33.nastavak      POVRATAK   U ZAVIČAJ

-Askalapijo. je žensko,
Aska,sada sam slobodna,silni care,sada sam žensko.
-Vraćam se u   zavičaj!!

22.




Posle 20 godina, vernog služenja Askalapijeve oči prvi put ostadoše prazne.

Otkopča cigulum, koje je dobio od Gaja, na dan zakletve.

Skinu caligole i ratnu opremu, baci kožnu kacigu ispred pepela.

Učini mu se da i sada, usred Koloseuma u žestini borbe, dok gladijus visi iznad njegove glave, koja drhti kao svitac, i gleda na koju će stranu pasti, čuje glas mladog i lepog gladijatora :

Moju, moju glavu odseci silni Cezare !

Zar se ne bojiš smrti robe ?

Ne silni Cezare, rob postaje svako ko se boji smrti !

Dok je ove reči slušao, svetleća tačka je ispred njegovih plavih očiju prerasla u ogromnu žareću kuglu, koja se gubila u pravcu sunca, i on vide Gajevo užareno prelepo i nasmejano lice .

To je baš ono lice koje mu se prikazivalo u snu.

Tek kada gladijus pade na zemlju, pored tela, koje je drhtalo kao mladi sir, on shvati da je i dalje živ.

Pripasujući cigulum zareče se da će biti njegov večiti verni podanik i sluga.

Tako i bi, sve do ovoga trena.

Tek sada, pokorni nekadašnji gladijator, a posle verni sluga i odani komandant vojske, pugio i štit spusti pored vižljastog tela.

Na zemlju pored sarkofaga pažljivo položi pečat i polovinu kese sa solidusima.

Jedan solidus odvoji, pokaza ga, baci u nebo i reče:

Kome je namenjen, pronaćiće ga, pokaži mu sveti put care !

Obuče se u gradske ženske halje i reče:

O silni Gaju, svoj dug sam ti verno odslužio !

Sada sam slobodna!

Sada sam samo ljudska figura, koja ume da hoda!



Figura je još uvek stajala, kao da nije završila priču.

Zaustavila je dah i pogled ukočila.

Kao da je ponovo u daljini videla mladog gladijatora, koji vitla gladijusom, lomi koplja, skače i urla u areni.

To čudno osećanje da se i dalje nalazi pored nje, uplaši je da se ne predomisli.

Gledala je u neku prazninu i očekivala da ga vidi.

Pogled joj je ostao ukočen, ali težak od suza.

To iščekivanje trajalo je kao večnost.

Pokušavala je da se seti prvog susreta sa njim.

Čekala je da oživi to sećanje.

Kao iz dečjeg sna, odjednom se prenu.

Sasvim budno , iz svoje zamišljenosti, vide sebe kako ide dobro utabanim putem.
Vraćam se !
Nema više planina, vojske, krvi !

Vraćam se !

Reče sebi i ponovi nekoliko puta, izmedju tišine koja je predstavljala večnost.

U toj praznini, pojavljivao se taman oblak iz koga se nazirao krov kuće.

Pored obora se naziru stabla ili ljudi.

Bile su to čudne senke u svojoj usamljenosti, koje su mogle da budu sve ono što se zaželi.

Izgledaju u raskoraku, kao da nekog čekaju.

Bilo je to sablasno daleko , ali za nju, tu blizu oka.

Bila je uzbudjena, ali i zabrinuta, za ono što se dogodilo:

Šta ako tamo nema nikog!?

Pogledaj onu malu kuću to je moj dom, gospodaru.

Onaj žbun pored ograde bez grana, zakržljao , to je moj otac.

Nije imao muškog naslednika i zato je nestao.

Onaj cvet, sasušen bez latica, je moja majka.

Ona nije bila tu kada sam otišla, i ne znam boju njenog cveta.

Sada će biti tu kada se vratim, sigurno će procvetati, veselim laticama će me dočekati.

Zastani da mi bolje vidiš majku, pomiriši taj cvet!

Gledaj kako se razvija u trenu!

Zastala je malo da bolje vidi i uveri sebe da to nije samo san.

Došla sam !

Ništa se drugo nije čulo.

To je bilo dovoljno kako bi opravdala sebe.

Te prodorne reči izlazile su i pretvarale se u eho.

Kao da izleću iz neke daljine, pa pravo u plave oči.

Umorne su i pometene, jer nisu mnogo razumne.

Strpljivo čekaju odgovor.

Onda te oči kao da otvraju vrata i čuje se :

Ko je ?

Po navici, i sada očekuje da čuje reči :

Udji dete moje !

Čuje kako se vrata otvaraju i škripe ali ne čuje glas.

Srce lupa do grla.

Nagnuta sve do ivice oka, nepomično čeka sa paničnim strahom.

Sa strepnjom očekuje koje će se lice pojaviti iz mraka.

Samo neki koraci udaraju joj oko i drobe ga.

Ti koraci joj odjekuju kao da će je proždrti.

Iza očiju, tišina.

Konačno će se sklopiti i zatvoriti.

Nestaće prošlost .

Sada će majka bolje da je vidi i uveri će se da je postala carica.
Čuje sebe, kako govori:

Majko, majko, šta to radiš?!!

Ne vidi je ,ali dobro čuje njen glas:

Ništa dete,evo orosujem suzama ovo zrnevlje,pa čekam koje će prvo da isklija i da vidim,hoće li mi se kćer vratiti,ili neka golubica, da sve odnese!

Aska,ne otvara usta i dalje čuje svoj glas:

Evo,me došla sam,došla,majko!

Samo da znaš ,majko,koliko je lepa i velika naša zemlja.

Možeš razumeti,ovako, odavde pa do neba.

Cela vaseljena,e to ti je Rimska imperija!

Ima gradova i gradova,sela i sela!

Ima mora i mora,dosta planina,livada,šuma,preko kojih se uvijaju,kao zmijuljice reke i rečice.

Ma ni jedna se reka ne može lako preplivatii...

Majko,hrane ima koliko hoćeš,žita,mesa,riba,ulja,svega ima majko!

Snažna, visoka žena, još mlada uvija kukove i telo pod teretom koji nosi na plećima,a iz šake ne ispušta zrnevlje.

Stavlja zeleni tovar sa strane i prilazi da bolje vidi ko je to došao.

Eto stigla sam, da te dočekam kćeri, carice moja!

I sve si ti to videla,ako ,ako ,ćeri moja!

Pogledaj ono peto,zrno mi isklijalo,e neka je, srećno mu radjanje bilo!

A baš si to bila ti,kćeri moja.

Ona pogleda u majku , pa na stranu, očekujući da vidi oca koji će sigurno reći:

Dobro je, stigo si sine moj, moćni gladijatoru!

Više ne važi ono, ko je slabić uvek gubi i ko je odsutan ne dobija ništa!

Ti si sada, najbolji, dobijaš sve, sine moj!

Ni sada neće da mu protivureči:

Jeste stigao sam oče,vidiš nisam slabić,ja sam najbolji !

Sve, sam dobio što sam želeo,sve!

Oče,samo da znaš koliko je imperija naša bogata i jaaka!

Sila je to,ima vojsku i vojsku!

Ej,ima rudnika i rudnika,zlata,srebra,gde god se okreneš samo šume,šume!

A ima i reka koje nose samorodno zrnevlje zlata, pa dograbiš kolko oćeš,evo pogledaj,vidi,vidi!

Pruža zatvorenu šaku,a u isto vreme mu se majka i otac vrpolje,ili nećkaju :

Ma ti si naše najveće zlato,najveće zlatoo ,dete milooo!

Glas se izgubi,a ona ih ne vidi dobro , ne zna na koju stranu pre da se okrene,hoće da zajedno čuju njene reči:

Hvala vam,hvala,vam i oprostite roditelji moji!.

Zastade,kao ukopana,samo tu uz njeno lice, oseća kako je miluje, vetrić lahorac, dok i dalje čuje:

Jeste kćeri, lepo je, ali kući je najbolje!

Jeste.jeste, ali ti sine i ne znaš koliko je naše Kantakuzino jako !?

Biće to sila,ej sila!

I odjednom je obuze snažna sreća što ih ponovo čuje, posle toliko godina, i vidi ovako mlade i lepe, zajedno.

Kao da nije ni čula šta oni to pričaju, sama reče:

Biće to sila,sila,ej!

Nikada neću više ići od kuće, gladijator i nikada carica da budem!

Kako sam sada srećna!

Onaj ko je odsutan, uvek je tu!

Nikad više, čak da mi daju sto tovara zlata!

Tada kada je otišla imala je samo petnaest godina.

Tada su njene reči bile lake kao perce.

Bila je spremna da polet, kao golubica, na svaku svoju misao.

Da se za tren zastidi, porumeni i zaplače.

Da na svojim plećima ponese najteži tovar.

Da preskoči najveći brzak na reci.

Više ne voli da razmišlja o tome.

Usne počeše da joj drhte, od pomisli da to sama sebi priča, i ubedjuje.

Znala je taj put dobro, jer ga je sanjala dok je jahala.

Išla je uz njega i niz njega bar sto puta.

Nikada nije zalutala, sunce je bilo jedini pravac.

Sunčeva svetlost, tada zaustavljena, je još uvek u njenim očima, bleštala.

Učini joj se da ima onoliko godina, kao kada ih je i pokupila u svom mozgu.

Dok je stoječki sanjala sve ovo što joj se zbilo, trže se i čuje još neki žagor .

U daljini na Maguri, Tumula je ostala da se još uvek dimi.

Neki ljudi su nosili,vruć pepo u šake, trpali ga u pocepane džepove i žurili da ih mrak ne zatekne.

Iza sebe su ostavljali tragove, tako da se pepeo mogao zapaziti u razlčite pravce.

Tako je Gajov i Romulijanin, pepeo ušao u svaku kuću na Maguri

Te sitne i tanke izbočine, ličile su na putanje koje su pravili mravi.

Stojeći napomično izmedju zemlje i bleštavog nebeskog plavetnila, ljudska figura, izgledala je kao usamljena ptica na hporizontu.

Ispred sebe ima nebesko prostranstvo, i tvrdo tlo, ali slabo telo, zakržljala krila i nejake noge.

Ne zna na koju stranu i kojim putem da krene .

Oči je uprla u trag koji je nastao od pepela sa Magure, tu sigurno neće krenuti.

Čeka da padne noć, i tek onda neprimetno da se iz carske palate izvuče.

Učini joj se da su ljudi sada umorni, svako ide na svoju stranu, pa nije ni čudo što je ne primećuju.

Samo se deca dovikuju, završavajući svoje igre.

Činilo se da je, već, mrkli mrak, i oseća tu težinu tmine.

Oseća da je zemlja meka, kao duša, i da je sada pravo vreme da podje, neće se hod čuti.

Sve je završeno, samo da krene.

Sada se uplaši da se okrene sebi, da odluči.

Noć je imala sve boje i senke dana, još uvek čeka.

Mogla je da se kreće kao po danu, a čekala je!

Treba da krene istim putem, samo sada sama.

Nemogućim putem, koji je izabrala pre dvadeset godina.

Sada je teško da se vrati, u zavičaj , odakle je pošla.

Ili da se vrati sebi, odakle se nije makla, kao da još uvek sanja .

Čini joj se da ima samo petnaest godina.

Stidi se sebe, a najviše svoga tela.

Nije umela da objasni sebi ko je i šta treba da radi.

Kada je ugledala svoje stidne dlačice izmedju nogu,vrisnula je od straha, smatrajući da se ona ni po čemu nesme razlikovati od muškaraca.

To joj je otac stalno govorio.

Sa njene vitke i zakržljale figure izdvajale su se majušne grudi sa nabubrelim bradavicama i ona ih je mahinalno, tanašnim prstima, skidala sa sebe, stideći ih se.

Nije ni pola sna prošlo, već su počeli da je obliću, muškarci seljaci, pijanci, stari čuvari limasa.

To zadirkivanje podseti je na dane detinjstva kada su joj se vršnjaci smejali, radi izgleda i njenih čudnih postupaka.

Čućete vi za Asku, ona će biti carica, jeste carica, carica!

Govorila je u trku dok je prolazila pored svojih vršnjaka.

Godinama se sistematski povlačila od svih njihovih dodira, ne samo sa devojčicama nego i sa muškarcima.

Nikada nije dodirnula muškarca.

U isto vreme osećala je mušku toplininu, koja se u nju ulivala i tako je danima gorela.

Njihov dodir je osećala preko mirisa, koji je s nasladom udisala.

Preko mirisa osećala je i mušku snagu.

Svoju strast je zauzdavala iluzijama, da sve nije tako kako joj se čini ili prikazuje, i da će vatra prestati .

Stekla je utisak da postoji mesto, vreme i čovek koji samo nju čeka.

U to se, eto, uverila sama.

Tek onda kada je ugledala najlepšeg i najsnažnijeg gladijatora, odlučila je da se prijavi kao gladijator i da mu tako bude blizu pogleda.

Od tog trenutka, iščekivala je susret i njegov dodir.

I taj san joj se ostvario, bila je pored njega, ali nikada uz njega.

I u najžešćoj borbi tu njenu čednost preme njemu nije mogla da sakrije.

Ni zagonetni susret u pećini nije želela da prihvati, kao realnost.

Bolje da joj to ostane samo san !

Njega više nema, san je završen, a ona je ostala ista.

Želela je da se što pre vrati u zavičaj i da ponovo ima samo petnaest godina.

Svima će pričati kako je Cezar Gaj, strasno grlio.

I nežno joj skidao togu preko ramena, dok je u njoj besnela bura strasti, koja je lomila njegovu veliku muškost .

Kao da je prošla kroz najlepši san, počela je da se smeje.

Smiri se Aska, smiri se!

Niko ti to neće verovati!

Aska, prestani, htela bih da mogu da te iščupam iz sebe, i da ne osećam više te muške trzajeve čitavim mojim telom!

Šta ih se tiče, ko sam odakle i kuda idem !?

Njihove obaveze prema caru ostaju, ako ne, njih neće biti!

Dokle će ti legionari da se nasladjuju svojim ratom i bunama!?

Što Gaj, ponovo ne dodje da im uguši njihove bune!?

Mogu samo da zahvale što sam bacila pugio , videli bi oni ko sam i gde sam krenula!?

Govorila je sebi, pre nego što htede da se prihvati žestoke borbe.

Kao kada gladijator ulazi u arenu, da se bori sa zverima za goli život, tako zauze stav, samo što ne skoči.

Ona se trže, nasmeši , i reče:

Aska, nemoj da trošiš uzaludno snagu, pretvaraj se da ne razumeš sve ovo i da si gluva, čeka te dalek put!

Prelezela je pogledom celu Maguru.

Kao nekim hladnim sečivom, vrhovima zenica, rezala je sve ono što joj nije ušlo u vidokrug.

Zaustavila se ponovo tik uz Galerijevo telo.

Zatim bi se ponovo vratila pogledom istom linijom, sada je zadržavala dah da slika ne podrhtava I ponovo došla do Galerija.

U prvi mah beše zapanjena jer je on sada ogroman.

Gledao je pravo u nju, sa isturenim stomakom, sa opuštenim grudima, nabreklim žilama.

I začudo, muškost mu nije više bili veliki kao nekada.

Pocrvenela je, od straha i stida, pa postepeno počela da bledi, tražeći odgovor na pitanje, gde se denu onakav Galerije.

Onda je čula neki rezak smeh, kao škripu zardjalog gvoždja, a za njim videla je tresak vrata tumule.

Zato iznenada podje, išla je putem kao preko arene, a osećala je da je i dalje sa strane posmataju ljudi kao gladni lavovi.

Opet joj, kao zaštita, dodje Galerije na um.

Volela je da bude uz njega, jer je tako osećala sigurnost, koju je ona njemu prenosila.

Volela je i dodir njegove kože i njegov miris, koji je sa nasladom udisala pored njega.

Sve je to volela, toplinu , miris i snagu.

Ali, mu to nikada nije pokazala.

Sada, kada su obilazili palatu i bili blizu spavaće sobe,

lepo ga je čula kada je rekao:

Tu ćemo provesti jednu noć!

Zar samo jednu noć, gospodaru!?

Aska, mrtvi iza sebe imaju sve noći!

Tek joj sada bi jasno da je Galerije, znao da je ona žensko.

Zato je ćutke, vrhovima prstiju, plašljivo, milovala sićušne nežne grudi, zamišljajući da to, ipak, sada čini on.

Valjda je htela, samo, da proveri da li su tu, i da li još misli na njega.

Napupele bradavice, oblivene sitnim kapima znoja, samo što ne puknu i raspršte se.

U njenim plavim očima silni Gaj još uvek pliva.

Ne znajući šta joj se to desilo, tek sada joj je nadošla želja da zaplače, ili da vrisne.

Ni sama ne zna da li od sreće ili izbog svega onoga što je prošlo, htede nešto da kaže, svom gospodaru .

Ali krivudava linija usana, i osmeh koji se sporo rascvetava, nisu joj dozvolili.

Pri pomisli da je sada sama, ostade nema.

Lice, bledo, upalo, sa istaknutim jagodicama osetilo je milovanje po obrazu, rapavom, drhtavom, rukom koje je pomalo i grebalo.

To nije gospodarova ruka.

Gajovu, nežnu ruku nikada nije dodirnula, ali je osećala njenu blizinu po mirisu.

Ovo je ruka koja će je tek dočekati kada se bude vratila u njeno Kantakuzinos.

Ne oseća njen melemni miris, ali oseća kako je još uvek grebe.

Prstima, kao izlomljenim češljem htede da proveri da li i dalje, ima preplanulu plavu dugu kosu.

Ogromne, plave oči, ne vidi, ali ih oseća, teške su kao kamen, to iz njih on hoće da izadje.

Pa, onda sve je tu , kreni Aska, dade sebi naredbu !

Naredba se pretvori u srećno raspoloženje i zato kući podje zviždući.

Tog jutra Aska je bila ponovo dete.
Mmmmmmmm!
Za ruku je držala, malog Maksima i tako su veselo krenuli. Podje put Grčke, u svoj zavičaj Kantakuzinos...
I započe dobro poznatu priču:

Svako dete dok je malo,ali ne sasvim malo nego ovako kao ti,ima svoj veliki san.....