VIII nastavak  POVRATAK U ZAVIČAJ
Kloca izvod iz matične knjige rodjenih.
Večite komšijske svadje i mržnje.

5.




Jedino, veći kamen no njen postavila je, u svom oboru, komšinica Divlja žena, kada joj se unuka rodila, samo nekoliko dana posle rodjenja Maksima Malog Armenta.

Zainat, htela je da se i na ovaj način naruga, jer je mrzela baka Ogu, koja je za nju bila samo ženski kolonat.

Za tu Divljakušu se ne zna kada je rodjena i odakle je došla.

Tek, jednog jutra Zltani Mali Car je rekao da je u gudurama Guduscuma, gde je inače često boravio tražeći zlato, sa leve strane Pingusa Floviusa, našao jednu mladu mlitavu devojku, koja ne zna ni da govori, a ima oči kao dva duboka bunara, odakle izbijaju zlatne iskrice, nije znala da kaže svoje ime i nazvao je Divlja žena.

Kako je ušla u njegov obor više nije izašla, nisu je ljudi vidjali, a onaj ko je i video nije dugo normalno živeo.

Od njenog vriska čovek poblenavi, ogluvi, onemi, tek nestane kao razumno biće..

Zato su je Magurani nazvali Divljakuša

Ni kada joj se kćer rodila nikome nije rekla, jednostavno nije umela to da kaže, niti objasni svoju sreću i radost.

Rečima nije davala značaj, no zvuku koji je bio jedini njen znak da hoće nešto da saopšti.

Neznanje ljudskog govora bili su njeni okovi, ali u isto vreme i vrlina jer nije umela da saopšti kada laže, a kada želi nešto da potvrdi, i istinito da saopšti.

Jednosatvno je samo vrištala i vrištala.

Vrištala je kada joj pored obora dodje poreznik, kada dodje prokurator sela, kada joj naidje zalutala stoka.

Kada joj preko obora proleti ptica,ona za njom širi ruke i grakće, pijuče i zavija.

Jednostavno je za sve što naidje samo vrištala i virštala.

Magurani su se na to i navikli, tako da nisu ni čuli kada je vriska bila najjača.

Jednoga dana je vrištala od čuda što se pored nje našlo neko biće, koje je počelo da plače i da se migolji, a ona nije znala šta da radi.

Bežeći tako unezvereno u oboru, nije ni primetila kada je pupčana vrca pukla i ona se oslobodila te žive mase koja plače.

Tek kada je došla baka Oga, da joj pomogne,

ona je sa čudjenjem prihvatila tu živu masu i nije se odvajala od nje

Tvrdili su ljudi da je devojčica brzo rasla izrasla u prekrasni pupoljak.

Pričaju i da po lepoti sve više ličila na Armentarijusa.

On je jedino navraćao u komšijski obor, kod Divlljakuše, kada Zlatni Mali Car nije bio tu.

Odatle je izlazio ošamućene pameti, a ona je ostajala u zemunici i dalje da se dere i smeje u isti čas.

Drugi su pak tvrdili da je devojčica progovorila prvo ime svoga oca.

Da ima nemirne žute oči i da je lepa kao Zlatni Mali Car.

Ni posle rodjenje kćeri Divljakuša se nije pojavljivala van obora i dalje je mrzela sve Magurane, a najviše Armentarijuse, posebno kolonata baka Ogu.

Zavidela joj je na lepoti, vrednoći, obožavanosti kod muškaraca, ali i umešnosti korišćenja svega onoga što je okružuje, i što joj život pruža, a njoj je sve to bilo uskraćeno.

Divljakuša nije umela ni da priča, nije izlazila iz svoga obora, a znala je sve što se u Svetoj Maguri dešava.

Bila je kao zmija koja hoda, samo šišti i migolji neprimetno, sa željom da nekoga otruje.

Što god je videla muško, skakala je na njega i širila noge.

Jela je živo meso, a razno zelje mešala u hladnu vodu, zrnevlje žita stalno mlela izmedju zuba.

Izgledalo je da je Divlja žena, koja stalno šišti i mrmolji, bila mirna, povučena posvećena samo poslu.

Jedino je volela svoj dom gde je rodila kćer, koja je sve više dobijala njene osobine.

Samo se noću iz njene zemunice čulo neko čudno jecanje i šištanje, koje je prerastalo u fijuk vetra i u dosta čudnu pesmu koja se završavala rečima:

Pa-pa-pa! Ša-šja-ša-šja! Pa-paaa! Nuni, paji, nuni pajiii!

Mumaa mjaaa! Šaa ša šja!

A kada je sa mužem spavala, cele noći se iz zemunice čula jeka i cika, koja je prerastala u jezoviti uzdah, koji je trajao dugo.

Ustajala je pre zore, kao da nije spavala.

Obori su joj bili puni stoke i slame.

Njive uvek obradjene, drva naslagana.

Skoro da nije bilo moguće da kod nje vlada ovakav vizualni red .

Tu pored zemunice, imala je smokve, vinovu lozu, orahe, trešnje, detelinu sa četiri lista.

Cveće joj je bilo naredjano u neke zemljane šarene polomljene ćupove.

Uz samu reku, iznad koje je visio ogroman kamen, preteći da se svakog časa otkači, bila je razapeta mreža, od vinovog pruta.

Magurani su mislili da je to za ribe, ili klopka za ptice.

Neka se vile upecaju, kada zlato prenose.

Pravdao se Zlatni Mali Car, kada nije znao šta da kaže.

Imala je običnu zemljanu kolibu, koja je pre ličila na zemunicu, što nije priličilo carskom prokuratoru.

Ljudi su govorili:

On ima solidose da veći dom napravi, i bolju ženu kupi od ove Divljakuše.

Takav dom niko neće opljačkati i na silu otvoriti, a ženu imam, onakvu, kakvu ja hoću:

Divlju ispod kože u koži i krevetu,

Govorio je Zlatni Mali Car, razrogačenih očiju.

Usred kolibe nalazilo se otvoreno predvorje sa kućnim ognjištem, oko koga je poredjana koža od ovaca za spavanje.

Svako je imao svoju kožu i imala je miris spavača

Tu kožu postavio je Zlatni Mali Car, koga su svi tako zvali, zbog njegovog carskog posla i ponašanja.

Neka, možda će se tu zlato nakupiti, i ja ću kod cara bolje proći, govorio joj je .

I zaista, jednom kada je crni Timokus, u toku noći, poplavio njihovu zemunicu, na koži je bilo puno gromuljica zlata.

Zato je kasnije glavni carski prokurator izdao naredbu :

Sva mesta su u obavezi da predaju pedeset runa od ovaca oblasnom prokuratoru.

Samo u jednoj sezoni blizu 10.000 runa od ovaca postavljeno je pored brzaka i uvala od Timokusa do Danubiusa

Zato je Zlatni Mali Car, danima obilazio sva ta mesta ne bili pronašao gromuljice zlata.

I Divljakuša mu je bila zlatni rudnik.

Od odeće imala je belu togu na sebi opšivenu crnim rubom kojim je dodirivala zemlju pri svakom pokretu, izgledalo je kao da iza sebe mete svoj trag.

Neka, tako, možda pometeš neku gromuljicu zlata..!

Ubedjivao je, trljajući ruke .

Spavala je gola, misleći da ga tako primamljuje, ali on je imao druge razloge.

Bolje je tako, možda će se zalepiti neki grumen zlata.

Govorio joj je muž, zaskakujući je stalno, ne da spava sa njom nego da proveri, možda se neki grumen uhvatio za njeno znojno telo

I kada nije više mogla odoleti prašini koja se lepila za njeno znojavo telo, pravo sa kreveta, skakala je na kamen pa u reku, a znala je da će je Zlatni Mali Car posle toga tući.

Nekada bi se upecala u onu mrežu, odakle je tek kasnije izvlačila njena kćer i to kada bi samo trebala da jede, živo meso i ribu.

Na zidovima od blata, u njenoj zemunici, bilo je okačeno platno, svila, ćilimovi, načičkane su mirišljave trave i razni cvetovi .

Nije ni znala čemu služe, a kamo kako se zovu.

Jednostavno, to su bili pokloni njenog muža, rudara, carskog prokuratora, koji je poslednji put ovde bio kada mu je kćer rodila.

Imala je posudje od stakla i metala, koje nije znala da upotrebljava.

Imala je svetiljke od keramike koje nisu gorele,jer nije umela da ih upali.

Pored rupa oblepljene liskunom, iz koje je izbijalo dnevno svetlo, sedeo je bronzani bog Jupiter, sa orlom u ispruženoj ruci, kojim je ona često preko otvora gadjala, pse i divlje životinje.

Orla sa raširenim krilima od keramike, često je bacala psima i divljim zverima.

Pretila gavaranima i pticama kako će i njih ovako srediti, pokazivala uvrćući prste, šišteći ustima.

Za glinenu posudu, koja je imala četiri noge, izdužen sisak, kao kljunasta usta i rogove kod jelena, mislila je da služi za vodu.

Nije, to za vodu nije, to je za nešto drugo !

Kao što je ovaj Jupiter bog, neba i zemlje, tako je ovo naš sveti žrtvenik, kada ga napuniš suzama, molbe će ti se ispuniti.

Jupiter je tu, on će ti sve pokazati.

Eto zamisli da ti ova naša kćer bude carica, zamisli, zamisli !

Kada se moliš bogovima, suze sakupljaj u njemu.

Noću, kada ne vidiš dobro stavi loj i upali ga, videćeš kao po danu.

Kada ti je muka i nesvestica,stavi ovu travu i ovaj cvet pa iz ovog siska uvlači vazduh, i biće ti sve lepo, kao da si na nebu, uz naše bogove.

Kada ti se hoće, a ja nisam tu, ti se drži za ove rogove, evo tako, stavi uz butine, tako!

Vidiš, zato je to naš žrtvenik, može sve!

Govorio joj je muž, dok se satima sladio njenim telom.

Ona je pištala, šištala, jaukala, frktala i cvilela dugo, dugo.

A ta Divlja žena, nijednim pokretom, nije dala do znanja da je sve to razumela, ili da se možda sladila i uživala.

Mehanički je samo potvrdjivala prisustvo tudjeg mesa u sebi.

Samo se znojila i tako, bez reči, skidala sa sebe svu težinu takvog domorodačkog života.

Mislila je da tako i treba živeti.

I za česti Armentarijusov boravak kod nje smatrala je da tako mora da bude, jer je on duks sela.

Jedino je znala, da čuva kuću i čeka svoga muža.

Za nju takvu i to je dovoljno.

Znala je da nasred kućnog ognjišta treba stalno vatru da održava i da vrata budu uvek otvorena, a niko ne sme da udje.

Muža je vidjala samo jednom mesečno, koliko je imao prava na odsustvo iz rudnika gde se kopalo zlato i srebro u gudurama Guduscuma.

Sa nestrpljenjem i zebnjom njegov povratak čekali su i svi Magurani, jer im je on nosio vesti o ljudima koji su radiili u rudnicima Moesia Superiora

U isto vreme čekali su ga novi rudarski legionari, budući vlasnici jama i kopači zlata, na koje je došao red da služe caru.

Samo za još neku godinu doći će red i na Armentarijusove, tako da se oni sada i ne interesuju za rudarev povratak.

Pored darova svojoj Divljoj ženi sa sobom je donosio i poklone smrti:

Pocrnele i sasušene prste, kvarne zube.razmrskane i sasušene glave bez kose, polomljena rebra i ruke, osušene oči i druge preostale delove tela, onih koji su u rudnicima zlata ginuli.

To su darovi od rimskog cara i od boga, govorio je rudarski car.

Oni su svaki taj deo tela znali kome pripada i onda je nastajao pravi ritual opraštanja.

Naravno, za takvu uslugu, carski prokurator je dobijao velike soliduse.

Magurani nikada nisu saznala gde se ti zlatni rudnici smrti nalaze i kako su rudari izginuli.

Za sve je bila ista priča:

Rečeno im je dokle smeju da se približe i koliko da zlata zagrabe.

Dodješ li suviše blizu i uzmeš li više no što je rečeno, pogušiće te otrovi, i potpopiti voda, a oni ne slušaju carske naredbe.

Eto zato ih sada nema.

A oni koji su odužili svoj dug caru i preživeli ruparenje, govorili su :

Zlatni Mali Car, u svojoj zlatnoj radionici, ima posebne prostorije, sa mladim ženama i pićem, gde je zatvarao one rudare rupare koji su mu doneli najveće gromuljice zlata i danima ih tamo držao, kako im ne bi dao zaslužene nagrade .

Iscrpljene, pijane i omamljene, ponovo ih je posle nekoliko dana, slao u rudarske rupe, odakle se nikada nisu vraćali živi.

Dok je birao mlade ljude za rudare, uvek je govorio:

Tamo vas čeka lep život, piće i ženske, brzo će to proći, a posle vas čeka Rim i carski žvot u njemu !

To je obaveza prema rimskom caru, a to je velika čast za sve njih.

Oni stariji i iskusniji su pak govorili:

Prokurator laže i vara narod, tamo rade i robovi, teški kažnjenici, neposlušni legionari i osakaćeni gladijatori, bez oka, šake, jedne ruke i noge, ili sumanute mlade žene, izgubljena poludivlja deca.

Tu je i domaće stanovništvo, koje još mora i svoju zemlju da obradjuje za gospodare kao njihovi kolonati.

Duks sela je sve objašnjavao:

Rad u rudarskom oknu je obaveza svakog muškarca.

To je godišnji dug prema caru i mora da se odradi.

Posao je težak i opasan i to je za svakoga smrtna kazna, ako se ne pazi.

To je gore nego kod gladijatora, koji su slabi oni ginu, ali sve ide bogovima i caru na dar, to nam je obaveza za našu slobodu !

Ali, kada se posao završi, onda ih čeka ugodan život!

Svi su znali da je Zlatni Mali Car držao samo malu zanatsku radionicu koja je preradjivala zlato za magurskog cara i njegovu caricu, koje nikada nisu videli.

Držao je i blizu stotinu gaza gde je potapao ovčje runo i posle mesec dana skidao zlatna zrnca sa vlakana vune.

Mir u Moesi Superiori kupovala se sa 3oo kilograma zlata godišnje.

Sa hiljadu kratkih iskovanih mačeva, i 5oo šaka za bacače vatre, kamena i istopljenog olova ili smole.

Zato je, ova Divlja žena, mrzela sve one koji služe rimskog cara, a posebno žene koje opslužuju legionare, koji sve češće naseljavaju ove krajeve, sa namerom da se dočepaju tog zlata.

Mislila je da su bogovi ovu zemlju odredili samo onima koji su ovde rodjeni, domorocima, a da svi koji dodju treba da budu samo robovi i sluge .

   POVRATAK U ZAVIČAJ

Trajanov most: crtežEdgarda Diperea iz 1907.godine.

VII nastavak   POVRATAK U ZAVIČAJ
 Svako je imao svoju priču o Maksimovom rodjenju,.Jedino je  baka Oga znala da je on već predodredjen da bude car

 Posle, kada je Romulu udala za najbogatijeg govedara, pored tog zlatnog kamička, napravila je veliku zemunicu od blata, visoku dvadeset stopa i pokrila je slamom, a za ležajeve prostrla najlepšu jelensku kožu, nasred sobe napravila je veliko popločano ognjište.
Često je govorila za svoj dom:
Ovo je za mene Imperija.
Ovde će se roditi moj budući car!

Pružala je ruke ka nebu i pokazivala suncu onaj kamičak koji se presijavao u ruci, dok je srce lupalo tako silno da izleteti, kao strela.

Tog trenutka činilo joj se, kao da iz komšiluka,čuje smeh i podrugivanje, a ona je samo odmahivala rukom i govorila:

Laj, laj divljakušo, laj, laj kao kakva zver !
Kada ne znaš da pričaš, kao čovek!
Ti si smrdelo u krevetu !
Kada ne znaš da služiš kao žena!
Nego zadižeš odoru na svačiju muškost, kao kučka!

Ti si smrdljiva i ljigava glista.

Žabokrečina u ustajaloj bari.

Ti si draka na svakom pragu i uzlaziš na svaku muškost!
Ti si, ništa, ništa ne postoji !

Ona je i dalje, mumlala, šištala, kreketala, brundala i smrdela.

Baka Oga je dobro znala da Divljakuša ne zna da priča, ali je ipak jasno razumela poruku i osećala neodredjen smrad koji izlazi iz usta dok šapuće :

Ti zmijo dačanska, što migoljiš i krvnički ujedaš!.
Ljudsko smrdilo, koje se oseća i kada nisi tu!
Ženski otrovu, što i u snu ne daješ da se živi!
Nebeska olujo, i kada je tiho, treba te se čuvati!

Zemaljsko blato , glibu i močvaro ispred svakog vira!

Ti rečna buro , koja se valjaš i kada je miran jaz!

Ti koja hodaš po zemlji, plivaš u vodi i letiš po nebu, ostaćeš bez te lepe tvoje kože, glave i pamet, bez belega!.

Seme će ti se u kamen pretvoriti i tu ćeš večito ostati, sve dok ne dobiješ novo odelo za tvoju dušu ognjenu, dok ne naučiš da plivaš i ne napraviš krila da letiš, kao tvoj Valhon.

Putuj do smrti, crkni od gladi, i gola zlatom budi okovana!

Sada se baka Oga stade okretati, gurala je i neki veliki kamen, da čuje odakle te reči dolaze, ali ne vide nikog.

Raskolačenih očiju gledala je u svod Svete Magure, želeći da zapazi, možda nekog, koga čeka celog života, koji izmiče iz njenog vidokruga.

Tek kada se uveri da je sama, odahnu kao da joj je nešto spalo sa srca.
Ostade opet sama.

Osećala je samo neku hladnoću i jezu i ona bojažljivo udje u svoj obor.
Pričalo se :

Kada je na Svetoj Maguri vatra upaljena, sa neba je sevnula munja, i šuma je počela da gori, a zemlja da se trese.

Pričalo se:

Da je Timakus zastao, pa pocrneo i onda su ogromni talasi odneli sve ispred sebe
A ribari, tvrde :

Da je iz reke liznuo plamen, i da je potekla vruća voda, danima su plutale poparene ribe.

Žalili su se i lovci:

Divljač je iz šume pobegla, čula se neka tutnjava i rika, koja je odzvanjala kao čudesna pesma.

Oni koji su bili u polju tvrdili su :

Da se nešto treslo, iznenada, i da se nebo načas stamnilo.
Drugi su trvrdili :

Da se daleko čula neka tutnjava i pojedinačna lupnjava, što je ličilo na udarce u šuplja debla.

Tako se obično najavljivao dolazak legionara, uz riku buša. Ujednačeni piskavi zvuk, koji je podsećao na fijuk vetra malo je ko čuo, jer je nevreme kratko trajalo.
Iako je bilo davno još uvek se prepričavao prolazak legonara cara Trajana.
Prvo je vojska iza sebe ostavljala prašinu i dim, a onda su robovi gradili danju i noću put koji vodi do Velike reke.
Prevozili su materijal i gradju za čuveni most.

Jednom je iza takvog dima i prašine, nevidljivo, zastrašujuće prošlo 100 hiljada vojnika, koje je predvodio car Trajan.

I ne samo to pamti se i da je te noći preko pet hiljada Gornjo Mezijanaca, pobijeno zbog toga što su izbegavali da plate godišnji porez i prikrivali od cara prihode.

U narodu se priča, da su svi oni koji su, te noći, izdali Magurane, ostali prokleti da im se seme zatre i da nikada prvi ne budu u nasledjivanju prestola.

A takva je bila samo jedno pleme.

Kakva li će i čija vojska sada proći i ko će na čelu biti?

Šta će se sada graditi, šta paliti i šta rušiti, postavljali su pitanja Magurani kada je liznuo plmen u nebo i osetili ukus dima!

Oni dokoličari i pijanci u centru sela kazivali su :

Da su čuli, kako žalosno , ali lepo peva nema Romula, a pored nje razgolićen i znojav leži njen muž Armentarijus.

Da se čuo i neki žalosni poj, devojaka koje su ličile na nevidljive ptice.

Da se izmedju oblaka pojavila vatra i da je sevnula munja.

Bilo je i onih koji kažu :

Da su videli vatru kako se pretvorila u neku krpu i svetlucajući pala baš na ovo brdašce.

Svi očevici su ubedjivali :

Da su videli nešto čudno, što do sada nije vidjeno, i da su slušali nešto što do sada nisu mogli čuti.

U vazduhu su se pojavile neke iskrice, i čulo se pucketanje.

Armentarijus je bio uplašen, nije znao šta na sve ovo da kaže, jednostavno je ćutao.

A da je pričao, morao bi da saopšti davno izrečenu poruku pra pradede Snažnog Dagona, koju je čuo od svog pradede Divljeg Vetra Valhona, jednog od najpoštovanijih domorodaca.

Dajući mu u ruke rečni belutak, nekada davno, kazao je:

Ovo što ti pričam, samo je Onesova volja.

Da od jednog belutka stvori ljudski rod, pa i nas, tebe, mene, dete moje.

Da prvi ljudi Iimperije i Vaseljene, budemo! Upamti !

Ovaj belutak je sveto telo naše, iz vode je nastao, gde protiče Fison ili Istar ili Danubius, velika ili sveta reka.

Nastao je i od zemlje kroz koje prolazi ova sveta reka i završiće se kao vatra koja će u nebo nestati.

Vekovima kruži i teče, oko cele svete zemlje Evilske, a tu ima zlata, dragog kamenja i duše nebeske, koja je u nama!

To je božansko izvorište svega.

To je nebo u malom kamenu, to je naš život!

Znajte i ovo deco moja, govorio je pra praded Snažni Dagon:

Ono što kažem to je bilo, ono što će se desiti upamtite i zabeležite, pa pričajte !

Ovo što rekoh, upamtih od svog pradede Valhona, kome je zrno pšenice u grlu jedino ostalo kada je sa planina Evilskih Tribalske Dakije došao ovde uz veliku reku Istar i zanavek ostao !

Ostao je zahvaljujući najvećoj svojoj muškosti !

Ovaj belutak je grobni kamen sa nebeskog ognjišta i zemljanog ledišta i grobišta. !

Oko njega se okupljaju duše predaka!

Iz te reke vire duše naših potomaka, spremne da izrone .

I jedna će biti prva i najbolja za sve .

Ko nadvlada sva zemaljska čula, taj će biti prvi car Vaseljene.

Ustanoviće silne zakone, da bi, progonio i kažnjavao neposlušnike.

Na svakom brdu imaće svoje doušnike, vračare i gatare!

Da zna ko ga potkrada i porez mu ne plaća i ko mu zaveru sprema!

Ploviće prelomljeni brodvi i plutaće zlato prokleto, čuće se lelek i zapomaganje !

Ne okreći se iza onoga ko je iza tebe, kada svoj znoj ne osećaš.

To je samo zamka za sve koji su pohlepni, a poruka za one koji će doći i ovom zemljom proći, ali će samo jedan ostati.

Ko ga najduže ima i ko ume vladaće Vaseljenom, zemljom i svetolšću !

Kada brdo počne da gori po njega će neko doći, go i bos, radi spasenja, plivaće, ako treba!

Koračaće oko brda, ali će voda okolo biti i ono će ostati tu gde je sakriveno .

Zlato će uvek imati samo mrtve čuvare !

I večitu čežnju živih, da ga imaju, da vladaju svetom !

Okrvaviće sadašnjost, i nestaće mnogi ljudi !

Glad će zavladati, bolest će nas satrti.

To će nas naš Bag opomenuti, da hrane više nema za sve !

Zlata će uvek biti da nas zavadi, razdvaja i ubija!

Jedan će narod nestati i doćiće drugi !

Dobiće druga imena i zvaće se kako oni žele !

Osemeniće budućnost i biće nova i jača Imperija!

Biće upaljena vatra, goreće brdo, danima, danima!

Vatra donosi oplodjenje, što je samo želja boga, a vi to nećete primetiti, zato što nećete ni verovati !

Tamo gde se od sebe upali, to je sjedinjenje boga neba i majke zemlje !

To je budući vladar, ali nećete znati koji je on !

To je jedino što se ne može saznati, ne može se deliti !

Imperator je uvek isti, ne može se prisvojiti !

I kad udare gromovi to bogovi opominju, prete !

Šalju svoje oružje i tako naznače da imaju srodnike, koje treba posebno poštovati i voleti !

Grmljavina je njihov glas, tako nam ga šalju !

Hodao je, sada Armentarijus i okretao se pažljivo da čuje taj glas, koji mu je čudan i dalek, a tako poznat.

Pomislio je da to možda neka ptica, negde u šumi, s vremena na vreme, uvija svoju nežnu pesmu, i da se usput čuje krik gavrana i udar detlića,ili to vetar šumi kroz borove grane.

Kao da mu to priroda u Maguri svaki šum pretvara u priču, pa mu se čini da se to zvuci nadpevavju, iščikavaju ili svadjaju.

Namerno ponovi, nekoliko puta:

Upamti ovo dete moje, da i ti nastaviš tu priču svojim potomcima!

Upamti i ovo :

Fortis est Qui se vincit !

Što ti rekoh to se zbilo, dete moje !

Ono što će se desiti ti ćeš zabeležiti da se dalje zna!

Ako nije moguće u životu, moguće je u snovima!

Ponovo ćeš dete biti kad zažmuriš.!

Ne smeš biti neodlučan! kolebljiv ! plašljiv! I nepoverljiv !

Težak zadatak imaš i nerešiv, ali ti to možeš, dete moje !

Uplašen i zbunjen, Armentarijus se u mislima približavao, a u odlukama udaljavao od svog pra pra pradede kurlendede, koji mu je još zagonetno naredjivao :

Da napraviš mast od gliste !

Da popiješ mleko od muve !

Da budeš brži od komarca!

Da hitrije plivaš od ribe !

Da letiš kao leptir !

Da si otrovniji i ljigaviji od zmije !

Da bolje pevaš od ptice i jezik životinja da razumeš !

Da nadvisiš svaku vrbu i topolu !

Da stvoriš tovar zlata!

Pa prvi čovek Vaseljene da budeš !

Da osetiš i vidiš ono što drugi ne primećuju i ne vide !

Čuvaj se žena i vestalki što ti nude uspavljujuće napitke!

Umeju one da te namame u svoja legla.

Ne jedi bilje neobičnog mirisa.

Od travara naruči dva suva divlja oraha, dve smokve i dvadeset diviljih listova rutvice.

To će ti najviše pomoći kada te drugi mrze.

Sve to isitni, i uz svoj znoj samelji, pa kada ti nisi ti onda popi, i opet ćeš biti ti.

Bićeš oblak, smolasta tečnost koja će žariti polja.

Oči će ti iz duplje izaći, ali videćeš Vaseljenu i prekriti je svojom kožom.

Titraće ti očni kapci, kao pred smrtovni dan, ali je ne ispuštaj iz ruke.

Celu ćeš je zglobovima svojim stisnuti.

I kada se to završi ostaće ti samo otvrdli čirevi i narasli domali prst!

Za žene imaš ono što drugi mužjaci imaju samo drdonjke !!

Ako ti ne možeš, ne znam šta da ti kažem !

Ako ne ti ! Ako ne ti doćiće neko drugi !

Prvi do tebe ili do tvoje lepe i srećne žene !!

Od sada na dalje, sve dok ne budeš prvi, slušaćeš plač, lelek, nepoznatih , ali i najbližih.

Ne osvrći se i ne slušaj nikog!

Do kolena ćeš kroz krv hodati!

A ti plivaj, plivaj , rukama, nogama, dušom svojom nebeskom!

Armentarijus oslušnu da li to on priča svome sinu , ili to još uvek čuje pra pra pradedu kurlendedu Snažnog Dagona, ili to možda njegov pradeda Valhon Divlji Vetar, još uvek poručuje!

Možda su tu i krezube trosisate žene !

Ili to samo nemirno, svi zajedno u snu razgovaraju, a Armentarijus, koji je sada postao otac, ide i bunca.

Zastade kao ukopan, da nekog pozdravi ili da ga mimoidje.

I opet čuje pra pra pradedu kurlendedu Snažnog Dagona koji ga gleda i osmehuje mu se, ali mu i pripreti da više ne sumnja, kao što je i on sumnjao u svog pradedu Valhona Divljeg Vetra.

Eto, sam se uverio u ono što je video da je sve istina.

Ta slika je bila sakrivena u njemu, a sada je eto oživela sa današnjim dogadjajem.

Iz daleka se čuju ljudi: seljaci odlaze na njive, čobani već teraju stoku , zanatlije odlaze u seosku radionicu, skitnice i pijanci dalje tumaraju.

Na kraju idu oni bolesni, hramljući, kašljajući, napola oduzeti, razgovaraju o svojim bolestima idu nasumice, već znaju put do lekovitog vrućeg izvora.

Armentarijus gledajući u zemlju kao da je tražio onaj belutak, spotačući se o smrznuto blato, saže se i uze najmanji kamičak.

Zamahnu rukom da baci onaj belutak, i da tako otera crne misli ili da otera svoga pra pra pradedu kurlendedu Snažnog Dagona i njegovog pradedu Divljeg Vetra Valha.

Još jednom zamahnu rukom, ali iznenada stade, počeša se po kosi i belutak niz znojav vrat skliznu pravo u nedra.

Tako, tu mu je mesto !

Reče pra pra praded kurlendeda Snažnog Dagon, a Divlji Vetar Valhon se grohoto nasmeja, i nestadoše .

Tek sada mu beše jasno da je ovaj glas stalno slušao kada je skidao košulju, pre nego će leći kod svoje lepe žene Romule, a iz nedra će se pored praga nešto otkotrljati.

Korak po korak, začudjeno, polako, oborene glave kao da nešto i dalje traži, broji ili se isčudjava, bežao je od ljudi.

Osećao je neku osamu i bojaznost da se desilo nešto veliko, na šta on nema odgovor niti je na to računao.

Prodjoše ga čudne misli i setivši se nečeg strašnog trže se i podje srčanije spotačući se i dalje o blato.

Kada ga neko sretne i čestita mu on podiže glavu, pogleda ga u lice i ravnodušno mu kaže:

A! to si ti!

Kako si?...

Čestitamo dar od boga!

Hvala! Hvala!

A oni misle Armentarijus se opio pa ne može da hoda niti da priča

Neki pak pokazuju rukom kako je iz zemlje izašla nečija duša koja se upalila.

Uplašeno su još pričali :

Sada se ne može ugasiti dok neko ne ode na onaj svet.

Sve jedno, rodilo se dete i pod takvim uslovima.

Čudno, planulo je brdo, i niko ne može da ga ugasi.

Za to vreme Romula je zbunjena i uplašena kao mišić virila ispod kožnog prekrivača i iznova pritiskala lice i stomak, proveravajući da li je taj plač iz njenog tela ili se to sa patosa nešto pomera ka njoj.

Počeli su da stižu i Magurani sa poklonima.

Zahvaljujući svima baka Oga je, u srednjoj, maloj polumračnoj sobici, drhtavim glasom govorila :

Od solidusa koje je dobio Maksima Mali Armnento, otac Armentarijus će naparaviti najveću kuću, kao carski dvor.

Druge žene su govorile da će sve prokockati ili dati profuknjačama i konkubinama.

Muškarci su pričali, od tolikih solidusa, Armentarijus će sigurno pokupovati svu, zemlju i stoku u ovom kraju.

A baka Oga je mirno uzvraćala:

Sada pred sobom Armentarijus ima cilj, neće više putovati planinama.

Sada njegov život ima put koji će biti od crne reke do centra sela. Napraviće nove obore, naravno i kupiti još goveda da ih Armento čuva.

Neka crknu svi oni koji ih mrze i koji im zavide!

Najčudniji poklon prikazala je baka Oga :

Donela je sama veliki kamen, da pokaže radost i svoju veličinu sreće,bio je to kameni zapis rodjenja deteta na Maguri

Stavila ga je ispod same kloce, koja je bila izglačana kao zrno peska, i temelj Svete Magure