UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ----- 

 21.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА -------------- --

                                                             

                                  ----- ЖИВОТ ИЗЛИВЕН У БАКРУ ------

 

 Догађаји се памте или заборављају, слике избледе или нестану.Али, остају приче које нису још записане. Када буде све познато, како ће тада изгледати легенде. Једна од њих одавно је закорачила на Пут у тачку. Међед Хусеиновић, један од доајена борског рударства одавно је ушао у легенду. Свој рударски живот започео је давне 1937.године., још као дечак ушао је у јаму, када су власници рудника били Французи. Својим слабим рукама товарио је 2о вагона руде за 20 сати.Тако је пре педесет година започео своју животну рударску причу Међед Хусеиновић, који је целу своју младост и цели свој радни век провео у јами и због тога заслужује да прође својом причом кроз овај Пут у тачку. Он је био некада рудар само са обичним крампом, и старом карабитушом, тако је у полумраку продирао у утробу земље, зато и он понавља оно што сви камарати кажу: -Тежак је то посао, био и горак је хлеб који се зарађује у јами. Данас је у помоћ пристигла механизација и техника, док предратни власници нису ни помишљали да се радна снага може заменити машинама., каже стари Хусеиновић, рударски пензионер. Највише верује у младе, жели да што лепше, изграде ову лепу земљу, јер без омладине нема лепе будућности . – У оно време када сам ја био млад, поштовао се само рад и рад, а сада поред рада треба и знање, воља и љубав према свом пиозиву. Када је требало радити и дати много бакра, ја нисам користио ни своје годишње одморе, радуио, радио сам и тако треба сви да чине из љубави према свему ономе што је у домовини живело. Али, сада када је пензионер све је другачије, наставља Хусеиновић- У почетку сам мислио да ће ми бити досадно. Највећи део времена проводим у кући. Није баш много занимљиво. Знам да тако мора да буде, али није лако после толико година радити у јами.. Плакао сам када сам напустио јаму, сада ме само сећања везују за њу и за мој живот. Када се зажели, ја је посетим, вратим се неколико година уназад и чини ми се као да зидови јаме и карабитуша причају исту причу коју и ја знам, онда се поздравим са својим старим добрим камаратима и напустим рударско окно сав срећан што сам био ту. Сети се и повремено погледа Хусеиновић, некадашњи квалификовани јамски бушач, својих једанаест ударничких значаки и похвала. Оборио је и југословенски рекорд у обарању руде када механизација није постојала.. Али, најрадије се сећа својих камарата, и каже, -настојаће да их што чешће обилази да осети мирис влажне земље и чује рад буишалице и говор земље која се отима и презвара у злато и бакар у јами.. И нема веће признаље за радника и његов рад него када му за рад и труд долази признање од његовог града. Такво признање пратило је дуги низ година животни пут Међеда Хусеиновића, који се не завршава ни наградом 1968. године када је добио Повељу ,, Фрањо Шистек. Његов животни пут изливен је у сваком граму бакра, злата за последње четитири деценије. И на крају зато и он саам потврђује Када би могао да испише свој живот, најрадије би покушао да све то излије у црвени метал, са којим је друговао и да ту слику окачи о зид и да је стално гледа. А ту би се нашле све ударничке значке, похвале, оредење Председника Тита, најбољи југословенски рудар борског басена у неколико наврат, Орден рада Чехословачке првог реда. Све те слике да могу да говоре, причале би о о зноју, мирису влажне земље коју је осећао десетинама година, о хладним и врелим ноћима у рударском окну, или о тонама бакра, о злату које је копао, о штрајковима у којима је учествовао, о глади , несрећи. И напокон, о великим ударничким поратним данима, о времену када су рудари коначно изборили место које им припада. Наравно место најбољих и навреднијих.
  МЛАДОСТ , 1973.ГОДИНЕ

. .