- razgovor u pećini,
-ja sam vazduh koji hoda ,
-ja sam tvoja Imperija
-ja sam tvoj korak dok se ti ne pomeraš, ....
-vaše čuvanje taj ne je odlazak u sigurnu smrt!!!.
A ko si ti ?
I ovo obostrano pitanje, pretvori se u strašan eho:
Dodjoše do manje carske odaje gde je samo na jednom mestu svetlelo i to samo, kao žižak.
Ovaj žižak kao da se malo pomeri, kada ih oseti.
Divlja žena pokaza prstom na Drugu Senku i zaćuta.
Na kamenom carskom prestolu, učini mu se da ugleda Heketu, boginju duhova i prividjenja, kako sedi u krilu Boga Podzemlja, sa raščepljenim nogama i kamenim ženskim otvorom.
On se okrenu da ne gleda sve ovo, ali oseti čudan prepoznatljiv miris koji opija.
Zapazi samo prozirnu senku.
Prva Senka otera Divlju ženu, i strese se od iznenadjenja.
A Druga Senka se poče još više tresti zbog čuda što je ovde vidi i to sa Prvom Senkom, htede da sidje sa kamenog prestola.
Izmedju Divlje žene, dve senke, počeše da se gledaju pre razgovora.
U pećini se samo promaja oseća.
Čuje se potmulo udaranje talasa podzemnog vodopada i let pećinskog slepog miša.
Čuje se brujanje vetra, i po koje nerazumno mrmljanje i šištanje.
Sa kamenog prestola, Druga Senka ustade i kao da obrisa oči, od magle i ruke od vlage.
Čulo se samo neko potmulo mucanje, jecanje i staračko ridanje.
Ali je to jecanje i dugotrajno mumlanje Prva Senka
razumela:
Zar ono nisi bio ti, maločas!?
Zato odgovori mudro, baš onako kako ga je učila baka Oga:
Ja sam uvek i ovo sada i tamo gde me ima uvek sam svedok istorije! Izgleda da je odogovor bio prepoznatljiv i Armentarijus nastavi sa pitanjima:
Pa dobro strpljivo te čekam, da te pitam!
Gde se ono denu baka Ogino zlato ?
To ja teebe treba da pitama, gde se denu zlato naših predaaka?!
Zašto si pobegao ?
To ja treba teebe da pitam, zašto si ti pobegao!?
Zašto nisi želeo sa mnom da pričaš o svemu ovome, zašto!?
Umesto odgovora, on ču ponovi isto pitanje:
Zašto si otišao u legionare, zašto ?
Zašto si poubijao tolike ljude i porušio Svetu Maguru, zašto !?
Poubijao si nevinu decu, svoju deciu, ej , svoju!
Strados, jedva živu glavu izvukao, hteo si i njega da ubiješ!
One koje nisi ubiuo, potrovao si sve koji su te voleli, kao carski ručak im daješ!
Proklet bio!
Tišina, umesto odgovora.
Druga Senka je nastavila da priča, ne čekajući odgovor:
Ja sam ostao zbog tebe s... da te dočekam i vidim !
Da ti kažem da ne činiš moju grešku i grešku naših predaka Divljeg Vetra Valhona i Snažnog Dagona.
To nam je u krvi, ali ja sam zakasnio da ti to kažem, ejjj!
Ali izgleda sve je kasno!
Ne, ti si ostao da ubiješ Rimskog Imperatora, ali ti to ne možeš!!
Čuo sam te kada si sa majkom razgovarao!
To nije istina, to je tvoje pretvaranje sna u javu, jeste sna u javu!
Laaži su to sin.., lažiii..!
Obećao sam im da ti to kažem, a ti to prenesi svojim potomcima :
Rdja se za zlato ne prima, niti se otac odriče sina svoga!
Zašto si se ti odrekao svega, zašto!?
Ono što je zapisano zbilo se !
Ono što će se zbiti ti ćeš pričati !
To sam obećao tvojoj majci Romuli i baka Ogi, a carsko se ne poriče.
Ti si za njih car ti, ti si... moj!!
Umesto odgovora Prva Senka se trže i poče da priča:
Dok te ne vidim, ja ne znam ko si ?
Kako da ti odgovorim, kako, kada i sam znaš odgovor ? !
Znam da postoje ljudi koji za vreme života znače nešto, a onda se zaborave!
Ja nikada neću zaboravioti moga oca Armentarijusa, kao što ti nisi zaboravio tvoje Dagone i Valhone, ako i tebi to ime nešto znači javi se !
Ko si, ko si !?
Ako si i Armentoiborin, javi se, i kaži gde su ostali pobunjenici !
Predaj se i tako mi budi pokoran!
To nije poraz već odanost!
Ti upravljaj svojim životom, a ne ja!
Umesto odgovora Druga Senka, Prvoj poče da šapuće:
Ja sam tvoj vazduh, koji hoda.
Ja sam tvoj korak, koji se vekovima cedi.
Ja ti misli redjam, glavu ti na sigurno mesto smeštam.
Ja sam onaj koji je budan dok ti spavaš!
Ja sam tvoja izvidnica!
Ja sam onaj što zna ko si ti:
Ti si onaj, koji hoda bez cilja, a ne pomera se!
Ti si onaj, ko je odavno pošao, a nisi mrdnuo, daljene su ti u snovima!
Ti si onaj ko ne može dalje od Magure, a ne priznaje strah!
Ja znam da su pobunjenici, u moju postojbinu Sirdiku, kod trakijanaca, ali ti neću reći.
Da mi ne kažu da sam izdajnik !
Neću ti reći ni za one što su pobegli ispred Trajanovog mosta kod Dačana, uz desnu obalu Velike reke.
Neću ti reći ništa, jer ti si onaj koji sve ovo zna!
Opet tišina, prva senka htede da se pobuni, zar ovaj može toliko sve da zna, a ne kazuje se, ali ga opet preteče i poremeti poruka Druge Senke :
Zlato je u duplom dnu velike zemljane posude za vodu u našem oboru.
Da ti je baka Oga živa spremila bi ti meleme za tvoju opaku bolest, ovako trpi sin.. !
Prva senka, umesto tišine,čuje svoje pitanje:
Otkud znaš za moju bolest ?
Druga Senka, nastavi:
Znam ja, znam, svi carevi je boluju !
To te žena Valerija sredila!
Kada bih ja mogao, umesto tebe da odbolujem.
Ćutiš, i trpiš i kamen sve trpi, odoleva nevremenu!
Hrabrost je čuvati tajnu!
Čuvanje tajne je odlazak u smrt !
Ne nudim ti pokornost,već deo sebe, a ti uradi ono što bi i ja tebii!
Sada me vodi i kazni, zato što te ja nisam kaznio kada je trebalo !
Kada ovo sve razume Prva Senka se strese, okrenu i ode.
Kao da je razgovor bio brzo završen, jer se iznenada približi Divljoj ženi, ona bez reči skoči na konja i nastaviše put do podzemnog jezera.
Prva senka se trže zbog, još jednog, iznenadjenja, ovde je već odavno bila.
Sa mnogim pećinskim vilama, ovde se kupala.
Sada se još više iznenadi, jer stoji uz najlepši slap, koji kada pršti kao da peva.
Čuje ženski umilni poznati glas i spazi, visoku, sa tankim nožicama, ali snažnu, prelepu, vitku, figuru sa nabreklim grudima, sa plavom kosom, prozračnim i dubokim očima, sa belim zubima i osmehom koji mu je odavno bio poznat i uvek mu je odavao sigurnost i hrabvrost.
Htede da vikne :
Ask....!
Od hladnoće ili čuda ostade bez glasa, i oseti nemoć da korača.
Ili sam nije mogao poverovati to što je video .
Možda su nju poslale ove pećinske mojre da ga čuva i prati do ispunjenja njihovog proročanstva.
I da su mu to one naredile da u Koloseumu ne učini zločin, nego kaže :
Uzmi moju glavu care !
Možda to on nije rekao, nego je car tako sam čuo.
I taj glas iznenadjenja se nije čuo, jer Prva Senka skliznu u vodu i poče da batrga nogama.
Prepusti se čarima dubine i oseti kako se sve više guši i ostaje bez daha.
Dok mu je u ušima još zvonio istančani ženski glas i dahtanje, uspravi se i dodje do daha, uhvati se za Divlju ženu, ali ga i ona povuče u penušavu vodu .
Počeše da se motaju, kao meso u vrelom kazanu.
A želeo je da krikne od bola koliko ga to njihovo drmusanje kida.
On ponovo oseti onu istu čudnu masu koja se lepi uz njega, i poče da se trese, sa namerom da je skine.
Hteo je da zauvek zaklopi oči, zapuši uši.
Ti njeni pokreti su mu odzvanjali u glavi, kao isprekidani zuj pčela.
Nadolazili su kao ogromni morski talasi, uz svaki ubod se trzao i teško da je čuo svoju molbu:
Imam samo jednu želju:
Da spavam, dugim večnim snom, bez uspomena.
Kada sam ovde prvi put bio ..
Hteo bih da ne mislim, na to vreme.
Svoju molbu nije čuo, ili je nije razumeo.
Kao da su mu misli same nadolazile.
Jedna bleda penušava senka izdužuje se, smanjuje i povećava na njegovom vodnjavom telu.
To beskrvno lice, izobličeno bolom, ponovo ostavlja penušave tragove na njemu.
Isti su ga nemiri razdirali kao onog dana kada je prvi put u glavi stvorio ovaj lik.
I sada je počeo da prati njen grozničav ritam.
Ogromno penušavo telo prevrtalo se sve do kraja obale, nije se dao utopiti.
Bio je zadihan, nekako čudno bled, ponovo prošaputa:
Dobro je, stigao sam do kraajaaa!
Star sam ... staar sam.
Ti si večno mladaaa, zapenušaš kad treba!
Drhtao je.
Ta vodena igra ninfe nije trajala dugo, a već je na konju jezdio prema svom šatoru.
Na nebu su počele da se gube zvezde.
Kada je otvorio oči bio je obučen i mokar .
Nije mogao, sebi da poveruje, već je i dalje mislio da je ovo samo san, koji je započeo pre mnogo godina.
I nije mogao da shvati kada je java, a kada san.
Nikada nije znao da njegov otac ima brata blizanca vodju pobunjenika.
Iako su svi mislili da je on duks, samo se pretvara da nije. Da je Divlljakuša, ustvari, njegova žena, sa kojom ima sina i kćer.
Iako svi misle da od svoje divljine ne može da kaža čija su joj deca, niti pak može da ostari.
Nikada nije ni pomislio da je Askalapijo, ta prelepa zver koja hoda, žensko.
I da je ovo njegova Sveta Magura, koju je sinoć uništio.
A svi kažu da on, tako, samo pokazuje silinu života od koga ljudi strepe.
Šta je ovo, sada, opet neka pećina!
Zar još sanjam ! Gde sam ja!?
Poče da viče i postavlja sebi pitanja.
Pa ko sam sada!?
Kada me Maguirani neće za cara!
Ma ko sam ja, kooo !?
Ej, jadna Rimska Imperijooo!
Šta ćeš mi Imperijo kada pored sebe nikog nemam !
Sam sam, saaam!.
Otvori šator, sa namerom da na sva ova pitanja dobije odgovore.
Tamo je već stajao Askalapije sa prelepom niskom belih zuba, klimanjem glave i pogledom u sunce, poželeo mu je dobro jutro.
Ispod kožne kacige virio je mokar pramen plave kose, odakle se još cedila voda.
Iz plavih očiju još su klizile kapi vode na prelepo Askalapijevo lice.
Sa konja dizala se neka uspara i osećao se čudan zadah.
Bio je beo, na njegovim mokrim sapima, kao da je sneg, koji se sada topi, a u zelenilu ispred šatora njegova figura je bila začaravajuća.
Izgledao je, kao divlji konj koji se ne da uzjahati.
Bio je brži i od vetra.
Kada ga Gaj uzjaše, umiljat je i pitom, tek kada ga podbode i poleti,podivlja.
Imao je braon oči veliku grivu, ogromne sapi i vižljave, dugačke noge, koje su se u kasu savijale do zemlje, pazeći tako da u boju neko sečivo, ili u hodu neka grana ne dohvati jahača.
Samo je on umeo da mirno, bez suvišnog trzaja, paradno prodje pored legionara, koji su mu se divili.
Zato ga je jahao u izuzetnim prilikama, ne javljajući se konjušaru, sam ga je posebnim zviždukom dozivao.
Uživao je dok jaše Belca.
Nekada ga je sam i napasao, davao mu vodu iz šaka, koje su izgledale kao nepresušni izvor .
Vodu nikako da popije, kao da mu iz šake izvire,
Belac mu liže šake, ili mu miluje dlanove, tako dugo, dok ga ne pomiluje po glavi.
Halapljvo je gutao onu vodu, bojeći se da izvor ne presuši.
Mirno je pasao sočnu travu, gledajući ga ispod braon očiju, kao da mu namiguje, činio mu tako zadovoljstvo što je pored njega.
Počeo je da izbacuje neku vrelu balegu i mlaz žute mokraće koja zapršta oko njegovih caligola, koje su bile mokre i kaljave.
Konjušar prvo očisti čizme, a posle mokrinu i konjsku balegu.
Iz Gajovih čuljavih nozdrva šištala je vrela para, dok se iz košulje cedio poslednji mlaz hladne vode.
Ovo već nije san, pomisli on i pogleda Askalapija.
Vrteći glavom hteo je da zadrži njegov pogled i tako dobije pravi odgovor.
Ali, on mu kao i u svim dosadašnjim situacijama, ne pruži priliku da ih umiri do kraja.
Jednim treptajem oka upita ga:
Šta treba dalje da radi ?
Tek je počelo da se razdanjuje .
Na nebu nije više bilo zvezda.
U šatoru je baklja ugašena i sada se oseća samo dim.
Raširi prste i pokaza na razrogačene oči, što je bila naredba:
Dovedite mi onu Divlju ženu i Mladića sa dečjim licem!
Nije dugo čekao, a već se ispred šatora čula galama i dreka.
Dva stražara su nosila ženu kao vreću, odakle se cedila voda i staviše je na konja.
Na drugog konja uzjaha Gaj, a trećeg Askalapije.
Dečaka vezaše ispred šatora.
I odoše do špilje.
Tamo ih je već čekao Armentoiborin, duks pobunjenika.
To nije bila ona Druga Senka, već oronuo čovek, koji je želeo sam da se preda, ne zato što je pobuna ugušena, nego što je, posle dvadest godina, ispunio svoju želju da pronadje sina.
To mu je zavet predaka Valhona i Dagona.
Gaj dobro zagleda Armentoiborinu, čak bez trunčice ratničke mržnje gledao mu je pravo u ugasle oči.
Želeo je da zapazi neki pokret, da čuje neku reč, kako bi se još jednom uverio da je to njegov otac.
Ne kazaše se ko su.
Ostadoše nemi.
Od svega onoga što je želeo da mu kaže, sada, ostade nem i samo spusti oči, ali ne pogleda u Armentoiborinu i u Askalapija, već u svoje noge, kao, kada se čovek stidi i moli za oproštaj.
Tek kada vide mokre caligole, podiže glavu i raširi prsti što je značilo:
Armentoborina, duksa pobunjenika, stavi u kavez.
Askalapije poče da grči ramena i krši prste, što je bio znak da kaveza za ovog zarobljenika nema:
Bolje da ga odma ubiju.
Gaj sklopi oči u znak odobrenja, ali naredi da to učini Askalapijo.
A tek što se razdanilo i mogao je da vidi bolje lice Armentoborina, duksa pobunjenika.
Pritiskivalo ga je ovo opustošeno avetinjsko lice.
Glava se uvukla u ramena iz zgrčenih usnica osećao se neki omamljujući zadah, koji prerasta u miris memle.
Škiljave, plave, oči titraju kao da se brane od neke suviše jake svetlosti.
Ni glas da se čuje, da poremeti ovu sliku, koja još uvek u njegovom mozgu traje.
Ispred, puklo magursko polje, opšiveno rekom i vrbacima.
Sa desne strane iznikle zemunice, kao da se od straha pribile uz zemlju.
On sada iz najvećeg obora vidi lik baka Oge, koja zuri u njega i čuje njeno mumlanje i negodovanje:
Zar oca! Zar oca! Dete moje !
Zar ocaaa, da ubiješ !
Gaj kao da sve ovo ne čuje od nje, nego želi da to čuje od Armentoiborine, koji i dalje ugaslo tinja.
Želeći tako da ga kazni, zbog svega onoga što je učinio porodici i Maguri i što neće da mu se kaže!
Ćuti i ne pomera se .
Askalapije se obradova, jer druge komande nema, protrlja ruke, izvadi gladius i htede to na licu mesta da učini.
Gaj trepnu očima, što je moglo jedino da znači:
Vodite ga odavde !
Askalapije ga povede prema njegovom oboru, prodje veliki kamen i stade uz glineni vrč za vodu.
Baš kada izvadi gladius, oseti tup udarac u glavu i stropošta se.
Čovek Miš htede da mu pridje i pomogne, ali je bilo uzaludno, jer Askalapijevo ogromno telo nije mogao ni da pomeri, a kamo li da ga nosi.
I vide, kako duksa nečija ruka povuče u šupljinu cevi za vodu.
Čovek Miš je bespomoćno skako i cijukao pored Askalapija, želeći da ga što pre probudi.
Usput, mu izvuče kesu iz njegovog tajnog džepa sa solidusima, i izgubi se u obližnje šipražje.
Samo nekoliko trenutaka kasnije Askalapijo se držao za glavu i kao da se ništa nije dogodilo, namesti bolje kacigu.
Činilo mu se da se ovo dogodilo bez prisutnosti svedoka.
Uveren da je bio sam pruži nekoliko koraka posrćući i zato stade.
Oči mu se razrogačiše od negodovanja i nemoćnog besa, zato što nije znao, da li spava ili je budan.
Da li je zadatak izvršio ili ne?
Pogleda u nebo, sa namerom da dobije odgovor. Neka svežina mu udari u lice, a njemu se ponovo smrači i kao da udje u jedno veliko oko, koje ga celog života prati.
Učini mu se da vide svoje selo Kantakuzinos.
Постови
