-prvi carski ručak na Maguri,
-sećanje na Tarpejske stene u Rimu gde su osudjenici ispijali otrov na silu i mrtvi padali u more,
-prva čaša otrova i za cara
16.
Dok su neki donosili sitne stvarčice žrtava pokolja i stavljali uz pepeo, drugi su previjali rane, treći kukali i zapomagali !
Iz takvog leleka i meteža, Gaj u polumraku, kao da čuje nečije glasove.
Prvi ga podseti na očev, odsečan i prekoran glas:
Izdajico ! Izdajico ! Zar se tako dolazi kući !
Drugi mu se glas učini da je majke Romule, koja jedva blaženo sriče, ali on razgovetno razume, šta mu kaže:
Armentoooo, sssiiinne, vraaatioooo si seee, vratioooo si seee sineee Maksiiimaaaaa!
Treći, baka Ogin, bio je piskav, ali najbučniji, sručio se na njega kao sve vode Dunava:
Isti si kao ded O Gan Karpa sa Sera!
Stradao si od onoga što si imao najbolje, sram te bilo !
Zar ti nisam rekla da ćeš biti prvi legionar, prviii, ejjj!
Tu ispred njega stajala je i Divlja žena.
On oseti kako ga nešto celim telo probada i obli ga prvo vreo, a potom hladan talas znoja, koji se pretoči u neki nepodnošljiv smrad.
Ćuje kako nešto mrmolji, a on razumede, šta mu kaže:
Armi, lepotančiću moj, kolikiti je, ej !
Pa i ja sam tvoja caricaaa!
Juu, pa koliki ti jeee, ejj!!
Iza nje bio je Mladić sa dečjim likom, koji se ceri i kaže mu:
Oče Cezare i ja ću biti car, kada ti izgubiš glavu!
Izmedju nadošlih glasova, razgovetno je čuo, kako mu Strados Serdarijus, najbolji drug i sada preti:
Video sam te, videeo, ne možeš mi utećiii !
Video sam kada si natakario onu ludaču!
Kazaću te kod majke i oca, kazaću kazaću !
Ovo što si sada uradio nije više dečja igrrija, nije, nije i da znaš da sada neću više da se igram s tobom, neću!!
Nemo da se kriješ , pronaćiću te ja, pronaći !
Tamo negde iz dubine reke čuo je neko klobotanje, koje je samo on razumeo, kao glas mojri, vedogonja, rodjica i proročica :
Kuda se to klatiš, da odeš?
Ne, još nisi ispunio svoj zadatak!
Čaroban napitak još je u tebi, nisi ga izbacio, nisi !
Kada to budeš uradio njime ćeš sve potrovati, sve, sve što je tvoje!
Ubiće ih nataložena mržnja, prema svima!
Treba novu kuću da napraviš, dvorac za tvoju majku Romulu, gluvu.
Da svi pomisle kako si dobar i plemenit .
Da im budeš uzor dobrog deteta.
Da ostaneš samo čežnja kod žena.
Svi koji su živi neka se za ruke uhvate i neka opašu temelje.
Baš tako, samo će to biti tvoje.
Treba još da putuješ i na kraju da crkneš kao ker!
Kada budeš goreo, samo ti srce neće u plamen.
Kada bude ugljenisano i onda ćeš se nadimati životom.
To srce ćemo mi uzeti za naaša predaanja,čuješ li ti , čuješ, tek te čeka posaaaooo !
Ima vremena vratićeš se, vratićeš!
A sada dodji malo da sisaš!
Kao malo dete da te podojim!
Tako, evo ti tvoje plavo mlekce, tako!
Gde ti je šesti prstić, tako stavi ga stavi, baš tu, tako dublje, dublje !
On pogleda u nebo i učini mu se da čuje kako zvezde razgovaraju.
Ispruži vrat da bude bliže njima, da bolje čuje, ili da dohvati jednu od tri sise.
A to su mu se još više vrzmale tamne misli i uspomene.
Tražio je odgovore, a čuo samo tišinu.
Želeo je da vidi što dalje, a dobijao je sve težu i gušću tamu u njegovoj glavi.
Zatvori oči i gotovo u isti čas oseti tlo pod nogama.
Kao da su ga mojre dočekale .
Dobro je, držiš se, rešio si sve zagonetke koje su ti postavljene:
Nisi ubio gladijatora na Cezarovo naredjenje!
Znači nisi posekao mlado drvo budućnosti!
Nisi ispio pehar sa otrovom koji ti je Cezar dao!
Znači, nisi otkrio tajnu protivotrova!
Nisi se Cezaru rekao ko si ni odakle si!
Znači, ostao si veran svome rodu i plemenu!
Zato si ti postao Cezar!
Znači, da ti postavljaš zagonetke, pališ i ubijaš!
I evo, došao ti je kraj!
Ovu, zagonetku nikada nećeš rešiti, nikada!
Zato i prestaješ da budeš Cezar!
On se trže od tolike navale reči, ali zapazi da u blizini nema nikog, ili on nije zapazio kako se neko muva oko njega, da sve ovo čuje.
Bez reči, ponovo udje u šator, gde je svetiljka bila ugasla, a sebi sam postavi pitanje:
Kakva li je to nova zagonetka!?
Već se uveliko razdanjivalo.
Pripreme za slavlje tek što su započele.
Gozba mora biti ista, ako ne i bolja, kao ona u Rimu.
Ovo će biti prva carska gozba u Moesi Superiore. **
Ogromni šatori su već postavljani .
Vojska je konje pomerila na drugo brdo, gde je bila, pretežno, zelena borovina.
Svečana konjica se spremala za ulazak u carsko oko.
Od borovih dasaka pravljeni su stolovi i stolice.
Nosili su se i drveni sanduci sa zlatnim posudjem.
Okolo su zapaljene vatre i počelo je uveliko spremanje hrane.
Okupljali su se i narodni svirači, nosili dugačke čudne instrumente, buše, trščane frule, a iz daleka se čuo, doboš i sistrum.
Njegov sto i masivna stolica će biti na sredini .
U šatoru ga je čekala svečana uniforma sa lovorovom krunom.
Tražiće da pored njega sede, njima iz nepoznatih razloga:
Mladić sa dečjim licem i šepavim nogama, Divlja žena, najstariji Magurani i Strados Serdarijus, buljavi debeljko.
Samo će oni znati zašto su tu.
Zna on da će se tu negde naći, ispred nekog od kamena, njegova majka Romula i baka Oga.
Otac Armentarijus će ih na konju gledati sa nekog obližnjeg brda.
Na stolovima će biti postavljeni zlatni tanjiri sa predjelom, napunjeni puhovima začinjenim medom i makom.
Kobasice će se pušiti na srebrnom roštilju, ispod koga će biti sasušene šljive, da bi podržale žar, posute crvenim zrncima nara.
Zatim je znao, da će biti postavljena velika crvena kvočka koja liči na paunicu sa dugim šarenim repom.
U jajetu, nekom, naći će se velika riba koja će plivati u pobiberenom žumancetu.
Ako želi ribu mora da pogodi to jaje.
Znao je i za sve zodijakove simbole i sve će ih redom dodirivati: ribu sa dva barbuna, jastoga kao simbol raka, govedje kremenadle kao simbol bika.
Zna on dobro da treba samo jedan znak da dodirne, ali će on to vešto izbeći.
Uz svaki znak će biti posebna poslastica, upamtio je: pinjolinu od mleka, oraha, jaja, ribljeg rasola, meda, sirćeta, bibera i ulja, koja je stajala pored ispečenog jarca.
Po vremenu prolaska zna i to da je sada red za poslužavnik prepun gojenih pilića, i za masne punjene svinjske maramice, koje su uokvirene krilatim zecom, u kome je kuvar hteo da predstavi Pegaza.
Za to vreme sipaće se pikantni sos neke fine ribe, tako da izgledaju kao da su u nekom plićaku.
Kada dodje red na divju svinju znao je da treba nož da zarije vepru u slabinu, a iz zasekotina će poleteti jato drozdova, ali će on biti spreman da trskama posutim lepkom za ptice za tren polovi desetinu drozdova.
Zna da će tu biti i ogromna svinja iz čijeg će stomaka pokuljati vruće kobasice i krvavice, kada bude zario zlatni mač.
Znao je i to da će se ispod ugojenih kokoši naći raznobojni kolači, ili punjena guščja jaja sa slatkišima.
Kao veštom lovcu, već je znao, da će mu biti postavljen pobednički pehar, pun voća, i kolača, a zatim i drugi sa ugojenim kokoškama, napunjenim suvim groždjem, orasima, kao i dunjama sa bodljama da bi ličile na ježeve.
Biće tu i kljukane guske okružene ribama i puževima.
Julijanska čorba će imati dva kuvana mozga, oko 20 grama isitnjenog mesa, bibera, miloduha, kumina, meda, semena celera, divljih oraščića i sirćeta, presolca i ulja.
Može se sve to začiniti, semenom od celera, medom, sirćetom, uz dodatak ulja, brašna i presola.
Kuvani noj mora imati sos od bibera i nane, pečenog semena kima, malo meda, sir, onaj usedeli i požuteli,
Uz pečenje školjke tražiće da se malo doda biber, miloduh, može peršuna, po želji.
Sve to da zamiriše i zasladi sa malo nane, kima i meda.
Poslastice od urmi već su i kuvane u medu, ali će još kuvati
Jelen u sosu će biti začinjen prošekom uljem, kao i malo brašnom.
Biće tu i posebni napici od presovane i sušene nane i lipe.
I već do podneva sve je bilo spremno.
Askalapije pridje šatoru, poakaza mu na usta i na nebo, što je značilo:
Vreme je za carski ručak. * *
Dok je počasna konjica išla pored njega, iz hiljadu legionarskih grla čuo se samo jedan glas:
Živeoo Car! Živeoo car !
Gaj, u svečanoj uniformi, koja se oblači samo u dane pobede bez reči udje u šator.
Kada pridje stolici, već se čulo ono komešanje, koje bi moglo da znači :
Ave Cezare!
On diže ruku i žagor prestade, što je bio znak da ručak može da počne.
Ispred svakog stola počeše da prilaze robovi sa ogromnim ovalima, peharima,čašama.
Beli hleb različite veličine i oblika je već bio postavljen.
Kakav prizor, ovo sam čekao godinama.
Biće ista gozba kao ona od pre 20 godina u craskoj palati u Rimu, kada sam ostao gladan !
Reče Gaj Valerije Maksimijan, dižući pehar uvis.
Sada je znao kako izgleda craska sofra i baš će jesti sa apetitom.
Svaki zalogaj biće mu po jedan propušteni carski ručak.
Ili, propušteni roditeljski obed kada mu se otac vraćao sa dalekog puta, noseći dosta darova i terajući krdo krava i volova.
Tom zajedničkom obedu najviše se radovao.
Ne zato što će slatkiše jesti, ili dobiti poklone, nego što će biti uz oca, koga se bojao, ali ga i voleo.
Majka Romula, tek je onda pravila vruću žutu raženu pogaču za sve ukućane, uz stalnu jedinu pesmu :
Ninanana, ninananaa, ninana nana, mija mjaaa, mijaaa mjaaaa!!
Sva srećna, kao leptir, skakuće oko žara gde će se peći pogača.
Baka Oga je spremala vrelo kravlje mleko uz kiselu čorbu sa brašnom i posoljenim biberom.
Mrmljajući, kako su joj krave sada podbacile mleko, kao da su došle sa noćnog oranja.
Satima će igrati oko uzavrelog vrča sa zamočenom motkom.
Otac Armentarijus, sav važan gladio je svoju bradu, delio je prvo poklone.
Za Romulu i Ogu, nešto od platna, a njemu glinene igračke i svirala.
Kao najveće iznenadjenje iz džaka je vadio divovskog pripremljenog vepra o čijim su zubima visile korpice ispletene od vrbovog pruta prepunjene voćem, koje je već počelo da se kvari i miriše na trulež.
Jedino neće nikom pokazati omalenu vrećicu, koja mu je visila o desni kuk, i stalno mu je landarala kada je koračao.
A Maksima Armento Mladji , sve to prati .
Zadivljen pokličima, išao je od jednog do drugog, šeprtljajući kao patka, da mu daju zalogaj po zalogaj. Kada dodje do oca, on onu tešku kesu, prstićima čvokne.
Tako su svi blistali od sreće što su zajedno, najviše Armento koji je već počeo da svira.
Duvao je malenim ustima, i mrdao je prstićima uz tešku muku, jer mu je šesti uvek smetao, sve dok mu ne kažu da prekine.
Svima je uzvraćao svojim darovima ; dečjim blaženim osmehom i slinavim poljupcima, što je odavalo posebnu draž porodičnoj sreći.
Kao najveća poslastica, na kraju je rasprostrto saće na sredini sofre iz koga se med cedio, zajedno sa mravima i svim insektima koji su se zamedjeni zaglavili u saće.
Najveće parče biće za njega, koje će on razmazati po licu.
Na kraju će ga otac odvesti u crni Timokus i zabrčiti mu glavu kako bi je oprao.
I dan bi zavšili kupajući se zajedno u toploj vodi.
Sve je to trajalo kratko, jer je otac opet odlazio.
Onako sanjivog ujutru bi ga bacao u vazduh i hvatao ljubeći ga, a on je iz svega toga zapazio da ona teška vrećica više nije visila o kuk, i zato nema u šta da čvokne, no u njegovu glavu.
I to je bio znak da se otac ponovo vrati sa igračkama.
To sećanje na magurski obed, dade mu još veći apetit da proždire hranu.
On skoro da ne primeti ono što se oko njega sada dešava.
Iz takvog snovitog ručka probudi ga galama, koja je najavljivala muzičare i plesačice.
Tek onda nasuprot sebe primeti goste, koji su gledali u hranu i očima je jeli .
Gutali hladnu požutelu pljuvačku, umesto belog hleba.
Grčili su prste kao da čiste ono zlatno posudje.
Kada iznad njihovih glava počeše da lete vrane i druge ptice grabljivice, on poče da maše rukama kao lepezom.
Gledajući pravo u njih na sto položi obe šake, da ih bolje zagledaju .
Nije ni mogao pretpostaviti da njegovi, gosti, neće pipnuti ništa, ustaće gladni i bez reči otići sa stola, ne pogledavši ga u oči.
To mučno gledanje u hranu, podsetiće ga na njega, kada je gladan ustao ispred pune carske sofre.
Ili kada nije znao šta će pre da uzme i sve je nestalo ispred njegovih očiju, a on je jedino hteo raženi hleb majke Romule.
Možda su, sadašnji njegovi gosti, isti razlog gladovanja imali, kao on u Rimu.
Strah od kukote, od otrova, koji je sakriven tu negde izmedju jela i samo onaj kome nije namenjen znao je gde se nalazi.
I sada mu bi jasno, zašto je za navek upamtio sadržaj protivotrova:
Suvi orah, smokve, i dvadeset listova rutovice, sve to pomešano sa znojem, piti kada ne znaš više ko si ?!
Njegove dve omiljene pudlice nisu mogle da se požale i potraže ovaj napitak.
Tek posle prve velike carske večere, nestale su bez traga.
Bile su mu tako umiljate, lizale su mu obraze, ruke i caligole.
On, sada, prošara pogledom kroz sofru da vidi možda je neko već popio otrovni napitak.
Sve to podseti ga na Tarpejske stene u Rimu, gde su osudjenici, ispijali na silu otrov i mrtvi padali u more. Pretežno žene, su molile za milost , sve do zadnjeg časa, nudile su sve što imaju, dragocenosti i suvo zlato, za goli život.
Tužno su plakale i lelekale, ljubile stopala, sudija, izvršilaca kazne i stražara, dok su ispijale otrov.
Sada mu beše jasno zašto su neke posebne hanite, uticajne naložnice, udovice čuvenih legionara, koje su nazivane trovačice*, uživale naklonost Dioklecijana.
Svi su mislili, da one truju dušu, posmatrača, svojim telom, zanosnom igrom, i umilnom pesmom .
Tek kasnije je saznao, zašto su uz ostale tovare galijama pristizali tovari retkih trava, začina, gmizavaca, insekata i drugi mirišljavi sastojci akonta, morskog zeca, arsenika, bakarne rdje, cinobera.
Mnogi su govorili, da su to lekovi za nevoljnike i zato je ovo najviše išlo tamo gde su zatvorenici i kažnjenici.
I sada shvati, zašto su posebno čuvani nevoljnici, bolesni i kljakavi, zaraženi i maloumni legionari.
Zašto su organizovane dvorske gladijatorske igre i prijateljske pijanke i bahanalije.
Prvo je mislio, da bi se, posle dugotrajnih i iscrpljujućih osvajačkih pohoda carsko plemstvo, razgalilo.
Tek je posle saznao pravi razlog .
Svima nije bilo znano, jer oni koji su to trebali da potvrde nisu bili živi.
Da bi se efikasnost otrova isprobavala, trebao je samo živi čovek.
Išao je i on na takve sedeljke, ali čuvale su ga njegiove nevestuljke, i rusaljke i evo ga sada ovde, kako zuri u Maguru, u ovaj nevoljni narod.
I nikako da uveri ove ljude da je on njihov, a oni njegovi.
I nikako da mu Dioklecijanove trovačice izadju iz pameti.
Oni koji su bili pohlepni, neposlušni, zaverenici i posrnuli ljudi, bili su u rukama unajmljenih trovačica.
Na mig otrovni sadržaj sipan je u vino, bliskim ali neposlušnim Dioklecijanovim prijateljima.
Uz umilnu svirku slepih muzičara i lepršavih igračica ispijali su vino , ne znajući da im je to poslednji srk.
Gledao je kakao ogromne, nevoljne ljudske telesine, kao sneg s planine, lagano kopne.
Skrhani su nevidljivo padali i pretvarali se u pihtijastu masu , izobličenog lica i udova.
Pogibelj je izgledala sasvim prirodna.
Takvo jedno iskušenje beše i za njega.
Na najbrojnijoj svečanoj gozbi, sve oči su bile uprte u najboljeg, najvernijeg Dioklecijanovog legionara i najhrabrijeg gladijatora Rima.
Taj nepoznati grmalj koji hoda, zakoračio je u javni život Rima, preko noći.
Njegova, iskonska lepota, slava i hrabrost narastala je poput morske plime i pretila da zaseni sve one koji su želeli carstvo.
Dok su atlete izvodile akrobatske veštine, od kojih je zastajao dah,na svaki skok.
Gladijatori su se borili za sopstveni život,razmahujući se hladnim sečivima mača.
Zanosne hanite su igrale uz čarobnu muziku, i netremice gledale u tačku.
Gutači vatre, parili su svoja creva i izbacivali smrdljivi oganj, kezili se ,kvarnim zubima,na svaki plamen koji zapalaca,kao zmijski jezik, iz njihovih raščepljenih usta.
Samo za jedan pokret, kockaroši su gubili, robove, imanja i kese solidusa, a u očaju hvatali se i za pugia.
Želeo je sve da vidi,i u sve je radoznalo upirao pogled, kao ogladnelo dete.
Njegov skamenjen pogled nije uočio kada mu je u pehar sipan otrov.
Plave oči počele su da se dube iz one tačke, i pune suzama koje naviru u bunar.
To su mogle samo izveštale trovačice.
I kada mu se učinilo da će glavobolja i gušobolja prestati baš od ponudjenog penušavog vina, pehar mu ispade iz ruke.
Pored njega je prolazila Valerija, kćer Dioklecijanova, sa majkom Priskom, i vino se prosu na njegove caligole.
Baš to beše znak da je on izabran.
I tek mu sada bi jasno zašto su oči Cezara Dioklecijana bile onako nemirne.
Kolutale su oči,čas na njega,čas na Valeriju i završavale na Prisku. I razaznade, zašto Dioklecijan nije gledao pravo u njegove oči , kada mu je saopštio da mu daje ruku kćeri Valerije i da će on biti njegov naslednik.
I nije do kraja završio sa jelom niti ispio vino ni pogledao hanite, plesače i svirače, ustao je posrćući.
Nije mogao više ni zalogaj, ni kap vina, jer mu se lice pri svakom zalogaju grčilo, ne od smrada koji se okolo širio nego zbog bolova koji su sve više prodirali u njegovo telo.Ne zato što se uplašio nego iz navike, iz tajnovitog džepa uze malu amforu, koju mu je dala Valerija i na brzinu ovlaži usta smolastom tekućinom.
Tek je sada ostao bez odgovora, šta ovim ljudima treba da uradi , da bi ga razumeli .
Da je on njihov i da su oni njegovi.
Izgleda da su se oni promenili, ili da je on odavno otišao od njih, a čini mu se, tek su se sada rastavili
Постови
