100 GODINA SAMOĆE !!!!!!!!!!

100  GODINA OD  VELIKOG RATA

STARI RATNIK NA MAGNETOFONSKOJ TRACI

Sibin Mitrović, Solunac iz Rečice

U KNJIZI ,,BUNA U DOBRIČU,, NA PEDESET PETOJ STRANI DOSLOVCE PIŠE OVO:,,JOŠ SU SVEŽA SEĆANJA STAROG RATNIKA IZ OVOG KRAJA  SIBINA MITROVIĆA NA MNOGE NESTALE DRUGOVE SA SOLUNSKOG FRONTA,,

 Pisac ovih redova osim hronike, nedaje ništa više. Onima koji, možda, nikada neće čuti razgovor sa ovim ratnikom, prenosim Dnevnik sa magetofonske trake, koji je na moje insistiranje, tada mladog i ambicioznog novinara,, posle  šezdeset godina, po sećanju, 1972.godine u  Rečici, kraj Toplice, ispričao veliki ratnik Sibin Mitrović, moj ded, KOJI JE TADA IMAO 8O GODINA.. OVAJ RATNI DNEVNIK JE EMITOVAN NA TALASIMA RADIO NIŠA, BORA I UDRUŽENIH STANICA RADIO  SRBIJE..

.    ..                                 
                           Fotografija iz 1972.godine.. Solunac Sibin Mitrović u razgovoru sa unukom.

Na ovaj snimak  Ratnog dnevnika  sa magnetofonske trake, skoro da sam i zaboravio, a siguiran sam da su ga i pomenute radio stanice izbrisale... Ali,  nedavni tekst u ,,Politici,, u rubrici 100 GODINA  OD VELIKOG RATA ,,O Vuksanu Strugopuitiću- Od hajduka  do Gvozdenog puka,, vratio me je  na Dnevnik, gde je takodje jedan od  junaka po dedinoj priči  bio i Vukasan  Strugoputić............

                                                       

-         Kada je počeo rat imao sam  samo  20 godina...Sigurno sam nešto mislio, iako ne znam o čemu, mad čovek razmišlja svakog trenutka o putovanju u budućnost.. Možda baš o ratu, koji je tek započeo, ili o svojoj tek završenoj ženidbi. Ali, bilo o čemu uvek se vrćam na putovanja, koje sada nije bilo samo putovanje u budućnost, nego putovanje kroz rat, koji nije  bio samo rat, nego dalji opstanak radi budućnosti..  Ništa ne može zabeležiti pojedinačna osećanja, koja bi pisao  život, mladog šoveka, sa  vidjenim detaljima iz rata.... 

-         Sve moje sadašnje reči, u vidu ove govorancije, uveravam vas da su autentične, sve je to u meni ostalo kao da je bilo juče, a ne pre 60 godina. Sve je to od stvarnosti i istine nastalo, samo čvrstina uspomena odvaja pojedine detalje...Evo ovako je bilo:...

-         Tek što sam se oženio, pozvaše me na mobilizaciju....Nisam ni  tri noći konačio u  Prokupačku kasarnu, stiže naredjenje; idemo,  povlačimo se . Povlačimo, ja se okrećem prema Pasjači da vidim moju Rečicu, da vidim moju  lepu Milenu.    

 Povlačimo se ka  jugu Srbije, a znamo da smo pošli da se borimo za Srbiju,  za Srbiju majku..Djenerali  poručuju sada smo slabi za borbu, ali sutra biće drugačije. Osećam da se  i vojska boji, boji se  jer ima samo svoje živote. A Srbija ćuti, mi osećamo  kako i  zemlja plače... Mi već prelazimo po ciči zimi i Albaniju, ne svi pola su ostaliu. Sneg je zatrpao njihove leševe. Sećam se da su nam rekli: ,, Ko želi može da ostane. Svi oni koji imaju više od  trdeset groša da  se jave,, Oni koji su umrli zvali su me da mi daju poslednji groš, ja sam išao samo napred. Eto već i  Solun zove, a mi se nismo  još uvek oprostili od umrlih drugova. Neke smo bacili u more, prvo smo ih dugo gledali, kao da ih očima slikamo, a sunce i nebo iznad nas, a Srbija, daleko,  ispred  očiju naših.. Svakodnevno priželjkujemo da prodje ovaj teški dan, ovo dugo veče. Sećam se  i sada reči mojih drugova: ,,Sinoć sam sanjao Srbiju. Srbija, majka nas zove, a mi ovde čekamo! A meni i dalje ispred očiju moja Milena, sedi pored ognjišta i ćuti, ne sne  ništa da kaže u nikog da pogleda!!!!...

-         I danas se sećam Vuksana Strugoputića, ajduka, mog zemljaka, taj ti je robijao doživotno, u niškom  kazamatu, ubio je  u Prtokuplje predsednika, delovodju i blagajnika, zato što su ga oklevetali, kada je počeo rat, dobrovoljno se javio da robiju nastavi u ratu. Podje  u rat sa nama u Drugi gvozdeni puk. Bio je pravi junak, pravi ajduk..  Kada sam ono ja iznemogao pa ni da  pružim korak, on me je, vala, da bog pomogne,  na  plećima, čitav dan i noć nosio Na dan Nove godine 1916 bio je pomilovan..Svi smo se radovali sa njim. Radi te njegove velike  želje za životom i osvetom valjalo je, čini mi se, maršovati i ratovati, ratovati. Onda dolazi Krf, Drač, Solun...tu  smo se  razdvojili, ali svi smo imali istu želju. Samo da se otkačimo ovih i da se vratimo svojoj prvoj radosti.. svaki trenutak koristimo da se oporavimo..Kajmakčalan , juli   1916.- danonoćno se borimo ali bez uspeha.Vrućina je velika, bataljonni se smenjuju. Možda bi mi iz  Moravske divizije, naš Gvozdeni puk i uspeli da nije postojala ,,Crna ruka,,. Onda je igrala veliku ulogu špijunaža i ne znaš na čiju stranu da se deneš. Mi  Toplipličani iz Gvozdenog puka  već znamo da se šuška ,,nešto...Topličani moji  spremaju ustanak, tamo  već se spremaju za  borbu, a mi ovde čeekamo,  pominju i Kostu Pećanca, mi samo   što ne poletimo,a ono svi ćute, niko da pomene  borbu,  sve  nešpto čekaju,a  u Toplici se već uveliko gine!!!! Ja sve mislim na moje, iz glave  , iz mozga mi ne izlaze..

-         Sedamnaerste, Topličani podigli ustanak,a mi ovde  čekamo, i osamnaeste godine do juna nismo ni metak ispalili, spremili smo zimnicu, sadili bašte, kosili travu, opet je trebalo nešto čekati, a mi smo želeli što pre u Srbiju. Nikada nije bilo vremena za uspomene, nas je vezivalo isto, sećanje na  poginuile drugove i vratiti se i osvetiti ih. Prolomi se  kroz sećanje moja želja da saznam gde su moji najdraži. Šta li radi sada moja Milena... Negde su. S kim su? Gori li Srbija?

-         Posle četiri godine, kada smo već jurišali za oslobodjenje Srbije, sve je bilo  zavrtšeno, znali smo da je pobeda naša, ali završetka još nema. Sve je izgledalo da je tek počelo da se mrzi i da se voli. Ovaj život.

-         Krajem 1918. Vodi se teška bprba za Paraćin. Zapravo već dugo iz nekog sna ne mogu da izadjem. Sve vidim da se pored mene muva Strugoputić, kao teši me, pridržava da ne padnem,  stalno je pord moje glave, moj ajduk Struga i ovde mi pomaže.... Petnaest dana kako se bore za moj život, danonoćno buncam i krvarim..i uvek je pored mene moja Milena......Ipak sam uspeo, šapućem  Strugi,..Umreti za Srbiju, to je doživljaj, Lepota koja se ne može opisati.. Nije me bilo žao. Ovo se moglo desiti na svakom bojnom polju, ali na pragu moje zemlje,  to se moglo desiti samo meni.ej Strugo!!!!!!....

Vuksan Radivojević Strugoputić

-         I sada za kraj..Samo me je jednom tupo i nejasno zabolelo, a to je sve ono što se posle   toga zbiva.. Zapaljena Srbija je još uvek tinjala, a opekotine još bole i hiljade siročadi traži pomoć.
 
 Mi preživeli Solunci, s teškom mukom to preživljavamo, jer znamo kako su naši drugovi  ginuli. Često u snu vidim mrtvog druga kraj sebe, i dugu povorku ranjenih što se jedva kao pomična traka  kotrlja Kajmakčalanom, vidim krv na  zelenoj livadiu, dok kosim.Vidim, leševe u bistroj reci  dok  vodu bijem. Vidim, uginulog  konja, dok jašem Dorata,. U svemu vidim nešto ljudsko što se valja u otvorenim krupnim očima života.  I jedino se moglo mrzeti svim svojim poštenjem, za drugo se nije imalo vremnena. Sada je nešto drugo, stvorena je Jugoslavija. Ne treba ni postavljati pitanje na koj smo strani. Za onu za koju smo se i Boruili... 

-         KRAJ SNIMKA, 14.OKTOBAR  1972.       

                        JOVAN S . MITROVIĆ

          

                                                  

Sibin Mitrović, Solunac iz Rečice

  

      Solunac Sibin Mitrović iz  Rečice

                

O POEZIJI SLAVICE LALIĆ

PRIBLIŽAVANJE VATRI

Stihovi Slavice Lalić su puni simbola onoga što oko ugleda i misao dotakne i sve nam se čini da ih prepoznajemo i da su deo našeg života. A ipak su deo onoga ko ih je napisao sa namerom da se odbrani i da opomene.Ovom poezijom Slavica Lalić (1947.Bor) se brani. Reč joj je bedem oko koga može sigurno da se zastane radi razmišljanja, radi opomene. Ovo je prečišćeno saopštavanje života simbolima.Kao da pesnik štedi pesnički materijal. Zauzdava:duboko racionalizuje inspiraciju. Slavica Lalić stihove prigušuje svesno, da bol opstane samo njen, radi opomene naše.

O rodjenju svoga bića ne može biti, sve rečeno, Da li svako radjanje predstavlja radost života koji treba tek osvojiti.

Tako Slavica Lalić svojom prvom pesmom’‘Vita’‘najavljuje svoju žišku koja će obasjati njenu dušu i celu knjigu.Ovom knjigom ona otkriva sebe i svet oko sebe koji je sve više zaokupljen pitanjem opstanka. Traži odgovor za sve što nas okružuje, odakle dopire odjek i bat života, odakle se nikad ne čuje smiren glas i nikad ne vidi put. Razmuljivo je što svojom pesmom, registruje mnoge nama prepoznatljive sredine, dogadjaje i ljude, što je dovoljno da se razumeju njene poruke i njena privrženost s krajevima u kojima je boravila i ljudima koje je upoznala i zavolela.

Tako prepoznajemo more i Kotor, Vršku Čuku i Knin, Draginju Urošević i Momu Dimića.Zlot i zlotske pećine, Milića od Mačve.Ona ih samo poetski oblikuje poštujući naše saznanje o nujima.

Slike

Na hotelskoj terasi

S desne strane stolovi

Hleb i igre

Narod se vceseli

S leve bleji

Narod čeka

Mač sudbine

S desne izvor žubori

Prenosim mu vid da gori

I kitim ga cvetom zdravim.

Živ si

Zdrav si

Prvi rode Moj narode.

Svojom drugom pesničkom knjigom Slavica Lalić ne peva samo o sebi već o sudbini naroda i sveta u kome živi.Ovo je njena opomena, ovo je njeno preživljavanje vatre.Ona se inspiriše onim štoje okružuje i na taj način nam omogućava da i mi doživimo taj jedinstven poetski trenutak.

Po rečima Mome Dimića, novom knjigoom poezije Slavica Lalić će nam naznačiti koliko se približila toj vatri koja ume da opeče i u pepeo sve pretvori.Osim ovih stihova koji to potvrdjuju i on može sam potvrditi koliko je to opaka vatra života, kaže Moma Dimić za poeziju Slavice Lalić.

Inače, pored pesama, pripovedaka i dnevničke proze objavljenih u časopisima i zbornicima Slavica Lalić je štampala i pesničku zborku ;;Obredna pšenica;; Apostrof, 1994.godine i svoje snovidjenje u knjizi ‘‘Sidra’‘2002.godine.

Tragovi, 22.jun 1998. Bor.