-Ne postoji istorija, ne postoje mrtvi ni živi.
-poatoji samo prošlost,odnosno sadašnjost života
-hajde učeniče Srejoviću kažite nešto o rimljanima!!!
-profesoeice nisam bio na času!!!
Postoji samo prošlost, odnosno sadašnjost života!
Postoje samo ljudi koji umeju da razumeju i sve ovo da razvrstaju.
Pa gde smo onda mi sada!?
Ljutito se brecnu Srejović sa namerom da nasrne na sagovornika!?
Svaki deo života, doziva na svoju stranu, da ne bude zaboravljen, eto to je istorija, nju stvara onaj ko živi i ko to ume da radi!?
Srejović se još brže okreće da zapazi tog što mu sada drži predavanje o istoriji.
Ovo je istorija koju sada svedoči samo kamenje!
Ali, taj glas, delovao mu je kao jedinstveni šum, ili ujednačena pesma na la, lala, la, laa!!
Iz svakog kamena čulo se la, la, la!
Misterija vremena prekrivala je svačije lice i nije se moglo razaznati ko je ko, ili kakav je to pokrov sakrivao zagonetni glas.
Razgledanje lica, značilo je osluškivanje glasa istorije.
Ili skidanje svakog kamena ponaosob, značilo bi listanje istorije.
Podizanje vazdušastog pokrova sa zemlje do neba, značilo je otkrivanje nečije duše, koja je stvarala takvu prošlost.
Kada se to učini, kada se udje u prošlost, sve zacvili.
Kao da zemlja progovori ili to sadašnjost zateže svoju izbušenu, smrdljivu staru zakrpu.
Svaki nervozni i isprekidani glas značio je samo jedno la!
Užareno i zbrčkano lice, sada samo što ne izgovori to la, nego se zauvek zgrči.
Miran i tih glas značio je da pred sobom ima lepo i ugladjeno, umiljato lice,što lioči na budućnost.
Čini mu se da, sa lica, mirno čita, uzbudljive stranice istorije.
U jednom trenutku, glas se nije čuo, a to znači da je govornik stao, da je nestao ili da se zbunio.
Promišlja neku drugu bujnu maštovitiju prošlost.
Nema nikog sada da posvedoči da je istina sve ono što se čuje.
Srejović je hteo da podigne glavu i da vidi ko se to zaustavio.
Medjutim, začuše se drugi glasovi i nevidljiva prilika nestade.
Zurio je u dugačke hodnike oka i slušao nepoznate zvuke prošlosti, što žele da se u plamen pretvore.
Medju ovim zidinama ustajali je vazduh koji ne dozvoljava da se rečenica završi do kraja i zato se zvuk više nije čuo.
Ali ljudi nisu nestali i dalje su tu ,vrpolje se,kao da visokoumno razmišljaju.
Njihove misli se nisu razaznavale svaka je htela da bude prva.
Kroz njegovu glavu proleću mnoge pretpostavke o mogućoj paranormalnoj istini.
Sve što se ovde vidi ne može biti bezimeno.
Tu su bili ljudi, koji su imali svoja imena, svoje karaktere, svoje snove i nade,svoju prošlost.
Sada su samo ovo kamenje rasuto,sasušena trava,istruleli vrbaci i posušene topole i borovi.
Po svemu tome oni su sada nama bliski.
Da li medju ovim porušenim zidinama, zaista, postoje tragovi nekadašnjih stanovnika.
Sada nevidljivi, oni i ne slute da ih sve neko gleda i čuje.
A da li znaju koje je sada vreme
Znaju oni za veliku vojsku, za Rimljane, Varvare, Slovene i Hune, ali ne veruje da se nismo pomerili i ne znaju koje je sada vreme.
Znaju kada će grad biti u sjaju i mraku.
Poharan, razoren, zapaljen, uništen, dogradjen.
Znaju ko će biti rasporen, ko streljan, ko razapnut na mrežu srama.
Znaju ko će ih kada i zašto izdati, zapaliti, prevariti, ostaviti, pobeći. Oni su najbolji svedoci,prevara,pljački,obljuba.
Znaju oni sve, ali niko ih neće poslušati.
Kao da su prespavali jednu noć, kada je počelo novo rušenje, paljenje i ubijanje.Nisu iznenadjeni ni uplašeni. Nego su mirni,kao da ništa ne vide i ne čuju.
Ne boje se ni da im ponovo unakaze lica, izvade oči,znaće oni ponovo da nadju svoj put,koji vodi kroz jednu tačku.
Ni jedana ružna slika ne može da poremeti tajnu njihovog nastanka i sadašnji naum života.
Čini se kao da su još uvek živi i da je ovo njihovo vreme.
Od ovakve pomisli Srejović se trže, poče da se okreće, da prevrće neke papire, da traži nešto, ili želi da zapiše ono što mu je malopre minulo kroz glavu.
Unezvereno gleda u prazne šake, ne verujući da je beleg negde bacio .
Mahinalno uze maramicu iz džepa i poče da briše ruke, oči, a potom i nos .
Ali i dalje je načuljio uši da dobro čuje šta mu to kaže umiljati ženski glas .
Čini takve pokrete i otvara beležnicu da zapiše šta će čuti.
Ispruži noge kao da je na krevetu i zaspa.
Gospodine, naučniče, lepotanu moj !
Uz vašu priču recite i ovu moju .
Recite neka puste, i ovo :
Zemlja, reke, oblaci, korenje, drveće, grane i ove ptice,mravi i druge bubice i domaće životinje, krvoločne i otrovne zveri, puzavice, topole, vrbe, i to su ljudi, a zemlja je majka svima.
Vekovima su tu uz majčicu zemlju, a Vi ste ih zaboravili.
Bili su i ostali ovde, nisu se pomerili.
Ove nabujale krošnje su njihove glave.
Ovo raštrkano granje njihova rebra.
Njihov glas je ovaj vetar.
Lišće što treperi njihova je kosa.
Oči, ovo prozračno sunce.
Krvotok ova voda što žubori.
Njihove misli su ovi mravi što mile,a ove zmije su im otrovne reči.
Ove travke su njihova deca, ove sasušene grančice, su njihovi preci.
Pupoljci su retki, ne mogu odoleti vremenu i kosačima.
Zemlja im je krevet, a nebo večiti pokrivač.
Eto to su ti besmrtni ljudi iz prošlosti.
Oni nisu otišli nigde, ostali su tu sa vama u ovom prostoru, ali u drugom obliku ovog vremena.
Vi izmišljate neke careve, imperatore iz Rima.
Opisujete dogadjaje iz prošlosti.
Izmišljate bajke, deci pre spavanja.
Ni san vam ne pomaže da to opravdate.
Pa ako tako želite neka i bude.
Istina je da je to na zemlji jednom, ipak, bilo, a majka zemlja je jedna.
Ono tamo visoko i zeleno, bujno rastinje, što sebi krči put do reke, što se diže sve više u nebo, to je moj, mili, brat, moje cveće Maksima Armento.
Ja brata nikada nisam videla, za njega samo znam iz priča.
Ali sam svakodnevno sa njim, uz njega sam.
Danima I noćima se molim i njegovom i mom bogu za njegovo I naše zdravlje.
Samo ga osetim kroz maglu, koja je stalno u mojim očima.
Vidim ga na belom konju, sa raširenim rukama.
Vidim ga kroz čistu mesečinu i kada je dan.
Lice mu izgleda, kao lice kipa izvajanog od zelenog, kamenog bloka. Vidim ga iza svakog ugla.
Klesan srcem i trepavicama, brušen mojim suzama.
Vidim ga kako se leluja kroz vazdušaste nebeske zlatne niti zakačene na grančice.
Prepoznajem njegov glas, izmedju nagomilanih zvukova vremena.
Osećam njegovu nagomilanu snagu što se propinje kroz svaki koren koji spaja vekove.
Ne možete ni zamisliti kako se osećam kada mi on dodje, onako sa prćavim nosom i traži od sestre da mu pomogne u nevolji.
Eto tako ja brata Maksima Armenta Mladjeg osećam.
A kada je otišao, majka i otac su mnogo patili.
U zemlju su propali da ga nadju.
Šiljatu planinu su prokopali.
Posle su mi govorili da moj sin Daja mnogo liči na njega.
Pa su ga i zato prozvali Daja imperator.
Majka i otac su ostali da ga čekaju.
Nikada nisu verovali u priče da su ga ubili legionari pored Velike reke, zbog zlata koje su kod njega našli.
Nikada, nisu u to verovali! Uvek su imali nadu da će se vratiti!
Posle, se otac odao u duksa crnih legionara, tako ljudi pričaju.
Kažu ljudi, skroz se izmenio, skroz!
Za njegovu ženu, ništa ne znam, ni za decu .
Opet čujem priče, ona njegova Divlja žena, lunja Timokusom, i vuče onog šepavka Armija Cajla, sve misli da će da nadje svog muža cara.
Mi smo otišli na Veliku reku.
Sin Daja je tamo počeo da gradi kamenu kuću.
Imao je veliko imanje i dosta robova.Dali mu da čuva limas i da bude duks pored Velike reke.
Eto, to da još kažeš naučniče, to je važno.
Ja sam Gajova sestra, a ono tamo što ti maše je moj sin Daja, on ne može da se kreće.
Robovi mu slomili obe noge.
I to neka ostane u ovu priču, molim te, gospodine, lepi naučniče....
Kao da se budi iz nekog dubokog sna Srejović, poče da korača kroz nepregledne ruševine istorije.
Živ nije, što je dozvolio majstorima da pregrade Dunav i da se tako okameni glava ribočoveka u Lepenskom Viru.
Žuri da sretne, Dioklecijana, cara Trajana, Konstancija, Gaja, da vidi tog čuvenog Daju, bez noge.
Da presretne Aurelijana sa tovarom zlata.
Hoće da odgonetne zašto su u rimskoj državi robovi mrzeli rad, a slobodni su ga prezirali kao robovski poso.
Kako bi taj odgovor preveo na sadašnje uslove ?
Niko neće fizičke poslove da radi!
Usred koraka čuje neko šaputanje .
Pomisli da je to onaj malopredjašnji glas .
On sada sebe vidi u djačkoj učionici i čuje razgovetni staloženi umiljati ženski glas:
Istorija je orudje koje govori, a prošlog časa smo govorili o tome .
A istorija kaže da su u prva dva veka postojanja Rimskog carstva vladali mir i red.
To je pogodovalo razvitku poljoprivrde i kulture.
U trećem veku počele su provale raznih varvarskih naroda i...
Istorija govori da je Rimsko carstvo trajalo petstotina godina, koliko je otprilike trajala i njihova republika.
Dakle, deco, prošlog časa smo govorili:
Kako se i zašto rimska Republika pretvorila u carstvo.
Govorili smo i ko je to bio Gaj Velerije Maksimijan !?
Ajde ti Srejoviću, ponovi nam lekciju sa prošlog časa!
Prtofesorice, nisam bio prisutan prošlog časa, kada smo to učili, bio sam bolestan!
Sedi, za sledeći čas da naučiš !
Dobro, profesorice, naučiću, naučiću, svakako ću naučiti!
Jednoga dana ću vam i dovesti Gaja, da ga vidite, da ga bolje upoznate!
Profesporica istorije u gimnaziji ovaj odgovor nije čula, a i da jeste, sigurno bi rekla:
Dragoslave, sa tobom nešto nije u redu, sutra mi dovedi roditelje !
Srejoviću se sve činilo da taj sledeći čas traje večno.
Da sa njim stvarno nešto nije u redu.
Jednu običnu lekciju iz istorije uči toliko dugo.
Da to njegovi roditelji saznaju, pomislili bi da je pubertet stvarno čudo i da kod nekih dečaka zaista predugo traje.
I zbog tog obećanja, dato profesorici istorije, odlučio je da studira arhelolohiju, a ne medicinu koju je toliko voleo .
Hteo je da ljude leči, a ne da im kosti u zemlji traži.
Tek posle toliko godina, arheologu Srejoviću se ovaj dogadjaj iz školskih dana pojavi u snovima, kao da je bio juče:
Profesorice, kada smo to učili nisam bio na času, zbog bolesti .
Za sledeći čas ću naučiti, sigurno, sigurno !
Obećanje koje je dao profesorici istorije još nije ispunio.
Pa to nije pošteno učeniče Srejoviću!
On htede, da onu Galerijevu glavu zaprti na ledja, pa pravo u Kragujevac, ispred stana profesorice istorije, da joj ispuni dato obećanje.
Da joj pokaže da je lekciju naučio i da je dato obećanje, evo, sada ispunio.
Ali se trže od te pomisli, jer je dobro znao da je profesorica istorije odavno mrtva.
Sada je sve ovo toliko beznačajno, jer niko mu neće poverovati da je iz istorije dobio jedinicu i da je lekciju :
Rimska država u doba carstva, tek sada dobro naučio .
Da je najbolji svedok Gaj Valerije Maksimijan, koji evo stoji pored njega, ćuti i čeka kao razapeta strela da sve ovo potvrdi.
Brišući nos maramicom, htede da pozove Gaja da sve ovde ispred kamera posvedoči, ali ponovi samo ovo :
Vidite, to su neke civilizacijske lekcije koje mi zaboravljamo za budućnost .
Na svima nama, nekom više nekom manje, je velika obaveza da o svemu tome brinemo i da se staramo da tako bude.
Ako to ne bude tako, onda ćemo imati žalosnu sudbinu da ono što imamo u ovoj državi ne umemo da iskoristimo kao bogatstvo prošlosti neke druge civilizacije..
Prosto, ne smemo dopustiti da naši spomenici zarastu u korov i da budu zaboravljeni.
Jer jedan arheološki spomenik, ako ga otkrijete i odgolite, a ne zaštitite, za budućnost ne postoji.
N: Ali profesore,da se vratimo na konkretne stvari, mi govorimo o Galeriju?
S: Jeste, i ja o njemu govorim.
Istina se nalazi iza stvari,a ne u stvarima,džaba gledate u ove zidine, možete ih razvaliti i uništiti, ništa nećete razumeti ,niti nešto shvatiti,ako ne udjete u dušu prošlosti.
Pa arhelogija je filozofija o prošlosti čovekovog stvaralaštva.
Prošlost ne umire, samo tera na stvaralaštvo!
Prošlost tera na stvaraalaštvo,da , da!
Morate se vratiti u prošlost,da bi razumnije živeli!
Ako ne naučite nešto za budućnost, nestaćete pred zubom vremena i bićete zaboravljeni.
N: I kako to da uradimo,profesore Srejoviću?
S: Rekao sam,povratkom u prošlost!
Treba da vratimo ugled školi i da učimo decu da vole istoriju i prošlost, kako bi bolje koračali u budućnost.
Ne govorimo deci,samo o tragovima razaranja,o varvarskim najezdama minulih civilizacija.
Pokažimo im šta pojedinac može da uradi kroz istoriju kao deo ljudske populacije .
Pojedinačno svi mi možemo da uradimo mnogo!
Molim, da znate, to što rekoh da ostane tako !
N: Kamera, mene u kadar, tako:
Ostaće sve ono što ste rekli profesore Srejoviću.
(bože ne mogu da završim ovu priču, ako nastavi da skače sa teme na te temu i razgovara sam sa sobom. )
Ali sada profesore Srejoviću recite:
Kako ste pronašli Galerija ?
Zar je moguće da u plastu sena pronadjete baš tu iglu, koja se vekovima traži ?
N:Nastavite, nastavite sa snimanjem !
Srejovića obuhvati hladan znoj i on htede da započne priču koju je već spremio, ali se priseti sna i onoga što je sebi obećao.
Nejasno mu je, otkuda oni sve znaju, a nikada nikom ništa nije rekao o glavi Galerijevoj.
Gledao je nekoliko trenutaka u kameru, zabezeknuto, jer je iz nje virila Galerijeva glava, koja mu je odsečno odmahivala.
Tek, malo da se skoncentriše otpi nekoliko kapi kafe.
Pored plastične čaše ugledao je beležnicu koja je bila potpuno prazna.
Ta belina ga nije zbunila, ali ne zna zašto je tu i postavio.
Svojski se trudio da se ne primeti ova njegova smušenost.
I tog trenutka je sebi obećao da će sve staviti na papir, kada se ovo završi.
Učini mu se da poče da pretura po pisaćem stolu
Naravno, o snu ni ovoga puta neće napisati ni reč.
Zato je smireno i budno nastavio da priča:
postoji samo prošlost,odnosno sadašnji život
Постови
