* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ 

 

17. ОДАВНО ЈЕ МИТАР ТАРАБИЋ КАЗИВАО ДА ЋЕ У ОВЕ ПРЕДЕЛЕ ДОЋИ СТРАНИ ЖУТИ ЉУДИ КОПАТИ ЗЛАТО И НОСИТИ У ЊИХОВУ ПОСТОЈБИНУ

                                    ************ СКИЦА ЗА РУДАРСКУ ПРИЧУ********* 

Мој први комшија је рударски пензионер. Зна он да ова слова сведоче о рударском животу и да се тако спремају за Пут у тачку. Предлаже ми да и његова прича, пође на овај пут, он неће о тешком, рударском животу..... . ,,Хтео бих да се вратим у оне прве дане мог рударења. Данима се врти свака мисао и то ме збуњује. Али, почетка нема. Свуда је разапета мрежа и ни да мрднем. Или ме нико не слуша, или ми нико неће веровати. Вучем стопала по пепељавом тлу рудног тела Ф. Познајем га. Знам све ходниике, подупираче, сваку златну жицу, видим сталагмите налик на кестене без лишћа.. Ето, тако оживљавају моји дани рударења, од пре педесет година.. Прво сваки дан улазим у у шести хоризонт., петсопедесет метара испод површине земље. Опет рудно тело Ф. Дугачко као улица, Козарска.. Прво су вагонете вукли коњи, а после електрични мали воз. За превожење руде. Видим претрпану леву страну ходника. Све мирише на руду и зној. Отимају се неки неразумљиви звуци и као да се просипа тужбалица пуна тешке руде.. Крцата композиција наставља своје урлање јрком која се увлачи у душу сваког рудара и ту остаје заувек. И ма где да нестане, та музика остаје присутна: један део се претвара у тајну и тражи мир, а други део: ,, Ми рудари батлије не можемо без ракије, без ракије и без цујке, лелеле мујке!,, Руда се и даље данима вади, дроби, преврће и топи у славу живота, који нестаје усправно као тавка у пролећа. Само се мењају дани са једнаким звуцима... Седми хоризонт 600 метара. Океан без воде. Језеро што светли.Злато које уцењује. То је граница без без царина. Гробница рударска. Ту највише лаје музика док се шуштањем одваја руда, Узнемиравају се заједничке гробнице. Једино игра ветра обузима одсјај светла на води. Раскошни облак односи смех.. Подсећам се на сан од исцрпљујућег рада. Откривам слике. Поново искрсавају заборављене црте, снага и вечити сан о лепоти живота.. Осећам лупкање по леђима. Сусрећем људе без циља.. Срећно! Срећно, камарати! То више вреди од злата и свих парола заједно. И тако стално руда се превози. И мора да сам тамо оставио један део себе. Пржионица-цвокоћем од хладноће-,,Сајмонс,, дробилица разлажемо се заједно са рудом у прах. Флотација - вибрира моја тужбалица, одлазе сви моји снови у пену. И тако стално. Окрећем се и берем љускице злата. И све бљешти и претвара се у накит. Зауставим се и почнем да бројим на прсте. Колико би метара златне жице требало да испружим од рудника до куће. Много, много би робијао за такву реализацију мојих мисли. А , тек, колико је година прошло од мог рударења? Много много за један рударски поштен живот, десет, двадесет, охо педесет. И ето ме имам све, а ни парче злата из рудника. О како може да буде леп овај шум живота, само мали потрес сећања. Стрпљив сам и пун нажености. Пун живота који лагано нестаје. Али, ето забележио сам га пред овај, Пут у тачку и то све захваљујући овој карабитуши, која ме стално враћа на оно што сам заборавио... И ту није крај, мој комшија има нешто посебно за ову нашу тачку, каже, док ми поклања ову карабитушу, која једино памти ову причу коју ћу ти сада рећи, бележи дословце. На ову причу га карабитуша не подсећа., он се сам чуди како је заборавио, али га садашњост на њу враћа.  

 -Нећеш ми веровати, да сам ти причао ово пре само тридесетак година, сигурно ми не би веровао, то нису могли ни предпоставити сви моји камарати, али ово смо доживели и сами се уверили....

Ако се сећаш, одавно је Митар Тарабић, казивао, да ће у ове пределе доћи страни, жути, људи па ће вуда, на ову салатушу златушу, копати разно камење и носити ову златну земљу, и то злато носити у њихову постојбину. Казивао је да  ће то да будне, а можда и неће, како ми то дозволимо. И као што видиш то његово пророчанство од пре сто година, сада се обелоданило; борско злато већ две године копају наши камарати, а користе га жути људуи, како рече Тарабић, а ја само да додам, Кинези сада  се ките нашим златом........ Нарвно, да се сада моји мртви камарати пробуде, не би веровали зашта су своје животе оставили у јами. И не само то чудили би се како су брзо нестала брда око рудника и куда нестадоше оближња села.... И сада на крају питање за све, шта ће тек бити кроз сто година, овде, посведочиће неко други, а овај Пут у таччку је само део будуће прошлости. 

следи  наставак....

ОМЛАДИНСКЕ НОВИНЕ 1973.ГОД.