F E LJ T O N
Jovan S. Mitrović
Kad pesnici plaču
ŽIVEO ŽIVOT
feljton - 3
Bačija Fnta reše
IZA MAGNETOFONSKE TRAKE (skinuto sa diktafona)
Novinari i reporteri rade svoj posao, uključujem diktafon.
Moma je svim novinarima na usluzi,pomaže,predlaže naslove,usmerava ljude.Skoro, leti da svima ugodi,ta vrednica od čoveka.
Adam Puslojić recituje, poput starozavetnih proroka s vrha beličastog kamenjara.doziva Boga i pokazuje mu koliko smo blizu.U recitovanju mu se pridružuje i rumunski pesnik Jon Kristifor,recituje pesmu:
Bog gospod ,voli Srbe.
Otkinuo je komad svoga raja i dao ga Srbima da ga oru,da ga poseju i da ga brane u njegovo ime blagosoveno.I dao im je Gospod divan jezik da mu raduje sluh kada mu se uzvise pesme pohvalnice.Isto je Gospod Srbima dao toliko dušmana,da ih održe budne,da ih ohrabre,da im uvećaju ponos i dobar glas.Kao susede Gospod je Srbima dao Rumune,blagoslovivši im bratstvo.... Posle dugog aplauza bačijaša
Jon Kristifor ,pisac iz Rumunije
Jon Kristifor je iz Kluža,veoma je zanimljiv,obraztovan pesnik, urednik je tamošnjeg književnog časopisa ,,Tribuna,,.On je ovde već započeo poemu ,,Gospod Bog voli Srbe,, koju smo malo čuli, objašnjava Moma.
Branislav Antonović Griščuk, ukrajinski pisac,obilazi oko žena koje iz crepulja,vade užegli hleb,i kaže:
No,kod nas to nema.Ali su žene krasivne,krasivne!
Nadahnuto objašnjava Griščuk..Žene domaćice Bačija,vredno trče,smeju se i ne ostavljaju posao,ali ispod oka zagledjuju šarmatnog i lepog Ukrajinca.
Gledajući Griščuka,kako priča sa ljudima,kao da je ovdašnji, Moma objašnjava, zašto je pozvao ukrainca Griščuka u Srbiju.:
U ruskoj štampi pročitao sam smelu izjavu ovog pesnika,koji izmedju ostalog opominje,svetsku javnost da se u Srbiji sada lije nedužna ljudska krv. Da pesnici plaču,i da su u,, zbagu,,. Ovo što se sada tamo dešava,kaže Griščuk, podseća me na to što se nekada zbivalo kod nas u kijevskoj Rusiji,medju njenim plemenima.Zaokupljen mišlju o sudbini Slovenstva( medju kojima, kaže, nema naroda koji su višei,pametniji ili plemenitiji. Griščuk će u Srbiji dovršiti svoju poemu ,,Slovenski marš,,
Branislav Antonovič Griščuk,ukrainski pisac
Sveta Lukić,uzeo stolicu i seo kao i svaki veliki BOS,kao da sedi ispred svoje 101kafane, pogledima broji čaše kolegama koji pijuckaju hladno piće.Lukić,usput gleda u daljinu,malo dremne,progovori neku reč i mahne rukom u znak pozdrava,nekom koji ga zapazi,ili se to njemu samo pričinjava da ga ljudi pozdravljaju.
Zoran Milić i Toma Mijović,beru cveće,gledaju kamičke,pečurke, i prebiraju ih uz čudjenje da ih samo ima ovde na Maliniku,ovakve čudne.
Slavica Lalić ne ispušta Momu iz svog vidokruga,kaže:
Momi nešto nije dobro,mora da se malo odmori.
Ljudi,ljudi i to pesnici,svetski umetnici, mnogo i to po prvi put na Bačijama.Ovce se nisu uznemirile..čekaju svoj red za mužu.
Dobrica Erić se odvojio od svih nas odmara i zapaža u daljinu koji ga brežuljak na Maliniku podseća na njegovu pitomu Gružu.
Rumunski pisac, Jon Kristifor uz pomoć Adama Puslojića sada,razgovara sa lokalnim stanovništvom..Stalno potvrdjuje Adamu:
Ma ja ih sve razumem šta pričaju,kao da sam u Rumuniji,pa Vlasi su kao mi...Adam ga gleda popreko klima glavom i ponavlja: Šću,šću!!!
Mimo svih je i Nebojša Devetak,ćuti,ni reč ni grimasa na licu,jednostavno je začudjen ovom pitominom prirode i ljudi koji je krase. Čudna slika za definisanje i analiziranje karaktera ljudi.
Moma Dimić i Slavica Lalić su zajedno,ne odovajaju se,razgovaramo sa bačijašima...Diktafon je dalje uključen:......
MLADJA ŽENA MI JE MALO VIŠE DUŠEVNA
Moma: Ti li si taj Ljuba?
Jeste ja sam Vlada Meljesković,poznatiji kao Ljuba.Ja sam 43.godište rodjen.
Slavica:Zašto te tako zovu?
Od malena,majka me tako zvala..
Jeste imam dve žene,već nekoliko godina,čini mi se 3-4 godine.Ne znam tačno...
Moma:I kako ti je?
Meni je tako lepo.
Slavica:Ovo ti je žena?
Jeste to mi je druga žena,ona je lepša i druga je nekda ovde, a nekada u selu, sve po potrebi.
Moma:Odakle su ti žene?
Obe su mi iz Zlota.
Slavica: Da li se svadjaju?
Ma, jok ne svadjaju se, što bi se svadjale. Ona starija je venčana, a ovo nije.
Jovan: Pa koja ti je sada žena?
Obe su mi žene,ja to ne krijem.
Moma: Kako postižeš sve to?
Pa eto postižem,radim(pokazuje na prevelik stomak za njegovu malu visinu.)
Moma:Vidi se da ti je dobro,kada imaš takav stomak(smeh)
Slavica:Nema ljubomore,a Ljubo?
Nema,ja svuda radim i kod jedne i kod druge,to mora da se radi..(smeh..valjda se svi razumemo,šta ovaj smeh odgovor znači,ili zbog učtivosti to ne pominjemo)
Moma:Ljubo,koga još imaš?
Imam ja i sina i unuci Kristina,moja mladja žena ima takodje svoju decu.
Slavica:Koliko su ti stare žene.
Kristina,mladja ona je 59.godište,a starija Živka 43.godište.Imao sam ja i treću ženu i to u Rumuniji je bila 62.godište,tamo sam bio samo godinu dana,pa sam se vratio.Mora se ovaj život živi i to da se iskoristi dok traje,a posle kad oboliš,onda ništa,ne vredi...
Jeste šta ti sve vredi..(tajac) Ljuba nastavlja da priča svoju filozofiju života, mi kaoda smo zbunjeni).
Važno je da je meni ovako dobro,a šta me briga za one koji mi kažu,šta će ti Ljubo sve ove žene. Ja se ne krijem.Meni je dobro. Imam i tri unuka ,2 ženske unuke i jednog unuka. Kristina,ova mladja moja žena,ima sina i zajedno smo,sada ga učim za traktor da vozi,oće da položi.Pomažemo se.Muž je nju napustio posle godinu dana braka i ona ostala sama sa dva deteta. Ćerka joj se udala i sada živi u Ćupriji,lepo.Moje žene se vidjaju zajedno,i ništa,baš sam ih juče vozio na traktor zajedno, ikažem ništa,sve je normalno.Kad spavamo svako ide svojoj kući,ja idem gde meni volja..ja u selo idem kod one prve,a kad sam ovde idem kod ove druge ovde,jeste ne krijem.Vidiš ko radi,ima sve pa i dve žene.Imam i dve kuće i sve su mi pune.Tako mi je lepo.Eto,ja kažem kako je lepo,kako jeste,ne krijem. Imam i 4 kola, sin ima svoja kola.Išli smo ina more,u Grčku.Živimo normalno.
Moma prekida monolog Ljubin pitanjem: A Ljubo, može li ljubav da se deli,kao reka na dva dela?
Ne znam!
Slavica: Koju više voliš ?
To znam,ovu mladju. Sa ovom starijom imao sam problema jošodavno,ali sada ne mogu da je ostavim.
Jovan: Znači,Ljubo ovo je život po tvojoj meri,za tvoju dušu?
Ja vam kažem pošteno,što jest,jest,sve je po mojoj meri i želji.Ali sa ovom starijom sam imao problem,ali imam punu kuću,svega. Napravio sam sa njom kuću veliku i sada ne mogu da je ostavim,pa nisam tako nečovek.
Vraćam ga na pitanje koje sam mu postavio...Jeste po mojoj meri,moj život jeste..moj...
Slavica: Kakva su tvoja osećanja,kada imaš dve žene?
Ne znam da objasnim.Ali,ova mladja je lepša.Nije samo to.Ona je malo više duševna,a zavisi kako te dočeka.Ona to čini punim srcem.Pričamo stalno zajedno,pta me šta da mi spremi za večeru,uvek je dobra i duševna.Eto tako,neću da vas lažem,tako ja mislim,ako je dobro,dobro,ali je to tako barem za mene..
Prilazi Kristina,ona mladja žena, bojažljivo ga zove i dobacuje nam...Juče smo se vozile zajedno i ništa,sve je lepo...
Odlaze,valjda je stigao na njih red za mužu ovaca....
Direktor zadruge Vlastimir Bukić požuruje ljude da svako na vreme završi svoj posao.Već se nazire sto od preko 100 metara,piće se ladi u prirodnom izvoru.Vlaški specijaliteti su pripremljeni:kačamak(mamaljiga),sir(brnza),hleb(pnje) iz crepulje,belmuž od ovčjeg mleka,varenika,zacvrčalo je i zamirisalo meso sa ražnja,jaganjci se raznizali. Čuju se prva nazdravljanja uz domaću rakiju(cujka) i mladi luk (šjapa)..Polako se bačijaši i pesnici okupljaju oko stola,koji se puni domaćinskim djakonijama...Čuje se frula:praporci se ne čuju,ovce planduju.
BAČIJAŠKI ŽIVOT JE LEP
Moma: Lepa muzika razbija tišinu Homolja,kako vam je ime?
Ja sam Blagojević Aleksandar ,frulu sviram već 40 godina,a ja imam blizu 55.Ovde mi je na Bačiji vrlo lepo,ako može ovako da bude još 50 godina(smeh).
Slavica: Čime se ovde bavite?
Ovde se bavimo stokom.Ovde čuvamo svi zajedno.Skupa,svi bačijaši,ja im sviram na ovu frulu,evo ovako,tako prolaze dani (čuje se svirka)..
Dimić,Lalić,Milić,Lukić
Jovan : Kako se vi zovete?
Ja sam Stojanović Jovan.
Moma: Koliko traju ove bačije?
Bačije traju dva tri meseca zavisi od vremena.Ali,sada dobismo i struju.Imamo i ove zgrade.
Jovan: I kako ovde živite?
Pa lepo svi čuvamo zajedno ovce,samo smo kao jedan dom..
Slavica:Koliko imate ovaca ovde?
Ne znam valjda oko 700,ali mi ovde 200 ovaca.
Moma:Šta posle radite?
Posle uzimamo sir u zavisnosti od broja ovaca,ali svi zajedno čuvamo,onaj ko ne čuva on plati,koliko košta kilo sir,toliko dnevno plati.Nama je ovde lepo,milina jedna.Daleko smo od grada.Ma kakav embargo...
Jovan: Znate li ko je ovde došao?
Neki umetnici,da vide kako mi ovde živimo,pa posle da o tome pišu,ja ne znam,ali sigurno je tako.Pa ako, neka svet vidi,kako mi ovde lepo živimo.već počinjemo ručak..
Bukić: Hvala vam, za ovaj pesnički susret pod vedrim nebom na preko hiljadu metara nadmorske visine.Budite veseli i zdravi do naredne godine.Nazdravlje vima i želim dobro zdravlje i prijatan ručak.
Jovan: Ovaj kamen u obliku srca sa Bačija u mojim rukama sada kuca.Evo poslušaj Momo. ..
Moma:Mi smo mu dali dušu i srce.
To će nas podsećati na sve ono što smo ovde doživeli,videli,opipali.
I zato kada vremenom,ne mogu ponovo da dodjem, ovaj kamen će me podsećati na naše zajedničko vreme koje smo ovde proveli.Hvala u ime svih ovom Božjem daru i neka nas ovo kameno srce čuva da doživimo i preživimo sve bure na koje smo naišli i na koje ćemo naići,kao što je i ono preživelo sve dok nije došlo u ove ruke.
Moma: Vredne i marljive ruke!!
Smeh i aplauz!!!!!
Moma: Ljudi,mesto gde ovce ne pasu ovako mirno kao ovde,gde čobani nisu spokojni,gde više nose puške i hleba za po ceo dan.Iz tih krajeva dolazi nam pesnik Nebojša Devetak,iz ljute Krajine srpske.
Nebojša: Ja bih samo da vam se zahvalim na svemu.I da vam poželim da više nikada srpski narod ne doživi sudbinu Srba iz kninske krajine.Ne daj boiže, i živeli !
Moma,uzvraća zdravicu:
Radili smo pod kišobranom Dobrote Zlota,uz šum kiše,grada i jablanova,osetivši draž stvaranja u samoći i tišini prirode.Bili smo na kopovima,videli kipere,gadjali iz pištolja,posetili evo bačije i družili se sa meštanima Slatine,kao i sa radnicima najveće fabrike na vodi¸¸idroelektrane II¸¸ naša najdraža publika bila su deca u Zlotu i Negotinu.Sa nama su i novinari,miruju sada kamere,uheri i diktafoni..ručak je bogovski..carski..Ali,svi žure..Posle ručka idemo u Slatinu.Ovaj dan je mali za uživanje.
(17.6 1995.godine,bačije Fnta reše na blizu 1000 metara nadmorske visine,na Maliniku...sa bačijašima razgovarali Moma Dimić,Slavica Lalić i Jovan S.Mitrović.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
feljton -2
I koliko izgledalo da je ovo samo počast i priznanje,to je Moma prihavtio kao veliku obavezu. Jer,književnici su kao deca,nikada se ne zna šta će uraditi,a Moma je uvek znao šta toga časa valja najbolje učiniti.I baš zbog toga nastojao je da se prema prihvaćenim obavezama odnosi profesionalno i dostojanstveno,a to znači da nikoga ne uvredi i onda kada bude uvredjen,i da sve bude valjano i po dogovoru.I upravo pod ovakvim geslom su se odvijali svi susreti,ali najupečatljiviji su trenuci sa Druge svsrpske književne kolonije u Zlotu.
Prilikom promocije zbornika,,Dobrota Zlota,, 15.juna 1994.godine,u Narodnoj biblioteci,Moma objašnjava i pravda pesnike koji nisu došli.Grči ramena,krši prste i odmahuje glavom,kaže:
,,Sigurno ih je nešto sprečilo,ali ima vremena,doći će.,,
pećine usvaja se kućni red ali se mnogo toga ostavlja volji gostiju,počev od odabira soba,cimera pa do menija i povečerja u tri sata ujutro.
Naš dom posećuju učitelji sa djacima.Moma udostojava prosvetne radnike svojom ozbiljnošću,predstavlja
učesnike,a onda počinje igra sa decom.Recituju se stihovi,počinje i kviz,uručuju se nagrade,knjige i portreti pesnika sa prethodnih susreta,rad Milića od Mačve. Na sve to učiteljica Ljilja kaže: ,,Pogledaj kako stihovi lete
Obilazimo Bačije Fnta roš(hladni izvor).Moma Dimić,putopisac i svetski putnik,oduševljen je prizorom i kaže:
,,Zar vam zaista nisam rekao da je ovde toliko lepo,da ćemo teško otići odavde dok ne pronadjemo svoje muze...,,
Posećujemo Hidro-elektranu Djerdap II.Gledamo kako je čovek preprečio Dunav,silna je reka nemoćna.Ali,nemoćni smo i mi,jadaju nam se ljudi iz ovog giganta.Ovde brodovi stoje zbog enbarga. Dole ispod nas je srce elektrane,tj.glavni motor,ako želimo možemo sve to da vidimo.Znatiželju i radoznalost jedini pokazuje Moma Dimić,silazi sa glavnim inženjerom Stanojem.
U tek novootvotrenom restoranu ,,Hajduk Veljko,, od domaćina restorana traži veliku belu tablu gde se potpisuju svi učesnici Književne kolonije:
Tako, sada smo zauvek ovde. Neće se više dogoditi,kao koliko i prošle godine,da jedan zlotski mališan na pitanje:,,Ko je do sada od pisaca posetio vašu školu,, odgovara nevino: ,,Niko,,!...
I neće više da se o duhovnom stanju srpskog naroda najviše ,,staraju,, neprijatelji njihovi.Biće to produhovčljeni srpski pesnici i naši prijatelji šđirom sveta..Ićićemo tamo gde je najudaljenije naseljeno mesto i zvaćemo one koji znaju da nas cene i poštuju. Eto čitava istočna Srbijsa! ,čuvena po gostoljubivosti,otvorila je širom vrata svojih biblioteka,,galerija,muzičkih dvoraana,konala,škola, za naše umetnike i pesnike!zadovoljno se smeška Moma Dimić!
Završnicu manifestacije krunišemo knjigom ¸¸Dobrota Zlota¸¸ za naslov smo iskoristili istoimenu Erićevu pesmu koja je nastala na koloniji:
Blagosloveni dani u Zlotu i noći,od svih pećina dublji.
Došli smo u Zlot po dobrotu,darežljivost i gostoljublje.
Ovde je sve drugačije kamen brda i polja rodna pećine reke,,nebo ,bačije i duša ljudska blagorodna.
Dodjosmso u Zlot,u ovo stenje i korenje,gde ključa živost i pronadjosmo dragocenje
Ljubav,Dobrotu,Darežljivost!
Dobrica Erić ( 27.jul 1994)
Za ove Zbornike,Moma prilaže svoje stihove i beleške,potvrdjujući tako potpunu stvaralačku kreativnost i vrednoću:
*****
Pećina
Pećinu ko ima,
To je kao kofer
Sa duplim dnom.
Pećina je nebo izvrnuto
Pećina je čudo pravo
Za ovce,a još veće za osnovce.
Izložba-grom
Pred Zlotske pećine sleteše bronzane i
Drvene ptice Save Bosiokovića .
Medju decu i učenike Druge svesrpske kolonije.
U prvo jutro.
Stopala izašla iz zemlje.
I prana stopala zatopila.
U bakar borski,stopala uzvrela.
A onda sve skulpture i
Stolice restorana
Okupa kiša zlotska
krajpećinska.
Kišni ljudi
(kako ko,al dvojica njih udjoše u pesmu)
Treći dan kiše
Iz šumskog kanjona
Vratiše se Zoran I Toma,
Nagledani pesama,kojekakvih misli
I prilično-pokisli!
Crteži na koži,
Baš ožeženi nebeskim svodom
A mogli su mirno
Mogli su prečicom-
Jezerskom vodom!
17. VI 1995
*****
Pisac čitav svoj život organizuje da bi pisao.Naravno,u Zlotu mi ćemo,svako na svoj način,tragati i kopati za zlatnom reči predanja,priča i ostalog duhovnog blaga kojeg je ovaj istočnosrbijanski kraj pun.Za mene je lakše pisati,nego otići čak i na jedno književno veče.Utoliko je dragoceniji boravak u istočnoj Srbiji,jer ćemo tamo,odmarajući se i družeći sa narodom,imati vremena da dovršimo ili započnemo nove rukopise.
****
Pesnici se uvek vraćaju nečem osnovnom praiskonskom.A ako ima nečeg praiskonskog,onda je ono ovde u istočnoj Srbiji.Nadamo se da će odavde poteći mnogo inspiracija i da će se u tim druženjima ovaj narod upoznati sa bilom književne reči koja ni u ¸¸blokadno¸¸ratno vreme ne posustaje kao što je i naš narod žilav u svom opstanku.
Moma Dimić,iz knjige utisaka jun 1994.
-----------------------------------------------------------------------------------
feljton -1
ŽIVOT PIŠE MOMA DIMIĆ
Nedavno u jednim novinama,izmedju ostalog, videh fotografiju na kojoj jedan starac sa šeširom na glavi,pripaljuje cigaretu.Ispod je pisalo Tola Manojlović,iznad krupnim slovima KAKAV JE TO ŽIVOT,pa tek nadahnut trekst o jednoj knjizi Mome Dimića.U potpisu Branko V.Radičević.
Sve to je potvrdjivao u mnogim našim susretima,počev od Oktobarskih susreta pisaca,pa do Borskih balkanskih susreta pisaca i Svesrpske književne kolonije u Zlotu. Baš kao i Tola,uvek je predusretljiv,ljubazan i nadasve darežljiv u rečima i pažnji.
To poštovanje ličnosti,koje je možda naučio od svoga junaka .Tole nije izostajalo ni pri susretima sa običnim ljudima,ili stvaraocima,a ponajmanje kada su ovde boravili svetski književnici.I kada je novinarska profesija u pitanju,uvek je na visini profesionalnog zadatka.
Ima vremena i za Književni bilten,ali i za razgovor sa svvojim kolegama i običnim ljudima.
Bio je čovek trenutka,ali i vizionar. Umeo je da uživa u sadašnjosti,da pokreće i animira ljude,ali da vidi napred i da tu viziju,svima javno kaže.
Krajem osamdesetih godina prošloga veka ,kada je u tadašnjoj Jugoslaviji politička situacija bila zategnuta počeli su nacionalistički ispadi.Moma je sa predstavnicima Udruženja književnika Srbije, organizovao Borske balkanske susrete književnika,baš sa željom da uzavrele nemire koji se najavljuju spreči.. U književnom Biltenu, zapisao je :
Ovakav sastav učesnika i gostiju Borskih susreta pisaca Balkana gotovo da je nemoguće ponoviti igde još u Jugoslaviji,a i u jednom dužem vremenskom razdoblju. Ova generacija pisaca i visokih duhova Balkana,kao da se i rodila upravo da bi se sastala u ranu jesen i proleće novih veza susednih zemalja Balkana i književnosti koja će se tek oglašavati.Predlažem da se ovaj susret ponovi,što je naravno nemoguće..ili da barem tokom narednih godina živimo i stavaramo u srodnom duhu.
A te pozne jeseni u Bor su se slegli najeminentniji pisci Jugoslavije,susednih zemalja i Balkana:Kadare,Agoli iz Albanije,Kostas Asimokopulas iz Grčke,Slavomir Gvozdenović i Angel Dumbraveanu iz Rumunija,Georgi Cankov i Nataša Micanova iz Bugarske Endre Bojeta iz Madjarske ...i td.
Kud god se pojavljivao i što je god govorio,bile su to prave temeljite ,ali i životne filozofske misli.Misli koje izražavaju slobodu imaginacije iz njegovog bila i života,bio je pravi predstavnik jedne avangardne generacije stvaralaca.
Tako je na Tribini O Jugoslovenskoj književnosti progovorio iz srca,ali pun gneva zbog svega onoga što se trenutno dešava u tadašnjoj Jugoslaviji:
Mržnja plavi evo,i čitavu Evropu i svet ne samo razdrobljene komadiće Balkana.Mržnja medju ljudima kraja dvadesetog veka.Svaki put je poslenji i s njega se vraćamo jedino s mržnjom.Ali,srećom,ne baš uvek i zauvek. Učinimo, s toga,da vaj dolazak u Bor,u geografsko središte,takoreći sedište stuba Balkana(istog ovog Balkana koji je jedan znan i tajnoviti obred i još glasovitija metafora) da strašne bore mržnje pretvorimo makar za jedan čas i jedan uzdah u svetle bore smešak,ne onog odlumljenog što se rasipa u opšti nehaj već u osvit nadahnuća koje je spaslo pre svega samo sebe,u onaj smešak koji osvaja i od koga se živi.Mržnja zato neka postane spekulacija,onaj agens koji ne uvodi u pijanstvo zaborava(bilo ga je do sada toliko!),u svakom slučaju ne stvoriti od nje delatnu snagu što će se hraniti lažima,krvlju , mesom i kostima...
Onako kako je mislio,tako je pisao i tako živeo.Takve je prijatelje i sagovornike imao,u zemlji i inostranstvu. Putujući po svetu,upoznao je mnoge svetske pisce:Forneza Juhosa,Thomasa Transtrimera,Vladimira Vojinovića,Bulata Okudžavu,Edvarda Limonova,Antonia Porpetu. Zahvaljujući njemu , upoznao sam mnoge svetske pisce.
Pisca Ričarda Brnsa upoznao sam na 36. Medjunarodnim susretima književnika u Beogradu,oktobra 1999.godine. Jednostavno Moma je rekao:
Iznenada, banuo čovek isprerd mene,a Moma ,već otišao,na drugu stranu,da vidi da li je sve spremno za predstojeći miting poezije u centru grada. Ričard,vižljast,korpulentan,sa retkom plavom razbarušenom kosom,koja mu se jedino zadržala oko ušiju, i očima koje stalno igraju,sa jednog na drugi kraj čela.Ruke posle pozdrava su nemirne,otvaraju torbu,pa je opet zatvaraju,vade ,pa opet vraćaju knjigu. Tako ispunjava iznenadnu tišinu,a onda kao da se poznajemo godinama ,podjosmo spontano Knez Mihajlovom ulicim. I Ričard kao da nije stranac,no domaćin, pravo do ,,Prosvetine,, knjižare. Priča Brns o njegovoj knjizi poezije, nedovršenoj, pod naslovom Plavi leptir,čije su pojedine delove preveli Danilo Kiš i Ivan Lalić.
Moj život i rad ,i kao čoveka i kao pesnika, duboko je obeležen ovom zemljom I ona takodje govori o Jugoslaviji, kaže Brns.
Priča,skoro melje kao Moma. I kad zaćuti Ričard se smeška, stalno je u pokretu,osetio je moju zbunjenost i ohrabrio me je ,izgovarajući prve rečenice i neke pojedinačne reči srpskim jezikom, a potom nastavalja engleski.
Brns je u Jugoslaviji,u Beogradu, živeo tri godine od 1987. do 1991.godine. Bio je jedini pesnik sa engleskog govornog područja u to vreme. Čitao pesme po čitavoj Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini,Makedoniji i Sloveniji.
Prevodio je naše pisece , pominje,Pavlovića, Popu,Lalića ,kaže da poznaje našu istoriju,kojom se stalno nadahnjuje. I čak se nosio mišlju da se preseli u Srbiju.
Miting poezije je već započeo i mi se polako približismo mestu koje je bilo zvanično za pesnike.U tom dodje Moma i poče da viče:
Pa gde ste pobogu,uplašio sam se da se niste negde zalutali!!!
I uskoro ga , voditelj prozva,da kao gost susreta,kaže svoju besedu i stihove,a on kao da nastavlja tamo gde je malo čas stao poče svoju besedu :
U dane pred NATO bombardovanje izmedju 22. i 24.marta ove godine napisao sam članak od 5000 reči pod naslovom ,,Da li NATO ima prava da bombarduje Jugoslaviju,,?. Žestoko sam se protivio bombardovanju Srbije od strane Nato-a. Sada,jednako kao i tada,protivim se ekonomnskoj blokadi Srbije i satanizaciji Srbije od strane Nato vlada i medija.Protivim se takodje svim zločinima protiv ljudi svih etničkih grupa koji su vršeni u ovoj zemlji......
Tako nadahnuto,iz srca govorio je Ričard Brnas,često prekidan aplauzima publike,da bi na kraju zavšio predlogom;
Ako stvarno postoje,,prijatelji iz vana,, zemlje kojima verujete,pozovite ih da vam pomognu i da sa vama saradjuju na svim poljima...
A da bi se rešili praktični problemi jedne zemlje potrebno je mnogo različitih umeća,drugačijih od naših...I opet je prekinut aplauzom..
Tek kada je osetio mirno oktobarsko toplo popodne ,Brns je počeo da recituje svoju pesmu NADA ILI NIŠTA.
......
Ko reč jedva osluhnuta,jedva zapamćena.
Još polushvaćena,reč jezika stranca.
Za kojom nesrećno srce žudi,da otključa svoje dubine.
Jedan plavi leptir hvata mi ruku,piše njome.
Nevidljivim mastilom preko svog vazdušnog lista:
Nada,Elpidha,Nadježda,Esperanza,Hoffnung,Tikvah.
I tu reč Nada,ponovio je još jednom posle aplauza..Potom Brnsa opkoliše novinare i mi se nismo više videli...
Tek uveče u hotelu ,, Kasino ,,,Moma mi pruži Brsovu knjigu i reče da je Brns otputovao sa grupom pesnika u centralnu Srbiju,a ovo je zahvalnost za moje gostoljublje,reče Moma, uz hladan osmeh.
Na knjizi je stajala poruka: Jovanu Mitroviću sabratu po peru i prijatelju iz Bora,Ričard Brns,oktobra 1999 Beograd.
Moma je bio predusretljiv ne samo prema piscima,nego svima koji su se bavili stvaralaštvom.... Tako je 18.septembra 1998.godine,otvarajući izložbu slika Radoslava Trkulje na Balkanskim susretima nadahnuto,onako iz srca počeo da govori:
Svadba putujućeg slikara Radoslava Trkulje
Zlatni roj.
Постови
