FELJTON

                       REKLA - KAZALA

8.       TRAGIČNA SUDBINA

Posle ćutačkog razgovora sa gospodjom  Mirom, proročicom-magijarkom, ne stigavši da proveri šta mu je sve rekla, profesor je iznenada umro novmbra 1996. godine. Kažu da je bio dobrog zdravlja. Oni koji vole misterije, kažu, da  se iznenada promenio, izbegavao je  da sa ljudima razgovara, kao da se uvukao u neku ljušturu, a nisu ni znali  razloge.

Tek, kažu, da su sa njegovih usana čitali  misli sa kojima se  borio, a nije hteo da ih  javno saopšti... Njegove krupne oči su mu otežale, i nije mogao da  ih zadrži dugo na objektu-.stalno je  treperio glavom, kao da  nešto odobrava, proverava, ili odbija.

Ruke su mu  landarale uz telo, a noge je vukao kao po ledenoj ploči; izgledalo je da to nije bio onaj, mudri, ljubazni, veseo, kao čigra pokretljiv,  profesor, koga su od ranije znali. Kao da ih gleda drugim očima, Činilo im se poslenjih mesec dana da je sa njima drugi čovek, što je svima  bilo mučno, jer nisu znali  kako  da mu pomognu i šta da ga pitaju, da bi mu bilo bolje... Kud god da mrdne i  sa kim da je bio osećalo se njegovo nepoverenje, kao da je predosećao da je tu pore njega gospodja Mira, proročica-magijarka i da ga opominje na opreznost. I jednom za 29.novembar, nije se pojavio, stigla vest, kao grom iz vedra neba: profesor umro! Na početku muk i neverica, a onda su počela.. uveliko prepričavaja, onoga što su svi predosećali kao razlog njegovog iznenadnog muka-tišine, da je profesor ubijen zbog zlata koje je pronašao u Šarkamenu, a da o tome Udba zna mnogo više. Drugi, pak, pripovedaju da je  imao mapu rimskog puta zlata, koju je pronašao u Romulijani, i da su ga neki zlatolovci, dobro opili-otrovali i uzeli mu mapu. A potajno se priča, samo od uši do uši, ne javno i ne glasno; da je on živ i da samo neće da se  kaže, kao Strados, mu je staro ime, zato što se čuva za tek predstojeće velike odlučujuće projekte, u daljem životu. Kažu, kako mu je ovaj svet  čudan, a ljudi su mu kao divalje zveri. I još, kažu, kao da je to najveći razlog što se o njemu uveliko ne priča sada.…

Samo nekoliko meseci posle  njegovog  odlaska u  večnost, uveliko se  širila priča da su kod njega  pronadjeni  spisi, mape i drugi arheološki zapisi

njegovog profesora čiji je on  bio asistent. I može se samo pretpostaviti da su mu  upravo  ti zapisi poslužili kao osnova  arheološkog uspešnog rada. Na to mi je skrenuo pažnju protokolista kabineta Arheološkog instituta, koga  profesor nije želeo da  dalje angažuje, kao svog saradnika, što samo nameće sumnju na  verodostojnost  priče-optužbe … I treća priča je ona koju i ne treba pomenuti, a vezana je za profesorov privatni porodični, odnosno intimni život, čiji je cilj bio da umanji značaj njegovog rada. Na ovu tvrdnju  posebno skreće pažnju piščeva koleginica, koja je bila u prilici da se lično uveri u njegov izbor, od  nekoliko prelepih koleginica  studentica, da sa njim, ipak, ostane  kolega Joca, u noćnoj smeni. Ta noćna smena trajala je nekoliko dana  zastoja u radu na terenu. Ali, ovakve intrige ne mogu da umanje  njegova arheološka otkrića i izbrišu poslednje reči koje su sačuvane u emisiji Radio Beograda, koja je snimljena samo nekoliko nedelja pred smrt 1996.godine:

,,Na svima nama, na nekom više na nekom manje, je dužnost da  o prošlosti brinemo i da se staramo o našim starinama. Ako toga ne bude na svim tim nivoima, onda naravno da ćemo imati žalosnu sudbinu i da naše  perspektive ne samo da će biti ružne na planu kulture, nego, kako to obično biva,  biće loše i na svim  drugim planovima, i ekonomskom i političkom i osećanju gradjanske slobode, i sreće da živimo u jednoj uredjenoj zemlji!,, - tako je govorio, ili, bile su to poslednje izgovorene profesorove reči na talasima Radio Beograda.

Danas se o profesoru  retko piše, i govori;  samo   u naučnim krugivima. U Beogradu, Novom Sadu, Mirjevu i u njegovom rodnom  Kragujevcu, po  jedna ulica, nosi njegovo ime. Osnovana je i fondacija ,,Dragoslav Srejović,, za kapitalne, naučne i umetničke projekte. Skoro da  je stala svaka aktivnosti ove  fondacije. Nagrada ,,Feliks Romulijana,,- velika srebrna medalja sa likom rimsog imperatora Gaja Valerija Maksimijana, izgleda da je  obavljen zadataki i nagrada  se više ne uručuje zaslužnim umetnicima, čak se u  njegovoj  biografiji nigde i ne pominje.

Dok je bio živ zvali su ga ''srećni arheolog'', donosio je prihode u vidu rimskih zlatnika, svi su bili uz njega. Sada se  na  osnovu njegovih otkrića svi ,,tudjim  perjem kite,, šepure se, izigravaju  velike mudrace, na njegovim lokalitetima prave cirkuse  i tirade,   zaradjuju  besne  novce od inostranih  i nevladinih  fondacija, slikaju se za  novine i daju senzacionalne  televizijske izjave, kao kakvi manekeni i  filmske zvezde.. I  ne samo takvi, ima i onih koji  ga ne vole niti poštuju. Zadojeni su sujetom i mržnjom, čak su  govorili da on nije jedan od naših najvećih  arheologa.

Da je  živ  njegov profesor Miloje Vasić

najbolje bi potvrdio! Kao  da su svi  zaboravili šta je  sve uradio za  Arheologiju. U to se i sam pisac   uverio... slušajući  vodiče i kustose...Na Lepenskom viru i Feliks Romulijani, kao i na  Šarkamenu, malo njih, ili niko nije pomenu   profesorovo ime, ili  ga, bar, naznačili izmedju redova. Uglavnom, besedu su završavali:

,,Eto to je   značajno arheološko  nalaziše  na  tlu  Srbije, a naše knjige i brošure možete kupiti  na izlasku!,,

Čak su mu se pre nekoliko godina i  narugali  odlukom, da se štampa plakat gde njegov belutak-kamena glava ribolikog čoveka,  sa Lepenskog vira,  nosi sunčane naočare, kojim priziva turiste, a drugi belutak, čuveni kameni idol po njemu nosi naziv,,Dragana,,.

Za neke je, pak, profesor bio i ,,Feliks čovek,, koji je zračio nekim nebeskim providjenjem. Za života je imao na 67 praistorijskih antičkih lokaliteta u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori. Objavio je  preko 200 naučnih radova... Ali, nisu sve besede na ovu temu bile tako tendeciozne, pakosne, loše i besne... ima i onih koje su mogle da se naslove i kao ,,lirske besede o rimskoj imperiji,,. Takve besede, turističkog vodiča, pisac, je dobro upamtio i zabelžio, na proputovanju brodom kroz Djerdap do Lepenskog vira, krajem  devedesetih godina prošloga veka.

 ,,Poštovani posetioci, vi ste sada na  kapiji Balkana, na tromedji izmedju Jugoslavije, Rumunije i Bugarske, na istorijskoj vetrometini tri naroda. Ako vam kažem da su se od 28 do 103 godine nove ere na izgradnji puta duž Djerdapa angažovala četiri rimska cara, a sve to i danas svedoči Trajanova tabla, Dunavu kod Djerdapa.                                            
                                                    
Ili, ako još i možete zmialiti kako i danas  svakog posmatrača čudno gleda dok proviruje, kroz dunavske talase, skulptura ,,Čoveko- riblja glava,, u Lepenskom viru, koja je stara osam hiljada godina, onda se lako može stvoriti slika o prisutnosti i zainteresovanosti svetske  javnosti za ove naše krajeve. I tek onda možete razumeti  zašto se sve imperije  otimaju za ove krajeve. Još ako se pridodaju zlatonosna rudišta Bora i Majdanpeka

 

to nasledje svevišnjeg, to prirodno  čudo, taj Božji dar je velika obaveza i zavet, da se čuva ovaj kraj, da se koristi, da mu se radujemo i da mu se raduju oni koji će tek doći, uživati u ovome što imamo! Svojim umećem nastojimo da dostojno reprezentujemo našu prošlost, sadašnjost i budućnost. Hvala, za ovu posetu, dodjite nam opet i uverite se ponovo u sve ovo što ste, danas, čuli i videli svojim ušima i očima!,,

To je samo deo,  koji treba da znaju besednici usmene tribine ,,Rekla kazala,,! Ni to nije kraj, ima još.

Gde god  pisac mrdne, Srejović je pored  njega, šapuće mu, kao da želi da ga ne probudi, gura ga  u rame, opominje i usmerava ga da  ide na pravu stranu i da govori kako  valja! A pisac ćuti i trpi, čeka pravi trenutak da mu izmakne iz vidokruga..Ali, to je nemoguće...zna on i pamti šta mu je Srejoivić rekao, šta je domovina...Zato, je pristao da se  nadje uvek tamo  gde je beleg prošlosti  srastao sa kamenom, da bi se bolje čula priča o našoj prošlosti!...

 Zato drugo  dopunjeno izdanje, romana ,,Povratak u zavičaj- intervju plus,, ma kako  sadržaj protumačili,  pisac  posvećuje Dragoslavu  Srejoviću!

Dragoslav Srejović rodjen   je u Kragujevcu 1931. godine, arheolog, izvrsni poznavalac Gamzigrada.Svoje naučno usmerenje posvetio je istraživanju i proučavanju balkanske praistorije i antičke arheologije.      Objavio je mnogobrojne rasprave i priloge iz te problematike, u domaćim i stranim publikacijama (dela: “Praistorija”, “Rečnik grčke i rimske mitologije” i dr.). Slavu velikana arheologije stekao je svojim znamenitim otkrićem praistorijskog arheološkog nalazišta Lepenski vir, na obali Dunava u Djerdapu. Taj lokalitet, do tada sasvim nepoznat, bacio je novo svetlo po više osnova na poznavanje preistorijske kulture čovečanstva. Tim otkrićem i njegovim tumačenjem u svojim delima “Lepenski vir” i “Umetnost Lepenskog vira”.Lepenski vir, naselje iz epohe mladjeg kamenog doba.Nalazi se na niskoj dunavskoj terasi pokraj Donjeg Milanovca. U kontekstu s drugim spomenicima, profesor Srejović  je stekao zavidnu medjunarodnu naučnu afirmaciju. Aktivno je učestvovao i u istraživanju više drugih arheoloških nalazišta, posebno Gamzigrada - ruševina kasnoantičkog i vizantijskog grada u blizini Zaječara.

Srejović je opisao Romulijanu i prvi izneo pretpostavku i tvrdnju (i pre nego što je otkopana i otkrivena kamena ploča s natpisom Feliks Romulijana-Srećna Romulijana da ovo nalazište ne predstavlja utvrdjen rimski vojni logor nego da je reč o carskoj palati u kojoj je rodjen i sahranjen jedan od rimskih careva (Gaj Galerije Valerije Maksimilijan).
Otkrio je i arheološka nalazišta Šarkamen. Šarkamen je carska palata, u istoimenom selu, kod Negotina, nastala krajem 4 veka u periodu rimske vlasti, koji je poznat pod nazivom tetrahije, vladavina četvorice. Tri godine po otkriću kamene Galerijeve glave, na lokalitetu Feliks Romulijana i mesec dana posle pronalaska spektakularnog nakita izuzetne velike vrednosti na lokalitetu Šarkamen, profesor Dragoslav Srejović je iznenada umro 29. novembra 1996. godine u Beogradu, a sahranjen je 3.decembra u Kragujevcu.