уторак, 5. јануар 2010.

XXXII  nastavak  POVRATAK U  ZAVIČAJ
-Otac me spremao  za gladijatora,
-baka  za cara,
-majka  za mudrog sina,
-ja sam jedino voleo da budem najbolji od svojih drugara,
-najviše sam voleo  moju Maguru,

- i bi sve onako kako su  predvidele vedogonje, lukave vračarice,  trosisate mojre, i žrečeve gatare...!



Tek sada razumem, zašto me je otac onako nemilosrdno tukao, pripremao me je za gladijatora.
Od takvih priča sam se uplašio.
To nije dobro, ovde nema gladijatora.
Ali zato sam skakao na, krave, koze, bikove, na jarce, obarao ih kao od šale.

Posle, kada sam ušao u Koloseum u gladijatosku arenu, drhtao sam od straha, kada sam video mrtve gladijatore.

Ostajala je njihova krv u pesku Koloseuma, po kojoj je car hodao.


Pomislio sam, čitava Magura je natopljena krvlju, ja nisam kriv.


Ali sam se obradovao kada je neko pomenuo da voli, dobru hranu , žene, cveće i raskoš .

E, to ću tek videti, obećao sam sebi !

Na kraju sam saznao da će graditi palatu.

Dok sam boravio na topoli, odozgo ,video sam kako mravi ispred vredno prave utvrdjenje, pravi grad.

Vidi, Armi, kažem sebi, pa i mravi imaju svoj grad.

Ovakvu skicu ću pokazati Dioklecijanu, ali onu bolju sam ostavio sebi i zarekao se :


Silni care, moj grad će biti bolji i to na mojoj Maguri !

Kada sam sišao na topoli sam našao zakovan neki zamotuljak od kože.

Bio je to poziv za buduće legionare i gladijatore.

Znači prva priča je bila istinita.

Zato sam želeo da proverim ostale i pošao sam.

Pored reke, gde su se i ostala deca igrala, rekao sam da sam lično dobio poziv od cara da idem u legionare, a možda i gladijatore.

Svi su mi se smejali, samo nije buljavi Strados Sredarijus.

Kada stigneš tamo, a ti pozovi i mene!

Molio je Strados, uz ridanje.

Udišući neke slatke i melemne mirise učini mu se da lebdi:

Eto bio si ono što si hteo, i ništa nisi izmenio!

Sada si ono što si u detinjstvu bio, samo Armi!

Svet nisi izmenio, došo si u tvoju Maguru i zato te oni neće!

Ha, haaa, haaa!

Začu se ponovo neki sada tupi smeh, koji je njemu poznat i zato reče:

Evo Strados došao sam po tebe, podji i ti, podji, ne plači više,ne slini!

Bravo majstori, klesači, sve je tako kako sam rekao !

Obećao sam vam da ćete biti živi, dok izgradite grad!

Njemu se učini da su oni to čuli.

Pa čini takve zadovoljne pokrete šakom kao da baca soliduse i govori im:

Ovo je za vino, de popijte, popijte, majstori, klesači!

Eno Dionis, vas čeka!


A ovo je za hanite, da se razveselite, majstori, klesači !


Samo se pazite da vam u pehare otrov ne stave!

Zatim otvori vrata, gde je mislio da će spavati sa Valerijom, pa uplašeno pogleda da možda zaista nije tu.


Razrogačio je oči u prazninu da je vidi u svoj svojoj telesnoj raskoši od glave do pete:

Kako si mi sada čista i lepa u duši, ostani ovde.

Tu ćemo prespavati jednu noć.

On se uvija i obema šakama prikriva svoju muškost.

Umesto Valerijinog iz Askalapija je izlazio piskavi glas:

Zar samo jednu noć gospodaru !

I ja sam sada slobodna!

Živela sam godinama sa vezanim rukama.

Pričala sam kao zec sa onim tvojim buljavim mišom.

Poče da se uvija, kao da zanosno igra.


Ali ja nisam zec, sada mi je i telo slobodno.

Učini takve pokrete kao da nešto privlači k sebi.

I priljubljuje se uz nešto nevidljivo, kao da ga tom blizinom želi da zadrži.

I to je trajalo sve dotle dok se njegov čudesni trazaji nisu lagano smirili.

Askalapijo ostade zbunjen jer oseti kako mu neko miluje ruku.

Trže se kada oseti i dalje kamenu glavu izmedju prstiju. Valjda si video ulaznu kapiju sa uklesanim imenom Feliks Romulijana, silni care!?


Rekoh ti, prsten tvoje majke je bio na mestu gde si zahtevao!

Sada ulazimo u veliku dvoranu, silni care.

Bolja je no ona Dioklecijanova.

Ovo je predvorje, tu je onaj mozaik sa Dionisom, gledaj kako ti pruža vino.

Samo pazi vino je otrovno, nisi valjda zaboravio!


Zar ne čuješ šta ti onaj njegov leopard kaže !?

Pozdravi ga silni care, nemoj se ljutiti , on je bog !

A kada je bio blizu triklenijuma,čini mu se da je osetio miris jela sa dugog stola.

Zamirisaše mu kolači začinjeni medom i voćem, sa žutim šafranima i lepljivim šlagom koji se cedio niz kolače.

Nemirnim pogledom tražio je nešto, a nije znao da to pokaže.

Mljackao je ustima kao da jede majčin raženi hleb.

Zastade, želi da čuje ponovo reči :

Jedi, Armi, sine, jedi hraana je lek, a lek je hraana!


Kada je samo pomislio na majčinu blizinu, osetio je neku toplinu koju nije mogao da objasni.

Pored ogromne sobe, bio je frigidarijum, sa toplom i hladnom vodom, i on poče već u hodu da se skida, sa željom da se okupa.

A ispred sobe bila je laterna sa nekoliko čučavaca, odakle se osetio nepodnošljiv smrad .

Od tog zadaha, poče da se prvo guši, a potom znoji.

Gospodaru, onaj uski puteljak vodi na Maguru, tamo su grobovi tvojih roditelja.

Treba prvo da im se javiš da si , najzad stgao!

Sve je onako kako si mi pričao.

Sa zapadne strane i dalje se okupljaju neki ljudi.

Askalapijo, zastade malo, zavrte glavom, kao da htede nešto da kaže, ali ponovo se zagleda u plave oči, koje mu dadoše znak da nastavi dalje.

Usput, je sluašao kako mu Gaj šapuće:


Pa neka ih, neka se raduju mom dolasku!

Ne tamo , podjimo ovim puteljkom, tu je bliže.

Ono tamo je vodeni put, ili reka, bez vode.

Ovde je pesak crvene boje.

Kada crvena voda nadodje, Magura će nestati, rekle su mojre.

Eto ovde je bila moja zemunica, kao da je u zemlju propala.

Baka Ogi je govorila da je to bio njen carski dvor, gde će živeti njen unuk Maksima, carić Armi i bila je u pravu.

Otac Armentarijus je govorio:

Moraš sine Armento, biti muškarčina!

Ako treba na nebo , na nebo, ima da skačeš I bio je u pravu.

Majka Romula, evo i sada mi kaže:


Budi ptica, golupčiću Armi , u svako drvo gnezdo da imaš i ona je u pravu.

Tako, ovde me sada ostavi, tako, tu!

Samo onaj buljavi Strados Srejulijus, zna za ovo mesto, on će me sigurno pronaći.

Bilo je to isto mesto ispod koga je mali Armento krio parče kože sa utisnutim crtežom Cezarove glave.

Znao je da se tu iza grma stalno krio njegov najbolji drug, buljavi Strados Sredarijus.

Čija je najveća želja bila da se domogne ove kožice i da on ode u legionare.

Tako , tu ispod tog šupljeg kamena!

Da li se odavde vidi Panteon, hram bogova.


Pridji bliže, tako, tako !

Udju unutra, tako!

Ima li tu neke svetleće kugle, što podseća na nebo, tako dobro!?

Tamo, ima li zakačen neki štit, sa zvezdama, koje padaju u jezero, dobro!?

Onda me tu ostavi, tako, dobro!


Sve je tu, još samo da me bogovi uzviše...!

I dok je Askalapijo slušao naredjenja, čuo se neki grohotni smeh, koji mu se učini da ga odavno prati, kada se umori.

To je bio znak za odmor.

Askalapijo, za trenutak stade da se odmori, a Gaj se poče ponovo vrpoljiti.

Okrenu se sa željom da bolje vidi Stradosa Sredarijus

Obećao mu je da će se ponovo igrati zajedno, kada se vratiti sa dalekog puta.

Učini mu se da tog trenutka iz one mase, neko migolji kao stari miš i nešto cijuče.

Sa zapadne kapije, neka žena viče :

Armiii, sine Maksimaa, dodji , dosta si se igrao , saće ti otac doći !

Dodji da pomogneš nešto majci!

A on tek što je započeo igru sa svojim najboljim drugom.

Armiii, sine Maksimaa, ostavi tog Sredaarijusaa!(Srejulijus)

Armento učini takve pokrete kao da ne čuje ništa, ali ponovo, sada samo sa Magure, čuje :

O ! Ooo! Armi! O sineee Maksimaaa! O Armentarijuseee !

Onda se zagleda u buljave Srejulijusove oči, želeći da mu tako da do znanja da više ne može da ostane sa njim.


Igru će nastaviti kasnije, kada završi neke majčine poslove.

A onda mu se učiuni da ga neko, ponovo zove :


Gospodaru , da li ste završili razgovor sa sobom !

Nije čuo odgovor, ali je čuo bojažljiv glas :

Gospodaru, više ne smemo da čekamo, mnogo smrdiš.

Sve je spremno, samo kažite šta da radimo.

Samo onaj buljavi Strados Serdarijus, stalno gleda ovamo.

Hoće da vidi gde ću te sakriti, hoće tvoju glavu silni care !

Evo čujem ga kako šapuće sebi:

Znači tu, dobro, dobro, ne možete vi prevariti Stradosa, doći ću ja kroz koji vek po njegovu glavu!

Tako , tako, sada si besmrtan silni Galerije!

Ne gledaj u njega, tako, tako !

Onda nastavi, ne mora taj buljavi sve da vidi!


Nastavi, tako, tako!

Pa, reko sam, ono tamo je pravi Panteon, pogledaj !

Baš onako kako mi je Dioklecijan rekao, pa ja ću sigurno kroz onaj krug u onu kupolu, pa pravo u nebo, medju bogove.


Pogledaj, koliko je to sati, ona velika senka koja na zlatni štit pada, e, da znaš toliko ima sada sati!

Askalapijo, pogleda u nebo, da vidi koje je doba dana, spusti glavu sa namerom da kaže vreme, zapazi prazne ruke i ne reče ništa.

Već se žurno uputi ka Maguri.

Bilo je dovoljno samo nekoliko sati da se pripreme lutke, a na brdu izgrade dve tumule gde će se spaliti lutke .

Kada je sve bilo završeno, on pridje pored lutke cara Rimske Imperija Gaja Galerija Valerija Maksimijana, spusti onaj zamotuljak, u urmu sa pepelom.

Učini 99 pokreta šakom i toliko puta pogleda u nebo, čime dade do znanja da je pored njega spustio toliko solidusa od 1oo što mu je car dao na samrti.

Jedan je sačuvao da podari Mladiću sa dečjim licem, što je bila carska naredba, a carsko se ne poriče.

Zatim, pogleda daleko preko Svetog brda, pomisli da je tamo Rim i da ga rimljani sada vide, pa naredi paljenje.

Skoro da je na ovom mestu buknuo isti plamen, kao i kada se pre 61 godinu rodio .

Najsrećniji ljudi bili su majka Romula, otac Armento i baka Oga.

Njih odavno nema.

Ovakvom kraju ne bi se ni radovali.

Za mojre, vidogonje, zaduhiće, rodjice i sudjenice ne bi se smelo sigurati da nisu prisutne.

Jer, sve što se dešavalo bila je njihova volja, pa je možda i ovo, da ih ovde nema, ili da se ne vide kao njegovi preci Valhon i Dagon.

Dok je dim huljao u nebo svi Magurani su kružili oko vatre i pevali tužbalice u spomen rimskog imperatora i njihovog Maksima Armenta Mladjeg.

Askalapijo, uze vruć žarasti pepeo baci ga uz dim i reče:

Život počinje iz vatre i tamo mora da se završi!

Nebo je gospodar i tu je život nezavisan!

Obavio si posao sada idi odakle si došao !

O bogovi !

Vraća vam se vaš,veliki sluga i vodi svoju majku Romulu !


Primite ih da budu večni i uzvišeni u besmrtnike zajedno s vama!

Srećan put !

Onaj vruć pepeo se raspršta i učini se kao da svetluca i svaki plamičak ide u hiljadu zvezdica pravo u nebo, radujući se povratku u zavičaj !