UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-- ********** ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ У ЈАМИ *******

8. За камарате у руднику нема празника ни славља, када ти је смена дођеш на време испред Вајферт корпе, која те стропошта на дубину од 300 до 700 метара и онда знаш шта треба да радиш: бушиш, ријеш, товариш, а поред тебе коњ Ацко, чека да напуниш вагончић и тако брзо време прође. Ако имаш среће после осам сати извуче те иста машина и сијаш од среће. Али, није увек тако, млади рударски инжењер Љубомир Марковић, није ни знао да ће за дочек Нове године бити на петом хоризонту. Па зато није ни рекао својој жени Дули, да за тај велики дан неће бити заједно. А другарица Дула, се за овај дан почела да спрема од раног јутра; купила нову хаљину и ципеле, исфризирала косу, а за свог супруга Љубу купила и нову кравату. Чак је и својој комшиници Јасни најавила да ће за дочек Нове године ићи у ,,кафану,, а деца ће остати да спавају, па ако може комшиница ће их који пут обићи. Али, само неколико сати пред одлазак у кафану ,,Козара,, Љубомир Марковић, рударски инжењер, саопштава својој Дули, - да мора , до рудника, како би примио смену, одредио послове, и наравно вратио се за одлазак на дочек Нове године. Тако је и било, другарица Дула није имала примедбу, већ се увелико спремала и надала да ће се њен Љуба, по договору вратити убрзо. Али, како то и бива у јами боравак, никада није сигуран. Изненађење је увек могуђе, а то значи несрећа вреба иза сваког камена, злата. Љуба се није вратио, као што је обећао својој Дули, која је остала да броји минуте до његовог доласка.. Само што је ушао у Вајфер корпу, диспечер Миладин му је саопштио, да је на петом хоризонту дошло до несреће; на целу смену одронио се пришт и остало је затрпано 8 камарата. Наравно, рударски инжењер Љуба је све заборавио, пред очима му је само слика затрпаних камарата, а у мозку му одјекују речи; -мо-морам их спасити, морам их спаситиииииии!. После само неколико година рада, као млади инжењер добио је десет рудара у смени и ово му је прва несрећа. Зато је појурио до телефона, и диспечеру Миладину јавио да што пре активира Горску службу, а он ће на петом хоризонту остати да их чека. Али, није их чекао, почео је да пузи и уз помоћ карабитуше тражио могуће трагове несреће. Пузећи као мало дете, наишао је на канделабру, која је још увек била врућа, а из ње је излсзио дим, што је значило да се тек угасила. То шуштање дима, он је протумачио као речи: -Љубо, иди право, они су тамо затрпани у оном тунелу, што сте га пре неки дан пробили. Али, нисте га добро обезбедили, подграђивач није имао довољно грађу Пожури инжењеру, остаће камарати без ваздуха,.пожурииии!. Управо те речи, пожури, пожури Љубо одзвањале су на сваки покрет. Није прошло ни десет минута, а Горска служба је већ стигла. Иако је канделабра почела да се хлади и остала је без дима, он је држао, као да је и даље слушао неки нечујни глас. Горској служби је само рекао да се мора пробити затрпани тунел који је пре два дана био пробијен. И онда је почела права борба спасилаца са халкозином, борнитом, ковелином и ко зна са којим све бакарним примесама. Прорадиле су бушалице, ручни моторни подривачи. И већ је почела да се назире прва шупљина према тунелу. Љуба је чуо како му неко шапуће, тек када је погледао у канделабру, осетио је да му рука . подрхтава. И он се сјурио у рупу према тунелу. Од осам камарата, видео је 7 како леже један поред другога, држе се за руке, као да један другога масирају, гледају га и ћуте. - Живи су! Живи су! Љуба је опет то чуо,а није отворио уста... Дошли су и спасиоци и почели да их извлаче. Љуба се окретао да нађе још једног камарата, али га није нашао у тунелу. Позвао је диспечера рекао му, - да је пронашао 7 камарата, али једног нема. Зато ће он остати да га тражи на петом хоризонту. А ове нека извуче корпом на површину, па у болницу. Само штоје то рекао, спустио слушалицу, корпа је већ дошла на пети хоризонт и почело је извлачење 7 камарата. А Љуба је остао. Није желео да остави свог камарата у јами. Опет је упалио не његову, него канделабру која му је малочас шапутала и почео је да пузи. Пузио је баш онако како је из канделабре била команда. Са десне стране у каналу лежало је мртво тело његовог камарата... - Ето то је Зећа, а ја сам његова карабитуша. Он је пошао да јави о несрећи, и потражи помоћ, па је пропао у овај канал, а мене избацио у тунел, да ме ти нађеш. Чује како му из канделабре још увек одјекују ове речи које излазе из дима, карабитуше. Љуба, се удара у чело, пипа камарата, окреће га, грли. Али, ништа Зећа је мртав и мокар. Колико год да је то вече било драмтично за инжењера Љубу, још драматичније је било за другарицу Дулу. Само до пет минута до 12 сати је чекала упорно; имала је наду, да ће њен Љуба испунити оно што је обећао. Али, није било тако, а то значи десило се оно најгоре. Од великог узбзђења и помисли шта се можда догодило, дошла је испред врата комшике Јасне и рекла: – Мој Љуба се није вратио, сигурно се нешто десило. Нову годину није ни дочекао, ето какве сам ти ја среће моје Јале! И десило се, Дула се стропоштала у ходнику, а комшика Јасна је позвала хитну помоћ и онесвешћену Дулу Хитна помоћ је одвезла у болницу. Тек касније за инжењера Љубу су његови камарати приредили дочек Ниове 1970. године на петом хоризонту. Поред Љубе била је и његова Дула, коју су обукли у рударско одело, тако да се није приметило да је у јами присутна женска особа. Али, сви су приметили да је са њима и њихов камарат Зећа, зато што је Љуба поред себе држао упаљену Зећину карабитушу, која је трептала и шапутала; - Среe’на Нова година моји камарати! А одједном у јами на петом хоризонту је одјекнуло; Срећна Нова година Зећо! Сви камарати су заћутали, одајући тако пошту свом несрећном камарату. Једино је Дула почела да плаче и рида. Љубомир Марковић, рударски инжењер, напустио је борску јаму пре 40 година и своју професију наставио у Колубарске руднике.Али, од рударске коби није могао да побегне. Несрећним случајем, само неколико година касније,погинуо је. Ову карабитушу поклонила је његова Дула, пре 40 година, за трајно сећање на њеног Љубу и зато његова прича улази кроз ова слова на Пут у тачку.