UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ ----И ДАНАС НЕМАЧКИ ТРЕЗОРИ СУ ПУНИ ... БОРСКОГ ЗЛАТА..ПУНИЛИ СУ ИХ ОД 1942 ДО 1944.ГОДИНЕ 140.ООО ЗАРИОБЉЕНИКА

КАД ЧОВЕК ПРЕСТАЈЕ ДА ПОСТОЈИ 11. Немогуће је проћи кроз овај Пут у тачку а не поменути само део онога, што се догодило у руднику током Другог светског рата. Кроз борски рудник од 1942. до 1944.године прошло је око 140.000 заробљеника. Било је Мађара, Грка, Италијана, Јевреја, младих београђана, Југословена, комуниста. Права космополитска средина јединствена у пружању отпора окупатору. Неки бивши логораши живе и сада у Бору, други су становници Суботице, Прокупља, Ниша, Пирота, Књажевца, Сарајева, Сомбора. Из тих тешких времена сачувани су вредни историјски подаци, али је највредније оно што сами логораши годинама носе у себи. Њихова трајна сведочења остала су на магнетофонској траци, забележена, приликом откривања споменика који је посвеећен жртвана рата у руднику. Зато на овај Пут у тачку бележимо изјаве Ђуре Красуље Кордунца и Ђерђ Иштвана, Ласла Лукаћа, Благоја Благојевића и Спасеније Давидовски Зеле: -Из логора Аланда са још 270 другова дошао сам у борски рудник у логор Кацет, проклет био! На вратима логора стоји униформисани грмањ, Гледамо се као да одмеравамо снаге. Он висок, млад и јак, ја млад, слав и жгоњав, само душа од човека. Мота ми се по глави.Хоће да прсне.. Очи да се одвоје. Униформисани грнаљ поче да одвија паклу цигарета. О чему да размишљам? О сексу, оженио сам се скоро. Добро је, мислим ја, нијке ме загледао, нећу ја овакав у рудник. Не гледам га, а чујем како из строја неко иузлази. Затворих очи да не видим ко је и почех да дишем брзо.. Изгледа као да желим, да надокнадим споро дисао. Чујем како се искашљава онај што пролази поред мене.Отварам најзад очи. Корак испред мене Мађари, Јевреји, Београђани, комсомоци. Ја сам још у првом строју. Гледам, униформисани грмаљ се смеши и пружа палицу. Приђе ми, зграби ме за врат и гурну. Јесам ли комуниста, шта сам? Помислих да му узвратим. Уместо песница, напрежем мозак да разнишљам трезвено. Тако ради прави комуниста. Oнај што је изашао први почео је да се тресе и крсти, паде у блато. Изабран сам да идем на ради у седми хоризонт. Седми хоризонт се пружао својом дужином од истока на запад. Дуж њега је централни тунел, најстарији.Уосталом цео тај део хоризонта био је стар у поређењу са осталима; иструлеле степенице дизале су се код улаза на западној страни која је гледала у запуштено окно. Други, источни део хоризонта иомао је врло мали тунел, широк једва два метра. Гомила руде нас притисла. Скоро је пет минута како не говоримо. Не можемо се ни мицати. Где је твоја рука? - чујем како ми неко шапуће. Тада осетих топло људско месо. Затим притисак попусти, и онда се могло поново дисати.. Упро сам очи у мрак, брижно испитивачки, у том ишчекивању зауставио дах и мисли.. Био сам жив. У гротлу рата на 350 метара испод површине земље. Боље да тако умрем, затрпан рудом. Живот је узмицао. Јесам ли жив? Глава ми се повуче уназад и чух жамор. Боље да тако умрем него да ме муче оне животиње горе. Каква је то почивка под земљом, усред злата? Завршила се. Мађар, који се много крстио, погинуо је. Остали рудари су се гурали ка? излазу. У мени је опразан тренутак, необичан, као да сам све сањао. Као да сам почео да губим наду. Човек сам. Није ме плашило овакво умиорање. Уствари, нисам се бојао. Униформисаног грмаља нити читаве такве шуме. Живот је тежи зато што је заиста живот.. Треба се чистим разумом борити, а ја сам га имао.. Свако јутро пре него што смо ишли на такозвани доручак, истеривали су нас напоље и трела на суво пливање. Еј, на плибање. Морали смо се вузћи на оном шеску. Фашисти су у оном тренуткуи гаазили преко нас. и тукли корбачима. После повежу конопце, измере, па морамо да скачеко; уколико не скочимо, чекају батине и плус нема доручак. Хранили су нас млаком водом у којој је било купусовог листа, мркве компирића.. Имали смо дрвене кревете. Било је ваши сртеница- Почео је живот гори од пакла.. Зверско иживљавање на сваком кораку. Пијани дођу ноћу, дигну цео логор и терају једног по једног да пузи, да лаје на сијалицу, да се уједамо за дупе. Ноћу нас батинају, ујутру у строј и у рудник, на уласку у јаму, сваки други добије лампу карабитушу, и по шако карабита, то ти је за целу смнену. Радимо под стражом, под пендреком, ако мало станемо, они прво зафрљче карабитушу, па нас нас бију, бију, О чему да размишљам? О сексу, то је најбоље. Тако умирујем себе. Свака поммисао ми оживи. Слике и речи ми заиграју тако да их осећам на уснама. Жену целе ноћи милуијем уснама, тепам јој, мазим је. Колутам очима са највећим задовољством, све док не заспим. Не успевам ни да довршим жељу, ни та склопим очи и већ се чује пиштаљка.. Будим се и сав сам мокар. Знам да је то бесмислено о чему размишљам. Грмаљ, она огромна униформисана телесина се први појавуи. Чујем фијук пендрека. Неки логораши не устају. Мртви су Они блиски њима наричу, као да наричу за своје. Осећам нема жалости.Бол нестао. Сузе искапале. Ћовек се у камен претворио. Човеј је све-рекох за себе кратко. Грмаљ ме већ гура. Почиње све изнова. Суво пливање.Такозвани доручак. Прузимање полупразних карабитуша.. Рад до бесвести. У хоризонту, као да ничу логораши, њихов се говор преплиће, као да једним гласом хоће нешто да кажу, или то је јецај у једно слово. Очи су им велике, опијкају се погледима..Посматрам како је један зафрлио бушалицу, као да се опрапшта.. Низ хоризонт теку рећи у којима нема топлине, али има живота..Метални звук бушалуице меша се уплашено са нашим замором.. Затим се тај метеж изгуби. Део хоризонта затрпао је пет рудара одједном. Са свих страна дизала се прашина, али јауа нема. Нема ни сведока. Све карабитуше су погашене. Униформисана телесина маше рукама, меље чељустоима и наређује да се дааље ради. Иза свега тога људско достојанство мотри- И још једном јаук запара плафоном хоризонта.. Изнад наших глава мицало се људско достојанство. Гледај какав крај имају прави људи!-рекох себи тек толико да чујем свој глас. Осећам бобиице знаоја, као да ми се сва крв цеди из жила. Глава ми је отежала и почех да падам према земљи. Рудари шире очи уместо загрљаја. Очи се пуне животом. Тело се увија од батина. Људи су отицали низ хоризонт. Заувек, да се никада не појаве. У логору почиње све изнова.. Нико не помиње несрећу, нити погинуле. Опет суво пливање. Такозвани доручак. Добијемо неку проју непросејану и пијеш вопду цео дан. Кисао купус, какав је то кисео купс: дрвен враг ће га знати, не знам ни ја какав је. Поједеш две три кашике и опет пијеш воду: цео дан лочеш као куче. После читамо новибне, Немачке, наравно, новине. Преслишавам се, слажем мисли. МОГЛО БИ ТО... Потом замукнем. Мисли лете и даље.. Комунисти се не мире под земљом. Саботаже смањују проуизводњу. Немоћ фашистичке ратне машине-то су наше муке, то су наши јауци, а они се могу издржати. Мисли ми се разбише. Ударила ме нека Стана, што не гледам у новине. Питам је ја: ,,Шта бре Стано уради то?- а она ми каже: ,,ајку ти комунистичку, ту си, не блеј у те новине него контај, треба ти ако оћеш да живиш!,,. А ја јој реко: ,,видиш кучко ја сам ту, комуниста сам, да , да курво швапска, овако нећу да живим, да се продам.,, Гледам у новине, али не читам. Пребирам и хоћу да ухватим прекинуте мисли.. Али, ноћу опет почну батине неким пендрецима и жилама.Дођу пијани од швалерки. Дођу па нас истерају напоље, туку нас псују нам мајку комунистичку, мајку партизанску, мајку српску. На све начине нас приморавају да нам кажу да нисмо људи. А ми смо људи. Велики људи будућности. Како је лепо живети и сањати будућност, отргло ми се из уста. Испред мог кревета неко хркну и испљува крв, то учини још неки. Смрад се рашири као из нужника.. Логорачи вичу, млатарају рукама, јер не знају језик..То су само симпатизери, чујем како неко рече: ,, Еј комуњаре, због вас серемо, пишамо и пљујемо крв. Из сваке наше рупе крв лије, због вас еј!,, И остали добацују свако на свом језику, углавном се разуме јецај. На свим лицима је исписано исто. То су слабићи, мислим ја. Како би било лепо да је то сада пред нама зс штс др боримо. Беспомоћно машу рукама, прете немоћно. Руке су им танке попут гране младице. Тамо где је рана руке су им пуне сасирене крви. Ћелаве главе нанизане уз дрвени кревет. Испред кревета поређане дрвене ципеле, све су исте.. На крајевима кревета висило је пругасто одело, налик на рите.Изузимајући неразумне речи, од целог билог бић које лежи истицале су се дубоке беспомоћне очи. Оне су много казивале. Говориле су о пријатељима, о родбини, о великој патњи, о свему обноме што може један живот да носи. Али, требало их је непрекидно гледати и веровати у њих.. Такав тренутак био је попут вечног живота. За здрав разум даје се читава ноћ. Све се губило оног тренутка када се мисли помешају са реалном сликом. Онда се стоји укочено, беспомоћно. Себе не видим какав сам. Рад се некако подноси, али људско достојанство тражи своје... -Живела сам пуним једрима, хвали ми се једна млада жена, којој би сада човек дао педесет гоодина. Лице јој игра као да је хвата језа. Треба ускоро да се породи, а стомак се не примећује, гледа зачуђено као да тражи помоћ од мене, или као да мене окривљује за овај рат..Коракнем, а она испред мене. Гледам је пун поштовања као према жени, као према сваком извору живота.Стоји поред мене упорно, чудно. Кашаљ да је распори. Дише и плаче. Пружа немоћно руке као да ће смрт да дотакне. Цео логор смрди на мртваце. Мене отима нешто ка животу.Отварам уста и гутам ваздух. Не смем да гледам жену. Знам да би ми очима рекла све.Ипак рекла је оно најважније. Наше највеће акције су биле бегство из запаљеног логора. Тако сам ја помогла да из ологора побегну два брата- Бранко и Боги Шћепановић. Када су се Немци повлачили нису желели ништа да оставе. Чак су покушали и рудник да минирају, оне богате стубове, са златом. Напуштајући Бор Немци су у јесен 1944.године запалили ,,логор робова пун људског меса,, .Рудари и скојевци су из логора извлачили мртве.Ми извлачимо преживеле, а Раде вуче једног мртвог. Остави тога он је мртав, говоре му, а он не чује или неће мртвог да га осзави да гори. Пламен лизнуо па на њега,а Раде вуче, вуче мртвог човека... Људи смо, а стока нам није равна. Пођоше ми ледени жмарци Комуниста сам,човек сам. Овде нас је мало, али наша вера је велика.. Лежим на земљи. Лежим, али се не предајем..Униформисани грмаљ још једном завришта као звер и његов врисак се стопи у јаук. ,,Сада га дај на ражањ, држжга!,, Као да више не постојим. Не чујем више ни речи, нити пак осећам нешто.. Срце ми куца. Ја, човек међу зверима. Живот је краћи за једну муку, за један дан..Логор спава. Спава у изопаћеном свту насињасм и агоније људске цивилуизације. Чујем опет неко виче.. ,,Еј комуњаре,еј црвени, еј богохилници, због вас крв серемо и пњујемо... проклет вам комунизам... ,, Ова барака има само пет чланова партије. Сви ћуте зато што спавају или што немају речи. Знам да би ми причали о батинама, о застрашујућим репресалијама..О проведеним ноћима поред кујне где су за руке обешени висили изнад земље целе ноћи.. Зато ћуте и они.Верују у борбу, ћуте. Недостају праве речи. Партију треба волети сецем...... Партизани су Бор ослободили 3.октобра 1944.године у 14 часова. Највећи радни логор и нацистичко губилиште на Балкану од тога тренутка више не постојоји. НАСАТАВИЋЕ СЕ....