FELJTON
SREDJIVANJE DNEVNIKA III
............................................................................................................................................
.............................................
.....................................................................................................
9. Moma Dimić, čovek ‚‚Pod
bombama‚‚
(sledi nastavak)
.............................................................
......................................................................................
Pečat sunca pravednici nose. Rastko
rajska odškrinuo vrata.
Kročio u Nebo s divne Halkidike, Upalio Svjetlo vječnog Hilandara!
Naučio nas sunčanim zrakama. Ispirati gubu od blata, i zlata!
Svetitelju Savo, Prosvjeta te slavi. Kao učitelja, maga svih zanata!
U nizini, dolje na granici mraka. Tinja kreket žaba, traje zloba svraka.
Pamet je zastala, ječi gora pusta; Odavno bi žaba sunce progutala
Da joj ipak nijesu premalena usta.
Razumom sklada progovara svila, Izvezena zlatnom i srebrnom žicom;
Oprogovorena tajom i svetinjom; Oživotvorena iglom i perima.
Početak je sunca u svijetlom slovu.Upisanom na carskim dverima!
Jefimijo majko, što nam slogom pjesme Čistu svjetlost pruži!
Pamćenjem peluda med budući traje; U pčelama bijelim tvoja svijeća kruži.
Pjesnikinja Prva u Knjizi Evrope, Pozlaćeno slovo perom naše ptice,
Kako divno bljeska mrak srednjega vijekaMalinovim cvijetom Svete Ćirilice!
Otvori knjigu sinko sina moga, Veliku lampu, putokaz eona!
Čitanje ljepote to je sjetva Boga; Drugovanje vječno s Anđelom Bijelim;
Treperenje srca, talasanje zvona. Uzrast u svjetlosti koju sunce dijeli!
Otvori Knjigu sinko sina moga, U njoj ćeš naći i cara, i sebra!
Ona će ti reći veliki sjaj zemlje, I jezivu tamu zlata, srme, srebra!
Otvori knjigu sinko sina moga, Tu je kljuć zemaljski, utva zlatokrila;
Knjiga je svjetlost što sja preko groba, Opominje Pravdu što je zadocnila!
Otvori Knjigu sinko sina moga, Jedino je Slovo i od smrti duže.
Knjiga će ti reći kuda poći moraš Kad demoni mraka šapetine pruže.
Slikamo li ičim osim duhom tijelo; U mrtvom slovu blista mudrost riječi.
Burma pozlaćena Toplice Milana, Kosovku Djevojku od smrti izliječi!
Sjaj naših pjesama skrši smrtne tmine, Njišti usred Damjanov Zelenko.
Zvone zovom tužnim nebesa i štala. Bisage su pune svjetla pravednika;
Jugovića majka suzu zadržala. Miluje svjetlost klicu bosioka
Na svetom grobu srpskog car Uroša; Cvijet čarobne biljke čuva krstaš barjak
Boška Jugovića što je s neba doša. Kako ću na Zrnu ranu da ublažim,
Koja bolno peče u jezivom svijetu, Ako je ne stegnem listom raskovnika
Što ga Vuk sačuva u Velikom cvijetu
.
Vuk Karadžić, hromi starac iz Tršića. Seoceta mrkoj ukraj divlje Drine.
Čudo Vaseljene! Božije poslanje! Na drvenoj štuli samo Brk i Glava,
A u Glavi, Svjetlost, božanstveno znanje! U smoždenom tijelu, umornom od muka,
Blista duh beskrajni s obe strane groba! Znalac, odgonetač svih zemaljskih tajni,
Digao u nebo sokola, i roba, spod kore bora zelenoga ljepoticu bajnu pronašao.
Crnog Zlopsa za glog privezao, ukrotio tvora i zlotvora. Srcem dušom Filipa Višnjića prokazao smisao javora! Proša zemljom uzduž, i isprijeka;
Prolaznosti pronašao lijeka. Hrom. A Svjetlost silnu dostigao.
Našem Putu na Početak stao.
Jezero u Nebu, nebo u jezeru od iskona stoje;
Ogledala bistra sa licem u lice. Otimlju se o jata zvjezdana,
O vatrene zmije, i o krila ptice. Na njima Marko s Muratom vezirom
Vježba sokolove; love utve zlatokrile. Ako li mu vezir sokola ozlijedi –
Biće Marko soko, biće vezir pile! Kada Marko s Knjigom pođe Samodreži
Da kazuje pravdu među carevima, Reći će mu Jevrosima majka:
Ni po babu sinko, ni po stričevima! Jezeri jezero nebesko plamenje;
U noćima plavim propjeva ljepota. Srpska majka čedu kazuje znamenje
Sve o Knjizi pravde i smisla života. Kaplje skaska zlatna, zagonetka mudra,
Raspjevana pjesma, raspričana bajka; Drijema čedo malo, šapuće mu majka:
Sveti Đorđe jaše konja vilenjaka, Aždaja će pasti u bezdan oblaka!
Epohe teku, cvile mrke noći, Munjama Nikole Tesle raznesene!
Nestaju narodi. Padaju carevi. Stenju siledžije blatom ukaljane.
Na plafonu neba, osim Svijetlog slova, Ništa od ljudske slike ne ostane.
Kotrlja se Gea crvena od srama. Zbog svih rušitelja Svetinja i Hrama.
Ona vatra mržnje na davnom Vračaru,
Piromana bijednog obvi vječnim mrakom, A ukrasi Krunu nježnog Svetitelja,
Sjaju sunca ravnom alem-kamen zrakom!
Tuda ćemo ići, kud je Knjiga naša; Kazivanja urezala Slovom!
Za Savinom dugom i Svjetlom alema. Za svetinjom svile Jefimije majke;
Za ljepotom boje njezina kalema. Za Vukovom štulom ka svjetlosti Glave.
Njegoševim Umom, iznad carske slave! Ko Svjetiljke ove na Put ne ponese,
Neće znati ko je ispred njega bio; Odkuda je poša’ ni ko mu je osta’;
Što je proplakao! Što je proslavio! Ko ostavi Torbu, i Svetu Svjetiljku,
Nikud neće stići, niti prepoznati/ Na svom grobu Slovo. Ni na njivi Biljku! Ni u srcu Srpastvo!*
Aranđele Sveti, Probudi nam Đorđa. Da posveti bilje, vode i zvjerinje!
Da nebesa sinu, I dažd tihi pane na slapove vatre.U Savi, Vuku i Vladiki Radu
Blistaju buktinje! Tri zrna srpska rađaće dovijeka, Smislom ljudske vrste,
Svjetlošču čovjeka! I sve će proći. I sve dolje pasti; Mrak će carevati na gori i vodi.
Samo će Slovo o Svjetlosti rasti, Jedino Svjetlost u tminama rodi.Rijeka, 25. maja,1997.
Jovanu S. Mitroviću, pesniku i bratu, Beograd 17.10.1999. Jovan Savičin Prica*
(sledi nastavak)
Moja unuka Danica,koju sam krio od ,,Milosrdnog andjela,, , te
1999.godine,24.marta,imala je samo 2 meseca, ni danas sa 19 godina,nikada me nije pitala zašto sam je užurbano nosio u sklonište. DANICA SADA IMA 19 GODINA..JEDAN JE OD NAJMLADJIH SVEDOKA NATO AGRESIJE NA SRBIJU... DEO NAJRANIJEG DETINJSTVA PROVELA JE U SKLONIŠTU ZGRADE 99 U ULICI 3.OKTOBAR 99 U BORU.
JEDAN JE OD MOJIH JUNAKA U DNEVNIKU ,, DA JE PLATON ŽIV,,KOJI JE DOPREO ČAK I U AMERIKU, DA SVEDOČI NE-DELA ,,MILOSRDNOG ANDJELA,,
(sledi nastavak)
....................................................................................................................................
3. Da se ne zaboravi
SREDJIVANJE DNEVNIKA III
100
GODINA SAMOĆE
12. 100
GODINA OD VELIKOG RATA
PALAUZ DI ŽUSTIN FRANCUSKI
SOLUNAC-BORAC U PRVOM SVETSKOM
RATU
VAŠ JEZIK SAM UČIO NA FONTU,A SRBE
SAM UČIO DA PEVAJU MARSELJEZU
Početkom
1915. godine, kao mladi stručnjak
za rudarski eksploziv, i jamski gradjevinski inženjering, Palauz Di Žustin, došao je u borsaki
rudnik , kao najbolji
francuski stručnjak u ovoj oblasti.
Ali, tu svoju stručnost nije imao
vremena da pokaže..Već u jesen iste godine s povlačenjem srpske vojske krenula je i francuska uprava Borskih rudnika bakra i
zlata..
Rudnik
su samo za nedelju dana preuzeli
Bugari,a ubrzo je stigla i Nemačka uprava. Rudnik je ostao netaknut, ni Srbi ni
Francuzi nisu ništa upropastili, pa je usledio i brzi nastavak proizvodnje. Nemci su doveli preko 1000
ratnih zarobljenika, koji su brzom
forsiranom eksploatacijom dobili preko 25.000 tona bakra .
Tako
se inženjer iz Pariza Palauz Di Žustin
umesto da gradi podzemne rudarske
tunele, i pogone za topljenje rude, našao u prvim redovima francuske
vojske koja je u Grčkoj prihvatala
srpske vojinike koji su tek prešli
albansku golgotu…
I
tu počinje njegova priča o Velikom ratu,
koja je zabležena krajem
osamdesetih godina prošloga veka, kada
je kao francuski veteran boravio u Boru, da se pokloni senima
poginulih ratnika za oslobodjenje
Bora 20.oktobra 1918.godine . Na
spomeniku, francusko-srpskog prijateljstva,
koji je u centru Bora, upisano je 79 imena Borana i
15 Francuza…
-Oprostite
mi što loše govorim vaš jezik, učio sam ga na frontu, a kasnije u rudniku,a to
je bilo davno, davno… kaže Paalauz: i sada mu naviru uspomene na taj prvi
susret ..
-Bilo je to krajem 1915.godine,kada su prešli preko Albanije. Onda smo se svi čudili i
govorili:
-
Zar ovi Srbi ne umeju kod kuće da umiru.. Zar oni i znaju šta je to smrt.. Mi
smo im se divili.Oni su za nas izgledali kao nešto što treba uzvišeno
poštovati. Nisu izgledali žalosni , kao
što smo ih mi prihvatali. Naprotiv, lica im skrivaju osmeh. Oni su bili pomireni sa nečim što je uzvišeno, bol i
patnju prekrivaju osmesima. Ispred njihovih očiju nazirali su se odlutali
osmesi upućeni daleko,daleko u Srbiju. Ranjenici ne jecaju, ni glasa da
ispuste. Meni se uvek činilo kao da se
sa svima odnekud poznajemo..
Toliki brodovi ih danima dopremaju do
nas. Mi ih prihvatamo i pomažemo im, ali oni
pak žele da se odma vrate u Srbiju. Mi smo pak mislili, nema nikakvih
poptreba da se brinu za povratak. Njihovo putovanje je završeno. .Eto tako smo
mi razmišljali Na brzinu smo se
zbližili, kao da se znamo godinama . Izmedju nas nema više nikakve
razliuke…Stojimmo čekamo naredjenja…čistimo vaške i gnjide I uvek je isti
zaključak, vratiti se što pre u Srbiju. Sećam se kote 1248, pa 148, bio je to
krvavi okršaj sa preko 30.000 mrtvih vojnika pretežno Srba… Jednom, Bugari se
presvukli u srpske vojničke uniforme, upali u
naš logor i učinili su takav pokolj, da me i sada jeza hvata..Ja sam po malo znao srpski, i odma sam uočio da to nisu
srpski vojnici,ali bilo je kasno……Onda je naredjeno da na svakih hiljadu naših vojnika bude jedan srpski vojnik i obrnuto… I tako sam
počeo da učim vaš jezik…Svakog dana posle juriša, saznajem nove reči, beležim
pamtim. Učio sam srpske vojnike da pevaju
Marseljezu, bilo je divno slušati ih 1917. godine, kada su pevali u trenutku
saznanja da je umro njihov pesnik Milutin Bojić, koji je imao samo 25
godina.Bio sam uvek medju
srpskim vojnicima kada su jurišali kao da nema nikakvih prepreka.. Bilo je to užasno, neki
su zaustavljani mecima, onda su ustajali i golim šakama nastavljali borbu
bajonetima …Samo napred, napred Srbija
nas čeka govorili su u jurišu.. Eto
Srbija je čekala i Dočekala slobodu te
1918. godine..
-
Odma posle rata ostao sam, kao
stručnjak za minerstvo i
jamsku gradnju. Tada sam radio i
po 2o sati. Kao da se i tada ratovalo, ali sada bez pucanja. Putovao sam i
gradio Sarajevo, Dubrovnik, Zemun, Borski rudnik
ili srpski Sibir,kako su ga onda zvali. Eto kakav sam ja bio kada nisam u ratu za Srbiju, onda ću ovde u
Srbiji da poginem, govorio sam ponekada kada sam bio mnogo pijan… Jednom ću se dinamitom razneti , govorio sam srpskim
devojkama kada sam ih ubedjivao koliko ih volim…. I moja stradanja zbog Srbije
tu nisu završena u toku ovog Druog
rata bio sam zatečen u
Borskom rudniku i kada su Nemci
došli, odma su me deportovali na
železničku stanicu i oterali me sa
ostalim Srbima za Nemačku, uzaludno sam
objašnjavao da ja nisam Srbin, oterali su me , preko Bugarske I
Rumunije, na prisilan rad kod
nekog Nemca… Radio sam i po 20
sati na temperature do 3o stepeni …… I kada se
sve to završilo, mene su pustili
ja sam se vratio za Pariz u
Srbiju više nikada nisam došao, ovo je
moj , izgleda poslednji boravak
samo za jedan dan…
To
su Palauzova ratovanja, i njegove rane zbog Srbije.. Na to
ga još vraćaju i njegove
radne pobede, odlikovanja, medalje Kralja Petra I, pa Medalja Orlovića
Pavla,, pa diplome, boga pitaj koliko I to sve zbog Srbije , kojoj je svoju mladost I
život poklonio.
Samo
desetak dana nakon proboja Solunskog fronta, 20 oktobra 1918.godine u Bor je ušla
konjička brigade francuskog generala
Gambete, medju njima bio je i inženjer
Palauz, koji se posle četiri godine
ratovanja vratio na svoje radon mesto. Nemci su napustili Bor ostavljajući
rudnik Francuzima i sva postrojenja.. Tim povodom u Boru je otkriven spomenik posvećen srpskimim i franuskim borcima za oslobodjnje Bora….
.............................................
11. 100
GODINA SAMOĆE
100
GODINA OD VELIKOG RATA
STARI RATNIK NA MAGNETOFONSKOJ TRACI
U
KNJIZI ,,BUNA U DOBRIČU,, NA PEDESET PETOJ STRANI DOSLOVCE PIŠE OVO:,,JOŠ SU
SVEŽA SEĆANJA STAROG RATNIKA IZ OVOG KRAJA
SIBINA MITROVIĆA NA MNOGE NESTALE DRUGOVE SA SOLUNSKOG FRONTA,,
Pisac ovih redova osim hronike,nedaje ništa
više. Onima koji, možda, nikada neće čuti razgovor sa ovim ratnikom,prenosim
dnevnik sa magetofonske trake,koji je na moje insistiranje,posle šezdeset godina,po sećanju, 1972.godine
u Rečici, kraj Toplice, zabeležio veliki
ratnik Sibin Mitrović, moj ded.... Na ovaj snimak ratnog dnevnika sa magnetofonske trake,skoro da sam i
zaboravio... Ali, nedavni tekst u
,,Politici,, u rubrici 100 GODINA OD
VELIKOG RATA ,,O Vuksanu Strugopuitiću- Od hajduka do Gvozdenog puka,, vratio me je na dnevnik, gde je takodje jedan od junaka po dedinoj priči bio i Vukasan
Strugoputić.......
-
Sigurno sam nešto mislio,iako ne znam o čemu, mad čovek
razmišlja svakog trenutka o putovanju u budućnost.. Možda baš o ratu, koji je
tek započeo, ili o svojoj tek završenoj ženidbi. Ali, bilo o čemu uvek se vrđam
na putovanja, koje sada nije bilo samo putovanje u budućnost, nego kroz rat,
koji nije bio samo rat,nego dalji
opstanak radi budućnosti.. Ništa ne može
zabeležiti pojedinačna osećanja, koja bi pisao
život sa vidjenim detaljima iz
rata....
-
Sve moje sadašnje beleške,u vidu ove govorancije, uveravam
vas da su autentične, sve je to u meni ostalo kao da je bilo juče, a ne pre 60
godina. Sve je to od stvarnosti i istine napravljeno, samo čvrstina uspomena
odvaja pojedine detalje...Evo ovako je bilo:...
-
Tek što sam se oženio, pozvaše me na mobilizaciju....Nisam
ni tri noći konačio u Prokupačku kasarnu, stiže naredjenje;
povlačimo se . Povlačimo, ja se okrećem prema Pasjači da vidim moju Rečicu.
Povlačimo se ka jugu Srbije, a znamo da
smo došli da se borimo za Srbiju, za
Srbiju majku..Djenerali poručuju sada
smo slabi za borbu,ali sutra biće drugačije. Osećam da se i vojska boji, boji se jer ima samo svoje živote. A Srbija ćuti, mi
osećamo kako i zemlja plače... Mi već prelazimo po ciči zimi
i Albaniju, ne svi pola su ostaliu. Sneg je zatrpao njihove leševe. Sećam se da
su nam rekli: ,, Ko želi može da ostane. Svi oni koji imaju više od trdeset groša da se jave,, Oni koji su umrli zvali su me da mi
daju poslednji groš, ja sam išao samo napred. Eto već i Solun zove, a mi se nismo još uvek oprostili od umrlih drugova. Neke
smo bacili u more, prvo smo ih dugo gledali, kao da ih očima slikamo, a sunce i
nebo iznad nas , a Srbija, daleko,
ispred očiju naših.. Svakodnevno
priželjkujemo da prodje ovaj teški dan,ovo dugo veče. Sećam se i sada reči mojih drugova: ,,Sinoć sam sanjao
Srbiju. Srbija,majka nas zove, a mi ovde čekamo!,,..
-
I danas se sećam Vuksana Strugoputića, ajduka, mog zemljaka,
taj ti je robijao doživotno, u niškom
kazamatu, pa se dobrovoljno javio da robiju nastavi u ratu, podje
u rat sa nama u Drugi gvozdeni puk. Bio je pravi junak, pravi
ajduk.. Kada sam ono ja iznemogao pa ni
da pružim korak, on me je,vala, na plećima,
čitav dani noć nosio Na dan nove godine 1916 bio je pomilovan..Svi smo se
radovali sa njim. Radi te njegove velike
želje za životom i osvetom valjalo je, čini mi se, maršovati i ratovati,
ratovati.Onda dolazi Krf,Drač, Solun...tu
smo se razdvojili,ali svi smo
imali istu želju. Samo da se otkačimo ovih i da se vratimo svojoj prvoj
radosti.. svaki trenutak koristimo da se oporavimo..Kajmakčalan , juliu 1916.- danonoćno se borimo ali bez
uspeha.Vrućina je velika, bataljonni se smenjuju. Možda bi mi iz Moravske divizije naš Gvozdeni puk i uspeli
da nije postojala ,,Crna ruka,,. Onda je igrala veliku ulogu špijunaža.
-
Sedamnaerste i osamnaeste godine do juna nismo ni metak
ispalili, spremili smo zimnicu, sadili bašte, kosili travu, opet je trebalo
nešto čekati, a mi smo želeli što pre u Srbiju. Nikada nije bilo vremena za
uspomene, nas je vezivalo isto, sećanje na
poginuile drugove i vratiti se i osvetiti ih. Prolomi se kroz sećanje moja želja da saznam gde su moji
najdraži.. Negde su. S kim su? Gori li Srbija?
-
Kada smo već jurišali za oslobodjenje Srbije, sve je
bilo zavrtšeno, znali smo da je pobeda
naša, ali završetka još nema. Sve je izgledalo da je tek počelo da se mrzi i da
se voli. Ovaj život.
-
Krajem 1918. Vodi se teška bprba za Paraćin. Zapravo već
dugo iz nekog sna ne mogu da izadjem. Sve vidim da se pored mene muva
Strugoputić, kao teši me, pridržava da ne padnem, stalo je pord moje glave, moj ajduk Strga i
ovde mi pomaže.... Petnaest dana kako se bore za moj život, danonoćno buncam i
krvarim.....Ipak sam uspeo, šapućem
Strugi,..Umreti za Srbiju, to je doživljaj, Lepota koja se ne može
opisati.. Nije me bilo žao. Ovo se moglo desiti na svakom bojnom polju, ali na
pragu moje zemlje, to se moglo desiti
samo meni.ej Strugo....
-
I sada za kraj..Samo me je jednom tupo i nejasno zabolelo, a
to je sve ono što se posle toga zbiva..
Zapaljena Srbija je još uvek tinjala, a opekotine još bole i hiljade siročadi
traži pomoć. Mi preživeli Solunci, s teškom mukom to preživljavamo, jer znamo
kako su naši drugovi ginuli. Često u snu
vidim mrtvog druga kraj sebe, i dugu povorku ranjenih što se jedva kao pomična
traka kotrlja Kajmakčalanom, vidim krv
na zelenoj livadiu, dok kosimVidim
leševe u bistroj reci dok vodu bijem. Vidim, uginulog konja, dok jašem Dorata,. U svemu vidim nešto
ljudsko što se valja u otvorenim krupnim očima života. I jedino se moglo mrzeti svim svojim
poštenjem, za drugo se nije imalo vremnena. Sada je nešto drugo, stvorena je
Juzgoslavija. Ne treba ni postravljati pitanje na koj smo strani. Za onu za
koju smo se i Boruili...
-
KRAJ SNIMKA, 14.OKTOBAR
1972.
Solunac
Sibin Mitrović iz Rečice
Snimak iz 1972.godine..
Solunac Sibin Mitrović
u razgovoru sa unukom
.....(sledi nastavak)
............................................................................
10. RATNA KNJIGA GENERACIJE
KRVAVA ŽETVA
Saša-Slaviša Trifunović ‘‘Žetva života’‘
Potresno svedočenje sa prve
borbene linije
Godinama nad Jugoslavijom kruže
vizantijske spletek, cveta etička kriza i buja nacionalizam, o otome nismo
mnogo znali, samo, smo nagadjali.Tek kada je počeo rat na području Hrvatske,
sve je bilo jasno, ali kasno. Ovo je knjiga o tom ratu koji nikada nije smeo da
se dogodi i o zabludi da se nije smeo dogoditi, a ipak se dogodio. Dogodila se
naša zabluda.Teoretičari kažu da je rat samo nastavak politike drugim
sredstvima, bili smo svedoci te i takve politike.
Bili smo svedoci političke
nezrelosti i etičke krize, nedostatka mudrosti i potvrde postojanja birokratije
u ratu.
Iz tog rata, sa prve linije,
raportira vodnik iz Bora Slaviša Trifunović, formacijski
oficir, od 13 maja do 18.oktobra 1991.godine u predelu Gline i Petrinja Imao je
30 vojnika i samo 19.godina.Zato je napisao ‘‘Žetvu života’‘, antiratnu knjigu
cele jedne generacije vojnika devedesetih.
Slabviša Trifunović je tako postao
pisac po nuždi. Pisac svedok. Živi svedok vremena i dokument dogadjaja
generacije koja je pokušala da odbrani ono što se obavezala da će odbraniti:
Domovinu.
A šta je Domovina? Odgovor je u
zakletvi: Ako treba, za nju ne žaleći i život svoj, da damo.
!Eto , to je Domovina, kažu junaci
iz ove knjige gde je glavni junak rat. I to su vojnici činili to svedoči i ova
knjiga.Ubijali su.Ubijanje čoveka je biblijdski nedopustiv zločin, a vodjenje
rata je genocid, to je čin koji nema opravdanja. Jer rat su vodila deca, ovde
su umirala deca, tek sazrela deca, vojnici, devetnaestogodišnjaci.Čovek kad
umre, čitav njegov život, u jednom blesku, proleće kroz glavu. Koliko je to
malo 19-20 pa i 25 godina? Zato se i čini da je ‘‘Žetva života’‘blesak koji
treba da osvetli čitav život generacije koja je tek stasala u zrele ljude- i to
preko noći.U plotuno izmedju dva juriša, slavili su rodjendane i gasili
svećice, čitali pisma i pisali ih.
Slaviša Trifunović Saša piše ovu
knjigu kao što preživljava sve što je prošlo, sve što je ostavilo ožiljke.Za
celu njegovu generaciju to je krvava žetva gde svaki pokošeni snop zaboli i
ostavlja ožiljke on im se vraća i suprostavlja životom.Piše ne hronološki već
onako kako mu se slike redjaju, u magnovanju:
‘‘Pošli smo nas 600, a vratili se
217. U grad bakra stigli smo samo nas tri vojnika. Pomenuću Ninoslava
Miloševića, a onog iz Luke, neću, on je sakat na jedno oko i hoće da sve ovo
zaboravi...’‘kaže Saša Truifunović.
Svi vojnici su imali posebno pismo
za nedaj bože. Ono svoje pismo Saša Trifunović objavljuje u knjizi u ime onih
koji ga nisu poslali. Za njega još traje dramatični telefonski razgovor na realciji
Glina-Bor, izmedju njega i člnova porodice, u predahu izmedju dve unakrsne
vatre. Kao freska ostala mu je večna slika majke sa dva deteta koja zakovana
kao Hrist, štiti svoja dva deteta. Još mu titra zenica njegovog druga koga su
sa druge strane boli bajonetom, i sada vidi kako mu pantonimom kaže: pucaj,
pucaj, brate!!
To ratno luduilo i sada ga budi iz
sna , žetva i sada traje, a sve je odavno prošlo, ali za njega traje, u ovoj
knjizi zanavek.
On ne želi da se pravda, zašto je
sve to tako učinio.On faktografski to daje javnosti, iznosi činjenice, ogoljuje
istinu.On traži, migolji, baulja. On humanističke motive otkriva, nudi lične
primere te patnje. Naše je da naslutimo odgovcr, zašto, zašto je sve to moralo
tako i zašto baš ta generacija vojnika da reši to pitanje. Eto zato i ova
knjiga postoji, zato je i napisana, da ponudi odgovor, a da li ima odgovora!?
Čitanjem knjige’‘Žetva života’‘nudi se jedan odgovor.
Rat se u Jugoslaviji dogodio uz
odobrenje dvadeset vlada sveta.
Ubijalo se da bi se dokazala
nepobedivost i suverenost. Ni jedna ni druga tvrdnja nisu se pokazale kao
tačne.Jedino su ginuli ljudi, to je tačno. Medjunarodni interesi i dalje će
kovati zaveru protiv Jugoslavije. Samo da ne ginu više nevini ljudi,
vojnici.-deca, poručuje ova antiratna knjiga.
1999.
Timok,
21.6.2001.
sledi nastavak)
.....................................................................................................
To je
sudbina i dnevnika Mome Dimića ‚‚Pod
bombama‚‚ koji sadrži zabeležene dogadjaje u vremenu NATO bombardovanja
tadašnje Jugoslavije od 24.marta do 9. juna 1999.godine.
Moma Dimić impresivno i emotivno,
angažovano i radno na društvenom planu, opisuje dogadjaje i stradanja srpskog
naroda, ali i mnoga razaranja nacionalnih i kulturnih objekata.Beleži mnoge
dogadjaje u Udruženju književnika Srbije, u vreme bomnbardovanja.
Prenosi poruke, apele, putuje,
recituje, telefonira. Oružje koga se prihvatio, pošto nije dobio ono pravo,
zato što je trećepozivac, a iskreno je priželjkivao, je jedino njegovo pravo
oružje, pisana reč.Ubojito je od bilo koje bombe, ulazi u srce, u mozak, u
svaku kuću.Razara sve barijere.Probija se od jednog do drugog praga, putuje
preko okeana, ostavlja tragove na licu, po koži, samo onima koji umeju da
čitaju prošlost, sadašnjost i budućnost istorije našeg naroda.
Dimić, filoziof po vokaciji i ovde
piše jednostavno, kao što živi:
O svom Mirijevu i Beogradu, o Srbiji
i prijateljima po svetu rasutim na četiri strane.Knjiga ima dramaturški
sadržaj.Šta će se sutra dogoditi, hoće li se još neko javiti, kada će se sve
ovo završiti? Savakom se dogadjaju suprostavlja razumom, ljudski, kao univerzum
i to ga uzdiže do životne filozofije, ali i do samoodbrane razuma.Ne koristi
ratni rečnik , ni poklike, da bi opisao ratno stanje, već reči patnje zbog tog
rata.Kako bi , u jednom dahu, bilo kog dana, Dimić zapisao ono što Desanka Maksimović
u jednoj pesmi kaže:‚‚ Javite i kada se radosti gdegod dese‚‚.
Dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚ razvija se
hronološki.Smenjuju se dogadjaji i doživljaji kao u nekom filmu.
Već u prvom obeleženom ratnom danu
25.3. 1999.godine, kao još u nedoumici, Dimić konstatuje:‚‚Bombardovanje je tek
signal da oni tamo na Kosovu zauzimaju svoje položaje. I kako stvari stoje
zauzeli su.
U isto vreme iz daleke Švedske stiže
poruka njegovog sina Emila(Mileta):‚‚da nam se ništa neće desiti, dobro je
obavešten..‚‚ Iza te zabirnutosti filozofa i utešnog odgovora zabrinutog sina,
zapravo, ispisani su svi dani kao mogući odgovori zašto ovaj dnevnik Dimić
piše?
Tako dramatično prvo pisanje ,
beleženje, je i u pomenutim dnevnicima:
‚‚Ana Frank:27.april 1942.godine:
Jevreji moraju nositi žutu zvezdu.Hrana nam je bedna.‚‚
Zalata Filipović:‚‚15.april
1992.godine: Neprestano nas bombarduju..‚‚
Slaviša Truifunović:‚‚Od 13.maja do
18. oktobra 1991.godine, pošli smo nas 680, a vratili smo se 217.rat je
ubrao svoju žetvu, naše živote.‚‚
J.S.M.‚‚24.aprila 1999.godine: Moja
najveća radost unuka Danica, ima samo dva meseca i ona je u skloništu.‚‚
Moma Dimić: ‚‚9.aprila
1999.godine:‚‚Upravo se oglašavaju sirene s koje će strane uslediti napad!? To
su prvi, očajnički, dani života dnevnuika.Neprebolno stradanje nedužnog
naroda.Ali, to su dani naznačeni krvavim znakom.
Ni trunke ljubavi, čovečnosti,
plemenitosti, milosrdja.
Dimićev dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚
beleži, takozvane, velike i male stvari.Dogadjaje, poruke i vapaje, malih i
velikih, poznatih i nepoznatih.Ali, prigušeno, istinito i ljudski, toplo i
nadahnuto, danju i noću, pred zoru i u mrklu
noć, a tugom bliskosti , stalno se obraća savesti čovečanstva i svetskim
piscima, svojim kolegama, prijateljima , poznanicima, traži od njih da se i njihgova
reč čuje:‚‚Neka se i glas razuma čuje tamo gde živite‚‚ , poručuje Dimić.
Svojim promišljanjima Dimić je došao
do saznanja da ne može biti van istine koju preživljava zajedno sa svojim
narodom i da se ne može držati van prožimanja istine, već mora izneti na
videlo, kako je sam vidi, pa možda i ne bio dobro shvaćen. Odbolovaće svaki
dan.U Kontinuitetu će se poistovećivati sa mnogim dogadjajima i
ličnostima:‚‚Prestajem da razmišljam o smislu onoga što se meni dešava.Ipak je
to previše egoističko‚‚. Zato nas podseća na našeg, velikog, Andrića:‚‚Nikada
nije ponovio svoje plodne ratne godine (mislio je na svoj bogat književni
rad).Ovim kao da potkrepljuje ćinjenicu da su najveća dela književnosti i
umetnosti stvorene u bolu, žalosti, bedi, ogorčenju, vatri i razaranju.
‚‚Jači je u svakom slučaju onaj koji
preživi.Svakom smo pobožnošću čitali tekst-poruke Miodraga Pavlovića.Ni
M.Bećkoviću sirene nisu ‚‚upadale‚‚ u reč, da se uplaši, niti su mu je bombe
oduzele.‚‚ Ovo su primeri ushićenosti poeziji i pesnicima.Koliko je samo željan
autor vedrine, bezbrižnosti, sete i radosti. Dimić beleži i onu drugu stranu
ljudskog razuma. Jednog trenutka beleži i dramatične trenutke običnih ljudi.
Lepo doterana gospodja, u jednom trenutku kaže:
,‚Naše najveće bogatstvo je što su
nam sada oba sina u inostranstvu.‚‚
Moma joj odgovara : ‚Moj sin Mile,
dvadesetpetogodišnjak, u ovom
trenutku upravo dolazi iz
inostranstva ovamo.‚‚ Ova dama me gleda zapanjeno. I stvarno Mile je došao na
očev ručak sa mirisom baruta.
Tamo gde nije mogao da stigne, Moma
je zvao telefonom.Uzaludan je i telefonski razgovor sa švedskim piscemPetrom
Vestergom, da izrekne(napiše) izjavu solidarnosti.Tu molbu neće uslišiti ni
izraelski slepi pesnik Erza Bitona, on će čak preko telefonske slušalice poručiti:
‚‚ Pa ovde svi loše govore o
Srbiima‚‚. Kakva gadost.Ali, zato će drugi Dimićevi provereni, a i srpski
prijatelji, poput Besona, reći: ‚‚Uništi će nas.‚‚ kaže Beson. ‚‚Koga to nas?‚‚
pitam Besona. ‚‚Nas Srbe‚‚.Prvi put osećam da se nimalo ne šali dok izgovara to
‚‚Nas Srbe‚‚.. To je prava Dimićeva angažovana slika odnosa prema životu .da
mobiliše sve, da okupi oko sebe sve radi istine.
Stojeći uspravno na dohvatu
sadašnjosti, ali na takav način da on poprima prkosno dolaženje u sadašnjost,
bez mogućnosti da bude upitan da li to što se dogadja uistinu želi.
Ovo je dnevnik o kazivaču jedne
istine i o veri u postojanje te istine: o smrti i razmišljanju, ljudskog duha i
materijalnih dobara.To je dnevnik o krvavim pesničkim molbama i suzama, o
drveću koje raste, o travi koja zeleni ćutke, o deci koja se ne plaše kada
sirene zavijaju, o jednoj S.
Ovo je pesnička drama o životu i
smrti ljudi jednoga vremena .
Ovo je dnevnik da je minuli
dvadeseti vek, vek svetskih ratova, krematorijuma, atomskih bombi, smrtnih kazni,
genocida, tragedija, jednog naroda, gde izbeglice lutaju bez cilja.
I u ovoj drami nije zaćutao njegov
Tola, oživeo ga je ponovo Petar Kralj.
Iz daleke Švedske, da ponovim, došao
mu je sin sa svim svojim imenima: Emil, Mile, Stanislav, Johan, Tomas, bilo
koje ime, ipak je došao njegov potomak.Okupio je oko sebe mnoge srpske i
jugoslovenske pisce.Posebnu težinu ima i pesnička suza koja ne govori, koja se
ne piše, dok se mrtvi zbog živih dele i prebrojavaju.
Ovo je knjiga dokument i
svedočanstvo o reagovanju mnogih naših prijatelja na odredjeni dogadjaj, koji
pogadja nas kao individue, ali i čitav naš narod. I u tome se oseća ta veličina
subjektivnosti i prisutnosti prema istini.‚‚Pisci nisu mnogo u ovoj borbi
mogli‚‚, kaže Dimić.
Poziva i dalje svoje prijatelje:filozofe,
pesnike, novinare: Šifera, Handkea, Besona, Volkova, Brnsa, prenosi njihove
poruke, putuje
danima.On aktuelizira svoj dnevnik
time što se zalaže za progres, za mir, za pesničku reč, ali i saoseća sve
posledice i sve zablude, kolektivne , nacionalne i lične.
Dimić odabira faktografske elemente
i unosi lično vidjenje i doživljvanje i tako ostvaruje vrednost, objektivnost,
u čemu se ogleda njegova pripovedačka nesebičnost, požrtvovanje, visokoetičnost
i dramatičnost.
Ovo nije, niti može biti, konačna
istina o dogadjajima u toku NATO agresije, na našu zemlju, jer bi to značilo i
negiranje dogadjaja, kao istorijsku kategoriju.
Već samo početak kazivanja te istine, za sada
samo početak, a kasnije umetničko vrednovanje, kada sve ode u prošlost i
negiranje te prošlosti, jer mnogi neće u nju ni poverovati.
Ali, govoriće svedioci, kao što sada
govore u svojim knjigama:
Ana Frank je pisala svoj dnevnik
poslednji put 1.avgusta 1944.godine:
Gestapo je provalio u sklonište i
uhapsio sve koji su se našli.Niko nije preživeo rat.Jedino dnevnik.Objavljen je
posle rata i preveden na 52 jezika.
Zlata Filipović je još u
Sarajevu.Delovi njenog dnevnika objavio je u avgustu 1993.godine ‚‚The
Europeu‚‚.
Slaviša Trifunović je u knjizi
‚‚Žetva života‚‚ ostavio potresno svedočanstvo sa prve borbene linije.
Dnevnik J.S.M.‚‚Da je Platon živ‚‚
dospeo je čak u Ameriku o tome svedoči i pismo:
‚‚U svim teškoćama čovjeku se desi,
ako je čovek i cvijet, srce i sunce i nešto lijepo.Tako se i meni desilo
ovo.Tvoja divna knjiga došla je u moje
ruke. Potekoše suze sretnice i radosnice, istodobno meni, mojoj ćeri Meri i
supruzi Anki, kada se u skloništu pod bombama upoznasmo sa jednom zvezdom
Danicom, kojoj behu samo 2 mjeseca.Moj sokole, sve smo ti mi to preživjeli i
ovdje sa našim mališanima Sarom i Filipom.Srpske rane peku pa bilo gde da su
dobivene.Hvala ti rod rodjeni , za ovaj biser dnevnika, koji će posugurno biti
čitan u svim našim ljudskim vremenima i prostorima. Djon Priaca i Marina
Scharpe iz New Jorka‚‚
Moma Dimić: ‚‚9.6.1999.godine:
‚‚Ostaje kletva‚‚.Kapitulacija-to znači pogubiti sva prava.Možda čak i pravo na
gorčinu.kapitulacija znači i prestanak vodjenja dnevnika. Jutro je i ja to
činim. Sve drugo što bih zapisao, bilo bi njegovo iverje, dodaci, dodaci bez
kraja i konc, traženje utehe‚‚ Ali, to nije kraj. U decembarskom broju,
proteklog milenijuma ‚‚Književnih novina‚‚ oglasio se i Moma Dimić, a povodom
dogadjaja u Udruženju kniževnika Srbije. Živi dnevnik izmedju ostalog piše: ‚‚
Da živim u Švedskoj bio bih , svakako, jedan od naj bogatijih pisaca, a da sam
opet živeo u Sovjetskom Savezu(čiji se model udruženja toliko satanizuje),
barem jedanput-dvaput‚‚zakačio‚‚ bih letnjikovac na Crnom ili Balčtičkom moru
(‚‚mesto odiha‚‚ tj odmora).Ipak ne žalim što sam kao 22-godišnjak, još uvek
bez objavljene knjige( doduše, bila je u štampi, i to su u tadašnjoj Upravi
znali) bio primljen i dakle potreban Udruženju književnika Srbije, koje i vama
želim... I to je bio živi dnevnik Moma Dimić.
Tragovi, 2000.
dok 77 dana ono
zemljom srbijom
Mostovi letše ko klis
Pod bombama
Deca sricaše kletvu
Za potonjih sto godina
Pod bombama
Vi se braćo iz ugarske
Baš naigraste
Vidim na stranicama snn
Srpskih narodnih novina
Krutog i sjajnog nato papira
Koji mi valjda jedno uradio
Stizaše u sanduče
Pod bombama
Bože nadjipasteli seoko svojih
starih slava i preslava
Sred porte crkvenih i po binama
Najeste se torti
rodjendanskih sa svećicama
Naigraste se šaha
S osmehom zinuli uvrg čela
Prosto neka vam je senandrejci
Celog sveta iže slavni
Što se ne oglasiste drukčije
Ne krivim vas
Jer
Biće da na toj strani
Vas srba
više nema
Živih
77-og dana nato bombardovanja
1999.
Moma Dimić
(sledi nastavak)
.............................................................
8.. ČOVEK JE
ŽIVI DNEVNIK
‚‚E moj ratni dnevniče, juče si
doživeo da su prethodne tvoje stranice, samo sat nakon njihovog nastanka,
čitane, javno u Udruženju književnika Srbije, na protestinom skupu
pisaca‚‚Beograd nije prag Vašingtona‚‚. Doživeo si, dnevniče, da se u mom liku
i mom telu pojaviš i tokom nekoliko proteklih sekundi, u TV Dnevnik‚‚.
Dnevniku se Moma Dimiuć(1944.)
pesnik, romanopisac i filozof obraća, kao živom biću.
Ana Frank, trinaestogodišnja
Jevrejka iz Frankfurta na Majni, od 14.juna 1942.godine iz skrovišta u
Prinseemgracht 263 u Amsterdamu, vodi dnevnik. Dnevniku se obraća kao živom
biću.
Zlata Filipović, dvanaestogodišnja
devojčica iz Sarajeva, tokom 1992.godfine piše dvnevnik.Dnevniku se obraća kao
živom biću.
Slaviša Trifunović, vojnik, u toku
vojevanja 1991.godine, kao formacijski oficir u predelu Gline i Petrinji
1991.godine, piše svoj ratni dnevnik pod nazivom ‚‚Žetva života‚‚.
Dnevmniku se obraća kao živom biću i
članu porodice.
U Dnevniku pod nazivo.‚‚Da je Platon
živ‚‚ .(J.S.M. pisac ovih redova) vodi dijalog sa svojim dnevnikom:‚‚Nećeš
da pišeš, a... Istina li je to, ili samo
sanjaš, kao i pre, pesniče !?‚‚
Dnevniku se obraća kao živom biću.
I ko zna koliko još takvih živih
dnevnika ima?
Izgleda da je svakom autoru tako
najbolje i najsigurnije. Da ima svedoka vremena i dogadjaja, kome može i sme,
sve da kaže.Tako će se najbolje uveriti da ima neko ko će sve što napiše
verovati.Jer, ono što je napisano, kao da nije
napisano, kao da nije istinito, već samo imaginacija, jednog darovitog
pisca.
A dnevnik živi svoj život i u njega
svi veruju.Svedoči vreme.
Pisac je ovde , samo, privilegoavan
svedok stvaronosti u kojoj živi, samo njegov senzibilitet omogućava da
registruje signale i promene koje promiču običnom posmatraču.
Otuda toliko bola, hrabrosti,
plemenitosti, blata, ekoloških katatrofa, bombi , suza i tiranije.Hiljade
izbeglica luta bez cilja, sloboda je siromaštvo , put ka masakru. U nijednom
zabeleženom danu nema milosrdja, a milosrdje je vrlina, a ne mana ni
slabost.Savaki zabeleženi dan ima svoje junake, svoje poruke i suze.
Poruke su izložene preko sudionika
dogadjaja, nisu izmišljene, već doživljene i preživljene. Suze su naše,
ljudske. Dogadjaji se nižu hronološki, logički povezuju, naglašavaju, često se
izlažu samo činjenice sa mesta dogadjaja.
Suze će same poteći, nećemo ih
osetiti ni obrisati.Kreativnim postupkom i reprodukcijom stvarnosti osnažuju se
autentičnosti dogadjaja.Mi smo jedini svedoci zbivanja.U slikanju te stvarnosti
ne dolazi do izražaja samo lična impresija, nego senzibilitet, visok etički i
umetnički doživljaj, te odnos autora prema dogadjaju, njegova nacionalna
pripadnost, njegova prošlost i istorijska nabojenost.
Zato pisac postaje tumač stanja i
potreba.Beležeći svaki dan on ustvari učestvuje u datim dogadjajima.Ali, jedno
je isto:Težnja pisaca je da bude neposredni i verodostojni svedok
stvarnosti.Ako se drže činjenica, dosežu visok estetski i umetnički sadržaj i
kvalitet.Stavrnost je samo suza, odnosno dogadjaj, koji ima svoje ličnosti ,
aktere, i ne treba ništa izmišljati.Ovde je stvaralačka mašta izostavljena,
stvar je samo dožvljaja, koji ne sme povrediti stvarnost, odnosno istinu. Da ne
postoje pomenuti svedoci pomislili bi smo da je ovo pomenuto i izrečeno,
opisano pre mitski, nego stvarno. I jednom kada svcedoci dogadjaja nestanu,
dnevnici će živeti kao jedini svedoci.Na ovaj način mi im sada dajemo dušu i
srce i mi ih ovlašćujemo da budu svedoci minulog. Eto šta radimo mnogo godina
ranije, nego što uistinu ožive.
Ali, izgleda
da je najteže biti svedok svoje istine.Ili najteže je objasniti ono što je samo po
sebi jasno, ono što je doživljeno.Ili objasniti, zapravo, ono pravo što se tog
trenutka desilo, što se uzelo kao takvo, kako se pojmilo, shvatilo i doživelo.To
je sudbina svakog dnevnika.I čoveka. ‚
(sledi nastavak)
Taj dnevnik istine “Da je Platon živ” dospeo je čak u Ameriku,o tome svedoči i
ovo pismo:
7. Jovan Prica,
piše iz Amerike., o tome svedoči i pismo:
“U svim teškoćama čovjeku se desi, ako je čovek i cvijet,srce i sunce i nešto lijepo.Tako se i meni desilo ovo.Tvoja divna knjiga došla je u moje ruke. Potekoše suze sretnice i radosnice,istodobno meni,mojoj ćeri Meri i supruzi Anki,kada se u skloništu pod bombama upoznasmo sa jednom zvezdom Danicom,kojoj behu samo 2 mjeseca.Moj sokole,sve smo ti mi to preživjeli i ovdje sa našim mališanima Sarom i Filipom.Srpske rane peku pa bilo gde da su dobivene.Hvala ti rod rodjeni ,za ovaj biser dnevnika, koji će posigurno biti čitan u svim našim ljudskim vremenima i prostorima. Djon Prica i Marina Scharpe iz New Jorka”.
Ni posle toliko godina nije me zaboravio Djon Prica iz Amerike, a na to me podseća njegova Povelja:”Slovo o svetlosti” kao večito pesničko prijateljstvo,
koja sadrži SLOVO O SVJETLOOSTI poruku i obavezu svakog ko je pročita:
SLOVO O
SVJETLOSTI
Kročio u Nebo s divne Halkidike, Upalio Svjetlo vječnog Hilandara!
Naučio nas sunčanim zrakama. Ispirati gubu od blata, i zlata!
Svetitelju Savo, Prosvjeta te slavi. Kao učitelja, maga svih zanata!
U nizini, dolje na granici mraka. Tinja kreket žaba, traje zloba svraka.
Pamet je zastala, ječi gora pusta; Odavno bi žaba sunce progutala
Da joj ipak nijesu premalena usta.
Razumom sklada progovara svila, Izvezena zlatnom i srebrnom žicom;
Oprogovorena tajom i svetinjom; Oživotvorena iglom i perima.
Početak je sunca u svijetlom slovu.Upisanom na carskim dverima!
Jefimijo majko, što nam slogom pjesme Čistu svjetlost pruži!
Pamćenjem peluda med budući traje; U pčelama bijelim tvoja svijeća kruži.
Pjesnikinja Prva u Knjizi Evrope, Pozlaćeno slovo perom naše ptice,
Kako divno bljeska mrak srednjega vijekaMalinovim cvijetom Svete Ćirilice!
Otvori knjigu sinko sina moga, Veliku lampu, putokaz eona!
Čitanje ljepote to je sjetva Boga; Drugovanje vječno s Anđelom Bijelim;
Treperenje srca, talasanje zvona. Uzrast u svjetlosti koju sunce dijeli!
Otvori Knjigu sinko sina moga, U njoj ćeš naći i cara, i sebra!
Ona će ti reći veliki sjaj zemlje, I jezivu tamu zlata, srme, srebra!
Otvori knjigu sinko sina moga, Tu je kljuć zemaljski, utva zlatokrila;
Knjiga je svjetlost što sja preko groba, Opominje Pravdu što je zadocnila!
Otvori Knjigu sinko sina moga, Jedino je Slovo i od smrti duže.
Knjiga će ti reći kuda poći moraš Kad demoni mraka šapetine pruže.
Slikamo li ičim osim duhom tijelo; U mrtvom slovu blista mudrost riječi.
Burma pozlaćena Toplice Milana, Kosovku Djevojku od smrti izliječi!
Sjaj naših pjesama skrši smrtne tmine, Njišti usred Damjanov Zelenko.
Zvone zovom tužnim nebesa i štala. Bisage su pune svjetla pravednika;
Jugovića majka suzu zadržala. Miluje svjetlost klicu bosioka
Na svetom grobu srpskog car Uroša; Cvijet čarobne biljke čuva krstaš barjak
Boška Jugovića što je s neba doša. Kako ću na Zrnu ranu da ublažim,
Koja bolno peče u jezivom svijetu, Ako je ne stegnem listom raskovnika
Što ga Vuk sačuva u Velikom cvijetu
.
Vuk Karadžić, hromi starac iz Tršića. Seoceta mrkoj ukraj divlje Drine.
Čudo Vaseljene! Božije poslanje! Na drvenoj štuli samo Brk i Glava,
A u Glavi, Svjetlost, božanstveno znanje! U smoždenom tijelu, umornom od muka,
Blista duh beskrajni s obe strane groba! Znalac, odgonetač svih zemaljskih tajni,
Digao u nebo sokola, i roba, spod kore bora zelenoga ljepoticu bajnu pronašao.
Crnog Zlopsa za glog privezao, ukrotio tvora i zlotvora. Srcem dušom Filipa Višnjića prokazao smisao javora! Proša zemljom uzduž, i isprijeka;
Prolaznosti pronašao lijeka. Hrom. A Svjetlost silnu dostigao.
Našem Putu na Početak stao.
Jezero u Nebu, nebo u jezeru od iskona stoje;
Ogledala bistra sa licem u lice. Otimlju se o jata zvjezdana,
O vatrene zmije, i o krila ptice. Na njima Marko s Muratom vezirom
Vježba sokolove; love utve zlatokrile. Ako li mu vezir sokola ozlijedi –
Biće Marko soko, biće vezir pile! Kada Marko s Knjigom pođe Samodreži
Da kazuje pravdu među carevima, Reći će mu Jevrosima majka:
Ni po babu sinko, ni po stričevima! Jezeri jezero nebesko plamenje;
U noćima plavim propjeva ljepota. Srpska majka čedu kazuje znamenje
Sve o Knjizi pravde i smisla života. Kaplje skaska zlatna, zagonetka mudra,
Raspjevana pjesma, raspričana bajka; Drijema čedo malo, šapuće mu majka:
Sveti Đorđe jaše konja vilenjaka, Aždaja će pasti u bezdan oblaka!
Epohe teku, cvile mrke noći, Munjama Nikole Tesle raznesene!
Nestaju narodi. Padaju carevi. Stenju siledžije blatom ukaljane.
Na plafonu neba, osim Svijetlog slova, Ništa od ljudske slike ne ostane.
Kotrlja se Gea crvena od srama. Zbog svih rušitelja Svetinja i Hrama.
Ona vatra mržnje na davnom Vračaru,
Piromana bijednog obvi vječnim mrakom, A ukrasi Krunu nježnog Svetitelja,
Sjaju sunca ravnom alem-kamen zrakom!
Tuda ćemo ići, kud je Knjiga naša; Kazivanja urezala Slovom!
Za Savinom dugom i Svjetlom alema. Za svetinjom svile Jefimije majke;
Za ljepotom boje njezina kalema. Za Vukovom štulom ka svjetlosti Glave.
Njegoševim Umom, iznad carske slave! Ko Svjetiljke ove na Put ne ponese,
Neće znati ko je ispred njega bio; Odkuda je poša’ ni ko mu je osta’;
Što je proplakao! Što je proslavio! Ko ostavi Torbu, i Svetu Svjetiljku,
Nikud neće stići, niti prepoznati/ Na svom grobu Slovo. Ni na njivi Biljku! Ni u srcu Srpastvo!*
Aranđele Sveti, Probudi nam Đorđa. Da posveti bilje, vode i zvjerinje!
Da nebesa sinu, I dažd tihi pane na slapove vatre.U Savi, Vuku i Vladiki Radu
Blistaju buktinje! Tri zrna srpska rađaće dovijeka, Smislom ljudske vrste,
Svjetlošču čovjeka! I sve će proći. I sve dolje pasti; Mrak će carevati na gori i vodi.
Samo će Slovo o Svjetlosti rasti, Jedino Svjetlost u tminama rodi.Rijeka, 25. maja,1997.
Jovanu S. Mitroviću, pesniku i bratu, Beograd 17.10.1999. Jovan Savičin Prica*
”Ko svetiljke ove na put ne ponese,neće znati ko je ispred njega bio; Otkuda je poša’
ni ko mu je osta; što je proplakao; što je proslavio! Ko ostavi torbu, i Svetu svetiljku, nikuda neće stići, niti prepoznati na svom grobu slovo, ni na njivi biljku, ni u srcu srpstvo!!”
Biografija Jovana Price, najbolje objašnjava zašto se ovaj pisac srpskog porekla iz Hrvatske, nalazi u ovom feljtonu SREDJIVANJE DNEVNIKA III
Moja majušna visost
Dvadesetsedmog septembra 1936. rodilo se kraj rijeke Gacke deseto dijete majke Dmitre i oca Savice. Moja majušna visost. Otac je bio kovač. Njegova kovačnica bila je sastajalište, radilište i zabavište. U njoj su kazivane zgode i nezgode najljepšim riječima.
Moj prvi place odjeknu kao kraljevske fanfare. Svi se okupiše da me pozdrave i popričaju da mnom. Otac, sestre, braća, stričevi, ujaci, kumovi; zvani i nezvani radoznalinici. Bruje glasovi. kakav momak! Nasa sreća. naša radost. Nasa najveća ljubav. Slušam, gledam. Ništa ne govorim, a osjećam da pomalo preuveličavaju moju majušnu visost. Sestre i braća su se otimali za moje društvo. Nosali me i vozikali. Pokazivali naše kovačko kraljevstvo. Darovaše mi jato pilića sa kvočkom, stado jaganjaca, kobilu i ždrijebe, mačku, psa. Sve živo, zdravo, razigrano.
Zaista sam bio sretan i velik. Zbog nas je granjivalo sunce. Mjesec se kupao u Gackoj za mlakih ljetnih sutona; u našem društvu. Za nas je zorilo voće. Cvjetale trave. Padale kiše. Snijeg u bijelo bojadisao polje i planine, samo da se poigramo.
Kada sam naučio trčati, postade moje cijelo polje, rijeke Gacka i tri planine: Krekovača, Vijenac i Derivol s pokretnim i nepokretnim bogatstvom njihovim. Dobio sam drveće, kamenje, vrela i urvine, šiprazije i visoka stable s pticama, bubicama i leptirima. Imao sam puževe, zmije, zečeve, vukove, lisice, medvjede. Bio sam veći, imućniji i bogatiji od svih kraljevica i carevica. Velik. Najveći! A ne mali. kakav mali? Na moje povike su kretali, zastajali i vraćali se najjači bikovi. Zar se neki cirkuski krotitelj može pohvaliti takvom snagom. Sve što sam očima vidio, ušima čuo i rukom dotakao bilo je moje. Imanje je u osjećanju sreće. I sloboda. Ne postoji Niko sretniji ni veći i od dječaka seljaka. On može prestići svaku pticu. Ubrati trešnju na svakom stablu. Pronaći zvijezdu po najmrklijem mraku.
Tako je teklo moje djetinjstvo. Najveće i najljepše doba života. Onda je došao rat. Mržnja, strahovi. Poludjele vatre. Smrt. Pobiše mi sestre i braću. Zapališe kuću. Ugasiše sunce. Iz pocijepanog neba popadaše mrtve ptice. Osjetio sam da čovjek može biti gori od svake nakaze iz bajke. Smanjio sam se od užasa tako sitno da sam se skrivao medju zrnca prosa. To je jedini period kada sam bio mali. Ostade mi na sreću oko, uvo, srce i razum.
Tako sam na zgarištu pronašao cvijet.
Poklonih ga unučićima Sari i Filipu s molbom da ga njeguju i razrastaju s djecom cijelog svijeta.
Filip i Sara stanuju daleko. Na drugom kontinentu. Njihova pisma i razglednice probude u meni davnog dječaka, onu majušnu visost s rijeke Gacke. Vraćam se u ljubičaste daljine. Berem trešnje, jagode i zvijezde. Tražim se medju bijelim pčelama. I nadjem.
Kad Sara i Filip dolaze u posjetu, razdragano vičem:
-Bako, peci kolače! Evo naših velikih sreća. Gledaj, oni mogu do neba. Do svake ptice. Do sunca. Od djeteta nema ništa veće na svijetu.
-Ni ljepše! klikće baka.
Onda pričamo o veličini i smislu onih bijelih pčela. O svjetlosti, beskraju i ljepoti.
-Deda, kaže Sara, učila sam u školi da je svemir beskrajan. U čemu onda stoji, kada je najveći?
-U dječjem srcu, oku i uvu.
-To je sve maleno, ti se sa mnom šališ.
-Da, ali je ispunjeno ljubavlju. Ona je najveća. Čista svjetlost. Pao je mrak. Nasuli smo veliku posudu čiste vode. Gledali u njoj zvijezde. Cijelo nebo sa svim zvijezdama u jednom jedinom loncu.
-Deda, tako ja u majušnom Filipovom oku vidim sunce kada mu dajem pusu za dobrotu.
-Da, dobra moja dušo, ne postoji ništa izvan cvijeta, srca i sunca.
-Postojim ja, kaže Filip.
-Ti si naš cvijet i naša bijela pčela, reče Sara.
-Od tebe nema ništa veće, na koliko bilo, kažem tiho da ne uzburkam zvijezde.
**********
I TO NIJE SVE O PRICI, HTEO SAM I NA OVAJ NAČIN DA GA POSLE SKORO DVADESET GODINA PRONADJEM OVIM DOPISOM...!!!!!!!
Dvadesetsedmog septembra 1936. rodilo se kraj rijeke Gacke deseto dijete majke Dmitre i oca Savice. Moja majušna visost. Otac je bio kovač. Njegova kovačnica bila je sastajalište, radilište i zabavište. U njoj su kazivane zgode i nezgode najljepšim riječima.
Moj prvi place odjeknu kao kraljevske fanfare. Svi se okupiše da me pozdrave i popričaju da mnom. Otac, sestre, braća, stričevi, ujaci, kumovi; zvani i nezvani radoznalinici. Bruje glasovi. kakav momak! Nasa sreća. naša radost. Nasa najveća ljubav. Slušam, gledam. Ništa ne govorim, a osjećam da pomalo preuveličavaju moju majušnu visost. Sestre i braća su se otimali za moje društvo. Nosali me i vozikali. Pokazivali naše kovačko kraljevstvo. Darovaše mi jato pilića sa kvočkom, stado jaganjaca, kobilu i ždrijebe, mačku, psa. Sve živo, zdravo, razigrano.
Zaista sam bio sretan i velik. Zbog nas je granjivalo sunce. Mjesec se kupao u Gackoj za mlakih ljetnih sutona; u našem društvu. Za nas je zorilo voće. Cvjetale trave. Padale kiše. Snijeg u bijelo bojadisao polje i planine, samo da se poigramo.
Kada sam naučio trčati, postade moje cijelo polje, rijeke Gacka i tri planine: Krekovača, Vijenac i Derivol s pokretnim i nepokretnim bogatstvom njihovim. Dobio sam drveće, kamenje, vrela i urvine, šiprazije i visoka stable s pticama, bubicama i leptirima. Imao sam puževe, zmije, zečeve, vukove, lisice, medvjede. Bio sam veći, imućniji i bogatiji od svih kraljevica i carevica. Velik. Najveći! A ne mali. kakav mali? Na moje povike su kretali, zastajali i vraćali se najjači bikovi. Zar se neki cirkuski krotitelj može pohvaliti takvom snagom. Sve što sam očima vidio, ušima čuo i rukom dotakao bilo je moje. Imanje je u osjećanju sreće. I sloboda. Ne postoji Niko sretniji ni veći i od dječaka seljaka. On može prestići svaku pticu. Ubrati trešnju na svakom stablu. Pronaći zvijezdu po najmrklijem mraku.
Tako je teklo moje djetinjstvo. Najveće i najljepše doba života. Onda je došao rat. Mržnja, strahovi. Poludjele vatre. Smrt. Pobiše mi sestre i braću. Zapališe kuću. Ugasiše sunce. Iz pocijepanog neba popadaše mrtve ptice. Osjetio sam da čovjek može biti gori od svake nakaze iz bajke. Smanjio sam se od užasa tako sitno da sam se skrivao medju zrnca prosa. To je jedini period kada sam bio mali. Ostade mi na sreću oko, uvo, srce i razum.
Tako sam na zgarištu pronašao cvijet.
Poklonih ga unučićima Sari i Filipu s molbom da ga njeguju i razrastaju s djecom cijelog svijeta.
Filip i Sara stanuju daleko. Na drugom kontinentu. Njihova pisma i razglednice probude u meni davnog dječaka, onu majušnu visost s rijeke Gacke. Vraćam se u ljubičaste daljine. Berem trešnje, jagode i zvijezde. Tražim se medju bijelim pčelama. I nadjem.
Kad Sara i Filip dolaze u posjetu, razdragano vičem:
-Bako, peci kolače! Evo naših velikih sreća. Gledaj, oni mogu do neba. Do svake ptice. Do sunca. Od djeteta nema ništa veće na svijetu.
-Ni ljepše! klikće baka.
Onda pričamo o veličini i smislu onih bijelih pčela. O svjetlosti, beskraju i ljepoti.
-Deda, kaže Sara, učila sam u školi da je svemir beskrajan. U čemu onda stoji, kada je najveći?
-U dječjem srcu, oku i uvu.
-To je sve maleno, ti se sa mnom šališ.
-Da, ali je ispunjeno ljubavlju. Ona je najveća. Čista svjetlost. Pao je mrak. Nasuli smo veliku posudu čiste vode. Gledali u njoj zvijezde. Cijelo nebo sa svim zvijezdama u jednom jedinom loncu.
-Deda, tako ja u majušnom Filipovom oku vidim sunce kada mu dajem pusu za dobrotu.
-Da, dobra moja dušo, ne postoji ništa izvan cvijeta, srca i sunca.
-Postojim ja, kaže Filip.
-Ti si naš cvijet i naša bijela pčela, reče Sara.
-Od tebe nema ništa veće, na koliko bilo, kažem tiho da ne uzburkam zvijezde.
**********
I TO NIJE SVE O PRICI, HTEO SAM I NA OVAJ NAČIN DA GA POSLE SKORO DVADESET GODINA PRONADJEM OVIM DOPISOM...!!!!!!!
POŠTOVANI, JOVANE, PRIJATELJU, KOLEGA, IMENJAČE… JEDVA SAM VAS
NAŠAO NA OVAJ NAČIN…I AKO SAM USPEO BOGU HVALA… ALI IMA RAZLOGA ŠTO
VAS TRAŽIM… ALI NE ZNAM U KAKVOM STANJU ĆE VAS OVO MOJE PISMO
ZATEĆI…ZATO PRVO ŽELIM DA VAS ČUJEM DA STE DOBRO ŽIVO I ZDRAVO…A KO
SAM JA…E TO ĆU U DVE REČI… JA SAM JOVAN. S.MITROVIĆ, IZ BORA KOJI
VAM JE U BEOGRADU POKLONIO KNJIGU POD NAZIVOM,,DA JE PLATON ŽIV DNEVNIK
IZ SKLONIŠTA 99,, VIDELI SMO SE NA JEDAN DAN U BEOGRADU NA KNJIŽEVNOJ
VEČERI…ALI STE MI OSTALI U DUBOKOM SEĆANJU. VI STE MI IZ AMERIJE
POSLALI DIRLJIVO PISMO POVODOM KNJIGE!!!!…. TO JE ZA SADA TOLIKO
ŽELIM VAM DOBRO ZDRAVLJE VAMA I VAŠOJ PORODICI… AKO OVA VEZA USPE
ONDA ĆU VAMOBJSNITI KOJI MI JE CILJ…MOGA JAVLJANJA…. POZDRAV JOVAN
S. MITROVIĆ
(sledi nastavak)
................................................................................................................
6. MEDJU PRVIMA SU BILI PESNICI.
Postoji već čitavo brdo napisanih i objavlljenih knjiga, kao i drugih
publikacija, o surovosti
besmislenog NATO bombardovanja Srbije, s proleća 1999. godine.
Pesnici su, sasvim, prirodno medju prvima
progovorili:
”Da je Platon živ-
Dnevnik iz skloništa 99”
Na te prve dane bombardovanja, sada posle 20 godina i zauvek, podsećaće
me i beleške koje su kasnije prerasle u knjigu “Da je Platon živ-
Dnevnik iz skloništa 99”.Na prvoj strani ostalo je zabeleženo:
“Nikada nisam sišao u
sklonište.Ali, danas sam prvi put ušao sa porodicom.Oglasila se sirena koja
označava opasnost iz vazduha.NATO je počeo da bombarduje moju domovinu. Danas u
2o sati i 10 minuta počeo je rat. Mi još
uvek ne verujemo da nas Amerikanci bombarduju.Moja najveća radost, unuka
Danica, ima samo dva meseca i ona je u skloništu...-Moja zvezdo Danice, moja
srpska Danice, selili smo se nekoliko puta, sada nemamo kud, zato smo sišli u
sklonište-šapućem joj u oči, koje gledaju u njeno nebo.” 24 . 3. 1999. godine, Bor.
Na poslednjoj strani piše:“ Vraćaju
se vojnici iz rata, slika dobro znana iz filmova i literature, sada je naša
surova istina.Upravo je dat znak o prestanku vazdušne opasnosti.Vreme je da se
vratite svojim redovnim aktivnostima.Nebo nad Borom i mojom domovinom je mirno. Neka tako i ostane doveka.Ta slova
i te reči, još mi titraju, i danas ih ne mogu pročitati bez straha.U toku
trajanja agresije NATO alijanse na našu zemlju, kao dežurni novinar u radio i
televizijskoj stanici izgovorio sam ih blizu 9o puta.Sve je već davna
prošlost.Vraćaju se vojnici iz rata.Slika dobro znana, iz prošlosti, iz
filmova, i literature, sada je naša surova istina."
Taj dnevnik istine “Da je Platon živ” dospeo je čak u Ameriku,o tome svedoči i
ovo pismo:
(sledi nastavak)
.......................................................
5. ,,Latini su ljute varalice,,
Ni oni ni mi,svi koji su
iole pismeni, znamo da je
prirodno da narod govori svojim jezikom(Italijani italijanskim,Madjari
madjarskim, Poljaci poljskim,Rumuni rumunskim, ima još,ali nije uvek tako.
Austrijanci ,npr. ne govore “austrijanski” , već nemački, ni
Filipinci”filipinski” nego španski.Osim Španaca,španskim jezikom govore
Kubanci,Meksičani I svi narodi Južne
Amerike,sem Brazilaca(a ni oni ne govore”brazilski” već-portugalski) Poznato je I to da engleski
ni francuski ne govore samo Englezi ni Francuzi,već su to jezici i drugih naroda..Neki narodi govore dvama,trima ili još većim brojem
jezika.Belgijanci flamanski I francuski,
Kanadjani engleski I francuski,Švajcarci nemački I francuski…( to su primeri da
ne postoji ; belgijski,kanadski, ni švajcarski jezik), dok u Indiji ima
preko 600 jezika..i td.Ali, ovo lingvističko
saznanje nisu poštovale Republike nekadašnje Jugoslavije,pa sada imamo
slučaj da je svaka država isti jezik, koji ima korene staroslovenskog
jezika, nazvala imenom svoje države, što može biti i dobro samo rata da ne
bude, kako reče moja majka. Siguran
sam da takvo saznanje imaju svi oni koji
se bave geopolitičkom strategijom..Ali,
kada baš
oni potegnu ovo pitanje ,onda se može
zaključiti da je na pomolu novi
sukob, o čijim posledicama je bilo reči na početku.Dakle,ima vremena za novu
generaciju ratnika kroz 50 godina.
Jednom će se vlaško pitanje ponovo postaviti. Tražiće se odgovor ,kakvim će
jezikom govoriti Vlasi u Srbiji:
vlaški,srpski, ili rumunski ,pitanje je
sada :.I rešavaće se onako kako su
geopolitičari rešavali i sva ostala
nacionalna pitanja u bivšoj Jugolslaviji,pa I u Srbiji. Naravno,počeće se prvo
ovako rečima,prigovorima,uvredama,pa ako ne rečima,a ono,problem će biti
rešen, bombardovanjem,pod šifrom”Milosrdni andjeo”!Andjele brate,
kakve li ironije, zloupotrebe tvog uzvišenog
imena blaženstva Ako,se sećamo,a to su stare generacije znaju,
pitanje Šiptara počelo je
da se rešava još s početka
dvadesetog veka, evo na početku
novog veka, možda će biti rešeno… Nedaj
bože!!!! Da ponovo potvrdimo stihove iz narodne poezije”Latini su ljute
varalice”.Misleći da sam loše citirao stih,iz narodne epske književnosti,ili da sam pogodio frazu,za neko
ne definisano stanje i da je
“Milosrdni andjeo”, konačno,otišao da
spava, na jednom portalu pročitah vest: “ Stav Evropske komisije o statusu Kosova je i dalje neutralan, a
mapa na portalu Evropske unije na kojoj je Srbija prikazana bez Kosova je tehnička
greška, poručuju iz Brisela”.
,,Onog trenutka kada je dobila status
kandidata, vlast je okačila zastavu Evropske unije, a EU se revanširala
Srbiji tako što je na svom zvaničnom sajtu okačila mapu Srbije bez
Kosova, gde su predstavljeni statistički podaci umanjeni za prostor
Kosova i Metohije“.
(sledi nastavak)
Приказа странице по земљама:
Ставка | Приказа странице |
---|---|
Србија
|
22148
|
Сједињене Државе
|
3131
|
Немачка
|
1118
|
Пољска
|
1046
|
Русија
|
936
|
Босна и Херцеговина
|
799
|
Црна Гора
|
497
|
Хрватска
|
395
|
Украјина
|
381
|
Канада
|
341
|
(sledi nastavak)
.........................................................................................................
4. Sila
Bez odgovora je ostalo večito pitanje zašto
se ratuje? Šta to, civilizovane
ljude tera da ratuju i kakvu to moć
ima bilo koja ideologija, da čoveka
natera da se ponaša kao životinja? (
neka mi oprosti životinjski svet)! Šta
je to sa čovekovim razumom? Zar nam nije
bilo dosta ratovanja svakih 50 godina. Zar, je moguće da smo zaboravili lekciju da je istorija učiteljica
života, izgleda da jesmo, ili nismo bili
na času, ili da smo baš tu lekciju zaboavili!!!
A da je Platon živ, još jednom bi nam predložio
povratak u pećine, a mi smo išli u
skloništa, kao jedino spasenje
duša od ovdašnjih ovozemaljskih muka,,
Milosrdnih andjela,, na ovom jedinom
nebu. Medjutim, odgovor se još uvek traži, pred budućim
generacijama je veliki zadatak. Mnogi
su ga prikazali u svojim filmvima, slikama i knjigama i mnogi će ga tek
prikazivati. Ni teške slike, ni čudne
reči ni jauk, ni razaranje neće biti
pravi odgovor…I kada te strahote budu prošle, na to će nas podsećati neki naslovi iz novena,TV žurnali, žene u
crnini. Ostaće naša večita upitanos, radi generacija koje dolaze;koliko će sve to bojište ljudske civilizacije trajati? Na ovakvu upitanost, možda je
odgovor odavno dao Dostojevski u,,Legendi o Velikom inkvizitoru,, :
,, Čovek neće poći za onim koji mu donosi
slobodu jer je njezin teret neprijatan i ogromno obavezuje; čovek će poći za
onim koji mu donosi hleb. Dakle, u čoveku preovladjuje interes nad idejom!,,
Ostaje otvoreno pitanje kakav je
taj čovek, sa takvom ludom idejom?. Prošao je kroz skoro sve faze ljudske doktrine, koju je sam nazvao: demokratija, socijalizam,
sloboda, stvaralaštvo, dostojanstvo, poštenje,
marljivost, i td . Svi ti pojmovi nemaju više to značenje. Sada se stvaraju
nove forme definisanja dijaloga, čije značenje još ne
znamo, ali to već osećamo, i ima samo jednu reč, koju odavno znamo. a to
je Sila!!!.... .
DEVETNAEST GODINA KASNIJE
Devetnaest godina kasnije i da neću moram da prihvatim istinu, moja
prva Domovina, kojoj sam se zakleo kao pionir i vojnik više ne postoji. Sada ih imam 6.U
jednoj sam rodjen i po njoj sam dobio obeležje koje je ovde već pominjano kao ,, loši momci,,. U
drugoj sam studirao i tamo me
ostavljali da radim za veliku novinsku angenciju JUTEL, kažu imaš sve
manire,novinarskog gospodstva, koji nam trebaju.,U trećoj išao na More, tamo mi
je gazda ostavljao ključeve od
svojih dvori,vozio me svojim brodom,kao da sam mu rod
rodjeni.Ostavljao me da mu gost budem
koliko god hoću,a kanio se da i on u Srbiju dodje.U četvrtoj išao u turističke provode,da steknem naviku
zapada.U petoj tokom jedne noći išao na jutarnju kafu kod drugara ,a
druge se vraćao jutarnjim vozom,koji me je pozdravljao,,rečima: “Nie smo
braka,te očekuvam naredne nedelje”…U šestoj sam ,uvek svraćao kad god sam kroz
sve ove moje sadašnje domovine prolazio da se lepo odmorim
kod prijatelja I nasladim ulmašicma gospodje Hidaete i probam najnoviji model nanula majstora
Emira.I gde god sam uzduž i popreko
kolima putovao, bezbrižno sam zaustavljao svoj automobil, odmarao i spavao
pored puta, sa celom mojom četvoročlanom porodicom, ili svraćao
prvo na konačište, a onda na kafu, u neko susedno dvorište, kao da sam
kod svoje kuće i svojih najrodjenijih.I ma gde da sam
bio besan i ljut zbog nekog problema, psovao sam i majku , boga svog
i svačijeg i terao sve po spisku, ne bojeći se da ću nekog
uvrediti i naljutiti. Kada sam molio , molio sam sve andjele i blažene Marije i svete deve, i svete Petku i Bogorodicu,
krsnu slavu svetog Nikolu, prizivao Alaha i Svetog oca ,samo da mi se nadju u
nevolji…I sda kakav god film da bude
i kako narod kaže:”gole žene da padaju sa neba” koja god politička beseda da se čuje,ja, zasigurno
neću promeniti svoj stav.I tada i sada sve sam ih voleo, ali ne znam šta za kraj da kažem na
ono školsko pitanje: A sada nam ti reci
kako se zove tvoja Domovina…. Umesto
odgovora vidim Belog Angela kako lagano skida
svoja krila sa zida manastira
Mileševa i nestaje u mom suznom pogledu.
Čujem, kako u prazno nebo udaraju reči
Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića: “Gledanje Belog Andjela je ravno molitvi”
i kada je bilo bombardovanje gledajući u
nebo ja sam čuo ove reč, moleći se za sve
ljudi i moje najmilije..Moja unuka Danica,koju sam krio od ,,Milosrdnog andjela,, , te
1999.godine,24.marta,imala je samo 2 meseca, ni danas sa 19 godina,nikada me nije pitala zašto sam je užurbano nosio u sklonište. DANICA SADA IMA 19 GODINA..JEDAN JE OD NAJMLADJIH SVEDOKA NATO AGRESIJE NA SRBIJU... DEO NAJRANIJEG DETINJSTVA PROVELA JE U SKLONIŠTU ZGRADE 99 U ULICI 3.OKTOBAR 99 U BORU.
JEDAN JE OD MOJIH JUNAKA U DNEVNIKU ,, DA JE PLATON ŽIV,,KOJI JE DOPREO ČAK I U AMERIKU, DA SVEDOČI NE-DELA ,,MILOSRDNOG ANDJELA,,
(sledi nastavak)
....................................................................................................................................
3. Da se ne zaboravi
.....
Tako je pre 19 godina(24.marta 1999.) NATO započeo bombardovanje tadašnje Jugoslavije
Mi
koji smo uzrasli posle Drugog svetskog rata skoro da smo bili u zabludi da ćemo žvot provesti u miru.Mnogi su
bili ubedjeni u to govorivši :
“Naša društvena zajednica upravo se
trudi i čini napore da stvori sve
idealne uslove kako bi mladi rasli u
miru i ostvarili svoje pravo da slobodno stvaraju”.Bilo je potrebno da prodje
samo 50 godina pa da i mi zapucamo .Da bi se sredilo jednopartijsko političko
stanje u tadašnjoj Jugoslaviji, koja je
imala 6 šest Republika, počeo je pravi rat, izmedju, komšija, braće, večitih
rodjaka, i prijatelja, a tu pritekle u
pomoc i druge sile ..
Poleteo “Milosrdni andjeo”
Od 24.marta 1999.godine, tokom 78
dana i noći vazdušnog udara,poginulo je oko 3.500 ljudi od čega 2.000 civila, dok
je 12.500 ranjeno-uglavnom žena i dece. Oštećena je ili uništena
infrastruktura,privredni
objekti,škole,zdravstvene ustanove,medijske kuće,spomenici
kulture.Ukupna materijalna šteta procenjena je od nekoliko desetina do sto
milijardi dolara. Ni sve donacije Evropske unije ne mogu ni blizu nadoknaditi štetu
od najmanje 30 milijardi evra koju je samo
srpska privreda pretrpela zbog NATO bombardovanja 1999. godine.
Kao neposredni
povod za napad NATO poslužio je je sukob policije sa pripadnicima
terorističke,,Oslobodilačke vojske Kosoca,, u selu Račak, 15.januara
1999.godine kada je šef privremene posmatračke misije OEBS na Kosovu Vilijam
Voker,pre zvanične istrage,pogibiju 45 Albanaca proglasio masakrom nedužnih
civila. Bacane su kasetene i otrovne bombe. Baceno je mnogo toga zabranjenog svim
ratnim konvencijama. Kao posledica
bacanja ozračenih projektila
danas imamo povećan broj karcirogenih oboljenja. Stradali su i stradaju civili,ali i
vojnici.Medju pripadnicima Italijanskog bataljona koji čuvaju manastirski kompleks
Visoki Dečani do sada je umrlo njih 26,
a obolelo dva puta toliko. Posle toga se ovi podaci strogo i pažljivo
prikrivaju.Na Kosovu se i dalje pale i uništavaju srpske crkve i manastiri,čak i oni pod zaštitom UNESKO-a.Nije omogućen povratak oko 245.000 proteranih Srba,Roma,Egipćana....
Ovih dana stiglo je priznanje da su: “za bombardovanje Srbije 1999. godine odgovorani tadašnji ministar odbrane Nemačke jer je lažno predstavio pobunjenike Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) kao civilne žrtve. Lagao je i bivši ministri odbrane SAD , rekao je član misije OEBS-a Hening Henš,,.Ako je za utehu to je još jedna potvrda da istina nikada ne zasrtareva. Ovih dana,kao da je “Milosrdni andjeo” samo privremeno sleteo,stigla je još jedna davno čekana vest: Srbiji je dodeljen status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, objavljeno je u Briselu. Lideri Evropske unije odlučile su da dodele status kandidata za članstvo u EU Srbiji. Premijerka Danske, zemlje koja predsedava Uniji, Heltorning Šmit rekla je da kada “zemlja ispuni uslove koji su od nje traženi onda joj treba dati status kan”.
Reči su najubitačnije oružje
Ali taj ,,Milosrdni andjeo.. kao da i dalje ne miruje, uvek se traži razlog da poleti I da bljune oganj.. On je uvek tamo gde velike ,,ribe jedu male,, ako treba da ,,pomogne ili uplaši,,. Na jednom mestu o kandidaturi Srbije za članstvo u EU u posebnom odeljku teksta stoji, da je sporazumom dve strane (Rumunija I Srbija) u Briselu omogućeno da Rumuni, ne zna se iz kojih razloga je izostalo Vlasi, u istočnoj Srbiji, ako se tako izjasne, dobiju kompletan prostor u školi, u medijima i crkvi. Eto još jedne potvrde da ,,bombardovanje,, nije završeno, već je to samo nastavak realizacije plana “B”. Kada oružje utihne rat se nastavlja rečima. Kao da danas, a ne pre 30 godina, čujem svog profesora Plenkovića: “Reči su najubitačnije oružje,ostavljaju posledice kao atomska bomba, čine nesagledivu materijalnu i duhovnu štetu po čoveka”.
Teške reči su izgovorene u Briselu od strane rumunske vlade, koja umalo nije blokirala usvajanje ovog značajnog dokumenta i sve to zbog, navodng, nepoštovanja prava nacionalnih manjina, a posebno Vlaha u Srbiji. Ovo je bio početak realizacije poznate režije. Ubaciti reči mržnje je još jedan tako proziran plan “B” rešavanja nacionalnog pitanja; Ubaciti reči mržnje kao žišku , eventualnog budućeg leta “Milosrdnog andjela”. Takva je režija primenjena na Kosovu,što je i bio razlog bombardovanja tadašnje Jugoslavije....
(sledi nastavak)
........................................................................................................................................................................
1. ZAŠTO
Nemoguće
je biti hroničar svoga vremena i svoga kraja, a ne osvrnuti se na najveće dogadjaje i ljude iz naše bliže prošlosti ....
Filosofi kažu
da je svako ljudsko biće neponovljivo i svaki dogadjaj je neponovljiv..Razmišljanje
o tome je smisao čovekovog postojanja...
Ja sam pokušao da ovako, slovima, ostavim tragove razmišljanja o našem vremenu!
...........
To moje
razmišljanje o životu u doba i posle
bombardovanja, ostalo je trajno zabeleženo
poznatim slovima, koje će te Vi razumeti
čitajući Dnevnik....Ova premisao me je
opsedala punih 19 godina, kud god sam se kretao i što god radio, uvek
me je ova tema pratila.. Jedino
sam ovom knjigom mogao da je se
otarasim i eto, kako sam to video i doživeo svedoče ova naredjana slova, koja možete protumačiti... kao moj , ali i Vaš, odnosno naša san iz prošlosti !
Praćenjem,
nekih, dogadjaja, u minulih 19 godina
kroz ovaj rukopis imate priliku da proverite vaše pamćenje, ili uočite piščevu bogatu imaginaciju, o organizovanju, ljudske zajednice u doba patnje,
posle bombardovanja; ali setićete se i drugih životnih dogadjaja kao ljudsku potrebu opstanka jednog naroda,
koji večito traži odgovor na pitanje: ZAŠTO?? Šta se to, strašno, sa ovim narodom svakih 50 godina dešava?!..
...................
Ako ste
i malo poverovali u sve što kazuju
ova naredjana slova, znači da je
to početak istine koja traje
milenijumima... Mi smo tu da
istinu tumačimo baš tako kako u nju verujemo. Neki
novi,budući, tumači našeg vremena, možda će
samo nastaviti tamo gde smo mi stali; a sve sa ciljem, da ponovo ne budemo Gornja Mezija rimske imperije, ili kako se sada naziva ..? Zato i pišem ovako..da budući tumači ne
lutaju... vrletima prošlosti ili
da se istina ne skameni, pa da im
neko drugi tumači našu prošlost...!!!!!
........
.Ja sam, čak, pokuušao da na 6oo strana potražim odgovor u
romanu,,POVRATAK U ZAVIČAJ – GOVEDAR PA CAR,, , ali sam , tek sada, uočio da
sam mogao još hiljadu strana da
ispišem, i da ostanem bez odgovora, a
odgovr se može naći samo u nekoliko rečenica:
,,Bili smo i
.bićemo opsednuti zlatom, zbog koga se ratovalo i vode ratovi i ratovi; a može vam se učiniti
da Vi imate drugi odgovor, i da su nekadašnji dečji
snovi sada i vaša realnost,
da su
nekadašnje priče o lepom životu od juče, i danas priče, vaše; a sutra...???!!!!
(sledi nastavak)
`2..Trajna
vest
Devetnaest godina kasnije, ali i celog života ostaće mi u pamćenju ta teško napisana i izgovorena vest, na talasima moje radio stanice. Na današnji dan(24.3.1999. ) pre 19godina: NATO je započeo bombardovanje naše domovine SR Jugoslavije. Osećam da bi mi sada
glas drhtao,a tada je to bila profesionalna novinarska radijska obaveza.. U isto vreme i
sada kao da čujem kako ove reči savesti iz moga srca udaraju u prazninu i žele
da polete, ali kao da ih niko ne čuje, i ne vidi, ili sam ja to, možda, ostareo
, ogluveo i oslepeo!!!!! Možda tu leži I
odgovor, na pitanje mojih prijatelja, otkuda i zašto te sve te boleščine spopadoše Jovane?
I to nije kraj
niti će kraja biti
I to nije sve, ni posle 19 godina ,,Milosrdni
andjeo,, nije otišao, sigurno neće ni odleteti; tu je on leti, leti i
danju i noću; zimi i leti, u našim
telima i dušama je još od marta 1999.godine; prosipao je 78 dana i noći,15 tona osiromašenog uranijuma
koji je pretvoren u radioaktivnu prašinu
mikronskih dimenzija. Napravio je on
svoje gnezdo, od osiromašenog uranijuma
(U-238) i tu smestio alfa i gama emitere,
i tu će biti 4,5 milijardi godina koliko traje vreme raspadanja Tako,
sada se kao oblak radioaktivne prašine i
raznosi, prema podacima doktora Slobodana Čikarića., urednika časopisa
,,Rak,, po Srbiji i Balkanu 15 tona osiromašenog
uranijuma, što iznosi 186 Giga Bekerela,
a to znači da je od ,,Milosrdnog
andjela,, svaki gradjanin Srbije dobio na dar 18.600 Bekerela, a dozvoljena
količina uranijuma je 238 GBg u jednom litru pijaće vode.... Na dušu
,,Milosrdnog andjela,, pripada 333 .000
novoregistrovanih malignih tumora u Srbiji i 188.000 umrlih stanovnika od raka
u Srbiji do 2010.godine...Zahvaljujući
takvoj poseti ,,Milosrdnog andjela,,
1999.godine sledi zaključak da je NATO agresija na Srbiju počinila Genocid
sui generis...... Genocid od svoje
vrste...*1 I neću više da
pominjem ove zastrašujuće brojke,
kao neko objašnjenje...To i sada mnogo
boli, i boleće za navek, ali
najviše što će boleti
i naše potomke. To je prevelika
uvreda za naš narod, kažem svom
prijatelju , umesto odgovora na pitanje; kakve te to boleščine spopadoše Jovane? I neću da mu kažem da sam bio na novinarskom zadatku kada je bombardovana Trafo stanica RTB tri,
niti stovarište Jugopetrola, niti, ..niti
.. boljevačko poljoprivredno dobro,
naravno to sada nema nikakve veze sa
ovim tekstom , o tome neću ni
slovo da napišem, ni reč da kažem, to mi je bila profesionalna obaveza,......!!!!!...
*1,,Rak,, ČASOPIS DRUŠTVA SRBIJE ZA BORBU PROTIV RAKA, SEPTEMBAR 2017, BROJ
105
(sledi nastavak)