XVII nastavak POVRATAK U ZAVIČAJ
-ovde ostajem.-dečje igre se nastavljaju,-kletve ostaju-
-kakva li će izgledati Maksimova žena..
Gusta magla se stuštila na Mons Soiceru, a njemu se učini da se to novo teško nebo otvara.
Dugo je gledao u to drugo nebo, koje beše spljošteno nad zemljom, i učini mu se da oseća težinu.
Duboko uzdahnu, ne od težine već što ne veruje sebi da se vratio kući.
Male kuće, koje su ličile na zemunice, virile su iz zemlje nekoliko stopa, a njemu su izgledale da udaraju u nebo.
Blato je prskalo ispod nogu konja, a njemu se učinilo da to zlato pršti, ili voda nadolazi.
Učini mu se da skoči i poče da trči niz brdo.
Ne da beži, nego od sreće što je to doživeo da se opet ovde malo poigra.
Sada je samo čekao da čuje, kako iz daljine njegovi vršnjaci trče i dok im parče hleba ispada iz usta dovikuju se :
Armi! Armi! Čekaj nas,čekaj !
Trčao je koliko je brže mogao, odbijajući se nogama od kamenja, dok su ga oni sve upornije zvali:
Armiii ! Armiii,čekajjj!
Ona gusta magla mu je udarala u lice.
Dahtao je od umora, padao, ustajao, mljackao je polupraznim ustima ali nije stao.
Nastavljao da trči, okretao se da vidi ko ga sve prati.
Mahao je rukama, kao da je plivao niz maglu.
Prolazio kroz poznate obore.
Preskakao ograde i udarao gromade stena.
Osetio je kako se nešto uspravi pred njim i zadahnu ga nekim čudnim mirisom, koji je podsećao na rano proleće.
Gotovo u isti mah skrenu na drugu stranu, ne želeći da sve to gleda i nastavi da trči, kako ga ne bi neko uhvatio.
Ko će vetar da stigne, ili uhvati ! ?
Eh, eh !
Kriknu kada mu se učini da je udario u nešto što mu se isprečilo.
Činilo mu se da je glava pukla, a telo mu se rasprštalo .
Kao da se spotače o kamen i umalo ne pade.
Trže se, od pomisli:
Šta dalje ?
Umesto odgovora čuje pitanje:
Ko si ti ? San ili java!?
Kako sebi da odgovorim, na svoja pitanja?
To ja tebe pitam, na mojoj si zemlji, u mom oboru !?
To i ja tebe pitam, kao gospodar ove Vaseljene ! ?
Ko si ?!
Maksima Armento Mladji !
A ko si ti!?
Gaj Galerije Maksimijan Imperator !
Zašto si pobegao sa Magure ?
Nisam pobegao nigde, Magura je deo Imperije !
A zašto si se ti vratio ?
Ja sam Imperator i rodio sam se ovde kao car !
Odjekuje njegovom glavom, kao udar ogromnog morskog talasa.
Stoji nepomično i sluša šta sam govori.
Srce mu se steglo, ne zna šta da pita i šta da odgovori.
Kada pomisli da je Maksima Armento Mladji , na licu mu se razvuče blaženi osmeh, učini mu se da nikada nije porastao.
I od srama obori svoje mirne modre oči.
Rukama poče da mota vazduh, jer ne zna šta će sa njima.
Kada mu Gaj u pamet dodje, on se prene, jer samo što ne isuče pogiu, i zastrašenim očima uplaši i sebe.
Iznenenada otvori usta kao da će nešto kazati, ali ne reče ništa.
Dalje stoji mirno, lice mu se steže i usta grče.
Ruke je ispružio kao da ih nekom pokazuje ili da nešto uzima i daje.
U isti čas čuje glasove iz Koloseuma:
Ubij, ubij, kad to car želi!
A sa Mons Soicero Svete Magure čuje:
Armi čekaj i mene !
Povedi i Stradosaaa!
Evo i Gaj će poći s tobom !
Stoji kao ukopan.
Ne zna šta sada da bude.
Armi je zadovoljan i srećan što je tu, posle mnogo godina, i što je pored reke .
Kao da nikada nije odrastao.
Spreman je na prvi poziv svojih vršnjaka, samo da poleti iz zemunice.
Gaj, kao Imperator, ravnodušno i mirno se okreće oko sebe.
Kao pravi vojskovodja, gleda koji položaj da zauzme.
Izmedju njih je Moesia Superior, Mons Soicer i odluka o gušenju pobune .
Odluka je jedna!
Jedan se ne deli, ili je to ili nije !
Ili si Imperator, ili si Armi!
Pogledom je izbegavao vojnog komandanta nagluvog i nemog Askalapija, koga je od milošte zvao Herkul.
Da ga je samo kraičkom oka pogledao, on bi u vatru i pepeo sve ovo pretvorio.
Ali, njegov izoštreni pogled dade do znanja da ga je u potpunosti razumeo, kao i u mnogim dosdašnjim prilikama.
Askalapije i vojska pred njim mirno slušaju tišinu.
A Gaj još uvek gleda u nebo, dok Armi stoji uz njega i ponavlja reči:
Ja sam tvoj Bog ! Amin! Amin!
Dižući ruke visoko ka nebu, kleknu.
Učini mu se da Armi stoji kao stena.
Okolo su legionari, a njemu se učini da ga to vršnjaci čekaju.
Izgleda da su ga sada svi shvatili.
Drugari nestadoše, a oko njega samo legionari.
Konji i ljudi ratnici prostrše se na zemlju.
Jedino je Askalapije još uvek bio pored Gaja.
Onda, kao da ga je vetar poneo, u jedan mah skoči sa konja.
Da li od umora ili zbog toga što je Gaj to učinio klekoše i oni. Na Maguri je tog trenutka lahorac zaduvao, njemu se učinilo da Gornjom Mezijom odjekuje:
Amin! Amin!
Oči mu zablistaše od suza.
Kako ga ne bi savladala sumnja, da možda greši i da je ovo samo san, ili iskušenje, pred odlučujući boj, htede da zvižducima razagna sve slutnje.
Od ovog časa počeše da mu se ostvaruju dečački snovi i potvrdjuju reči mojri i sudjenica:
Ovo će dete biti vojskovodja i car.
Nikada neće propasti !
Samo da se odrekne onoga što mu je najmilije.
Treba samo ovde na ovim ruševinama da napravi grad i založi svoju glavu !
A stradaće od onoga što najbolje ima!
Tek sada shvati da su ga baš ove reči proganjale kroz sve ljute bojeve.
Zato je žurio da se u sve ovo što pre uveri.
To nejasno brujanje, taj zov zavičaja i svetla tačka na nebu mamili su ga godinama da i njih odgonetne i proveri.
Da razazna to šuštanje, da vidi ove proplanke i dodirne tu uzavrelu tačku na nebu .
Radi tog zova iskušenja i provere snova uspešno je vodio vojsku sve do ovog magijskog brda, pored reke.
Sada ne može ni korak da pruži, reč da progovori, ni pogled da usmeri u svetlu tačku .
Ćuti, ne zna kako sebe da uveri da to više nije san .
A srce samo što ne izleti od radosti.
Šta da uradi, koga da pita :
Da li je ovo njegova Sveta Magura, što mu godinama ne da mira ?
Da li je ovo baš to mesto iz snova, koji ga proganjaju svake noći?
Da li Daganov potok, gde je njegova zemunica, sada ima vodu ?
Da li je to ista crna reka Timokus sa bistrom vodom iz koje izbija topla iskonska duša ?
Da li je i dalje ovde šiljasta planina na čijem vrhu svetli tačka, kao da se zvezda zakačila da malo odmori ! ?
Da li kamena neman i dalje proždire i guta žive ljude ?
Da li je, još uvek, na severu planina što liči na zaustavljeni brod, koji je pun zlata ?
Ako je to mesto, onda treba da znaju i ove tajnovite priče :
Da je Magura Sveto Mesto, puno mojri, vedogonja, zaduhića, proročica i vračarica, koje mu poručuju:
Da svako zlo ima lek, a svakom zlu smrt je najbolji lek !
Da od ljudske reči nema gorega zla!
Svaki čovek ima neprijatelja, ptica kopca, a reči život svedoče !
Taško onom gde se one nadju i njihove reči ne čuju!
Da je Moesia Superiore puna zlata, ali i nesreća.
Da je Daganov potok bez vode gde je njegov obor i zemunica, Mitreova kazna, što mu se najlepša devojka, njegova prababa, ne podade, ne dragova i ne radova, no je tu pusti sa visine da jalova ostane i reka navek bez vode bude.
Muškom bogu se ne može ništa uskratiti .
I ovo još da znaju :
Taj beli kameni brod tu stoji, zato što je skrenuo sa rečnog toka, kako bi Prokurator aruarriarum, ukrao zlato I bogovi ga skameniše.
Još uvek stoji i čeka na vrhu planine !
Treba da znaju priču i da je Veliki Trajan planinu presekao, more isušio i most preprečio da bi taj zlatni brod u Danubius vratio.
Treba, još da im kaže da su rudnici zlata Pingus flovius i Guduscumu.
I da svi znaju da je on, njihov Maksima Armento Mladji, sada Pater Patriae !
Ima još mnogo da im priča, ono što je postao, saznao i naučio !
Ono što može!!
Kao da je odavde juče sanjiv otišao .
Sada stoji, kao da nekog čeka da izadje iz dvorišta palate, koju samo on vidi.
Vidi i kako se zlatni brod u Danubius uranja, a on ni rukom da mahne.
Kako sa šiljaste planine zvezda polako odmiče, a on ni da se pomeri za njom.
To mu beše jedini san:
Ako je to ona njegova Magura iz snova, da tu napravi zlatni grad bolji nego Dioklecijan, koji je bio najveći solinski i rismki baštovan, a ne ratnik. Da li će mu otac i sada verovati da je došao da sazida bolji grad nego što je bio Aurelijanov.
Sada od Aurelijanuma ostale su samo porušene zidine, razbacano kamenje, i zastrašujuće priče o teškom životu.
Gaj obećava, već sutra, da će tu napraviti novi grad.
Svi Magurani za ruke da se uhvate i da se telima živim opašu, i da još dodaju sve grobove, toliko će veći njegov grad biti od Aurelijanuma i lepši nego solinski Dioklecijanov letnjikovac.
Njihove će kosti, i pepeo tu da ugradi ?
Da se ne zaboravi ko je bio Maksim Armento Mladji, i ko je Gaj.
Kao što sada niko ne zna, ko to beše Aurelijum i gde je sada grad Aurelijanum, i kakv je sada ?
Ako je to ona planina, koju je njegov otac Armentarijus voleo, da put izgradi da brže do velike reke stignu .
Kako će ova brda da skloni ?
Da sjajnu zvezdu sa vrha skine, svi da se greju.
Kako, kako ?
Ako je to ona duga planina što na zlatni brod liči, zamoliće on svoje bogove da je malo pomere da je do Danubiusa dovuče, i zlato da vrati tamo odakle je došlo, u šest mora i reka, a vrhovnog nadzornika da ostavi skamenjenog.
Da sve pećine otvori i ljudi da se više živi tamo ne gube.
Da iz reke toplu vodu u dvor dovede .
Zamoliće svoje bogove, da se rudnici širom otvore, kopači više da ne ginu.
I što god još žele, on sve može, neka mu se jave!
On je samo njihov Pater Patriae !
Mons Soicera je njihova Imperija!
Gaj se ne pomeri sa mesta, a učini mu se da se kreće, ili da se cela Sveta Magura trese, a nebo udaljava.
Uspori svoj pogled kada iznenada stiže do šume.
A tako je silno žurio do ovog mesta, koje je bilo pored potoka, do puteljka sa koga se uvek vraćao do svoga obora.
Gotovo je, celim putem trčao, sustizao i prestizao ljude na konjima.
I sada učini takav pokret kao da će potrčati, na istočnu stranu, pored Dagojevog potoka koji nikada nije imao vodu.
Mitreova kletva ostala je za navek, a da niko nije otkrio tajnu.
Sada nema tog puta nema tu nikoga koga bi on pretekao.
Dole, zelena trava i visoka šuma, a gore plavo nebo i razapeti sunčevi zraci.
On izmedju sam, nema potoka ni puta, samo Timokus i dalje vijuga pored njegovih očiju.
Tamo daleko i visoko, šiljata planina je udarala u nebo, a brod se u vazdušnom talasu ljuljao polako.
Sve je tu, a nikog nema da posvedoči.
Bilo bi mu drago da sa nekim, koga odavno poznaje, porazgovara.
Pogledom skliznu sa puteljka kraćom stazom prema potoku i svom domu.
Očekivao je da vidi svoje nekadašnje vršnjake.
Pa da započnu magurske borbe gladijatora.
Ili raznim igrama da oponašaju roditelje .
Da oživljavaju priče koje su slušali.
Da se do iznemoglosti tuku, dok im krv iz nosa ne pocuri, a znoj se i po drugi put isuši.
Da se utrkuju, ko je najbrži da ga ljube u zadnjicu.
Ko stigne poslednji dobija po jedan šamar, što bi značilo, samo ko bajagi, skidanje glave.
Onaj ko dobije šamar ispada i ne može više da se bori, mrtav je .
Da zapišuju jedni druge i ko bude suv da ostane jedini obučen, a drugi goli u selo da odu i pripreme otkup za odeću.
Usput svima da pričaju ko ispušta najsmrdljivije gasove iz zadnjice. .
Da gadjaju ptice u letu, ko pogodi da je pojede sam, a drugi da mu broje zalogaje.
Da se satima igraju staklenim i glinenim lopticama, bacajući ih u jednu rupu, dok su im oči bile zavezane.
Da skaču u dalj i uvis, ko preskoči svoju senku i visinu, dobija krunu od bundeve, štap od vrbe i krunu od lanjske ruže .
Da svi zarone u vodu i ko najduže izdrži, da bude Vodeni car.
Da podignu najteži kamen i prenesu ga preko reke, ko to učini da ga nose do sela, i viču :
Ave magurranski Cezare !
Da se satima udaraju drvenim močugama.
Da drvenim strelama gadjaju kroz prsten u naznačenu tačku.
Da zatvorenih očiju gadjaju jedni druge blatom pravo u glavu.
Ko ostane bez čvoruge i ko ima najviše pobeda biće maguranski Cezar.
Ko prvi muškost nadigne i seme izbaci, biće prvi maguranski kresač.
Svi će ga slušati i poštovati, klanjaće mu se .
Svima će naredjivati i sve će izvoljevati .
I sve tako dok se iz sela ne začuje prvi poziv da je vreme povratku .
U svim igrama mogao je da bude prvi, ali to nikada nije želeo.
Kada je praštao Stradosu i ostavljao ga da bude prvi, znali su drugari da je igri došao kraj.
Znao je da se njegovi vršnjaci posle neće sa njim družiti.
Uzaludno je sebe ubedjivao da ih je tu, sada, video.
I igra samo što nije započela, treba samo oni da ga ugledaju.
Žurio je da im kaže da ovo sada nije igra i da je on zaistinski rimski car, a ako oni žele, eto, biće i maguranski.
Samo neka malo zastanu, da ih bolje vidi.
Kao da su to neki bosonogi dečaci skrenuli, da pre njega stignu u selo, i viču:
Maguraniii, evo vratio nam se Armentoooo!
Ave maguranskiski Cezare ! Ave Cezare !
Augustus Armentarijuss!
Učinilo mu se da je to najveća povorka koju je ikada u životu video.
Ma kakav Rim, cela Sveta Magura je došla da ga vidi.
Sva seoska deca nagrnula su da ga očima vide i rukama dodirnu.
Muškarci, njegovi vršnjaci, su se dozivali, a oni koji su imali buše ili panove frule, neprestano su tuljali jedno te isto, a devojke pevale, upadale jedna drugoj u pesmu u grlo.
Plešući i krećući se u ritmu devojke dolaze u stanje neobuzanosti, radosti i mističnog transa.
Još se ovo snevanje dobrodošlice nije završilo, a pored njega protrča goluždrav Mladić sa dečjim licem.
Padao je, ustajao, brisao sline, hvatao se za noge, koje su mu bile crvene i oguljene, prljave i čvornovate, tanke kao vrbov prut.
Nije mogao zapaziti da li ima po šest prstiju na obe noge..
Gaj i sada čuje decu kako viču:
Armentooo! Armii! Armiii! čekaj i nas, evoo nas, evooo! Idemo !.
Mladić sa dečjim licem, je još brže trčao, niko ne može da stigne vetar.
Hoće prvi da očima pomiluje cara.
Da ga bolje vidi i upamti kada bude tražio njegov lik na koži, koja će biti izložena negde na raskrsnici puteva, gde prolaze legionari.
Iz bujice dogadjaja i stotinu likova iz najranijeg detinjstva, on izdvoji jedan.
Tek sada se Gaju pojavi slika, kada je prvi put bio sa nekom mladom osobom suprotnog pola.
Time je i odgovorio sebi na već, davno, postavljeno pitanje :
Kako izgleda žena koja će se prva dati njegovoj muškosti ?
Ili kako će taj ženski stvor reagovati kada vidi i oseti njegovu muškost?
Još uvek se ispod njegovog ogromnog tela uvija neka živa topla masa, koja je jecala, drhtala, stenjala, cvrčala, grebala ga po telu.
Gnječila se sama, uvijala kao biljka i migoljila kao zmija.
I tako sve dok mu se ne smuči i zgadi, počne da mlatara celim telom.
Ispuštala je čudne krike, koji su prelazili u neki milozvučni poj.
Izgledalo je da će svakog časa da se raspadne, raspršti, izmigolji, ili istopi od svoje vrelosti, a ona se i dalje uvlačila kao crv ispod njegove znojne i usparene kože.
Zurila mu u smirene duboke plave oči, želeći da ih uznemiri svojim pokretima i uzdisajima.
Ispuštajući smrdljivi dah iz ustiju, pevala je, u ritmu njihanja njenog tela.
La, lalala! la, laaala!
Iz njegovog čuljavog nosa šištao je hladni vazduh, kao da je duvao vetar, što je samo potvrdjivao da je bio nezadovoljan, jer i sam ne zna, kako se ovo žensko stvorenje našlo ispod njegovog tela, i zajahalo mu muškost, a da on to nije osetio.
I zbog takvog silnog jeda, telo mu obli neka čudna lepljiva tekućina, on se strese od jeze, jer nije mogao osetiti odakle pristiže čudni miris.
Osećao je da će se svakog časa stropoštati sa neke velike planine.
Tek onda kada je osetio da je lak kao perce, poče da mlatara rukama, da uvija telo, batrga nogama, kao da sa sebe skida neku lepljivu masu koja se stvarala u oklop.
I ovo žensko stvorenje, kao čičak spade sa njega.
Njena ispružena ruka, čini se da htede da se zadrži, ali je to bila ispružena ruka koja je čekala da dobije nešto.
I sada i tada ta ruka je ostala prazna, a ono,
la, lala! la, laa!ostalo je u grlu!
Armento je okrenuo glavu da ne gleda njeno crveno bubuljičavo nago telo, čiji su delovi i dalje bili raščerečeni i zakačeni o njegove zenice.
Dugo je zurio u veliki kamen, želeći da se uveri da ih niko nije video, pa ni baka Oga, čije je, sigurno ovo delo, pomisli Armento.
O nekom posebnom doživljaju, za njega, ili izlivu uzvišene ljubavi, nije bilo ni reči.
Jer, on to nikada nije osećao, niti je znao da tako nešto postoji.
Ovaj čin koji se u magnovanju, maločas zbio, za njega je bilo jednostavno, grubo i hladno spajanje bića koja nešto zajedno žele, kao i u mnogim prilikama pre toga.
Jedina je razlika što je sada ovo bilo žensko stvorenje i što će se tragovi tog spajanja videti kasnije.
U selu se već pročulo da pričaju...
четвртак, 17. децембар 2009.
Пријавите се на:
Постови (Atom)