FELJTON
REKLA - KAZALA
7. GOSPODJA MIRA PROROČICAI-MAGIJARKA
PROREKLA SUDBINU PROFESORU
Još čudnovatija
priča,,Rekla-kazala,, je ona koju niko neće
javno da kaže, da je profesor, jednom, bez ikakve najave, banuo u sobu
gospodje Mire, proročice-magijarke. I ona se nije iznenadila, dočekala ga je
kao starog prijatelja, koga zna odavno...Ovom posetom, je potvrdjeno da je
gospodja, proročica Mira, magijarka
iz poslednjih kuća Gam banje,
blizu Feliks Romulijane, tamo gde se nekada nalazila zemunica govedara
Armentarijusovih, baš tamo gde je, još Strados, najveći Galerijev drug iz detinjstva, stalno navraćao kada mu
je trebala pomoć. Odavno se priča da je Mira, proročica-magijarka naslednica,
ili da potiče iz loze Armentarijusovih, Romulijanine majke Oge, bake
Galerijeve...koja je bila prva proročica u ovom kraju. Mira nije još progovorila,
a sve je znala o crnoj magiji. Nalazila je majci stvari koje je gubila, ocu je
pokazivala ljude koji mu podvaljuju i koji ga mrze.. Iz kuće je isterivala
ljude koji nisu verovali u njenu magiju, u šta se i sam pisac uverio, kada mu
je rekla: ,,A ti kupilje saduss la koljiba, ti ne veruje u moja moć, odma da si
saduss-izašooo iz avlije!,,
Kao i Baka Oga, i Mira,
proročica-magijarka, gledala je u šarena zrna
pasulja, u dlan, po očiju i kosi čitala-kazivala karakter ljudi i
proricala njihovu budućnost i to po boji
očiju, za plavooke je govorila; da će se negde
izgubiti i otići zauvek, a za crnooke da će se u mraku zaturiti; po
njihovom glasu, po drhtaju nekima je najavljivala da će se u toku zime
zalediti..
Kada je profesor ušao, gospodja Mira,
proročica-magijarka,
nije progovorila ni reč, gledala ga je dugo pravo u oči, kao prijatelj dobrog
znanca, ali nije ćutala. Samo je ona mogla čuti svoje reči:
,,Oh,ohhh!
Pa mi se vekovima već znamo lepooki moj
Stradose?! Odavno te čekam, mislišš da me i sada batališ, aa?!,, -i profesor je ćutao, dok
su mu se nečujne reči valjale kao
bujica iz mozga u grlo, ali usta nije otvarao, da i on ne progovori začudjeno, što
vidi jednu od mojri ili
sudjenica iz prošlosti, DOK
prevrće oči, kao da se vraća u prošlost, sve mu se činilo da ovu ženu odavno poznaje i sada zna šta ona govori. Ovo
ćutanje je medjusobni dijalog dva ćutača, kojima se
grla suše od protoka vekova i nečujnih
reči, koje je milenijumsko vreme prestiglo. Odjednom, kao da je sve rečeno,
vreme se zaustavilo, gospodja Mira, proročica-magijarka, mirno pored njega baci
nekoliko grudvica truta, zatvori oči; i tako, su ćutači medjusobno razgovarali sve dok se nije pojavio dim. Onda je gospodja Mira, proročica-magijarka, prvo ritualno
počela da maše rukama, kao da skida odeću, pa
da se trlja rukama po telu kao da
se kupa, pa jednim korakom pokazuje da
prilazi drugom izvoru gde pije vodu, i onda, kao da nešto žvaće, izvijala usta i pokazivala kvarne zube, a onda se ,
kao mnogo umorila, i ponovo sela na tronožac.
Za svaki pokret,
profesor je imao objašnjenje, kao da je to odavno video, ali se sada ne može setiti gde. Možda
je to lično doživeo-video na filmu, možda sanjao ili pročitao, ali, zna dobro,
da je ovo mahanje rukama, i ritualno skidanje odeća bilo kupanje na zamišljenom
svetom izvoru..., ovaj kez i
razvlačenje usta nije ništa
drugo, no žvakanje opojnih miirisa lavande, ili ti drogiranje.., a sada dolazi trans i mumlanje-izgovaranje reči..., i
upravo, te reči su prava tajna,
proricanja...Kako se od njih gradi izoštrena misao koja se pretvara u
proricanje sudbine-budućnosti...Koliko god da je o tome znao, profesor, kao, i sve naučne zagonetke pripisuje kao
bogonadahnuti dar, svojstven samo malom broju
izabranih......misli u sebi, ali ne sme da se kaže, ko je, nego čeka da
čuje njen glas. Tako je započeo, tajnovit-spektakularni susret sa gospodjom
Mirom magijartkom, koja je počela da mu nešto šapuće, pa da mumla, i očima
prevrće, da se trese i tako nekoliko minuta, dok trut nije progoreo i izgoreo,
pretvorio se u pepeo i nebesa se otvorila...
Profesoru je gledala u žar i njegove oči, na to je
imala prava samo jednom u svom magijarskom životu da uradi. I prorekla mu tešku
sudbinu, rekla mu je: ,,Eto, ponovo smo se sreli, ovdenak, dragi moj lepooki Stradose,
i neće nam se opet. Izgoreo si ponovo čovečee, preuzele su te druge
magijarke-mojre i sudjenice! Ma, jok, ti, znam, stojiš tu, al tebe i ovde više
nujee-nemmaa! Da, da, bićeš slavaan, kao što si nekad bio, ali zaboravljen, i pre ti je rečeno i evo opet ti ponavljam, da
se već maneš ćorava posla oko tih lažova; izvajali su tvoju glavu, polomili ti
nos*
gipsanu ploču*, i rekli, e sad, kopaj tu i tu, to ti je obeležje Romulijane, kao to je bilo ime Galerijeve majke, kao to je njena lična-karta, rimska isprava- a sada tvoja,lična, kao, karta i zato se grad tako zove, malo cvrc, osim te ploče ne postoji ni jedan drugi, beleg, kakva naiva samo za tebe! Eeee, moj Stradose, šta si ovde doživeo! Pazi, ima još za tvoju naivu, našo si zlatnike, a lopovi sve uzeli i posle tebe jure! Ma, mani se zidara-majstora, koji su oko tebe, hoće samo da koriste tvoju dobrotu i tvoj mozak; isto ti kažem kao pre drži se samo oko žena i da se maneš toga muškog kola, i da se manešš te jurnjave, i kopanje rupa i potrage za zlatomm, zlato donosi nesreću, to znašš, da ti ja ne kazujem! Pazi sad ovo, Stradose, ostaviće te najbolji prijatelji, glava ti je već u kamenu.....i uskoro će kod teb doći neki veliki čovek, oči ovolike-ko tvoje, čovek-ko stena i to iz dalekaa, a možda i odozgorr, i da će te on prepoznati, kao rod rodjeni i imaće miša čoveka pored sebe! Evo traži te traži, samo što te nije ščepao, ej, da ga se čuvašš, beži odavde, sadus što pre, beži! Beži, saduss! Za tvoje dobro kažem velika je njegurica-tmina i veliki je mrak. Sva su svetla pogašena. I kome ja sada da pričam, kome? Tebe mošulje buljavi više nuje-nema, samo si sada potros-kamenit si! Da pamtišš ovo što ti reko! Ti celog života patišš od tvoje skromnosti, a ovi to ne vole! I ne mogu da pričam više takve stvar!! Ti više kod men ne mož da dolazišš, tebe više kod mene nema ti više ne postojišš u moj mozak, izgoreo si ko zvezda padavica!,,
Onda je nastala tišina, ali su i dalje
ostale da odjekuju reči; ,,Stradose, već
vekovima te verno služim, i ne mogu se radovati tvome kraju i zato ti sada
govorim, da imaš veliku budućnost, ali i najskoriju smrt ti vidim, ovi te ne
vole. Ti i ne znaš da si i ovde Strados, i da
sada postojišš, kao neki veliki profesor, i zato treba da se čuvašš za
budućnost!,,-reče gospodja Mira, proročica-magijarka, svoje poslednje reči i izgubi se, kao da nije ni bila.
Profesor, okreće glavu oko sebe, začudjeno gleda u šarene zidove velike sobe,
u načičkane raznobojne tračke-trake, kamenčiće i koščice, još uvek oseća dim
iz truta, koji se pomešao sa mirisom
njenog znoja, i lagano, dok Mira žmuri i trse se, ustaje sa gvozdenog kreveta sa belim tablama
i crveno-plavim golubovima. Izgleda kao
da se probudio iz nekog sna-bunila i još uvek ne zna gde se nalazi i šta je
radio ovde. Oseća nečiju prisutnost, ne vidi je, ali čuje šaputnje gospodja Mire, proročice-magijarke, iz Gam
banje, naslednce Galerijeve bake Oge:
,,I sada se pitašš, odakle ja znam tvoje pravo ime? Pa da ti kažem i ne znam
tvoje pravo ime! Ali, znam da si profesor, tako te okaju, ako se sećaš 1975.godine kad si prvi put došao
ovde, rekao si da je ovo Romulijana, i
da je to Galerijeva, velika carska palata; i dal se sećašš, koji si kamen prvo
pomerijoo? Zaboravio si
moj Stradose, a stalno si se slikao sa njim za novne, za televiziju!
Bio je to Stradosov grobni kamen, izgledao je kao da je pao iz svemira,
izbrusilo ga vreme, pa je izledao tako tajanstven i zagonetan, a ti reče: ,,Ovo
ću da čuvam, ovo sam ja!,,- i time si sebi odredio budućnost i vratio svoje
vekovno ime odnosno nazvao sebe Strados, eto tako je bilo
i ja to tako znam!,,
Dok je sve ovo slušao, nije ni mnogo mario šta čuje, ili to nije
pokazivao. Profesor, bled i iscrpljen, kao da je radio dan i noć, hodao je u
polumračnoj sobi, ili mu se to samo činilo, da se pomera, očima je šetao po
plafonu sobe, a reči su same izlazile iz njegovog mozga, tako da ih nije mnogo
kontrolisao:
..To nije moguće..to nije
moguće...to nije mogué! Da me izdaju moji prijatelji...! Gospodja Mira...ona,
potomak baka Ogina, i to nije moguće, kakve gluposti priča...smatra da sam ja
odavno mrtav, kao da me ona oživela, i to je glupost!,,
Kao u omamljen, koračao je
lagano, ali mu se činilo da pored njega,
korčaju i drugi ljudi, ne govore, nego samo dišu lagano, umorno, ili uz neke teške uzdisaje
šapućuu nešto nerazgovetno...Kada je opazio vrata, nakićena nekim travnatim
cvetnim venčićima, hitro se uhvati za
kvaku i vrata se otvoriše sama, tek onda shvati gde se nalazi, u tom trnutku
učini mu se da neko viče: ,,Miroo, profesore sadaus la koljiba, Mirooo!,, -a
profesoru se treslo celo telo, dok je izlazio iz ove začarane sobe; u mozgu, u
ušima još mu odzvanjaju reči: ,,Ma kakav
profesor, koga mi to dovodite, što ni reč neće da mi kaže, kao da nije
profesor, ma ni u oči da me pogleda?!,, -potom se ništa nije čulo, a profesor pored uveta, čuje
šaputanje:
,,Stradose, Sssstradossseee, vekovima očekujem tvoju poslednju reč, a ti šuneli. I sada, čekaš
novi vek, ovde te, kao, ne vole, divlji su kažeš. Ovi ljudi su ti tudji divlji,
kažešš, a ti si mnogo pametan!,, -u polumračnoj sobi, professor razrogačio oči
sa namerom da vidi ko mu to šapuće, i da razazna likove koji mu lete ispred
nosa, ali osetio je samo čudan memljiv i opojni miris, i šaputanje se nastavi…
,,Moj Stradose, uvek će za tebe biti
stradanja na pretek! Ma čuješš li ti mene Stradose,
proklecit da si! Tebe više nuje, nuuuje! Duće drakulje...!,, - nije ni čuo kada
ga je neko pozvao, nego se trgao, kao poparen, tek kada ga je uhvatio za ruku i
rekao mu:
,,Profesore, ovamo, ovamo,
idemo, idemoo!,, Posle nekoliko koraka
koji su bili nesigurni reče mu da sedne na klupu, i on mu se pribi uz lice i nastavi da priča:
,, Profesore, da Vam kažem, zna
ona ko ste Vi..zna dobro, nemojte se mnogo žestiti na gospoju Miru...Kod nje su
dolazili veliki ljudi: političari, biznismeni, advokati, glumci, da im kaže
kakva ih budućnost očekuje, dolaze i bolesni da traže lek, i zdravi da im kaže ko ih mrzi, dolaze i žene da
prave magije-zarezoju za muškarce da ne
jure po kurvaluci...po druge žene, i mnogi drugi... i skoro da im je sve isto rekla. Ali, i nekima
pogodi a za neke se i ne sazna kako su prošli! Dolazili su ljudi i iz
inostranstva, evo, evo pre mesec dana
dolazio jedan advokat Boža iz Petrovca
i sve mu sredila da dobije parnicu...Kada je
sud izlazio na lice mesta...ona poslala
golu ženu da se krije, na raskrsnicu, kao Mumapadure i da tamo izigrava neku šumsku snadjamu-luudaču i tako
advokat dobio parnicu. Sudska ekipa je prešla preko magije i nisu
mogli da presude kako treba, nego kako advokat rekao..Ali, pre mesec dana tog
advokata neko otrovao, kažu ta ista sandjama ga otrovala, Postoji
verovanje da ta Mumapadure kažnjava onoga ko prvi prodje preko podmetnutih
čini, i ako ih je upotrebio u lošoj nameri, zlo će ga nadje, a Mira mu tako
i rekla, da se pazi i čuva žena sa kojima
živi!!...Eto sve tako ona radi. A radi i dobre stvari.. Pazi, došo neki
čovek Slobodan čak iz Švajcarske da
traži lek za svoju mladu i lepu žeunu..Mira mu dala neku vodu od
28 travke,..i to da pije...i
zamisli žena se izlečila
i taj mi strendžer
posla 100 šilinga..ej! To ona
svima tako. Evo ovo je za tebe spremila beleg, nije ti lično dala, zato
što je nisi gledao u oči, a kad se gleda u oči
nešto se tutne u ruke... i rekla da ovaj
beleg baciš preko nekog mosta u
reku, i da popiješ ovu vodu iz ove
flašice, i pljuneš na raskrsnicu kada prolaziš i da kažeš tvoje ime onima koje pljuješ!-...Eto to je
rekla! A To su nju tako naučili, oni, odozgor, nevidljivi vladari! Da plaši
narod, da bi oni lakše vladali svatom, Eto rekao sam ti profesore, ne seekiiraj se
mnogo, ali se čuvaj i ono što ti rekla Mira, ništa ne mari za tvoju glavu što su ovi mafijaši izgipsirali i napravili te je prikazuju kao
Galerijevu glavu, sa krnji nos, i ono sa
pločom, napisali mnogo lepu kaligrafiju..Reko ti, to ona samo
pretpostavlja, pravi maštu od to..izmišlja...Pa i ima priča da
Amerikanci nisu sleteli na Mesec,
pa to je samo priča
,,Rekla-kazala,,!!!.... .,,
Ovaj čovek sprovodnik kroz Mirine, polumračne
odaje, da je mogao pričao bi još, ali, profesor je već lagana koračao niz uski
hodnik, kada su stigli do izlaza, nije ni saznao da li ga je profesor dobro razumeo i dobro upamtio celu priču. Dok
ga je pozdravljao, tapšući ga po ramenu, uzaludno je očekivao da mu profesor,
za tu priču tutne neki dinar..... Kada se vratio na radilište u svoj kontejner,
niko ga nije video, i nije imao potrebu da objašnjava gde je bio. Ali, posle
toga, na radilištu, zastoj je bio dva dana, zbog njegove
bolesti. I svi su imali svoju priču, počev od kartanja, pijanke, do
kurvaluka. Ni sebi nije mogao da objasni, a kamo li doktoru, odakle tolika glavobolja, nesanica,
bolovi u stomaku, i temperatura, jedino je čuo sebe dok se tešio:
,,Ovo
je velika životna igra
i ja tamo nikada nisam bio! Kao da se moć Mirine magije ovde
nastanila,,
Ovaj razgovor sa gospodjom Mirom,
proročicom-magijarkom nikada nije pomenuo u intervju, već je imao sasvim drugu
priču, pravu priču, onako, samo za
televizijske gledaoce, ili za novinarsku rubriku ,,Dokumentarnost u
književnosti,,! Svaku njenu reč i
postupak može da argumentuje i naučno
objasni, a takve poruke, su samo želje iz budućnosti…,,Ritual pripreme za
izricanje budućnosti, padanje u trans, nije ništa drugo nego samo,
blebetanje reči, od kojih ti koji to slušaš biraš smisao poruke za
budućnost, a to, opet, nije ništa drugo nego
rekla-kazala, I od toga previše
boli glava i srce treperi! E moj profesore!,, -rče sebi Srejović u oči, dok je stajao ispred ogledala i brijao
se, spremajući se za izlazak
na teren, posle tri dana zastoja.
,,E moj profesore Srejoviću, a
smatra se da je proročište odavno odumrlo, ali ono,
evo, živi u izmenjenim okolnostima..
Eto, ovde je sada Mira postala proročica Pitija. Ostalo je neodgonetnuto pitanje kako je i čime je to
proročište ostalo da živi i steklo ugled, širokih narodnih masa, počev od
političara, glumaca, švalera, pa do
radnika i seljaka, I širokih narodnihmasa!?
I tu još nije kraj i neće ga ni
biti...!
Постови
