-Pobuna je ugušena,-dolaze bolji dani,
-prošlost može biti samo razlog strahu radi budućnosti,
-potraga za duksom,koji ne priznaje rimskog cara.duks je senka koja prati!
14.
Bližila se i druga noć, kako je ovde ulogorena vojska.
Na nebu su već počele da se pojavljuju zvezde, kao baklje koje prvo počinju da tinjaju, a onda zasvetle u punom sjaju.
Vojska je imala smo jednu borbenu formaciju, i to onu najstrašniju.
Usta, koja je služila samo kao najteža kazna.
Čak nisu upotrebljavali, u potpunosti, ni svoje najubitačnije oružje: bacače kamena i vatre.
Svi šatori nisu rasklopljeni, samo Gajov i njegovih zapovednika.
Hrana nije podeljena, umesto toga vojnici su stalno žvakali neko zeleno lišće.
Za konje nije pravljen poseban obor.
Prve noći kada su stigli nisu upalili ni jednu baklju .
Straže nisu postavljane, cela Magura je bila straža .
Zato, je sada Askalapije očekivao da će Gaja videti, na čelu vojske što je značilo :
Idemo dalje, pobuna je ovde ugušena.
Ovde je za dve noći učinjeno sve što treba.
Varvari su rasterani, progutala ih je crna planina i odnela crna reka.
Duks je pobegao, krije se negde!
Zdravi mladići su pokupljeni u legionare.
Žene, starci i zanatlije vraćeni su u svoje domove.
Mlade, žene i devojke su podeljene vidjenim i zaslužnim legionarima i čuvarima limasa.
Zlato je za cara, a ostalo bogatstvo je pokupljeno i plen razdeljen legionarima.
Naplaćen je zaostali porez od Timokusa do Danubiusa.
Oni koji nisu želeli da poslušaju prošli su kroz otvorena usta, ili su stavljeni u kaveze i sada čekaju sudjenje.
Mnogi su za kaznu oterani u rudnike zlata i bakra.
Dacia Ripensis je sada mirna.
Dolazi bolji dani.
Umesto pokreta, Gaj pokaza malim prstom na oči, što je značilo:
Upaliti samo jednu baklju, i to pored njegovog šatora.
Još nije stigao, a već je baklja u šatoru svetlela.
Sjaha sa konja, koji je već, znao ritual:
Prvo se okrenuo da dobro pogleda jahača, potom je klimnuo glavom, stresao se jednim podmuklim rzanjem .
Počeo je i da izbacuje prvo uzavrelu žutu mokraću, pa kasnije crn, konjski izmet i tek bi onda otišao u zobnicu.
Askalapije pokaza konjušaru da sve to očisti i da ispred šatora dovede drugog odmornog i opremljenog, konja.
U šatoru je i dalje tinjala baklja, nije, baš dobro zagledao, da li je Gaj legao da spava.
Učinilo mu se da je, ipak, ispod jastuka uzeo bočicu i počeo da pije, što je bio uobičajni ritual, pre spavanja.
Ovu staklenu bočicu, u strasne dane ljubavi, dala mu je Valerija i ispija je još iz Rima, tako bojažljivo, da jednom ne dodje do saznanja da Valerijinog napitka više nema, i posle neće moći da živi bez njega.
Dok je ispijao ovaj čarobni napitak uvek mu je ispred očiju bila Valerija.
I sada čuje njen zvonki glas i oseća kako se lepi za svaki deo njegovog tela.
Vidi je u purpurnoj svilenoj halji, zasukanih rukava, laganu, i hitru, kako trčkara s jedan na drugi kraj carske sobe.
Poput ptice, donosi svako zrno ponaosob i sprema mu taj čaroban napitak.
A ona ga gleda gleda pa joj je milo i još zanosnije melje i stiska one meleme i očima se mota oko njega.
A on sluša je i probajući onaj napitak, sve više poželjno želi da legne sa njom što pre.
I sada je Valerija tu , samo sa druge strane logora, ali on ne želi da je pozove i da bude blizu njega.
Sada sve više oseća malaksalost i kao da posrće od lakoće sopstvenog tela.
Magura se uvukla u noć.
Askalapiju se učini da sada iz njegovih plavih očiju, koje se sklopiše za trenutak, mirano curi noćni peščani sat.
Iz šatora sasvim neprimetno, iskliznu neka senka i vešto se prilepi uz konja koji polete.
Sasvim je neprimetno došla do kaveza, otvori ga i oslobodi, Divlju ženu i privi je uza se.
Ona se prvo poče otimati, a kasnije se sve više pribijala uz njega, ali nikako da ga dodirne, već ga je samo osećala po mirisu, koji je odavno u njenoj duši ostavio tragove, sada je ovaj miris samo još više razdraži, i ona htede da se prilepi uz njega kao čičak, kako bi bolje osetila njegovu muškost.
Divlja žena prvo sa nevericom pogleda u senku, koja tečno poče da govori njihovim jezikom, i htede da kaže kako je podseća na Maksima Armenta Mladjeg, sa kojim je pre mnogo godina živela i decu mu izrodila.
Ali, senka joj stavi ruke na usta i kažiprstom joj dade do znanja da ćuti.
Jer prošlost nikada ne može biti sadašnjost.
Prošlost može biti samo razlog straha radi budućnosti.
Ako želi napredak, pametan čovek ne sedi tamo gde je rodjen, nego ide tamo gde treba tek da ga upoznaju.
Gde izmišlja sebe da bi uneo strah kod drugih.
Gde je onakav kakav želi da bude.
A on ovde želi samo da bude ono što je već bio, maksim Armento Mladji i to mu ,čak , niko , sada, ne veruje.
Jedino što treba da mu pokaže, to je ulazak u pećinu, gde se krije Armentoborina, duks pobunjenika.
Nije ni imao vremena da se seti koja je ovo žena, a već su razbacivali neke grane.
Pored ogromne špilje, gde je bio ulaz u pećinu, razbeža se neka divljač koja je tu bila okupljena, na parenje.
Dočekaše ih razjapljena kamena usta pećine, odakle udari neki ustajali vlažni zadah prošlosti.
Ali, ga ova hladna zapara ne uspava niti uplaši .
Divlja žena kao srna, ili uplašena veverica, poče da skakuće, preko potočića, a senka se stade ljuljati kao da će svakog časa da padne.
Tako udjoše u pećinu.
Prodjoše pored ogromne šupljine .
Stena ih proguta i učini mu se kao da skliznuše niz neku glatku ledenu strminu.
Prodjoše pored začaranih i bešumnih slapova.
Učinilo mu se da samo vidi penušavu kamenu vodu, koju di ovog trenutka rado popio .
Kao ukopan stade pored kamene carske dvorane, koja svetluca.
Od poda do kamenog neba, izgleda kao da je sva u zvezdama, i htede da zastane da ih izbroji.
Hodajući dalje zapazi posebnu ložu, pomisli da je to carska, ili, možda je to ona zlatna Trajanova stolica.
Ali to je bila samo loža za kamenog osmatrača, koji je u njega nemo i hladno buljio, kao da mu je brojao kapi iz oka.
Predvorje je bilo okićeno draperijom, i on vide kako udaraju uplašeni slepi miševi.
Učini takav pokret da nešto razvuče ili da se odbrani od slepih miševa, ali trže ruku, jer zamahnu u prazno i kamene draperije nestadoše, kao da nisu ni postojale.
U posebnom uglu zapazio je dve bigarne i kalcitne prazne male uvaline kao otvorene šake, koje su ličile na drveno produbljeno deblo gde ga je kupala baka Oga.
Ulazni deo te ogromne dvorane, držali su stobivi, koji su ličili na dva ogromna blizanca.
Očekivao je da vidi Dioklecijana, kako neumorno šeta parkovima i priča mu istoriju i budućnost Imperije!
I čuje kako mu govori:
Galerije, sine moj, zar ovo nije Panteon u kamenom hramu svih bogova!
U Rimu je gradjen osam godina, a ovde ga priroda stvara od kamena vekovima.
Pogledaj, ona svetleća kamena kupola je savršeni krug, koji me podseća na zemlju i zvezdani svod.
Tamo nas posmatraju naši bogovi.
Ono, što se presijava, tamo je zlatni štit, meri vreme.
Ovde se ne mere satovi no vekovi, izbroji koja je po redu zvezda što na ovom svodu sada sija.
Kada senka padne na tvoju glavu, onda će te bogovi uzvisiti.
Ona voda je nebo na zemlji.
Galerije, sine moj , to nije kiša, to su božje suze!
Pogledaj koliko je jezerce ispred ulaza u kameni Panteon.
Sine moj, Panteon je hram svim bivšim i budućim našim bogovima.
Panteon je kosmosu dom odakle si došao!
Ako se uzvisiš do njih i tebi će biti posvećen.
Zato, Galerije, sine moj, ne traži suvišnu pokornost od naroda.
Mir je proizvod rata, zato se posle prve pobede povuci, da uživaš!
A mir postižeš pobedom u ratu i tako dolazi stabilnost Iimperije.
Obaveza Imperije je da izaziva strah, ali i poštovanje.
Galerije, sine moj, nudi im da budu deo te pokornosti i da njome upravljaju.
I sve što radiš ne radi zbog sebe, nego zbog onih kojima služiš.
A oni će svi tebi služiti.
Odredi granice Imperije, ali i obaveze naroda.
Odredi one koji će čuvati te granice i brinuti o izvršavanju obaveza prema Imperiji.
Galerije, sine moj, jedno se ne deli, to je večito, kao ova Imperija, sine moj!
Hteo je još da sluša Dioklecijana, ali je kameni Panteon ostao iza njega.
Već je stigao do novog kamenog čuda.
A ovo, ovo je kao Koloseum.
Očekuje da izleteti podivljali gladijatori iz neke šupljine !
Ono tamo je rimski sveti brežuljak Kapitol.
Eno ga i hram boga Jupitera.
Tamo je pozorište, ali se ne čuje ništa.
Govorio je sebi Gaj, okrećući se sve brže i brže.
Kada je pogledom zašarao drugu stranu pećine, zapazio je naslagane stogove sena, i još neka uzvišenja koja mu liče na načičkane zemunice i pomisli da je to njegova Sveta Magura.
Ispred omanjeg stoga vidi , prvi put, zajedno oca i majku. Ako samo bliže pridje,videće ih bolje i čuće šta to pričaju.
Majka beše odevena u nekakvu staru izbledelu nagorenu tuniku, a glava joj zamotana nekim zelenim listovima.
Otac, je imao ogromni požuteli plašt sa kapuljačom.
Sve mu to zaliči na dva skamenjena ali živa plasta sena.
I sa ove daljine vide samo uplašene i naduvene njihove oči.
U isto vreme pored njih su prolazili ljudi, a oni ne obraćaju pažnju na njih, prolaze u koloni .
Ćuteći stade izmedju njih.
Srce mu je jako udaralo.
Sve se više grči i drhti, kao da očekuje neki ljuti prekor.
Medjusobno su razgovaralii, a on sve misli da se neko od njih njemu obraća, pa je sve klimao glavom kao potvrdu onoga što čuje, ili kao kada se na vetru ljulja izdvojeni snop sena.
Kada ga majka vide, poče se pomerati kao da napravi mesto za onaj izdvojeni plast, ali tim istim pokretom, baci onu maramu i ostadoše samo oči, koje se onako mutne i suzne odobrovoljiše.
Sedeli su zgrgureni, a ona je u krilu, držala neko dete. Pomisli, možda je to on, dok je bio mali, ali nikada nije bio u ovakvom očajnom stanju.
Dečak je jedva disao.
Imao je isečeno i krvavo lice sa okrnjenim nosom, a telo mu je bilo prekriveno opekotinama.
Desna, polomljena noga je landarala, dok se celo stopalo sa rascepljenim domalim prstićem pridržavalo na levu opečenu nogu.
Kao da su posumljali da ih neko gleda, uplašeni, promrzli i mokri nastaviše da koračaju.
Njemu se učinilo da dva kamena stoga puze.
Otac je uzeo dete u jednu ruku, a drugom je držao majku da ne propadne.
Dražao ih je na uzvišenje, dok je, neko, išao ispred njih razmačući , trnovito kameno blatnjavo žbunje.
Dok ih je posmatrao kako se probijaju, kroz blatnjavu žutu livadu, sada Maksima Armento Mladji pomisli:
Ovo dete će im umreti !
Potom je, iz mraka, čuo pitanje:
Šta se dogodilo sa ostalima?
Nije čuo odgovor, ali je znao da to govori njegov otac.
Svi su poubijani, selo je spaljeno .
Da sam bio tamo sigurno bih rekao gde je duks!
Zar..?!
A zar celo pleme da nestane!
Taj rimski imperator je lud, ludji nego ja!
Ludji nego ovaj duks!
Ma, to nije duks , to je stoka, to je šuma kada treba, čista borovina!
Dok je ovo govorio, kameno žbunje se zatalasalo.
Neka prilika, prekrivena žutim ljigavim blatom, probija se kroz tamu, noseći nešto u naručju.
Bila je to baka Oga.
Položi zamotuljak ispred sebe i pokaza se dečak, star odprilike dve godine.
Od raskomadanih krvavih delova tela, što su ležali unaokolo Magure, samo sam ovom život spasila!
Da nije bilo mene deca bi sva izgorela.
Videla sam i čula kako bespomoćno viču i zato sam naredila, da se svi odrasli uhvate za ruke i tako naprave krug, i da tu uvedu decu !
Da skinu odeću i bace pored njih, i da tako vatra obuhvati samo odeću.
Napravili smo živi štit, da zaštitimo decu.
Plamen je suknuo iznad nas i otišo u borovu šumu.
Ona sedi, i pogledavši mu u oči reče.
Sada će nam doći car, tvoj sin, moj unuk, budi dobar s njim!
Kao poparen Armentarijus se brecnu:
Nemmam ja sina !
Ne priznajem ja tog Rimskog Imperatora!
Ma, kaži jasno zašto si došla posle toliko godina!?
Oga ga pogleda u oči, nemarno se nasmeja, govoreći:
Sada će nam doći Armi , a ti budi lepo s njim, razumeš li!
Kao poslušno dete koje otplaćuje ranije zasluge Armentarijus reče:
Razumem!
I nastavi, obraćajući joj se veoma pažljivo:
Ti ga nisi videla već 30 godina, to nije onaj Armi, nego monstrum
legionar!
Kao da sastavlja dve razdvojene strane baka Oga reče smireno:
Ne poznajem ga, ali on će se kazati, da je Armi i videćeš da je to onaj tvoj pravi sin, bakin unuk !!
Baš dobro, ako mi se kaže ko je dobiće...!
Učini mu se, da ga se baka Oga boji, te zatvori oči, zadrhta, poblede, odskoči od njega pitajući šapatom.
Pa nećeš ga valjda!?
Šta me tako gledaš , Armentarijuse, Armentarijuse!
I nalaktivši se o kameni sto, Gaj htede da pobegne, kada ovo ču, ali stade još nešto da čuje do kraja.
Trže se, nastavi polako i mirno da razmišlja:
Uvek su se oko mene svadjali!
Uvek!
Nikada me nisui voleli, uvek su po svojoj volji terali, uvek su imali neki uzvišeni razlog da se ovako ponašaju, uvek!.
On se podiže, pa opet sede.
Stisnu ogromne šake i ponovo skoči na noge.
Beše mu teško disati, baš kao da ga dave neke neviljive ruke.
Samo što se pomeri, ceo ovaj dogadjaj nestade za tren, kao da nije ni bio.
Ovo što se tanko migolji je kao njegova crna reka Timokus .
Ponovo tu srete oca Armentarijusa, dok uteruje i prebrojava goveda, stavlja neke crte na tor i uz onu poslednju stavlja podebljanu garavu tačku.
Čuje baka Ogu i ne veruje da je toliko ostarela da još živahno, vabi živinu:
Pilu, pilu, koko, koko, još jaja doco, koko daj, daaaj!!
Ili čuje majku Romulu kako peva, jedinu pesmu koju je znala :
Nana, nina! Nana nina! Muama mja! Muma mja, mjaaa, kolaaa šjjaaa!
Ali ugleda kamenog uspavanog čuvara goveda, a okolo mirno stoje kamene lepotice, koje su ispod svečanih halja krile isukane mačeve, odakle se cedile kapi krvi.
Uplaši ga ogromna senka koju nije mogao da odgonetne čija je, nego čuje kako senka govori:
Ko si ti ?
Постови
