-Bože,zašto mi u pamet ne dodje Dioklecijan,pa Valerija,pa Rim,
-Srejoviću,ovo je dovoljno za emisiju,
-Ovi zastoji i vaša razmišljanja biće pokriveni ,šetnjom kroz Feliks Romulijan,
-ove zidine imaju svoje poreklo,svoju prošlost...
-Još nije kraj...
Bože, zašto mi u pamet ne dodje Dioklecijan, pa carica Valerija, pa Rim, pa ratovi, ratovi, pa....
A možda i to nije baš sve tako bilo kako sam ja zamislio ?
Kroz glavu su mi prolazile razne pretpostavke, ali sam skoro sve odbacio.
Ostala je ova koja je ovde izrečena.
Sve što je sada zabeleženo zasnovano je na naučnom paranormalnom uporedjivanju podataka iz prošlosti sa sadašnjim vremenom.
Nisam mogao drugačije pretpostaviti, nego istinom da će se mali Armento jednoga dana vratiti kući,kao rimski car, što je i normalno.
A možda je to bio samo njegov dvojnik ?
Ili kako bi otac rekao I bi on drugi !
Neću o tome novinarima ni reč kazati !
Jedva čekam da završim ovaj posao, pa da se vratim svome domu i da tamo utonem u dubok i miran san!
N: Eto ,uverili ste se, poštovani gledaoci, kako profesor Srejović celog života proučava prošlost, posmatrajući svet i ljude posebnom arheološkom optikom i kako tumači ono što se zbilo oko nas i sa nama.
Zato se i kaže da je profesor ,ustvari,Feliks Srejović!
On iza mrtvih predmeta vidi ljude i dinamične dogadjaje!
Tišina,kamera zumira Srejovića, koji prazno i nemo gleda u daljinu.
N: Kamera, idem i dalje ja, tako :
Profesore Srejoviću, da to nije bio samo san svedoči ova vest.
U junu ove godine, prilikom iskopavanja carskih termi u jugoistočnoj četvrti Gamzigrada, pronadjena je glava Rimskog Iimperatora Galerija.
Rukovodilac iskopavanja bio je, naš poznati arheolog dr. Dragoslav Srejović, akademik .
Porfirna Galerijeva glava je prvorazredni areheološki, istoirijski i umetnički dokument.
Ona je antologijsko delo bez kojeg se neće moći zamisliti ni jedna knjiga o rimskoj civilizaciji !
Rez! Stanite! Stanite! Hvaala, profesore ! Hvaala!
Ovo je dovoljno, za emisiju..
One zastoje koje ste imali, ostavićemo tako, kao vaše promišljanje.
To pokrivamo trodimenzionalnom kompjuterskom grafičkom animacijom.
Biće to vaša šetnja koz odaje Feliks Romulijane !
Profesore Srejoviću, ujedno, treba da znate i ovo :
Projekat finansira Ministarstvo kulture Srbije.
Emisija će biti iskorišćena za potrebe kandidature Gamzigrada za Uneskovu listu zaštićenih spomenika kulture.
Ali profesore Srejoviću, obećajte da ćemo imati još jedan razgovor, ako treba neka dopuna, ili ako nešto novo pronadjete !
Umesto odgovora, Iz studija se čuo neki prasak.
Srejoviću se učini da je to onaj smeh, a jedan od snimatelja reče :
Gospodo, puko nam još jedan reflektor , u, p... m....!
Gotovoo!
N: Sada ide uručivanje nagrade :
Feliks Romulijana
Izvolte predsedniče !
(Ovde ide govor povodom uručivanja nagrade.....)
( Emisija je spremna za prikazivanje )
Još nije kraj...
Novinar pruži ruku Dragoslavu Srejoviću u znak zahvanosti na strpljenju, ali i izuzetnom razgovoru .
Kamera nije zabeležila pravi kraj.
Blagi obostrani osmeh koji se može osetiti samo u očima sagovornika, posle završenog razgovora, ostade umesto večite tačke.
I to nije bio kraj .
Samo, Srejović je čuo, izmedju dva kraja i tišine, zagonetan smeh koji se pretvarao u šapat i unjkanje:
Moj, naučniče, zašto prizivate staro, a ne poštujete ga!?
Hoćete samo da budete slavan, priznajte !
Pa kad je tako, bolje zalupite vrata sadašnjosti i udjite u prošlost, ja vas čekam !
Udjite u novo vražje kolo, gde vas čekaju venci slave !
Prema svojoj profesorici istorije niste odužili obećanje.
Vratite se u zavičaj istorije, ja vas čekam !
Bio je to zagonetan poziv, nevidljivog lika koji mu se javi iz neke daleke prošlosti .
Ili je to, možda, njegov plan novog arheološkog iskopavanja, koje planira, za narednu godinenu.
Uvek mu se, tako, činilo da ima još nešto što treba tek da vidi kroz neku prozirnu svetlost.
Tamo negde iza te, prašnjave, prozirne zavese, neko samo njega čeka.
On nikako da pridje i pomeri vazduh ispred sebe.
Gaca kroz žuti lepljivi glib i udara u neki svemirski crni šut, koji miriše na paljevinu.
Činilo mu se da te stare zidine ispuštaju taj miris. Upotrebljavaju neki čudni govor, a on ga jedini razume .
Postoji neka tajna koja se samo njemu otkriva.
I hteo je da što pre sve to čuje i vidi, što mu se prikazuje.
Možda ga to ribolike glave Lepenskog Vira zovu, na druženje.
Žedne su ili im se ne svidja ovo vreme.
Odnekud čuje piskav glas:
Zar je to to ludo vreme, oho, hoo, hoo!
Pa naše je bilo bolje, oho , ohoo!
Traže li ga, možda, zlatne krunisane glave sa solidusa:
Ovo je dovoljno, ni solidus više ni manje, takav je dogovor!
Možda, su premalo procenjni, kod numizmatičara.
Ili mu neka ogromna kameja iz Šarkamena,visi oko vrata.
Možda, ga gospodar iz Dioklecijanove palate u Splitu , u svom lagumu čeka da mu podeli obećano zlato,ili da mu pokaže ključ kako se palata može otisnuti u more.
Dogovr je ispoštovan, to znamo samo ja i ti, pošteno, carski!
Bože, da me to sada ne zove sestrić imperator Daja, ili možda ga čeka Aurelije sa tovarom dačanskog zlata!
Možda ga na strmoj i nepristupačnoj desnoj obali čekaju kolonati da im pokaže put do njihovog limasa, koji su brzo nicali pored puta kao vojna utvrdjenja kraj Velike reke.
I sam ne zna zašto mu sada preti silni Trajan, kada je sam zaturio zlatni presto, u gudurama Dakije, i sada od njega traži da ga pronadje.
Šta pa to hrišćani sada žele, kada im je Gaj dozvolio da svoje hramove grade iznad zemlje, da slobodno ispovedaju hrišćansku veru.
A oni ga nazivaju najvećim njihovim progoniteljem!
I tu se Srejović zaustavi.
Hteo je da odgovori na, sasvim logično pitanje pri kraju:
Šta dalje, šta na kraju, profesore?
Koje ovoga puta nije čuo.
Mladić je neiskusan i sigurno će mu profesor pomoći da redosled logike, pri postavljanju pitanja, shvati do kraja profesionalno.
A da je pitanje postavljeno , rekao bih mu, da na kraju Gaj želi da se vrati u zavičaj, što je logičan redosled u životu i karijeri.
Pričao bih mu o novoj slutnji da se ovde nalazi još jedan grad, ajde neka bude Aurelanijum, što je logično.
Sudeći prema redosledu izraslina, ovde je bilo mnogo kuća.
To mi je jednom u snu govorio Maksima Aremento Mladji:
Na razvalinama zapustelog grada, podići ću novi ,veći i lepši, obećao je sebi Maksima.
Tamo gde je baka redjala kamenje kada se deca rode, to su temelji budućeg grada, a tamo gde je bila mala zemunica biće hram posvećen majci Romuli.
Da je tada to nekom rekao, sigurno bi mu se smejali, kao što sam želeo ja da se nasmejem, kada mi je ovo pričao.
Očekivao je Srejović, da čuje još neko pitanje, ili neku upadicu, ali pošto nije ništa čuo, nastavi :
I sada, vidite, da se vratim na početak priče!
Početak je osnova ovoga što sam sve rekao.
Ove zidine imaju svoje poreklo, svoju prošlost.
Neko je želeo da napravi svoj dom.
Dom je sklonište, za svakog čoveka.
Neko je morao da to prvo poželi, osmisli i nacrta.
Ko će drugi nego neko ko je već tu bio, otišao odavno i zaželeo se svog praga.
Neko je morao da kleše ovo kamenje, da pravi malter, opeku, pa da ozida.
I na kraju neko u svemu tome da uživa.
Pa ko je to mogao da bude ?
To su pitanja na koje sam tražio odgovor.
Nisam znao od koga, nego sam od sebe tražio i našao, uz pomoć, naravno, literature.
Naravno, rekao sam sebi :
To je mogao onaj ko je imao moć, a to je jedino Imperator.
Potvrdu ove teze našao sam kod Dioklecijana.
Pitao je, na šta liči njegova palata u Splitu ?
Naravno, na vojnički logor, a logor je dom za vojnike.
Misao se sama ponovila i time sam utvrdio da sam bio u pravu.
I ko je imao razloga da baš tu napravi carski grad?
Naravno, to je mogao samo Imperator.
Zašto baš ovde ?
E, sad, ajde ti Srejoviću, na svom primeru, gde bi napravio svoju porodičnu palatu ?
Ili da si vojnik na čijem bi imanju pravio logor?
Pa naravno u svoj rodni Kragujevac, na svom imanju !
I to sam ponovio, a to znači da sam bio u pravu.
Baš u Kragujevacu !
Dakle, to je istina, Galerije se vratio u zavičaj da napravi carski grad i to na razvalinama starog grada, i da tu ostane večito.
A kako je on izgledao, kako govorio, hodao iz čije je loze bio, koga je sve imao, zašto je otišao, pa se vratio ?!
Pa sigurno kao i svi mladi ljudi sada, samo tada malo silniji, snažniji.
Kakva snaga u malom mozgu !
Kakva bistrina u rezonovanju, zar ne !
Dakle, imperator je bio tu samo ga treba pronaći, zar ne!?
Čujte, ja sam njega doživeo,čuo njegov šapat, jauk, krik, zujanje, moljakanje.
Osetio sam njegovo mokrenje po mom telu.
Opipao sam toplinu njegovog daha.
Želeo je da što pre iz svog kamenog tela izbaci boleštinu, za koju se još i tada znalo, sifils.
Njegovo šikaniranje mjaukanje u mom mozgu.
Kažem vam, čulno sam ga doživeo.
Kada sam spavao i kada sam bio budan, on je uz mene.
Ne pomera se, ni sekund, ni metar.
Znači neposredno, izazivački sam pokrenuo senzore slike i ja sam njega na kraju i video.
Ne mogu da vas ubedim da je bio pored mene u Beogradu, ali bio je u mom mozgu !
I ona anegdota, gospodje Lepe, koleginice, je dobra šala, da sam se ja, kao zaneo i opet vratio u Gamzigrad ! Ona priča da mi je lično Galerije otkrio tajnu o zakopanom ćupu sa zlatom, je smešna, a još smešnije i o: zlatnom Trajanovom prestolu, koga vučem sa sobom.
O graditelju mostova Apolodoru iz Damaska, koji treba da otkrije tajnu projekata mosta preko Dunava.
Tu su i priče o zlatnoj groznici.
Sve su to samo izmišljotine!
Oni leteći svemirski tanjiri iznad Rtnja, šiljate planine, kao u njima je bio Galerije pa se tu spustio, su kojekakve maštarije.
Pa ona skamenjena liburna, brod, na vrhu Stola, kao tu se vekovima sakriva Galerije i deli narodu zlato!
Ajte, molim vas, šta narod sve ne izmišlja!
Ja znam da je ovaj kraj pun, gatara, mistike i čarolija!
Ali, kažem vam, to je bilo to, lično sam vidjao Galerija, kud god sam se kretao !
U tom kratkom trenu kada se sve to dogodilo, izmedju bleska svetlosti i zvuka on se pojavio u svom sjaju.
I sada me strah da, možda, on nije došao po mene, kako mu više ne bi pravio probleme u istoriji.
To je osnova na koju sam ja gradio svoja istraživanja.
Ali vidite, to se sve ovde dešava, pa i mi Srbi,možda, moramo na ovim osnovama graditi svoju pripadnost.
Vidite, još uvek nema dovoljne svesti da postoje neke druge činjenice iz prošlosti.
Nego , eto došli smo sa Karpata!
Na to nas opominju i podsećaju ove zidine, ovo poredjano kamenje,
Naši prvi belezi rodjenja , ovi šareni mozaici, prve slke naših duša.
Ova prašina još uvek miriše na rimsko doba.
Da postoji, možda, drugačija postavljena teza o Srbima, sada bi vodili drugu vrstu razgovora???
Teze zasnovane na osnovu porekla povezane su prošlošću .
Vidite, i ovo je naša prošlost, ali mi je tumačimo drugačije.
Šta mi to sada hoćemo da pokažemo, kada zemlja koja je sve ovo stvorila ne postoji već vekovima.
Kome se mi to sada divimo i zašto?
To bogato iskustvo ne upotrebljavamo, kako bi nam bilo lepše za budućnost,nego hoćemo da imamo nešto naše!
Zašto smo tako okrutni prema sebi?
Pa rimska imperija je pokazala da ništa nije večito !
Eto ti primer, u šta smo sada uprli oči!?
Da li ste o tome razmišljali ?!
E, vidite, to je tema za neki filozofski razgovor.
Dakle, sadašnje vreme kao novo rimsko carstvo ili nova Vizantija.
Kakav preokret, zar ne !?
I ajde sada ti Srejoviću, stani iza te svoje, teze, imaginacije!
Ajde, izmeni istoriju rimskih hroničara Laktancija i Pseuda da je imperator Galerije, rodjen na ovim prostorima i bio govedarski sin.
Hteli su da ga ponize, a eto ja da ga branim!
Pa smejaće ti se Srejoviću, uzeće ti tulu akademika!
Mladi, kolega znate, ovo shvatite kao moja glasna razmišljanja, moje imaginacije.
Znam da očekujete senzacije, pa i ja sam u mlade dane piskarao za novine,pisao recenzije,eseje,objavljivao knjige i naučne radove.
Ja ovo na kraju nikada nisam rekao, sa vama nikada nisam bio!
Lično od mene to niste mogli da čujete, razumete, mladi kolega!
Ovo su samo imaginacije jednog arheologa, koji razmišlja posle stavljene tačke, da se nešto negde, nekad dogodilo.
Sada sledi tek priča, ko su akteri tog dogadjaja, kako se to desilo , kako su izgledali ti akteri, o čemu su razmišljali, kako su živeli i naravno kako su završili, kao i kakve su bile ukupne društvene prilike?!
E, baš to je sve moja naučna predpostavka, a književnici kažu, imaginacija..
Ali, slušaj sine, kažem sine, zato što imam i ja tolikog sina:
Svako ide za željama, pa nije čudno što i ja tako činim.
Sine, snovi nikada ne prestaju dok ne prerastu u stvarnost.
Sada je sve nekako otudjeno, ljudi su uplašeni, bez mašte, bez ideja, bez snova su, ali i bez para, pa i posla!
Neke vrednosti su izgubile svoje značenje.
Neka se smeju koliko hoće i neka prete!
Ali, sine moj , u životu čini takve poteze da te vodi neki tvoj zov, kao kada u tišini čuješ , samo ti trubu!
Постови
