UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-- ********** ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО РУДАРЕ, А НИЈЕ УШАО У ЈАМУ*******

Моша Идриз никада није био рудар, нити је пак сишао у јаму. Али, је умео да лепо прича о тешком мукотрпном и проклетом рударском животу са девет кора. Зато, уз његову причу пред овај Пут у тачку ваља нешто попити, онака као кад рудари пођу у окно, како би пут био пријатнији, а муке се не би ни осетиле. По његовој тврдњи зато су поред сваког рудника кафане биле увек пуне.Убедио ме је једном да је баш њему ова лампа карабитуша открила тајну закопаног злата испод Стогазовачког камена: -Тамо има злата, често се појављује пламен, или се чује пуцкетање неке жишке, јер се злато тако бори.Човек мора одма да бежи. Јер ако остане мора да остане и његова крв, ако жели да узме то благо.. Зато се то место мора увече да посоли пепелом,или брашном, тако да се заслепи злато, да те не види. Може да се пронађе једино У одређени дан када је злато закопано, у исти час када сунце зађе и када се поклопи шака са отиском који се и сада налази на стени. Зато се трагачи и копачи овог злата, стално овде окупљају. Сваког 28.јуна, на Видовдан, али праве шаке још нема. Прича се да је то она шака која је дочекала главу кнеза Лазара. Замља поре Стогазовачког камена је тако изрована да личи на месечеву површину. Пробај и ти, можда злато баш тебе чека. На Видовдан. Уствари прави разлог што је прича Моше Идриза ушла у ову тачку је тај што је ова канделабра сведок отварања и затварања рудника каменог угља на Ртњу. Део је заоставштине породице Минх, нађена је у капелици на Ртњју, коју је изградила госпођа Грета Минх у спомен свога мужа Јулијуса. Припадала је неком од црноречких рудара, колико је 1932.године радило ову спомен капелицу. О томе ми је причао 1975.године, управник рудника Мачек, који је 1993.године умро: - Син богатог индустријалца, власника штофаре у Параћину Самуил Минх Јулијус –Јеврејин, заљуби се у прелепу грету из миоравске долине. У знак велике љубави зарече се да ће за њу на највећој планини у источниој Србији, створити велики парк и да ће из утробе земље донети такве драгоцености да ће јој позавидети све моравске девојке у Пшдрему. Колико Шистек иде у дубину, толико идем ја у висину!, поручио је Јулијус лепој Грети. Избор је пао на Ртањ.Тој светој небеској планини усред свете српске земље. Тако с почетка двадесетог века, 1902.године Јулијус Минх-Јеврејин, поче да буши свету планину Ртањ, а исте године Шистек пронађе златоносну руду на Тилва Дулкану. Клетва каже: -Ко из мајчице земље благо узме, он порода нема.Злато жртве иште! И тако, ето би. Људи и данас копају, преврћу, дробе, топе, муче мајчицу земљу и њину утробу. Да јој благо узму. она се, ето, отима, прети, бори се као свака мајка за чедо своје. Злато мајкино, чедо моје драго!, тако тепа свака мајка свом детету. А људски род стално јуриша да земљу оставе без њеног најдражег плода, а земља их свакодневно куне и проклиње. У све ово људи и данас не верују.Ова карабитуша ми је сведок. Овај парк на Ртњу, на светој планини, ми је сведок и капелица је сведок, да је баш тако било. А људи и данас не верују. Јер, нема ко из породице Шистек и Минх да посведоче. Самуило Минх је имао само три сина и три кћери. Најстарији син Јулијус умро је 1931.године, није имао деце.Средњи Адолф извршио је самоубиство 1941.године. Његов син Георг и ћерка Вера, своје кости су оставиле у Мексику. Самуилова ћерка умрла је 1958.године и имала је синове Адолфа и Георга.Адолф је радио на Ртњу и стрељан је од гестаповаца у Зајечару 1943.године. Ћерка Регина умрла је у Бечу. Имала је ћерку Розу, која је умрла веома млада. Најмлађи син Самуилов Александар умро је 1977.године. Остале две ћерке ове породице Грета и Августа умрле су после рата у највећој бети. Остали чланови ове продице Ерико, Георг, Елизабета, Гого и Хербер, затрли су своје трагове.... И трагедија пордице Шистек је кратка, али исто трагична. Фрањо Шистек је умро 4. маја 1907.године на другом хоризонту Чока Дулкана. На саме покладе, иако је био јако болестан, нека невидљива сила терала га је да обиђе рудник. То му је иначе, и била традиципнална поука за све младе камарате, да он као први човек рудника, први без страха уђе у рударско окно. Да га обиђе и тек касније уђу сви млади камарати на своја радна места у јаму. Такву поуку користио је и пословођа Тиса, који је увек први обилазио рударско окно. Тај последњи улазак у јаму за Шистека је значио и крај његовог рударења. Гледајући у правцу Чока Дулкана, прошапутао је: ,,Ах, тко је пекно !,,.( Aх колико је лепо !,, Шта су му те последње речи значиле, бог ће га знати. Али, сигурно је да то нису биле речи некаквог визуалног одушевљења. Напротив, те речи су биле упућене унутрашњем душевном одушевљењу, спокоју и миру, ка путу према свом циљу, а то је пут у тачку.. У утроби мајчице земље Шистек је нашао свој мир, као ембрион који се спрема да у мсјчиној утроби заппочне сазревање.Одма за њим умрла је и његова супруган Јулгрета. Његов син је студирао рударску академију у Пшидрему, о његовој даљој судбини се ништа не зна... Има још , али само трагична судбина ове две породице могу најбоље да буду пример, каква је судбина свих оних који се баве овим послом, и то је ето прави разлог што су све ове канделабре ушле у ову причу и пошле на Пут у тачку. Причу лампе,канделабре,карабитуше, под бројем десет не смем да вам кажем, обећао сам. Будите пажљиви можда ће је вама рећи. Онолико колико ове приче разумете лампе ће и даље горети и обасјавати нашу јамску и духовну таму. Део текста прочитан, у емисији Радио Бора ,,Култгурна палета,, приликом отварања изложбе под називом ,,Рударске лампе кроз векове,, у Музеју рударства и металургије у Бору. 1986.г