петак, 14. јануар 2022.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-----

 20.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА --------------




КОЗАРСКА УЛИЦА ЈЕ БИЛА ПОЗНАТА  ПО ТОМЕ ШТО ЈЕ БИЛО ПУНО  ДЕЦЕ 

 

                                          ---------     ПОВРАТАК ----------

Ређајући ова слова према Путу за тачку, опет сусрећем Козарску улицу, а на то ме сада натерала илустрација Југослава Балаша, ликовног и графичког уметника штампарије ,,Бакар,, . Када сам навраћао у Козарску, улицу свог детињства, увек сам осећао разлику између људи новог дела града и ових овде. Осећам како сви гледају у земљу, неповерљиво, па као и да се стиде., као да нам завиде, што станујемо у солитеруима. Козарска лежи усред некадашњих узораних њива, сада је ту рудник и има доста јаруга, куће ниске и дуге по неколико десетина метара, подељена на четири улаза, покривене су црниом цреповима.И увек је била дилема, како је ова улица добила баш овакво име. Многе су приче уважаване. Али, најуверљивија је ова; Kада су Саси из Ердеља дошли у ове крајеве да буду први рудари, мештани су их упутили да иду право уз стазу коју су направиле козе, брстећи дрвеће и растиње, тако су дошле чак до места где није било много растиња, већ само црвене и жуте стене. Од тада улица је стециште многих дошљака, који овде остадоше . Тако је некада изгледала, а тако и сада велика радничка колонија. Сећам се уличних светиљки, целе те улице, под којима смо се некада играли- киш-киш, жмурке, нека-бије-нека бије, клис... Сада се само једно Циганче играло на улици која је раније врвела од деце.Тај дечак је мирно клечао, а врпољио се као да је уморан,. јер је правио тунеле од песка. Када сам пришао подигао је главу и поново је спустио. Игра је била занимљивија од мог присуства. Погледао сам високи зид, који је некада делио нас малишане и оно друго што се збивало иза зида. Једно је остало исто, земља је била пуна зелене прашине, која је ту падала из флотацијског димњака, а ми смо је користили за прављење тунела. И нико није знао да направи лепши и бољи тунел од Сафета Зећиног, који је тврдио да ту може сада комотно да прође и мали воз,,ћира,, . Сафет је мало говорио, смешкао се јер му је све ишло од руке. Он је увек волео да помаже у прављењу зелених тунела. Личио је на птицу која стално нешто ради по мрачном кавезу. Сем сафета волео сам и Мићу Глишу, трапавка који никада није могао да направи тунел зелене боје. Он је гледао неким чудним мрким осмехом, волео је да се туче и зато су му очи раширене као од физичког бола. Тако је наша улица живела са нама чудно и увек у непријатељству с децом других улица. Када је падала киша, нисмо правили тунеле, бројали смо раднике, који ту пролазе за рудник и флотацију. Наслоњени испод стрехе свађали смо се око рачуна, јер нам се бројеви нису слагали. Сафет никада није бројао свога оца који је ту пролазио. Сви смо му праштали зато што смо знали да то није његов отац. У то време у Козарској улици доста је било деце без рудитеља. , или деце без родитеља, који су имали такав осећај да су свака врата њихов дом. Понекада се Сафет искраде из куће и непримећено дојури, разруши нам све тунеле и побегне кући. Ми смо већ знали да је под казнон, да га је Зећа нешто казнио и не сме да изађе са нама да се игра. Зато смо му све праштали и правиоли нове тунеле, можда и лепше. И увек смо се слагали да је тог дана прошлу 304 радника, пет мање него јуче. И нико није бројао Сафетовог оца.. Тако нам није било досадно и све наше игре имале су чудно трајаље и увек исти завршетак, игре смо завршавали грлећи се и певајући; Пионири малени, По шумама и горама .. Дуго сам сада стајао поред неуморног ,,мајстора,, тунела, чије се мршаво тело тресло као пихтије. Дечак се напрезао и са задовољством мазио тек започети тунел, кошуља на леђима му је позеленела од прашине. Понекд би само погледао у моје радознало лице и неким нарочитим гестом одвараћао ми радозналост. Кроз рупе на његовим панталонама видела се сивкаста кожа и оштра колена пуна модрица.. Мислио сам да же побећи, јер се његове крупне очи узнемирише, и то изрази његов страх. Чудно је некако растао преда мном и осетих како се поред мене зачас нађоше Сафет , Глиша, Раце, Буга, Нега, Ема. Мики и сви остали моји мафијаши клинци, сада већ одрасли и озбиљни људи. Стајао сам усред хучног детињства хладан као стена у мору око којег се разлеже грмљавина дечјег гласа. Још и данданас се сћам шта сам у том тренутку осећао. Пре свега, смешну страну целог мог понашања , неко иронично презрење према оном изливу осећања, али и још нешто што сам сам себи нерадо признао: неку благу завист према онаквом узбуђењу, према животу који сада само сећања достижу. Али, једном Сафет се није појавио. Чекали смо га дуго. Онда смо почели да бројимо раднике који одлазе у другу смену, Миша се радовао када је чуо да нам се бројеви слажу. Ипак, ми се нисмо радовали, недостајао нам је Сафет.Почела је да пада киша., а ми се нисмо склањали, бројали смо и даље промалазнике. Миша је бројао да сви чујемо. Људи су ишли кроз шарени метеж, ћутећи. Када је престала киша неки тихи ветарић из оближњих рудина доносио је своје таласе, миришљаве на руду. Можда то није баш такав призор, али га ја нисам обухватио, оно страћно узбуђење које нас је у тај час прожимало. Тада је Миша, одједном викнуо: -Ено Сафета! Почели смо да вичемо да трчимо. Сафет се није ни покренуо. Гледао је испред себе у сандук. Неко је за себе из масе рекао: ,,Ех! Оде Зећа!,, Тада смо задрхтали од страха као да смо схватили да смо одавно постали велики. Своју љутњу на погрешно познавање душе био сам одавно заборавио; нешто ме је подстицало да сед још једном поиграм зеленим песком. Крочих мало ближе, прибих се уза зид, одакле сам могао да привучем што више песка, клекох на колена и својим очима потражих дечакове. Он то запази, окрену се мало али покретом који је изгледао као сасвим сличајан. Његове очи кружиле су непрестано и мотриле моје покрете, али ни на чему се нису зауставиле. Нисам ни уочио када ми је порушио тунел. Б. НОВОСТИ 1975.ГОДИНЕ. 

 СЛЕДИ НАСТАВАК