ODJECI

POVODOM  knjige  O MOMI DIMIĆU

 

 

Драги Јоване,

прочитао сам Твоју с пијететом писану књигу о Моми Димићу. И не само о Моми него  и о времену и људима којих више нема али које си ти, на свој начин, оживео у својој спомен књизи. Више пута сам се, раније, питао зашто они писци који су били блиски с Момом ћуте.  И не само када је Мома у питању, него и други. Ето, Зоран Милић. Посмртно је његова супруга Јагода штампала Сабрана дела, а другари се не огласише...а имају све, простор и место где би се огласили. Ћуте, мој Јоване...

Поздрав Теби и Твојој Породици.

Уз најлепше жеље Мирослав

 

 

 DRUGI PIŠU

PUT U ART - MAGAZIN 

"Kada pesnici plaču” – Jovan S. Mitrović o knjizi posvećenoj Momi Dimiću

Dec 14, 2014 - Intervju

Promocija knjige ”Kako će moja majka pričati o mojoj smrti – knjiga o Momi Dimiću” autora Jovana S. Mitrovića, bila je 12.12. 2014. godine u mirijevskoj biblioteci. Da, kako napominje autor, ”ne bude zaboravljen Moma Dimić” nastala je  knjiga u izdanju izdavačke kuće ”Intelekta” iz Valjeva. Književni klub ”Mala Ptica” na novoformiranim ”Mominim danima” omogućio je poslednjeg dana ovih susreta promociju upravo ove knjiga. Pred punom salom biblioteke u Mirijevu autor knjige je sa poštovaocima lika i dela Mome Dimića podelio svoje emocije, svoj stav da u publici nema nijednog novinara niti kolega i sa setom zaključio da su došla neka nova vremena. Sa ovim piscem zavičajnog ambijenta iz Bora, koji je do sada objavio 18 knjiga razgovarali smo na samoj promociji:

Interesantan je naslov knjige,  recite nam kako je knjiga dobila baš ovakav naslov?
Radni naslov knjige bio je ”Živi dnevnik ili  živeo život Moma Dimić” na Blogu ”Univerzumm” naslov je bio ”Kada pesnici plaču”. Izdavač je, ipak, prelomio i naslovio knjigu po Mominoj pesmi koju je posvetio majci. Obrazloženje izdavača bilo je da je Moma sam dao naslov ovoj knjizi, otuda ”Kako će moja majka pričati o mojoj smrti”.
Knjiga predstavlja specifičan dokumentarni zapis iz njegovog književnog opusa.
Zabeležena su sećanja na Momine boravke u Timočkoj krajini i Boru, učešća na ”Književnoj koloniji u Zlotu”, ”Balkanskim i oktobarskim sretima pisaca” u  Beogradu, Šapcu, Valjevu, Negotinu, Kladovu i Boru.
Ova knjiga je, rekao bih, moderan roman o Momi, o njegovom Mirijevu, mom Boru, selu koje se zove Zlot nadomak Bora, Beogradu, Srbiji i svetu.
Pre svega ovo je istinit roman o jednom prijateljstvu koje će večito trajati. Meni se i danas čini da su mnoge moje napisane rečenice, ustvari Momine misli. Sve mi se čini da je naše prijateljstvo u današnjim uslovima  velika  fikcija, koja zapravo, jedino može piščevom imaginacijom da se izmislili, a mi smo ga  našim srcima više od trideset godina pa sve do pre šest godina uistinu živeli.
Nadam se  da je ovo knjiga o kojoj će tek biti reči, na to nas je Moma zadužio, da ga nikada ne zaboravimio.
Moma Dimić je preminuo 8. juna 2008. godine u Beogradu. Sahranjen je 12. juna 2008. godine na mirijevskom groblju u grobnici porodice Dimić, pored svoje majke! Objavio je preko 40 knjiga. Još 1966. godine napisao je roman ’’Živeo život Tola Manojlović’’, koji je pretočen u dramu koja se u ”Ateljeu 212” igrala preko 400 puta.
Druge životne drame Mome Dimića tek će biti igrane, ovo je samo početak. Ova moja knjiga o Momi je koncipirana kao feljton, a s obzirom da je  2010. godine u 35 nastavaka izašla na Blogpostu ”Univerzumm” i naišla na odlične reakcije čitalaca, sled njenog štampanog izdanja bio je neminovan. Ma kako se činilo da je Moma Dimić ’’zaboravljen brzinski’’ ipak postoje oni koji se sećaju njegovog lika a poštovaoci poput Književnog kluba ’’Mala  ptiica’’ i biblioteke iz Mirijeva koja nosi njegovo ime, dalje podsećaju na ovog našeg romansijera, filozofa i putopisca. Ova je knjiga nastala sa željom da Moma bude uvek sa nama, to su prepoznali i ljudi iz izdavačke kuće ’’Intelekta’’ iz Valjeva i matično preduzeće, gde sam  radio, ŠRIF iz Bora, koje je pomoglo štampanje knjige.

Šta ste sve, istakli i zabeležili u knjizi o Momi Dimiću?
Između ostalog u knjizi su i njegova putovanja po svetu, gde je boravio i uvek navraćao do prijatelja u dijaspori. Deo toga sam već pomenuo u pređašnjem odgovoru, ali evo recimo tu njegovu prisnost i čovekoljubljivost, potvrdili su je i mnogi prijatelji čitajući pomenuti Blog javljali su se iz Kanade, Australije, Nemačke, Francuske iz Zadra, Šibenika, Knina, Skoplja i Rusije. Bilo je preko 10.000 čitalaca. Zabeležio sam i sećanje na moj prvi  susret sa Momom sedamdesetih i poslednji u maju 2007. godine u Beogradu. Ja ovu knjigu doživljavam i kao monodramu o vremenu koje je prohujalo i ostavilo tragove i  životne boje između korica ove knjige.
Dimić je, zapravo, neizmerno voleo svoje Mirijevo i mirijevske  brežuljke, kao ja  svoju kozarsku ulicu u Boru i o tome sam pisao u ovoj knjizi. I po ko zna koji put čujem kako Moma govori onaj početni monolog iz priče ’’Osveta’’ ,,Kad u proleće Mirijevo zamiriše na ljubičice i obavezno trešnjin cvet, ozelene leje po  baštama…’’ ja se setim  moje  Kozarske  rudarske kolonije u Boru, koja je puna prašine i kaldrma, ali sam je voleo i zato je ima svuda.
Dimić je bio pre svega čovek magnet, prihvatala ga je svaka sredina. Umeo je  svakog septembra i oktobra da na ”Međunarodnim susretima pisaca” okupi 40 do 50 pisaca, Španaca, Italijana, Šveđana, Francuza, Austrijanaca…
I gde god da je bio, on se vraćao zavičaju, to je jedna potpuna autentičnost, bar za mene. Gde god da je bio držao se svoje doslednosti, bio je van politike. Najradosniji je bio kada govori o Srbiji i poseti Srpskoj carskoj larvi na Svetoj  gori, kao da se tamo rodio i živeo. Nadahnuto je kazivao priče o Hilandaru i uvek  završavao ,,Koliko god da se o Hilandaru, a povodom osam vekova postojanja, pisalo i govorilo, sve nije niti će biti rečeno i napisano,,. Još putovati je moguće i živeti javno, pisao je Moma u svojim  knjigama ,,Hilandarci ,, i ,,Mesta’’.
Ima još puno toga što je u knjizi, a ovde nije rečeno. O haiku poeziji, avangardnim piscima, o Momi kao scenaristi, o recenzijama, o rođendanima i tortama, o onome šta je radio i voleo njegov Tola to je i Moma i o onome šta nije Tola Manojlović nije ni  Moma Dimić, o prvoj objavljenoj priči u Ninu, o oružju. Posebna priča je o njegovom čuvenom ledenom humoru , o njegovoj reči koja se  poštovala o njegovoj  pesničkoj  zaostavštini i da ne nabrajam.
Pisac o kome ste pisali je očigledno za Vas po mnogo čemu specifičan, sem Vašeg prijateljstva sa njim šta biste izdvojili za ovaj kratak intervju, a deo je temperamenta Mome Dimića?
Dimić je voleo ljude, pisao je o njima kao da neposredno razgovara sa čitaocima i svojim junacima. Ta prisnost sa ljudima otvorila mu je vrata književnosti zajedno sa njegovim Tolom Manbojlovićem. Pripremajući seminarski rad pod nazivom ,,Dokumentarnost u  književnosti,, od njega sam naučio da  je tačka najbolji dokument, a da je čovek najverodostoji  dokumet svoga vremena. Ponovnim iščitavanjem knjige ,,Čitulja,, shvatio sam da svaki pisac u svom delu nešto zavešta, stavlja na kraju tačku života. Tako je Moma u ovoj knjizi naznačio tačku kao svoj pesnički testament između korica oranž boje.
Dok su mnogi pljuvali po Srbiji, svojim tekstovima, dobijali nagrade, ambasadorska mesta po partijskoj pripadnosti i umetničke penzije, dobijali skupocene  bunde za razna žiriranja Moma je putovao i pisao. I upravo takvog Momu Dimića sam pokušao da predstavim u ovoj knjizi.
 
Šta biste izdvojili kao najzanimljivije iz čitave knjige na kraju?
Pisac o kome sam pisao je poznavao ljude, jednostavno osećao njihove potrebe, razgovarajući sa njima učio je o životu, možda bih to za kraj naglasio još jedanput. Osećaj za ljude, današnjem čoveku nedostaje, Moma ga je imao. Da ni jedan dan ne prođe da nešto ne naučiš, ili ne uradiš, to mu je bila uzrečica kada je želeo nešto da pokrene. Jednostavno rečeno on je bio živi dnevnik našeg vremena. Njegova bogata karijera filozofa, pesnika, pisca i plemenitog  čoveka uvek je bila zapažena u čitavom regionu. Ali, izgleda vremena se menjaju, opet to naglašavom. Danas, sve mi se čini jesu takve vrednosti  zapostavljene i da je Moma  zbog toga  nezasluženo zaboravljen. I da završim, o ovoj knjizi njegovom rečenicom:
,,Život ustvari, nije ni dobro ni zlo, u njemu dobro i zlo zauzimaju mesto koje mu mi određujemo’’,,Prijatelj je onaj ko je pozadi tebe, pored tebe i ispred tebe. Ko je s tobom u dobru i zlu i kome možeš  uvek ostaviti otvorena vrata i glavu na čuvanje’’.
Ivana Mitrović Cvetanović