajn se klonio od najvećeg broja naučnika toga vremena vešto izbegavajući svaku naučnu raspravu. Njegovo ime i ideje isticali su drugi.
“Na pragu smo 21.veka, ali naše razumevanje porekla inercije, mase i gravitacije i dalje ostaje isto kakvo je bilo vekovima – jedna velika zagonetka”, napisao je decembra 2000. Veselin Petkov u svom radu: “Da li fizika 20. veka ima načina da otkrije prirodu inercije i gravitacije?"
Ovi fizički principi su većini ljudi, čak i fizičarima, i danas zagonetni. Razlog za ovo je višedecenijsko skretanje pažnje naučnika, koji proučavaju fundamentalne prirodne zakone, na sasvim suprotnu stranu. Razlog je - politika kontrole uma. Jer, ukoliko se neka tehnološka rešenja zataškaju, a teorijske postavke fundamentalne fizike namerno iskrive, čitave generacije naučnika praktično uče fiziku na pogrešnim temeljima tako da nikada ne uspevaju da uhvate pravu nit koja bi sve lako povezala.
Tako pravo znanje imaju samo odabrani - Iluminati (prosvetljeni). Njihovi predvodnici su u krugovima jezuita.
LETEĆI TANJIR KAO MOĆNO ORUŽIJE
Danas je malo poznato da je 25. februara 1942. iznad Los Andjelesa viđen neidentifikovan leteći objekt što je tada izazvalo veliku uzbunu i masovnu paniku. Američka vojska je zamračila čitav grad i na objekat u vazduhu ispaljena je kanonada iz protivavionskog oružija. Šrapneli su padali usred grada. Moćni vojni reflektori su dugo pretraživali nebo svetlosnim snopovima i "uhvatili" ono što se vidi na slici levo. O uzbuni su izvestile i novine. Nikada kasnije nije objašnjeno kakva je letilica bila u pitanju i da li je srušena.
Britanski pilot Kenet Arnold je leteći iznad Pacifika iz pravca severozapada video 1947. neobičan leteći objekat koji je nakon spuštanja na zemlju skicirao. Niko do tada ništa slično nije video. Mnogo godina kasnije ispostavilo se da je Arnoldov crtež po sećanju bio prilično verna ilustracija letilice sa jednim krilom u obliku slova "V" nemačkih dizajnera braće Horten nazvana Horten parabola. Ali, ova letilica sigurno nije bila vrhunac nemačke vazduhoplovne tehnologije. Vrhunac je mogao biti samo leteći tanjir. Navodno, jedan od saradnika braće Horten, koji je ostao anoniman i nakon rata otišao u SAD, otkrio je i skicu jednog njihovog projekta – letilice u obliku diska. Ova skica, međutim nema nikakve potpunije tehničke detalje.
O tajnim nemačkim projektima na izradi letećeg tanjira prvi je pisao Rudolf Lusar u svojoj knjizi “Nemačka tajna oružja Drugog svetskog rata” iz 1950. Lusar je bio major u nemačkoj vojsci u tehničkoj jedinici. Na osnovu njegovih podataka i mnogi drugi autori su kasnije pokušali, na osnovu parcijalnih informacija, da dokuče nešto više o tome. Iz svih ovih izvora danas znamo da su najveći nemački mozgovi angažovani na tome bili braća Horten, Rudolf Šriver, Ričard Mite, Viktor Šauberger, Jozef Andreas, Artur Sak...
Neki su bili samo idejni tvorci, a neki su projekte razvijali dalje, a postoje i informacije, veoma šture, o uspešnim testiranjima. Ali, do preciznih podataka je i nakon 60 godina od rata nemoguće doći. To je i danas, izgleda, najčuvanija tajna na svetu. Ali, ima mnogo spekulacija.
Neki su bili samo idejni tvorci, a neki su projekte razvijali dalje, a postoje i informacije, veoma šture, o uspešnim testiranjima. Ali, do preciznih podataka je i nakon 60 godina od rata nemoguće doći. To je i danas, izgleda, najčuvanija tajna na svetu. Ali, ima mnogo spekulacija.
Još pre dolaska Hitlera na vlast pojedina nemačka tajna društva kao “Tule”, “Vril”, “Geštaltisti”, “Ljudi Crnog Kamena”, svi koji su zapravo i učestvovali u stvaranju nacističke ideologije, bili su opsednuti pravljenjem superiorne letilice koja bi radila na principu implozije - drevnog učenja o božanskoj sili koja je čisti dar prirode i u potpunom skladu sa njom. Da ove ideje potiču iz jezuitskih krugova, veoma je logično, ako znamo da i danas jezuiti imaju kontrolu nad radom NASA i kompanije Lockheed Martin koja je glavni proizvođač letilica za NASA. Ovo je otkrio istoričar Avro Menhetn.
Finansiranjem nemačkog Trećeg rajha i njenoj dugoj i temeljnoj vojnoj pripremi za rat, ukazala im se prilika da neke od ovih zamisli pokušaju da realizuju. Vodeći nacistički lideri su bili pripadnici katoličke crkve, dok su stvarni nacionalisti i patriote koji su uvučeni u ovu perfidnu ideologiju Trećeg rajha, stradali. Posebno oni protestantske vere. Dakle, Treći rajh nije bio projekat nemačkih nacionalista, već internacionalista u cilju rušenja nemačke i stvaranja Novog Svetskog Poretka. Nakon rata oni su se prebacili u SAD, koloniju katoličke crkve.
Hitler je doveden na vlast kao član društva “Tule” i neka saznanja o ovim tajnim učenjima je očito imao. Pre nego što je doveden na vlast, kao i sve političke marionete, bio je na obuci u Londonu, gde je verovatno podučen u držanju primamljivih političkih govora. Zato se veoma zainteresovao za jednog umnog i radoznalog prirodnjaka, filozofa i izumitelja koječega, Austrijanca, Viktora Šaubergera.
Upravo za njegovo ime se vezuje i ideja za prvu uspešnu konstrukciju letećeg tanjira nazvanog Repulsin.
Napravljena su dva prototipa Repulsin A i Repulsin B.
REPULSIN VIKTORA ŠAUBERGERA
Šauberger je bio neobično sličan Tesli u svojim, za to vreme, veoma originalnim razmišljanjima koja su osim poznavanja prirode, jer je poticao iz porodice gde su vekovima svi bili šumari, bio veoma samouveren i sklon tumačenju sveta - jednostavno posmatranjem prirodnih fenomena. Prirodu je smatrao savršenom kreacijom.
Šauberger je bio neobično sličan Tesli u svojim, za to vreme, veoma originalnim razmišljanjima koja su osim poznavanja prirode, jer je poticao iz porodice gde su vekovima svi bili šumari, bio veoma samouveren i sklon tumačenju sveta - jednostavno posmatranjem prirodnih fenomena. Prirodu je smatrao savršenom kreacijom.
Posebno ga je fascinirala voda o kojoj je razvio zanimljivu teoriju razlikujući naelektrisanu - živu vodu i vodu bez elektriciteta koju je smatrao - mrtvom. Iz ovih razmatranja proističe i kasnije otkriven efekat Kvanda (Coanda), po kome se voda savija oko zaobljene površine po kojoj teče. Recimo, mlaz iz česme pod koji stavimo ispupčeni deo kašike, zaokrenuće se u pravcu zakrivljenosti kašike, umesto da nastavi da teče u pravcu zemljine teže.
Šauberger je sledio ideje Johana Keplera i znao je za tajna učenja koju su mogli znati samo “odabrani”. To je bilo znanje o korišćenju implozije, umesto eksplozije (na kojoj je bazirana današnja savremena tehnika). Eksplozija oštećuje prirodu i razara je, dok je princip implozije zasnovan na izvlačenju sile uznutra iz postojeće materije i energije i njeno delovanje na spoljni svet.
Kod eksplozije energija se oslobađa i izlazi, dok se kod implozije energija pokreće, ali se ne oslobađa.Sve ovo moramo napomenuti da bi se shvatio princip rada letećeg tanjira kada je prvi put konstruisan. Vizionarstvo, ali i sudbina Šaubergera je skoro identična Teslinoj. I o jednom i o drugom geniju tek danas se otkrivaju neki detalji.
Tesla i Šauberger su bili praktičari i eksperimentatori, a ne samo teoretičari i obojica su doživeli težak sukob sa interesima korporativng biznisa koji koristi svoje tajne službe i špijune da bi se dočepao tehničkih inovacija. Izumitelji koji se ne potčine i rade isključivo u njihovu korist- bivaju odbačeni, opljačkani, čak i ubijeni.
Šauberger je kasnije napisao i knjigu “Naš besmislen mukotrpan rad - izvor svetskih kriza”. Ova knjiga već u samom naslovu govori o tome kako je današnji svet razvijen sa pogrešnim umovima, pogrešnim shvatanjem svemira, materije, energije, prirode..., što se, logično, odražava i na ljudsku zajednicu koja, verovao je Šauberger, mora biti u skladu sa principima na kojima je organizovan čitav svemir da bi funkcionisala. Brojni ratovi su dokaz da je ljudska zajednica u suprotnosti sa prirodnom harmonijom. Čini se da jedina harmonija već vekovima postoji samo kod vladara iz senke.
Hitler je pozvao Šaubergera 1934. u Berlin gde ga je primio u nameri da mu ponudi da radi za Treći rajh.
Razgovoru sa Hitlerom je prisustvovao i proslavnjeni naučnik Maks Plank, koji se smatra ocem kvantne fizike. Kada je Šauberger izložio svoju filozofiju da nauka uvek mora biti usklađena sa prirodom, uključujući i opasku da Geringova ideja o pokoravanju sveta od strane Velikog Trećeg rajha može biti veoma kratkog veka umesto da traje hiljadu godina, Hitler se unervozio, a dva SS agenta su Šaubergera videla kao neprijatelja. Stanovište Maks Planka je bilo da “nauka nema nikakve veze sa prirodom”.
Šaubergera to nije uplašilo i vratio se u Austriju bez namere da sa Trećim rajhom na bilo koji način sarađuje.
Međutim čim je Austrija anektirana (marta 1938.) SS je rešio da se Šaubergeru osveti. Mobilisan je u vojsku iako je tada imao 58 godina i nateran je da radi na razvoju novog oružija - zapravo letećeg diska. Njegov rad je nadzirao lično Himler.
Tako je 1940. Šauberger počeo da radi u Beču na konstrukciji Repulsine, diskoidnog motora, uz pomoć austrijske Kertl kompanije.
On je patentirao to kao svoju ideju 4. marta 1940. Prijavljen je zbog toga SS-u i smešten u ludnicu. Tada je prinuđen da radi za “Meseršmit” na vortex tečnom rashladnom sistemu za avionske motore i kompaniju “Heinkel”.
Da napomenemo i da je čuveni Ernst Hajnkel (Heinkel), koji se smatra izumiteljem mlaznih motora, na prevaru stekao uvid u nacrte za mlazni motor koje je pravio Šauberger, i koji je o tome pisao u jednom pismu svom sinu. Hajnkel je kasnije te ideje tehnički razvijao i dorađivao, ali nikada nije otkrio odakle mu početna ideja. Tako je pravi “otac” tehnologije mlaznih motora u stvari Šauberger, koji je ideju dobio proučavajući mlaz vode. Prvi prototip mlaznog motora Hajnkela eksplodirao je jer on, verovatno, nije najbolje shvatio do kraja ideju.
Šauberger je još pre Drugog svetskog rata izjavio da izuzetno brz supersonični avion treba da bude oblikovan kao telo ribe iz dubokog mora. Danas ovaj oblik podržavaju američki "stealth" avioni. B2 upravo nalikuje modelu poznatom kao Horten parabola. Kako su Amerikanci kopirali nemačku tajnu tehnologiju, ili bolje kako su je dalje razvijali, možete videti ovde.
Prvi model letećeg tanjira "Repulsin A" bio je napravljen od bakra prečnika 2.4 metra. Kada je prvi put pokrenut njegov motor, tanjir je naglo poleteo, udario u krov hangara i razbio se.
Nemačka tajna policija SS, koji je nadzirao ove radove, smatrao je da je Šauberger namerno sabotirao stvar.
Obustavili su dalje eksperimente i otpustili Šaubergera, a agenti su pokupili svu tehničku dokumentaciju i odneli je na neko drugo mesto radi daljeg proučavanja.
S obzirom da je iz istorijske revizije Drugog svetskog rata danas vidljivo da su Hitlera i čitav nacistički aparat finansirali američki i internacionalni bankari pod kontrolom katoličke crkve odnosno jezuita i porodica Rokfeler, Šif, Rotšild..., verovatno je da su i SS agenti radili direktno pod njihovim instrukcijama, te je i ova dokumentacija nakon rata dospela u preko agenata CIA do jezuita i Pentagona.
Nakon rata Šauberger je namamljen, preko agenata CIA, u SAD. Tu je prinuđen da potpiše ugovor sa jednom američkom kompanijom. (Da li je iza toga stajao Lockheed Martin?) Ugovor je bio na engleskom jeziku (iako je on znao samo nemački) po kome kompanija preuzima sva autorska prava za nazive njegovih izuma, nacrte i dizajn za leteći disk. Onda je vraćen u Austriju i tu je, nakon nekoliko meseci, 1958. umro.
Godine 1942. napravljen je novi model Repulsin B sa motorom koji je SS hteo da koristi za svoju bio-podmornicu koju je Šauberger nazvao “Forelle” (pastrmka), jer je po obliku delovala kao pastrmka sa otvorenim ustima. Ovaj model je verovatno uspešno i testiran 1942.
Isti tajanstveni izvor, koji je tvrdio da je radio sa braćom Horten, otkrio je da je testiranje jednog modela letećeg tanjira obavljeno 1942. godine na poligonu kod Praga. On je to samo čuo od onih koji su tamo bili. Pretpostavlja se da je to bio model Repulsin B.
Do podataka o ovome je nemoguće doći jer je u vreme testiranja čitava okolina bila strogo pripremljena i niko ko je bio u blizini baze, ni vojnici, ni civili, nije mogao da gleda. Prozori na svim objektima bili su zasenčeni. Nije bilo izuzetka, pa tako nije bilo ni svedoka, osim nekolicine ljudi na testu.
Do podataka o ovome je nemoguće doći jer je u vreme testiranja čitava okolina bila strogo pripremljena i niko ko je bio u blizini baze, ni vojnici, ni civili, nije mogao da gleda. Prozori na svim objektima bili su zasenčeni. Nije bilo izuzetka, pa tako nije bilo ni svedoka, osim nekolicine ljudi na testu.
Po svedočenjima ovog anonimnog izvora mogao se čuti samo zaglušujući izuzetno jak rad motora, jer je letilica imala 5 motora – tri za podizanje i dva za pogon unapred.
Pomenuti disk je, navodno, izvršio uspešno uzletanje i sletanje.
Rad na Repulsinu B nastavljenjen je i nakon 1942. pri tehničkom koledžu za Inženjering u Riosenhugel-u u Beču.
Kada je shvaćeno da Šaubergerov motor sa turbinama može ubrzavatiti celu mašinu, kako se ona penje više i više u vazduhu sa potiskom od 10.000 (KS) jednostavno kretanjem vazduha, SS je odbacio ideju da Šaubergerov motor primeni na bio-podmornicu. Pokazalo se efektnije da se njime poboljša rad na tajnom Flugkreisel-u na kome je od 1941. radio Rudolf Šriver.
Repulsin B je radio, ali je letilica bila nestabilna. Ovaj problem je trebao da reši tim koji je perdvodio Rihard Mite i to ugradnjom delova koji su se oslanjali na mlaznu tehnologiju. Radovi su obavljani na poligonu Breslau sa ljudima iz Heinkel – BMW kompanije 1942 i 1943. Veruje se da je Rihard Mite samo unapredio Repulsin tip letilice.
Evo šta kaže britanac Tim Metjus koji se decenijama bavi letećim tanjirima:
“U svakom slučaju u Pragu je načinjen značajan napredak koji je fokusiran na aerodromu Gbel. On i danaas postoji u Češkoj kao muzej avijacije i nalazi se na mestu gde su testirani nemački diskovi”.
“U svakom slučaju u Pragu je načinjen značajan napredak koji je fokusiran na aerodromu Gbel. On i danaas postoji u Češkoj kao muzej avijacije i nalazi se na mestu gde su testirani nemački diskovi”.
Metjus kaže da mu je čovek iz arhiva muzeja rekao da su svi nemački projekti i informacije o njima pokupljeni još 1945. Od tada im se gubi svaki trag.
Najznačajniji projekt je bio, verovatno, konstrukcija takozvanog diskaviona.
“Najbolja evidencija koja se odnosi na postojanje ovih disk aviona je konstrukcija letilica “Versuchs 7” i “Versuchs 8” (V7/V8), o čemu je pisao i nemački magazin "Flugzeug", februara 1989. Tu su opisani detalji koji se odnose na ove disk-avione po svedočenju jednog očevica na aerodromu Gbel”.
“Najbolja evidencija koja se odnosi na postojanje ovih disk aviona je konstrukcija letilica “Versuchs 7” i “Versuchs 8” (V7/V8), o čemu je pisao i nemački magazin "Flugzeug", februara 1989. Tu su opisani detalji koji se odnose na ove disk-avione po svedočenju jednog očevica na aerodromu Gbel”.
Ovaj poligon kod Praga su Sovjeti zauzeli oko 10 .maja 1945. Izvesno je da su Saveznici imali dosta informacija o nemačkoj naprednoj vazduhoplovnoj tehnologiji o čemu je Metjus napisao i knjigu “NLO OTKRIĆE”
Malo se zna o visokim performansama ovih letilica, na osnovu izjava svedoka, osim onoga što je javno izneo vazduhoplovni kapetan Rudolf Šriver u nekoliko nemačkih novina 1950.
“Šriver kaže da su nacrti bili ukradeni za napravu koju je on nazvao “leteća čigra” pre propasti Nemačke i tvrdi da bi naprava bila u stanju da leti brzinom 2600 mph (milja na sat) u radijusu od 4000 milja. U članku se kaže da bi on bio spreman da izgradi jedan za potrebe US u roku od 6 do 9 meseci”, piše u knjizi “UFO Crash At Aztec” autora Bila Stajnmana, 1987,
Šta se sa ovim dogodilo nakon rata? Veruje se da su Rusi i Amerikanci imali su dogovor da ne obaraju ni jedan disk i da ne bombarduju nemačke pogone za istraživanje, jer navodno, nisu perdstavljali pretnju, za razliku od pogona u Pinemunde gde su se konstruisale i sklapale nemačke rakete i gde je radio Verner fon Braun.
"Eventualni ishod rata bio je izvestan i obe strane su želele ovu tehnologiju kao prioritenu", tvrdi Metjus.
Metjus veruje da je došlo do sporazuma između Sovjeta i Amerikanaca i da su i jedna i druga strana došle do podataka o ovoj tehnologiji.
Ipak, zapanjuje činjenica je da su sve beleške o ovim istraživanjima tako dobro sakrivene od obe strane da predstavljaju tajnu i 60 godina nakon rata. Nije li to samo dokaz da obe strane kontrolišu isti mozgovi? Ni danas nije poznato kakvu je ulogu u ovome odigrao baron Viktor Rotšild , koji se veoma zanimao za naprednu tehniku i za koga se veruje da je bio agent KGB-a. Ova služba i danas upravlja Rusijom.
Tehnologija izrade letećeg tanjira je verovatno dalje usavršavana. Sa tim su išle i brojne probe, koje su očevici tumačili kao NLO fenomen.
Leteći tanjir snimljen 1964. iznad SAD.Tako je i američki pilot, Milton Tores, koji danas ima 77 godina, nedavno otkrio višedecenijsku vojnu tajnu, da je u vreme “Hladnog rata” iznad Engleske , kao pilot RAF-a imao susret sa jednim NLO i da mu je naređeno da puca.
Bliski susret se dogodio maja 1957. “Meta je bila ogromna, skoro kao nosač aviona i veoma laka za gađanje”, priseća se Tores. On je sa svojom eskadrilom uzleteo nakon alarma sa namerom da leteći objekat istraže i unište. Ali, NLO ga je po indikaciji koju je imao na radaru pretekao brzinom od oko 900 milja na sat. Tores kaže da je prema toj letilici on putovao brzinom vozića koji tegli ugalj. I, naravno, pobegao mu.
Kasnije mu je naređeno da o incidentu nikome ne govori.
Kasnije mu je naređeno da o incidentu nikome ne govori.
Dr. Rihard Mite i njegov tim došli su nakon Drugog svetskog rata u Kanadu. Tamo su radili na dizajnu letećeg tanjira za kompaniju “A.V. Roe” na združenom američko- kanadskom projektu koji je zvanično proizvodio samo funkcionalne “hovercraft tanjire”. Mnogi istraživači NLO smatraju da je ovaj projekat imao za cilj samo odvraćanje pažnje od onogo što se stvarno negde na drugom mesto u tajnosti pravilo.
Pretpostavlja se da je dr Rihard Mite u stvari trebalo da napravi letilicu za vertikalno podizanje i spuštanje VTOL (Vertical Take Off and Landing) u obliku diska baziranu na njegovim nemačkim radovima na mašini nazvanoj “mašina radijalnog protoka”, označenoj najpre kao super tajni projekat nazvan “PROJEKAT SREBRNA BUBA” ili “PROJEKAT Y”. Cilj je bio da se za vojne potrebe napravi izuzetno brz disk presratač. Otkriveni papiri o tome datirani su na 1955. godinu.
Brzina koju leteći tanjir može da dostigne i za današnju poznatu tehnologiju je zaista nepojmljiva.
Haunebu I model je prvi nemački tanjir koji je, navodno, testiran još 1934. Poleteo je 60 metara u vazduh, da bi ga pilot onda jedva spustio i uspeo da pobegne pre nego što se tanjir potpuno raspao. Kasnije je napravljen Haunebu II i to je 1944. najviše testiran nemački tanjir. Model Haunebu III je, navodno, napravljen u veličini od 70 metara u prečniku. Trebalo je da izgleda ovako. Nije poznato šta je sa njim bilo. Iz ovih modela su dalje razvijane Vril letilice, takođe testitrane. Na slikama je model VR7.
Gde su nestali svi ovi modeli i gde se danas čuvaju, javnosti nije poznato.
LETEĆI TANJIRI - NAJSTROŽE ČUVANA TEHNOLOGIJA (DRUGI DEO )
Piše: Ivona Živković
NAČIN RADA LETEĆEG TANJIRA
Repulsin letilice Viktora Šaubergera koristile su vortex princip kretanja vazdušnih čestica, kao tornado, kako bi se stvorio efekat koji je proizvodio levitaciju.
Repulsin motor je radio pomoću specijalnih turbina koje je pokretao kerozin. Kada se glavni električni motor pokrene nastaje već pomenuti “Kvanda efekat” koji onda počinje da stvara diferencijalni aerodinamični pritisak između spoljnje i unutrašnje površine na primarnom trupu letilice. Kako se letilica podiže ona sve više dobija na ubrzanju koje može biti teorijski skoro beskonačno.
Pri većoj brzini vortex komora postaje vrsta visokostatičnog generatora zbog naelektrisanih vazdušnih čestica u pokretu i pri velikoj brzini, pa to dejstvuje kao transporter električnog naboja.
Detaljnije o radu Repulsina možete videti ovde.Kada bi se motor pokrenuo Repulsin tanjir bi počeo da sija zbog jakog jonizujućeg efekta u vazduhu. Tako postoje svi neophodni elementi za kontinuiran i jak eterski protok duž glavne ose od vrha do dna letilice. Kada se podigne u vazduh dve pogonske turbine preuzimaju guranje letilice slično kao kod heilkoptera. Radijalni vazdušni pritisak zahteva za dizanje jednog kilograma sa Kvanda efektom približno 1.4 kg po kvadratnom santimetru.
Inače skoro svi očevici NLO su opisali izraziti sjaj letilice, a mnogi i promenu njenog oblika.
U "Repulsin B" modelu gornja membrana je fiksirana, a donja rotira pri velikoj brzini. Na ivičnom rubu postoje specijalno oblikovane oštrice (lopatice) uobličene kao bumerang. Postoji 120 lopatica koja se nalaze razmaknute oko ruba na razdaljini od po 3 stepena.
U vortex turbini poboljšano je povećanje ”implozivnog efekta” tako i sila podizanja.
Ovo doprinosi tome da je ona sposobnija da generiše jači potisak nego centrifugalna turbina upotrebljena u "Repulsin A" modelu. Posredstvom usisnog zavrtnog-impelera (koji se za razliku od propelera obrće spolja prema unutra duž cikloida) proizveden je isti tip sile koji u atmosferi stvara tornada, ciklone i tajfune i to kroz efekat eterskog usisavanja ili implozije.
Svi ovi efekti se u prirodi stvaraju jakim uticajem električne struje koja dolazi iz svemira i praktično napaja sve planete, kao i Sunce. Naravno da bi se sve ovo bolje shvatilo treba čitav svemir rastumačiti na jedan sasvim novi način koji je stotinama godina u naučnim krugovima ignorisan. Nova teorija o električnom svemiru daje danas mnogo logičnija tumačenja fizičkih fenomena koji su i danas ostali “enigma”.
JOŠ NIJE NUČNO OBJAŠNJENO KAKO NASTAJE GRAVITACIJA
“Dopustili smo da kompjuteri razmišljaju i modeliraju svemir umesto nas – crne rupe, tamnu materiju, tamnu energiju... I tu virtuelnu sliku prihvatamo kao osnovu za dalje istraživanje, kao notornu činjenicu. Mi ni danas ne razumemo gravitaciju“, tvrde Dejvid Talbot i Volas Tornhil danas najveći promoteri teorije o električnom svemiru.
Upravo tu je bilo vizionarstvo Nikole Tesle jer je, ne samo shvatao električnu prirodu koja nas okružuje, već je uspeo da u svom eksperimentu iskoristi slobodne naelektrisane čestice iz jonosfere (etera) i upotrebi ih kao pogonsko "gorivo" za svoj električni automobil.
“Današnji naučnici su zamenili eksperimente sa matematikom i onda tumaraju od jedne jednačine do druge, i konačno grade strukturu koja nema veze sa realnošću”, primetio je Tesla.
Britanski lovac Harrier odavno koristi VTOL tehnologiju. Novi modeli VTOL borbenih letilica se spremaju.
Ovde se zato moramo malo zadržati na novom
tumačenju gravitacije da bi smo videli da je sledeći inovator u
konstrukciji letećeg tanjira, izvesni Otis. T. Kar, predstavljen kao
Teslin “učenik”, izneo u javnost 1958. upravo Tesline, i tada izuzetno
napredne, ideje.
KAKO NASTAJE GRAVITACIJA?
Današnja teorija gravitacije kaže da je to"privlačna sila kojom svaka čestica materije privlači svaku drugu česticu materije". Gravitacija je najslabija od četiri sile za koje fizika zna. Njutn je u 18. veku opisao gravitaciju i postavio zakon o gravitaciji, ali nije objasnio kako ona nastaje. Nije to učinio ni “genijalni” Ajnštajn. Gravitacija je i danas jednostavno prihvaćena kao jedna od sila.
Današnja teorija gravitacije kaže da je to"privlačna sila kojom svaka čestica materije privlači svaku drugu česticu materije". Gravitacija je najslabija od četiri sile za koje fizika zna. Njutn je u 18. veku opisao gravitaciju i postavio zakon o gravitaciji, ali nije objasnio kako ona nastaje. Nije to učinio ni “genijalni” Ajnštajn. Gravitacija je i danas jednostavno prihvaćena kao jedna od sila.
Najveći problem je što su uticajni naučni krugovi decenijama uporno ignorisali postojanje etera (jonosfere) kao specifičnog medija. Svemir je smatran praznim prostorom.
Ajnštajnova teorija relativiteta je tvrdila da
ne postoji medijum nazvan eter. On je svojom teorijom čak uklonio svaku
mogućnost za postojanjem ovakvog medijuma. Tako je postojenje etera u
daljim teoretisanjima bilo smatrano tabu temom. Ajnštajnov uticaj je
tako naučnike širom sveta odveo na pogrešnu stranu. Ali, Maksvelova
teorija elektro-magnetizma upravo je zahtevala postojanje takve
sredine.
Tako se i gravitacija danas, ipak, najbliže objašnjava teorijom električnog svemira koja tvrdi da je 99% svemira plazma. I Zemljina jonosfera je deo plazme. Plazma je prvo stanje materije u kojoj se slobodno kreću pozitivo i negativno naelektrisane čestice, utvrdio je sredinom 20. veka Hannes Alfven.
Kada je otkriveno da je atom sastavljen od
naelektrisanih čestica, masa je počela da se objašnjava u terminima
elektro-magnetizma. Zato je bilo potrebno naći vezu izmedju
elektro-magnetizma i gravitacije.
Masa i materija nisu isto, a gravitacije deluje u proporciji sa masom.
”Električna i gravitaciona sila dele fundamentalne karakteristike: obe nestanu sa obrnutim kvadratom udaljenosti, obe su proporcionalne proizvodu interakcije mase ili naelektrisanja, i obe sile su aktivne duž linije izmedju njih”, objašnjavaju Talbot i Tornhil.
Po najnovijoj teoriji savremenog engleskog
fizičara Ralfa Sansburija: “...sve subatomske čestice, uključujući i
elektron, su rezonantni sistemi kruženja manjih električnih naboja
suprotnog polariteta koji zbirno daju naelektrisanje te čestice”. Te
manje električne naboje on naziva subtroni. U ovoj teoriji ostaje, ipak, neobjašnjeno porekla subtrona. Tu se očigledno elektron ne smatra fundamentalnom česticom.
“On ima strukturu kako bi imao ugaoni impuls i
prioritetnu magnetnu orijentaciju, poznatu neodređeno kao “obrtanje” –
"spin”, tvrdi Sansburi.
Tako mora postojati rotaciono kretanje subtrona u okviru elektrona kako bi se proizvela magnetna dipola.
Tako mora postojati rotaciono kretanje subtrona u okviru elektrona kako bi se proizvela magnetna dipola.
Prenos energije između subtrona u njihovim orbitama (spinovima) u okviru klasičnog elektronovog radijusa kretanja mora biti rezonantno i blizu trenutnog za elektron da bi on bio stabilna čestica. U protivnom bi se raspao. Isti argument je primenjiv za proton (pozitivno naelektrisanu česticu), neutron i neutrino.
"Ova Sansburijeva teorija zadovoljava i Ajnštajnovo viđenje da mora postojati niži nivo strukture u materiji što uzrokuje kvantni efekt. Kvant je najmanja moguća jedinica energije. Ironično je što takav model zahteva električnu silu između naboja kako bi funkcionisao neuporedivo brže nego brzina svetlosti u nameri da elektron ostane povezana (koherentna) čestica, a električna energija je i dalje bila “zaboravljana”. To znači da Ajnštajnova teorija , koja ne prihvata da je išta brže od svetlosti, mora biti ukinuta".
Svetlost nije najbrža i to je dokazao i Nikola Tesla. Ali, Kontrola uma je nametnula Ajnštajna, dok je ime Nikole Tesle izbačeno iz udžbenika.
I elektromagnetni talasi su daleko prespori da bi bili jedino sredstvo veze u ogromnom svemiru.
"Gravitacija se tako pokazuje kao moguća najbrža sila u svemiru koja prenosi električnu energiju trenutno da bi mogao da se formira bilo koji stabilan sistem kao što je na primer Sunčev sistem ili bilo koja druga spiralna galaksija. Gravitacijski, Zemlja “vidi” Sunce gde je ono trenutno, a ne gde je bilo pre 8 minuta (koliko putuje svetlost od Sunca do Zemlje)", primećuju Talbot i Tornhil.
Tako se sila gravitacije pojavljuje u prostoru kao daleko brža od svetlosti.
Kako onda nastaje gravitacija na Zemlji, po Tornhilu i Talbotu?
”Gravitacija na Zemlji nastaje usled radijalno
orijentisanih elektrostatičnih dipola unutar Zemljinih protona,
neutrona i elektrona. Sila izmedju bilo koje dve centrirane
elektrostatične dipole menja se inverzno kao četvrta snaga na
udaljenosti izmedju njih i kombinovane sile jednako centriranih
elektrostatičnih dipola preko određene površine na kvadrat...”.
Rezultat je, dalje, snaga dipole–dipole, koja na određeni način varira inverzno kao četvrta snaga izmedju tako centriranih dipola.... Snažna eksteremna slabost gravitacije (hiljadu triliona triliona triliona triliona puta manja nego elektrostatična sila) je mera od trenutka iskrivljenosti subatomske čestice u jednom gravitacionom polju”.
“Kao magneti koji su slobodni da se okreću, sve električne dipole u protonima, neutronima i elektronima postroje se da proizvedu GRAVITACIJU.”
Dakle, ako je gravitacija sila električne dipole između subatomskih čestica, jasno je da ta sila kao “lepezast lanac” koji se prostire kroz materiju bez obzira da li je ona provodljiva za struju ili nije. Tako se ova sila ne može preseći postavljanjem nekog provodljivog metala, jer je njihov efekat na ovakvu prepreku veoma mali da bi se iz metala izvukli slobodni eletroni i poremetio se “lepezasti lanac” slično orijentisanih elektrostatičnih dipola koje bi bile privučene od slobodnih elektrona u metalu.
“Ali bilo šta drugo što bi moglo da omete sposobnost subatomskih čestica u okviru rotirajućeg "spina" da se postroje njihove gravitaciono podstaknute dipole sa onim na Zemlji, pokazaće antigravitacijski efekat”.
Pitanje je , dakle, šta bi moglo da poremeti gravitaciju na Zemlji?
U svakom slučaju, tu nikada nema poništavanja materije, baš kao što je i elektricitet neuništiv. Materija, kao što ćemo videti može samo da promeni stanje. Dakle, po ovoj teoriji “velika” priča oko antimaterije i konstrukcije famoznog CERNA je obična izmišljotina. To upravo tvrde i neki naučnici u svetu, ali su ignorisni. Iz NEKOG razloga i NEČIJEG interesa.
“To podržava gledište da električna snaga
dejstvuje na blizu beskonačnoj brzini na kosmičkoj skali , kao što
mora biti i u elektronu”( T. Van Flandern, “Brzina gravitacije – ukida
granicu brzine”).
Iako ovo za laike deluje malo komplikovano da se shvati, važno je istaći da se iz svega vidi da je univerzum koherentan i povezan, da je trodimenzionalan, kako nam naša čula to govore i da je vreme u njemu univerzalno. “Ne postoje različite starosti i kroz vreme se ne može putovati”, podvlače Tornhil i Talbot.
Iako ovo za laike deluje malo komplikovano da se shvati, važno je istaći da se iz svega vidi da je univerzum koherentan i povezan, da je trodimenzionalan, kako nam naša čula to govore i da je vreme u njemu univerzalno. “Ne postoje različite starosti i kroz vreme se ne može putovati”, podvlače Tornhil i Talbot.
Nakon svega iznetog, zanimljivo je sada videti
kakve je ideje imao o izradi letećeg tanjira izvesni Otis. T. Kar, koji
je mnogo vremena proveo uz ostarelog Nikolu Teslu.
PRVI POKUŠAJ KOMERCIJALIZACIJE LETEĆIH TANJIRA
Otis. T Kar nije bio zvanično tehnički edukovan, završio je umetničku školu, ali je navodno bio veoma inteligentan i voleo da razmišlja, pa neki veruju da mu je upravo to pomoglo da neopterećen pogrešnim naučnim postulatima zasnovanim na Ajnaštajnovoj teoriji mase i energije, vremena i prostora..., drugačije sagleda neke fizičke principe. On je godinama radio u hotelu u Njujorku u kome je ostareli Nikola Tesla boravio te su njihovi susreti i razgovori verovatno bili veoma česti.
Otis. T. Kar je najverovatnije upravo od Tesle saznao na kom principu bi mogao da se napravi leteći tanjir i kako da se u njemu kao električni pogon koristi “slobodna energija” iz Zemljine jonosfere (odnosno kosmičke plazme tada nazivane eter).
Da li je pri tome Kar došao u posed nekih Teslinih skica i tehničkih podataka, nije poznato.
On je 1957. osnovao preduzeće “OTC Enterprise” u Baltimoru i nameravao je da konstruiše leteći tanjir sa kojim bi putovao na Mesec. Tada je putovanje u svemir bilo u Americi veoma popularno jer su te godine Sovjeti lansirali svoj prvi veštački satelit Sputnjik. Ovaj projekat je nameravo da proda za 20 miliona dolara.
Iako njegov leteći tanjir nikad nije poleteo, ne zna se ni da li ga je zaista konstruisao, zanimljiv je princip rada koji je on hteo da primeni, jer je kroz njegove ideje očito govorio Teslin um. “Njegovo” shvatanje elektromagnetizma i gravitacije u to vreme je za javnost bilo u domenu metafizike.
Kar je “svoje” ideje prvi put javno izneo 1958. u jednom intervjuu na njujorškom lokalnom radiju kod tada popularnog Long Džon Nebela. Novinar je bio veoma skeptičan, skoro sve vreme pokušavajući da Otisa T. Kara predstavi kao prevaranta i čudaka. Ali, nisu li i Teslu tada smatrali čudakom koji komunicira sa vanzemaljcima?
Kar je 1958. tvrdio da njihov sistem koristi "gravitaciju, elektro-magnetizam i elektropokretačku snagu u jedno povezano polje kako bi postigli jednu funkcionalnu celinu”.
“Mi koristimo jedan naelektrisani ‘odašiljač’. To je jezgro koje daje snagu. To mi nazivamo akumulator. To je ćelija za skladištenje. To je akumulator skladišnih ćelija koje omogućavaju elektro-pokretačku snagu u istom smislu kao bilo koja druga baterija koja proizvodi elektrpokretačku snagu”, govorio je Kar.
Ovaj akumulator je nazvan “utron” (setite se da je Sansburi nekoliko decenija kasnije dao slično ime svojim "subtron" česticama)
“Utron” je bio zamišljen kao “molekularno kućište” u koje se smeštju slobodni elektroni iz plazme, odnosno u njime se generiše elektricitet. Dakle, leteći tanjir je trebao da bude na pogon električnom energijom prikupljenom iz etera.
“Utron” je izgledao kao dve kupe spojene širim delom na čijim su krajevima grebenasti zubci... Kar je tvrdio da su to na neki način turbine, odnosno reaktivni kanali i gde god postoji atmosferski protok vazduha to pomaže rotaciji. (Zubce je koristio i Šauberger, ali Kar to tada nije mogao znati).
Kada se dve kupe rastvore unutra je bila
šupljina, odnosno dva kružna udubljenja kao polulopte. Kad se spoje ta
dva kraja (kao presečena lopta) unutra nastaje šupljina u obliku sfere.
Sfere kao jedinice. Tako svaka kupa ima hemisferu (poluloptu). (Da li
ova sfera predstavlja minijaturni svemir)?
Podsetimo i da su mistična tajna društva “Tule” i “Vril” verovala u drevna učenja da je u središtu Zemlje šupljina. Neki i danas tvrde da je svemir kao mnoštvo sfera u sferi, različitih veličina. I ljudska ćelija je minijaturni kosmos.
“Mi zovemo centar ovih velikih dimenzija ekvatorom i, naravno, to dosteže i širi se do određene tačke sa svake strane. To je sprega dve presto–konične sekcije. To su dva dela pod pravim uglom i kažemo da su to dimenzije prostora”, tvdio je Kar.
“To je prava geometrijska forma svemira, jer je popuno okugao i potpuno kvadratan. Dokazano je u naučnim laboratorijama da su najmanje jedinice mase ikada fotografisane u elektronskom mikroskopu kvadratnog oblika. Primenili smo ovaj princip u naš električni sistem, koji je glavni izvor energije naše letilice. Ono što ga čini jedinstvenim i drugačijim od obične baterije je činjenica da je on deo sistema koji rotira”.
Crtež "utron" akumulatora - kao krug, trougao, kvadrat...
Utron je, dakle, bila vrsta akumulatora za skladištenje električne energije u stvari “slobodne energije” iz plazme, koje je rotirala i proizvodila stuju. Tako iz sistema koji rotira iznutra, pokrenuli bi se elektromagneti spolja i punile bi se opat baterije unutra. I to je implozivni princip.
U knjizi "Tajne tehnologije hladnog rata -
projekat Haarp i dalje", Gerija Vasilatosa, pominje se i Teslin
prijemnik energije koji je on izgleda veoma uspešno 1930. testrirao na automobilu.
Vasilatos piše da je Tesla još ranije “proučavao
stanje naelektrisanih čestica u čvrsto nabijenom vrtlogu etera
(jonosfere). Snaga koja se ispoljavala u blizini takve vrtložne
eterične konstrukcije bila je ogromna, a eterska težina održavala je
izvanrednu stabilnost”.
U takvu konstrukciju postavljena kristalna rešetka stvorila bi električni napon. Sa izvesnim metalnim rešetkama unutaratomsko polje energije, koje bi se tada stvaralo, bilo je neizmerno.
Zna se da je Tesla u svom radu tražio napon kojim bi ove eterske izlive energije pokrenuo, a kada bi takva energija pokuljala trebalo ju je jednostavno uhvatiti specijalno kontsruisanim prijemnikom i sprovesti u električni motor.
U takvu konstrukciju postavljena kristalna rešetka stvorila bi električni napon. Sa izvesnim metalnim rešetkama unutaratomsko polje energije, koje bi se tada stvaralo, bilo je neizmerno.
Zna se da je Tesla u svom radu tražio napon kojim bi ove eterske izlive energije pokrenuo, a kada bi takva energija pokuljala trebalo ju je jednostavno uhvatiti specijalno kontsruisanim prijemnikom i sprovesti u električni motor.
Ove prijemnike električne struje iz svemira Tesla je nakon eksperimenta negde sakrio.
Da li je on kasnije u starosti u hotelskoj sobi otkrio neke tajne Otisu T. Karu? Za koga je radio Kar, da li je možda bio provokator, koji je kasnije hteo iz toga da profitira, ili samo inteligentni radoznalac koji je shvatio Tesline ideje i tako zaslužio njegovo poverenje - ostaje za sada nerazjašnjeno.
Postoji i tvrdnja da je Tesla ugušen jastukom u
svojoj sobi i da su tada nestale i neke njegove stvari. Ovo se za sada
pripisuje agentima Edgara Huvera.
Otis. T. Kar je dalje tvrdio da se “izleganjem “
(odnosno zagrevanjem) “atomskog jajeta” (atomskog jezgra), posebno
paramagnetskih i diamagnetskih elemenata posebno bizmuta, energija iz
atoma može polako osloboditi.
“Svako vozilo ubrzano na osi rotacije shodno
svojoj privlačnoj inercionoj masi, istog trenutka se aktivira od strane
slobodne kosmičke energije (što znači plazme) i postaje nezavisna
sila”, tvdio je Kar u tom radio intervjuju 1958.
“Mi smo dokazali da naelektrisnao telo ubrzano
na svojoj osi rotacije shodno svojoj privlačnoj inercijskoj masi ,
pokazuje polaritet u određenom smeru. Magnetna igla pokazuje, recimo,
gore prema vrhu tela. Ako postavite ovo telo dok se okreće, sa svojom
osovinom na drugu platformu i zarorirate platformu na osovini, onda
ako je suprotna rotacija veća nego inercijalna prethodnog tela,
magnetna igla na drugoj platformi će pokazati dole, dok prva pokazuje
gore, uzrokujući kompletno zavisnost od polariteta”.
“Kada kontra-rotacija odgovara prethodnoj rotaciji telo potpuno gubi svoj polaritet i istog časa na njega deluje slobodna energija (kao “zatezač” u svemiru) i ono se ponaša kao nezavisna sila. Ovako opisana sprava spojena sa dve suprotno rotirajuće mase postaje bestežinska i ona će izbeći privlačnost Zemljine teže”, objašnjavao je Kar.
“Kada kontra-rotacija odgovara prethodnoj rotaciji telo potpuno gubi svoj polaritet i istog časa na njega deluje slobodna energija (kao “zatezač” u svemiru) i ono se ponaša kao nezavisna sila. Ovako opisana sprava spojena sa dve suprotno rotirajuće mase postaje bestežinska i ona će izbeći privlačnost Zemljine teže”, objašnjavao je Kar.
Da dodamo da je Zemlja električno polje u kome je formirano elektromagnetno polje, koja je tada bila nepoznata većini naučnika, mada je Birkeland to tvrdio još 1903. Tesla je, nema sumnje, to dobro shvatao.
Po Karovoj zamisli u letećem tanjiru bi on stvorio veštačko gravitaciono polje, a spolja ne bi bilo gravitacionog polja. I to bi bilo postignuto baterijom koja se okreće i proizvodi sopstveni gravitacioni uticaj.
Zato je Kar “smislio” kondenzatorske ploče (tanjire) i elektromagnete kao deo sistema. Oni su kontrarotirajući: elektromagneti rotiraju u jednom smeru, a baterije u drugom. Kondenzatorske ploče rotriraju u sadejstvu sa "utronom" tako da postoji okretanje u pravcu kazaljke na satu i obrnuto okretanje. Treći sistem je u kabini koji održava gravitaciju za posadu. On ne rotira.
Ovako oslobođen gravitacije tanjir bi se veoma lako podigao na veliku visinu i onda spustio na određeno mesto. Putovanje od Evrope do SAD bi praktično bilo veoma kratko u jednom “skoku”
Na ovoj letilici bi se , po Karovoj zamisli, putovalo kao u avionskoj kabini, pod pritiskom. Zbog elektromagnetnog polja koje bi se stvorilo, tanjir ne bi imao problema sa pregrevanjem karoserije prilikom izlaska iz Zemljine atmosfere, jer bi mu on služio kao štit. Kada tanjir izašao iz Zemljine atmosfere mogao bi se ubrzavati do brzine svetlosti.
Zbog toga se Otis T. Kar spremao veoma ozbiljno
da leti i na Mesec. Danas postoje verovanje da ako su neki ljudi
zaista bili na Mesecu, to su učinili letećim tanjirom koji je za
javnost ostao nepoznat, a ne “igračkama” za javnu upotrebu kao “Apolo”
letilice.
Prema Otisu Karu “njegov” projekat je završen 1947. (Tesla je umro 1943.) ali za njega nije bilo nikakvog interesovanja. Kar je još izjavio da bi se “utron” kao baterija mogao oblikovati u bilo koju veličinu i njime bi se mogle napajati sve veće električne centrale, mogao bi da radi u automobilima ili u domaćinstvima za zagrevanje i pokretanje bilo kog aparata. U letilici bi se takva baterija punila sama iz sopstvenog okretanja! Da li su ovo sve bile upravo Tesline vizije o besplatnoj energiji za sve? Nije li upravo to ražestilo J.P. Morgana?
DA LI JE MODEL OTC-X SABOTIRAN?
Da li je Kar samo pričao ili je nešto i
napravio, ostaje enigma. Njegov tanjir nikada nije viđen u javnosti i
nikada nije poleteo. Da li je Kar to namerno izbegao ili je neko drugi
sve sabotirao?
Naime, pokušaj prvog javnog demonstriranja letećeg tanjira OTC-XI trebalo je da bude u Oklahoma Sitiju 1959. “OTC Enterprise” iz Baltimora pozvalo je nekoliko stotina ljudi da posmatraju „lansiranje prototipa modela OTC-XI svemirske letilice prečnika oko 180 santimetara koja radi na utron energiju“.
Mesto za lanisranje je bilo šljunkoviti prostor osam milja severno od Oklahoma Sitija gde je Kar tvrdio da će se letilica podići 120 do 180 metara. Vreme lanisranja je planirano za 15 časova u nedelju 19. aprila 1959. godine.
Zanimljivo je da su članovi klubova obožavaoca
letećih tanjira širom sveta skoro potpuno ignorisali poziv za ovaj
događaj. Isto je bilo i sa medijima. A ono što mediji ne objave, kao da
se nije dogodilo. Zašto?
Samo jedna priča o ovom eksperimentalnom letu
se pojavila u lokalnim novinama u Oklahoma Sitiju. Lokalna televizija
je u startu čitav poduhvat prikazala kao veoma neozbiljan. Tako je
televizijski reporter, kao da je znao da se ništa neće dogoditi, sa
puno skepse i nadmenosti preneo svoj utisak : “Ova stvar se nikada neće
odvojiti od zemlje. Osećam tu prilično mnogo samoreklamerstva koje je u
vezi sa zabavnom vožnjom u parku “Granica grada”.
To se donosilo na "leteći tanjir" koji je
trebalo da bude postavljen u parku i služi za zabavu. Otis. T. kar je
čak patentirao ovaj tanjir i za njega postoje skice i tehnički podaci.
On je zamišljen da se kreće po vertikalnoj osovini i da se posetiocima u
kabini pušta film. Tako bi se sinhronizovala filmska slika sa
kretanjem tanjira pa bi posetioci imali utisak da lete kroz svemir.
Predvideo je da ovo čudo za zabavu ima i svoju prenosivu verziju koja bi se rasklapala i sklapala u najkraćem mogućem vremenu. Ipak, ni ovakav "leteći tanjir" za zabavu nikada i nigde nije postavljen.
Nakon pola sata od predviđenog vremena za lansiranje OTC-XI, jedan Karov saradnik objavio je da lansiranje mora biti odloženo zbog “tehničkih problema”. Kasnije je prisutnima rečeno da je jedno noseće kućište greškom “bilo veće od šesnaestog dela inča”.
Ovo obrazloženje je veoma čudno, jer je takva
greška u preciznoj mehanici nezamisliva za inženjere. Kao kada bi
navigator spustio avion 300 milja od kursa.
I sam Otis T. Kar je dugo bio sakriven. Konačno je otkriveno da se nalazi u bolnici.
Samo je njegova snimljena poruka na magnetofonskoj traci puštena za 70 prisutnih ljudi. On im je poručio kako veruje “ da će istorija biti stvorena u nedelju popodne kada model OTC-X bude lansiran”.
I sam Otis T. Kar je dugo bio sakriven. Konačno je otkriveno da se nalazi u bolnici.
Samo je njegova snimljena poruka na magnetofonskoj traci puštena za 70 prisutnih ljudi. On im je poručio kako veruje “ da će istorija biti stvorena u nedelju popodne kada model OTC-X bude lansiran”.
Kar nije izašao iz bolnice sve do ponedeljka, samo je još u nekoliko navrata slao svoje audio poruke.
Njegovi saradnici su navodno uporno pokšavali da “grešku” otklone, ali od testiranja ni nakon tri sata nije bilo ništa.
Konačno su svi radoznalci napustili Oklahoma Siti.
Jedan član kulba NLO iz Pensilvanije je komentarisao: “Ne znam šta se događa, ali osećam da oni nisu imali nameru da testiraju model. Nisam mogao da vidim nikakve planove modela i razumam da je mr Mejvud Džons prikazao samo ono što je nazvao “trodimenzionalna ilustracija Karovih ideja”.
Da li su ovo u stvari bile Tesline ideje, a Karovi crteži, jer Kar je zapravo bio vešt crtač?
Da li je Kar pokušao da proda Teslin projekat kao svoj?
Danas se, međutim “otkriva” da je Otis. T. Kar
bio genije i da je doživeo sudbinu sličnu drugim mozgovima koji su se
zalagali za “slobodnu i besplatnu energiju”. Da li je Otis T. Kar tu
ipak podmetnut kako bi se još jednom skrenula pažnja sa pravog
genija, a to je Nikola Tesla? Prave Tesline ideje o "letilici bez krila"
i dalje su nepoznate.
Supersonični
disk model AVRO na kome su Amerikanci počeli da rade još 1953. Ova
najveća američka tajna nije smela biti ni na koji način ugrožena
komercijalizaijom tehnologije kako je to planirao Otis. T. Kar.
Protiv Kara je kasnije poveden i krivični
postupak i preduzeće mu je likvidirano, a svi nacrti i oprema iz
radionice su zaplenjeni.
Jedan Karov saradnik, tehničar po imenu Ralf Ring posle više deceinija ćutanja (?!) “otkriva” da je leteo ovakvim tanjirom pri čemu iznosi podatke da je prilikom rada tanjira došlo do pretvaranja metala u želatinastu masu i da je on mogao da gurne prst u nju. Ring očito zna da se “prilikom stvaranja antigravitacijskog efekta pod posebnim uslovima na Zemlji metal može pretvoriti u želatinstu masu što predstavlja drugo stanje metala”. I to je pokazao istraživač Džon Hočinson. I britanski inženjer Erik Lejtvejt je demonstrirao očigledan gubitak težine u plombiranom sistemu raspoređujući u njemu rotirajuće žiroskope i pozvao je naučnike da istraže ovaj fenomen.
Najzad, ako je Tesla idejni arhitekta letećeg tanjira, logično je pretpostaviti da su možda baš njegove ideje i nacrte, oni koji su finansirali Hitlera (a to su bili američki bankari pod kontrolom katoličke crkve odnosno jezuita), odneli ove ideje u Nemačku koja je tada imala uslove za razvoj oružija i potrebne mozgove da ovo dalje usvrše. Tajna društva Vril, Tule i druga samo su deo sistema koji služi njihovim globalnim interesima odnosno fantastičnoj ideji o pokoravanju čitavog zemaljskog sveta. Sve vojne baze na Antarktiku takođe su u interesu istih, pa priča o tome da su nemački leteći tanjri završili tamo u tajnoj bazi nazvanoj Švabenlend, mogu biti delimično tačne. Najzad, da li su tanjiri u Nevadi ili na Antartiku sasvim je svejedno. Važno je da postoje.
Izvesno je da ljudski um danas zna mnogo toga , pa je konstrukcija letećeg tanjira i njegova komercijalizacija, samo pitanje odluke koju će jednog dana doneti neki moćan svetski autoritet, onog trenutka kada mu to bude u interesu. Za koje namene se on danas iz tajnosti koristi, možemo samo pretpostavljati. Drugo pitanje je svakako kada će ova tehnologija biti javno predstavljana?
"Skywalker" i "air bike" su VTOL
projekti već spremni za komercijalizaciju. Za njihovo efektno
korišćenje biće potrebni novi gradovi, novo društvo sa drugačijim
saobraćajnim propisima. Nova tehnološka revolucija može veoma brzo
uslediti na Zapadu nakon velikog globalnog haosa i ratnog sukoba na
Srednjem Istoku koji će se prelomiti preko čitavog sveta. Automobili
koji korisite naftu, kao zastarela tehnologija, biće izručeni Istoku,
Rusiji, Kini, Indiji, kao i Brazilu zemljama u ekonomskom razvoju koje
tek stvaraju novokomponovanu građansku klasu. Tom istočnom bloku će
pripasti i Srbija i Hrvatska, kao i zemlje bivšeg evropskog istočnog
bloka. Sve američke fabrike koje su sada u krizi mogu biti tehnološki
restruktuirane.
Komercijalizacija letećih tanjira i nove VTOL
tehnologije, nakon recesije, ponovo bi podigla SAD kao novu super silu.
Nova čista tehnologija koristila bi uglavnom električnu struju, pa bi to
uticaj Rusije koja je svoj ekonomski uspon vezala za naftu i gas (kao
što su nakon Drugog svetskog rata to učinile SAD) ponovo bila spuštena
na niži nivo. Kina je već svoj industrijski razvoj zasnovala na nafti i
teško da može brzo uskočiti u novo tehnološko doba.
Zapadno-evropske zemlje bi bile pod energetskom
omčom Rusije, što bi ih nateralo na okretanje ka novoj tehnologiji koja
dolazi iz SAD. Ipak, treba reći da i Rusija ima neke leteće tanjire.
Svako eventualno javno pojavljivanje letećih tanjira za koje će mediji
u budućnosti možda tvrditi da pripadaju vanzemaljcima, biće samo
obična laž i moguće stvaranje globalne uzbune sa određenim političkim
ciljem. Baš kako je to razotkrio Verner fon Braun kada je rekao da sve
što je u vezi sa svemirom i istraživanjem svemira ima za cilj njegovu
militarizaciju. Nastojanje da se okupira Antarktik i da se tamo vrši
eksploatacija izuzetno retkih minerala nameće potrebu da se i u tom delu
sveta na, neki prihvatljiv način, vojno interveniše. Kada kažem
prihvatljiv, to znači prihvatljiv za "debile" koji veruje u ono što
objavljuju svetske informativne agencije. Tako, ne možete objaviti da su
na Antarktiku teroristi Al kaide, ali možete oficire iz Pentagona tamo
pokrenuti nekakvim "tajnim operacijama" zarad potrage za vanzemaljcima.
Samo u tom smislu mogu se prihvatiti psihološke pripreme koje se preko
medija već decenijama vrše konstruisanim pričama o tajnoj vojnoj bazi
nacističke Nemačke (Švabenlendu) gde su završili leteći tanjiri kao i o
moćnoj vanzemaljskoj tehnologiji.
Zvanično naučnici i tamo love kosmičke čestice i valjda "sklapaju" priču o "velikom prasku".
U stvari, leteći tanjiri kao i VTOL letilice
jedini su način za transport ljudi i rude preko Antarktika. Bar dok je
ovaj kontinent pod ledom.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
Постови
