UNIVERYUMM ***ПУТ У ТAЧКУ ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА ПОРУКЕ СА ЗИДА

Гледајући ове фотографије, када сам хтео да завршим и ставим тачку, чујем, како једна карабитуша из неког ћошка, мрмољи, нешто, као да негодује, а мени се чини да су те речи одавно написане знам их напамет, остале су записане у многим књигама, и зато их сада опет чујем, али, није тако, карабитуша жели да их поново кажем глеајући у фотографију као да јој се баш сада обраћам, јер она то заслужује и највернији је сведок времена од пре педесет година, кроз које смо прошли и ето желимо да га заборавимо, али карабитуша не даје, све памти, па ето, нека буде тако, да и она пође на овај Пит у тачку: Мој отац Светислав, сваке вечери кашљуцајући, ступа на врата бараке Козарске улице, где смо некада живели. Да види да ли смо сви на броју. Брзим погледом, зауставља се на мој лик и каже : -Још нииси порастао! А мајци Рачун за угаљ, дрва и струју нисте платили! Старијој браћи: Још се кући касно враћате, опет сте са зида скинули маршалову слику! Са прага Склоните празне кутије Међународног црвеног крста. Резерву шећера и кафе увек да имате! А истина је да Козарске улице одавно нема. Истина је да само пре педесет година напустили улицу, бегство није било могуће и она је пошла. Има је на фотографијама, по новинама у мојим књигама и записима. Срео сам је у Паризу, Лондону, Чикагу, Нишу, Београду, Скопљу, Љубни, Прокупљу, Дубровнику и Сплиту. Када нисам имао излаза и када нисам знао шта да радим, њоме сам усправно корачао и ту се крио, као по стаклу ходао. Њоме непрерстано ходао, одлазио и долазио у свој живот за Пут у тачку. Истина је да се сада у топлој соби новоградње играју моји унуци поред рдијатора. Да су браћа отишла свако на своју страну:. Старији брат је педесет година у Француској, средњи, већ 40 година јури по јами да као електричар, осветли пут за злато, а ја сам 4 пута сечен-оперисан како би жив остаа, да путујем на Пут у тачку. Мајка је сада као кућни камен сама. Да смо маршалову слику одавно скинули и да за струју мајка има велики рачун. Истина је и то да сада заиста прима хуманитарну помоћ Црвеног крст сваког месеца: 12 кутија детрџента, 2 кнзерве, паковања макарона, од 0,50 кг и дтуго што јој није сада потребно. Истина је да на све то мајка ни реч неће да проговори, да синове не обрука, да унуке не осрамоти, да мужа не изневери. Као да и сада очекује да је на фронт позову иде кроз собу и прича: Децо, само да се не зарати, Гледа у очи слику и понавља; Ти ништа не разумеш, џаба си сe борио против фашиста, сада ти звезде падају на главу, а ја се молим да не зарати! Тако сваке вечери, разговарам са фотографијом која је закачена на зиду собе 345, а очева канделабра као амајлија је поред мене, као нека контрола, у Стационару Гамзиградске бање, где сам већ месеца дана на рехабилитацији-1999.године. На овој слици је мој отац Светислав имао 48 година, 7.фебруара 2011.године мајка Јасна, када му се придружила у вечност, имала је 88 година , 39 година су били одвојени сада су заувек заједно.