* * UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ 

 

16. У ДАЛЕКОЈ АУСТРАЛИЈИ ЂОРЂЕ КОЗАРАЦ ШЕТА СВОЈОМ УЛИЦОМ------

 

 

                                      3.  ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА----------        

                                           .     *****   УЛИЦА******

 

 

Улица је била позорница живота, на којој су се ређале људске судбине. Најтеже животне улоге казивале су се лако. Од почетка до краја без страха изговаране су животне рударске улоге, које је писала судбина. Али, зашто баш овде да се изговарају? Козарска одавно не постоји, а камарати ми причају да вазда шетају њоме. Није се имало где нити кад. Није се мислило на лепоту живота. Рудник је нудио само несрећу, опомињао је да постоји живот и зато га треба ценити. Тако је и ова прича и пошла на Пут у тачку. Ово су сада само слике из рударског живота, претворене у ова слова. Свако има своју причу о овој улици. Овом улицом Ђорђе већ данима шета. Из сваког угла тражи лице своје младости. . Жури да препозна себе у најранијој младости, у дане њубави у школске дане, и дане када је пошао уз ову улицу право у рудник. Загледа људе, окреће се. Тражи годинама одговор на питање: Како и где је прошло толико времена? Зна да у овом градо одавно постоје, широке, веселе и живе улице, уличице и булевари. Њима је пуних педесет година пролазио уздуж и попреко. Безброј дана и ноћи. Стотине људи је прошло кроз његов живот.. Они најтежи дани га сада пеку, прже као жар. И после толико година сваког јутра је на почетку улице, само што сада не жури да пре фабричке сирене стигне до окна. За њега је, улица, постала живо биће. Узимала и давала радовала се и мрзела. Када је спавао, чинило му се као да уместо улице, види мртвог човека са отвореним очима. Препознао је, као да су то Зећине очи.. Чинило му се као да његова уста хоће нешто да кажу. И заиста су нешто причала, али то је само он чуо. На крају улице као да га је чекао отворени гроб., или давно упаљена карабитуша, затрпана на петом хоризонту. Онда је одустајао од тражења, чији је то трајни смештај био. Том улицом прошао је његов живот као олуја. Започео га је уз рударску колевку и очеву канделабру, коју је често празнио мислећи да је карабит стегнут сладолед. А када је узрастао, тај исти карабит из канделабре употребљавао је да уз помоћ њега када га запишава, шаље у небеске висине конзерве међународног ЦК. Тако се са својим пајташима такмичио чија ће конзерва узлетети више.... Али, сада, уз страшну експлозију заостале бомбе из рата, будио се сваке ноћи, све док није заборавио лик погинулог млађег брата, а себи обећао да више никада неће дирати незнане предмете испред ђубране. Која се налазила, поред самог потока. Ту су најмлађи козарци вазда чекали, Ђубретара, да искипује борску старудију коју је покупуио у центру града.. На тај бљесак враћала га је и свака прослава 1. маја када су небом парале разнобојне ракете. Увек му се чинило да је лик његовог брата јаснији него икада. И да је његов брат ту на плочнику ове улице и да шета стало до оне ђубране, која одавно не постоји. Носио је први пут ципеле када је ишао поред мајке, којој је доктор објашњавао: -Трбух му је пун гноја, гуштерача је натечена као балон. Операција је успела, али смо само покупили гној. Сада ће почети труљење панкреатитиса. То је оно најгоре, рудник ће узети свој данак! Са лицем пуним гнева млада жена гледала је у јединца чије се очи нису одвајале од нових ципела, које је отац донео чак из Београда. Отац није доживео да му купи нове веће ципела. Та улица је била сведок свих његових мука, немаштина и беде. Том улицом корачали су и немачки војници када су водили логораше у рудник, а он је као млади партизан Девете бригаде победоносно корачао истом улицом 1944.године. И највећи каранфил забо је на почетку ове улице, одајући пошту свим изгинулим логорашима. Као да се тог тренутка у њему рађало нешто ново. После су пролазиле добровоњне бригаде да раде у руднику. Па је прошло доба Инфорбироа. Доба када су се камарати гледали исппод ока, а срцем договарали. Доба када је инжењер Танчић све заврбовао за Стаљина. Само Ђорђа није могао. И таман да га пошаљу на Голи оток, а он овом истом улицом побегао у Аустралију. Кажу тамо има свој рудник, али нема ову улицу. Зато само у сновима њоме корача и са козарцима разговара... Прошло је време када су од сто умрлих и погинулих у току године сахрањивани мештани, то је сваки десети, остали су враћани одакле су дошли. Па време петолетке и време пресудно за овај рудник. Као да и сада чује причу секретара: ,, Другови, анализе говоре и показују да рудник морамо затворити. Људе ћемо негде распоредити, то је одлука комитета. Ко је за?,, . Тог истог тренутка овом уличицом одјекнуло је: -Не! Ово је политичка саботажа. Затварају рудник који нас храни. Е, па нећемо тако, као да и сада ове речи одзвоњавају. -Има рудник да ради. Има нову коту да започнемо, ако ова није рентаблна, започећемо нову коту. Разумеш ти бре секретару руски. Овде смо сви рударски синови. Не може то тако секретару. Треба прво да из наших мозгова и наше крви истиснеш ово наше тврдо рударско семе.. Ударај ти колико хоћеш, али ми не дамо рудник. Хоћеш га за Стаљина да причуваш, а! Јок, бре, јок, иди одакле си дошо...! Испод овог рударског неба ми другачије не мислимо. Овом истом улицом Ђорђе је пошао у Београд, код председника и иобјаснио му: -Не тражимо ми, председниче, да нам проблеме решава држава и партија, јок. Има сами да радимо и то уз пола плате. Људи су, друже Председниче, људи су и под оваквим околностима спремни да раде за Партију. Гди може рудник без рудара и где може да се друг остави кад посрће. То смо још у рату научили. Враћен је живот руднику који му припада.. И сада било где да оде, он је део тог живота с нестрапљењем очекује да што пре стигне до своје улице. Он једино зна праву истрину. Касније је све то имало другу причу. И када је далеко затвори очи и види идиличну слику; поред улице дремуцкају пензионер, а около се играју малишани. Ту је негде и он, држи затворене очи све док га неки пролазник на поздрави или га тресне по рамену. Онда, наваљен на једну чесму гледа низ улицу и очекује да , се појаве позната дечја лица. Сва та лица су одавно остарела, а улице одавно нема.. Осећао је да га неко гледа не људским очима, него очима времена. Али, у таквим очим туга је велика. Зауставља време када је његов отац, жени која је тражила бар нешто од градског живота, нудио само визију будућности великог града и рудника, где ће њихова деца бити срећна.. Путеви снова младе жене завршили су се на самом почеткуз ове улице живота. Ту је започела њена тешка женска мука, али пуна рударске љубави, да би се издржао дан и дочекала будућност, требало је кроз улицу босониого трчати. Будућност је чекала само у сновима. За многе је то био само рђав сан. То је време камених зграда и време када су рудари од места где су добијали плате па до места становања крчмили новац, прво код ,,Кривогх оџака, па код љубавница, па остало што остане за голи живот, а онда је живот гутао своје. И сада је ред дошао и на Ђорђа. Али, он се одупире, тражи да му се младост врати.. Тако већ годинама на почетку је Козарске улице и упорно тражи лице младости. И увек се губи ту на почетку тражења. Данима нема мира. Ноћу скаче из сна и нешто довикује, као да је низ улицу прошло нешто неприметно, тамо негде у далекој Аустралији. Можда је то била његова младост, сада га опомиње и плаши. А колико је само доброте било у њему. Само се живот таложио и раздирао му лепоту годинама.. Ни клетве ни псовке, стотину богова, нису могле да отерају тегобу живота. Пун страха и лепоте ишао је кроз живот и као да се није наслањао на ноге. Као да је читавог живота лебдео. Запињао из све снаге да уради много више. Младост је то тражила. Та његова слика младости нестаје, као да је није ни било. Никако да се до краја нагледа. Увек види нове детаље, нека нова лица и онда сам каже: Ово је моје, ја сам сам! Тако већ годинама прича. Само на то мисли. За многе становнике ове улице остао је невидљив и непознат. Ђорђе је ту, окрените се, да не буде сам. Зато је и пошао чак из далеке Аустралије на овај Пут у тачку да га сви упознају, после шедесет година, а они су сви били вазда са њим, то ова прича потврђује.... НАРОДНЕ НОВИНЕ, ОКТОБАР 1985.ГОДИНЕ.