FELJTON

REKLA - KAZALA

11.                   INTERVJU PLUS II DEO

                 SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA 
                                                                                 -  3

                                                       

 

S:- ,,A gde je domovina?,,- čuje se pitanje, profesora.

P: - ,,Pa, za mene, to je  Univerzum, to više  nije samo  zemlja, nije ni planeta, već je to svemir!,, - odgovario je pisac kao iz topa, i očekje, sada ono, odlično sedi pet, ali uz tišinu  nastavlja  svoj monolog o zlatu! ,,A za zlato se smatra da  su najfinije čestice iz svemira, eto odgovora, da  smo svi po malo  svemirski rudari, pa možda i  Gaj!,, - i tu Srejović, opet  ulete  sa svojom pričom, o zlatu tamo gde je maločas stao:

                                                                              

S:- ,,Velika je to tajna, bila, ostala i ostaće za sva vremena. Uvek će ga svi želeti. Zbog njega se ratuje, u svim etapama ljudske civilizacije. Po njemu se odredjuje moć, njime se definiše status, njime se najbolje iskazuje, nečija lepota i ljubav.Njime se sve plaća, pa i životi se daju za njega.To su najlepši i najdragoceniji darovi; bogatstvo i sreća se definiše njime. Svi ga žele, a imaju ga samo najsilniji; traže ga,vekoviima, skrivaju ga po pećinama, jarugama, u nedra i slamarice ga skrivaju, u trezore  okivaju i u  banke ga oročuju .  Za mnoge je upravo ono najveća nesreća i zlo, zbog njega se laže, zaklinje,vazda ratuje i krvari..

A u Hemiji  stoji jednostavno: ,,To je plemenit metal, postojan, niko i ništa mu ne može nauditi i promeniti, samo ga mogu ljudi  oblikovati u najlepše oblike zlatnika, ogrlnica, narukvica...,, - i tu  Srejović stade, sa namerom da  nabraja dalje, uz lepše i slikovitije metafore o zlatu ,ali  pisac, nastavi sa svojom  pričom, koju je Srejović maločas prekinuo:

P: - ,,Upravo, to profesore, ovo je priča o fenomenu za sva vremena o zlatu!  Ustvari, ovo je priča o  rimljanaima s kraja  trećeg veka, ali i priča o nama, o našem  večitom izazovu da budemo neko i nešto, prvi i najvažniji. Kako kaže recenzent Dimić: -,,Spremni smo da se odreknemo svega, radi zlata.To je priča o našim,  manama i vrlinama,  željama, htenjima, pohlepama, prevarama, obmanama, pljačkama, ubistvima. Skoro da se ništa nije promenilo, od rimljana do danas, u načinu  razmišljanja i životu ljudi. Puni smo mistike i tajni!,,

...Tišina, samo nekoliko sekundi, a traje kao večnost. Srejović zamišljeno ćuti, naslonio desnu ruku na čelo i sluša, pisca, koji je očekivao i  profesorovo mišljenje , ili pitanje, pa nastavi:

P: - ,,Upravo tako, profesore, dolazimo do zaključka da je ljudska civilizacija samo usavršavala metode, protiv sebe. I sada  imate izazov, da se okrenete ili preispitate, da li je možda taj o kome se sada govori u romanu, tu pored vas ili ste to vi lično, zlatni tragač. Pa zar nije  sadašnje svetsko  globalno  stanje ustvari  težnja da se od  Evrope, napravi nekadašnja  Rimska Imperija, a mi da budemo samo  ponovo  Gornja Mezija. Zar se ne vraćamo na ono što je Dioklecijan  rekao Galeriju kada ga je proglasio za prvog Cezara:  ‚‚Sine moj, ono što je jedno ili je to ili nije. Ili je Imperija, ili to nije. Uništi svakog ko ti se suprostavi na tom jednom putu. Sine moj, jednoga dana i mi ćemo biti  samo vazduh, zemlja, šuma i voda, nauči ljude kako da se prema  tebi  sada ophode! Ako ne sada onda za neko drugo vreme, kada budeš najbogatiji nećeš imati ništa!,,

Profesore Srejoviću, niste ni mogli, Vašim pronalaskom Galerija, usred Gamzigrada, predvideti da je to početak prave, moje priče, koja počinje; krajem trećeg veka naše ere, kako je  Armenatarijusov sin, od govedara, postao Galerije, rimski car? Ovu misteriju  nam putem intervjua, mladom televizijskom novinaru, saopštavate  Vi! i naravno kroz piščevu imaginaciju idemo i  kroz  njegovo detinjstvo  pored Timoka. Pratimo njegov dolazak u Rim, pa  ratovanja. Tako saznajemo da je Galerije bio po svemu nadčovek, mogao je da skače uvis do pet metara, da razgovara sa životinjama,  imao je muškost  dužu od svih gladijatora. Zbog toga  upoznajemo njegove jadi sa ženom Valerijom. I svedoci smo  izgradnje  Feliks Romulijane i Galerijeve smrti. Naravno neizostavno  susrećemo i ostale  aktere rimske  istorije  toga vremena: (Konstancija  Hlora i njegovog sina Konstantina  Velikog, te njegov  Milanski edikt, neizbežan je bio i Dioklecijan)* .

 

 

Dakle  istorija  u malome kroz  likove onih koji su stvarali tu istoriju…,,

Odjednom, pisac zastade kao ukopan, učinilo mu se da  je  od ovog predugog monologa  i zaboravio na Srejovića, ili  kao da je pored njegovih očiju  minuo neki lik koji je  bio tako  ljut i namrgodjen, samo što nije  isukao pugio*,  valjda zato što nije maločas pomenut, a kroz  celu  rimsku imperiju ga  pominju. Pisac  učini takve pokrete kao da ga stigne, ali on se izgubi. Ni ubrzanim  treperenjem, čak su mu i oči zasuzile, nije uspeo da ga stigne.  Poče sada  da vraća svoje misli, da se  bolje priseti svega što je  maločas  imao na umu,  ali ga ni tako nije stigao, onda je razrogačenih očiju  gledao  u svaki  ćošak, gde je sve  bio, ali,  ni tamo ga nema. Od silnog uzbudjenja, kao  kada nije znao neko pitanje iz istorije, kod profesora, počeo je da se   trese, ali ovoga puta,  učini  takav pokret, da  profesor Srejović nije ni primetio ovaj   prekid u priči i pisac, nastavi:

P: - ,,I tako sve do  Magure gde će se napraviti dve tumule**

i sa svojom majkom Romulom se uzvisiti medju bogove.

I tu nije kraj, niti će ga biti, moj  profesore!!! I ono što je pomalo mistično najveći broj junaka će tragično nestati: Galerije, će na povratku iz Sirdike-Sofije, umreti od venerične bolesti.

I vi ste profesore, koji ste ga otkrili i zaveštali  u budućnosti, zauvek  otputovali iznenada... samo tri godine posle otkrića Galerijeve  kamene glave. Novinar koji je sa Vama,  razgovarao, ostaće sakat u obe noge i rat će ga ometi da nikada neće objaviti intervju. A prema mojim saznanjima, poginuo je medju prvim novinarima u ovom tragičnom  ratu  negde u Vojvodini. Eto profesore Srejoviću, potvrda kletve da je  *nož  

**nadgrobna uzvišena zemljana ili kamena humka ...

zlato večito zlo, novi izazov za pisanje o nekim drugim rudarima iz svemira. Ili o  rudarima robotima, za nas pisce i vas arheologe  u svakom vremenu ima posla...,,Tek kada ovo ču da je rekao; ,,profesore Srejoviću!,, -pisac stade, kao da je obliven betonom, a hteo je još da se pokrene levo desno i da sebe ubedi, da je profesor Srejović, odavno otišao u legendu i da je sve ovo bio samo san. A hteo je da mu još kaže mnogo toga.

Ostao mu je dužan priče oko zlata i Udbe... Skoro da je identična i njegova priča: Čovek iz Udbe, u Klubu novinara, uz čašicu  rakije, započeo je priču kako traži vidjenog ali čistog čoveka, za jedan  veliki posao, i misli da ga je pronašao...Zato je nudio piscu mnogo toga, samo da pristane da bude njegov agent. Da prati  vidjene ljude i da obaveštava Udbu o  njihovom kretanju.... Ali, pisac nije želeo, rekao mu je:

P:- ,,Ni za suvo zlato ne želim to da budem!

Ma ni najnovijeg  ''Merdžu'', ni za  kapetansku platu, hvala na svemu, hvala, hvala! Mi se nismo videli, niti smo razgovarali, ja ću platiti  ovu turu pića!,,

Dok ponavlja te reči, misleći da je Srejović i dalje sa njim, tek je sada  shvatio da je jedan od vidjenijih sa liste bio i Srejović. Upravo to je želeo da mu na početku kaže, ali ga je profesor Srejović uvek prekidao, kao da je i sam znao sadržaj liste vidjenih Srba kod Udbaša....!

S:- ,,Jeste san je!,,- čuje  kako mu Srejović šapuće, kao da ga ne probudi  ili da mu se zahvali na onome što je rekao Udbašu: ,,Ni za suvo zlato!,, Tada je prvi put čuo da za neke ljude ni zlato, pa ni suvo zlato, nema  nikakvu vrednost.

S:- ,,Jeste, jeste, sve je ovo tvoj san!  Ali će se, jednoga dana, sigurno ostvariti svi tvoji snovi!,,

P:- ,,Pa ja spavam i sanjam profesore, a danima nisam mogao da spavam!,,

S: - ,,Pišče, stani, ne žuri toliko, još ovo da znaš: Već godinama ne sanjam, otišao sam u večnost! Ali me najviše pogadjaju ove tvoje priče o meni ,,Rekla-kazala,, i to prevazilazi svaku realnost. To nisam ja, to je samo ljudska pakost, kroz tvoju imaginaciju!

 Molim Vas; da podmećem   betonski natpis Romlijane, bronzane glave rimskih  imperatora, da ja kreiram mozaike, ej, bre!!! Da kradem tudje rukopise i zlatan novac i ono  najžešće da volim muškarce, ee’ to nema granice svakoj pakosti,,-  reče profesor i izgubi se.

Pisac se uhvati za glavu i poče da se čudi:

P-  .,, I sve je ovo čudno! Zar je moguće da profesor ovo zna, a  prošlo je 6 godina od, prvog, objavljivanja romana ,,Intrvju plus,, i 12 godina od njegove smrti. I sve je ovo čuo, video i pročitao, a ne zna da ima još žešće ,,Rekla-kazala,, što ne ide za objavljivanje!,, - zato poče da muca, kao da mu se pravda; da   životna priča samo oponaša istinu, da ljudi u ,,Rekla-kazala,, vode intrige, kako bi načinili nekom pakost. lili, da tako prikažu svoju vličinu, ili, kako bi oni postali veliki i zapaženi, a njega da ogovaraju. Pa njemu je sve to predočila, godpodja Mira, proročica-magijarka, i eto sada se  sam u to uverio, ali ne može ništa. Nema ga, otišo sadus, u njegovu imperiju!

Profesor sigurno zna da je u romanu svaka priča, uvek  izmišljena! Zato i  pisac poče jače da muca, želeći tako sebe da uveri da je to lično on, koji ovoga časa razgovara sa najvećim arheologom našeg doba. Sa čovekom za koga kažu da ima naklonost boginje Fortune. Sa čovekom koji u arheologiji traži mnogo više ,,teži da se dopre do najopštijih istina, a ne sa­mo pu­ko na­uč­no is­tra­ži­va­nje,,; ka­ko su po­je­din­ci is­prav­no tvr­di­li; ,,uvek je arheogiji davao celog sebe!,,

Pisac još žešće zamuca, sa namerom da skrene pažnju na sebe, ai nije bilo nikakve reakcije i on nastavi, sebi da priča:

P:- ,,Ja, ja, ja, sutra moram u Kragujevac, hitno, da mu zapalim sveću i da mu kažem: - pa ja to nisam  nikada rekao profesore, samo sam beležio, mesecima šta ološ priča! Pa Vi znate profesore onu Ničeovu mudrost-izreku, koju izgovara Zaratustra:

,,Život je vrelo uživanja; ali gde i ološ pije s ostalima svi su kladenci zatrovani. Naklonjen sam svemu čistome; ne mogu, pak, da gledam nacerene gubice i žedj nečastivih!,,

 Ma ne, ne budim se, još profesore, ja samo sanjam! Ne sekirajte se profesore, znamo mi ko je arheolog Dragoslav Srejović! Ima još puno toga što treba da se kaže i to najviše ono što Vi niste mogli. A meni je, ostalo da saznam, kada će svemirski rudari i arheolozi da pristignu na naše ruševine da kopaju i istražuju prohujalo naše vreme! Rekli ste i sami, profesore,,:

S:- ,,To nije kraj, pričaće se ,,Rekla-kazala,, i dalje, sve dok se u kamen ne pretvorimo. Kamen je nešto što je trajno; kamen je večiti svedok svakog vremena, pa i našeg; kamen pa tačkaa!,,

P:,,Idemo, dalje, profesore! Pisac je želeo što pre da završi ovaj nemi razgovor, jer je osetio  profesorovu potištenos, kroz svaku izgovorenu reč. Činilo mu se da svako pitanje skriva u sebi sumnju u sve  što smo do sada  jedan drugom rekli i da   on u  sve sumnja, samo što nije rekao, kao da je ovo neka klopka, od strane Udbe. Zato i nije želeo više da postavlja pitanja ili  odgovara na pitanja, da ne bi povećao  profesorovu sumnju, i zebnju da je nešto zaista  pogrešio u radu. Idemo dalje, profesore!,,- reče sebi pisac i završi ovaj san rečenicom:

P:- ,,Ni danas mi nije jasno odakle ovaj tekst i zašto ga uzimate iz moga srca u vaše oči?!,,

Pisac nastavi da dalje sanja ovaj život i beleži priče ,,Rekla-kazala,,.;sve, tako, dok i kamen ne progovori!... I to nije kraj, niti će biti!

,,Znam i posle ovoga  biće još priča u ,,Rekla-kazala,, u onu Vašu, poverovaću i to će biti, novi sadržaj ove priče!,,- reče pisac i okrenu se na drugu stranu kreveta.. I to, opet, nije kraj, neće ga ni biti!...   Neće ga ni biti, sve dok  ne progovori pravi kamen i ne dodju oni pravi, koji će znati da vrednuju i   cene     što je do sada  profesor  uradio za arheologiju! I dok ne progovore pravi tumači, i ne shvate prave reči koje  se čuju  iz kamena, poruku koju je  davno   izrekao profesor, povodom  mnogih  arheoloških otkrića, Leepenskog vira, Romulijane i  Šarkamena:

 ,,Sve je to jedan artikulisan  govor prošlosti o  nečem što je od najvećeg značaja za ljudsko biće-o smislu života i ustrojstvu sveta,,.Kada o svemu ovome progovori pravi kamen, ovo je  bila poslednja poruka profesora Srejoviću,  tek, će se onda  znati prava istina o svemu onome što se davno, davno započelo u  arheologiji, i tada će ova  priča biti  završena!